Prevod predavanja koje je zbog teme otkazano u Barbikan centru u Londonu. Predavanje je potom održano u crkvi Sv. Džejmsa.
Godinu dana pre nego što je izvršio samoubistvo, 1977, austrijski pisac Jean Améry naišao je na novinske izveštaje o sistematskom mučenju zatvorenika u izraelskim zatvorima. I sam Améry, uhapšen u Belgiji 1943. dok je delio antinacističke pamflete, bio je brutalno mučen od Gestapoa i zatim deportovan u Aušvic. Uspeo je da preživi, ali nikad nije doživljavao to mučenje kao nešto što je ostalo u prošlosti. Naprotiv, insistirao je na tome da se mučenje kasnije nastavlja i da ta trauma ne prolazi. Kao i mnogi drugi koji su preživeli nacističke logore smrti, Améry je 60-ih godina 20. veka osećao egzistencijalnu povezanost sa Izraelom. Opsesivno je napadao kritičare izraelske države s levice kao „nepromišljene i bezobzirne“ i možda je među prvima izrekao tvrdnju, koju danas vođe i pristalice Izraela obično uveličavaju, da se zagriženi antisemiti rado prerušavaju u vrle antiimperijaliste i anticioniste. Ipak, izveštaji o mučenju u izraelskim zatvorima, „koliko god nepotpuni“, podstakli su ga da razmotri granice svoje solidarnosti s jevrejskom državom. U jednom od svojih poslednjih eseja napisao je: „Pozivam sve Jevreje koji žele da budu ljudska bića da mi se hitno pridruže u radikalnoj osudi sistematskog mučenja. Tamo gde počinje varvarstvo mora prestati čak i životna privrženost.“
Améryija je posebno uznemirila apoteoza izraelskog premijera Menachema Begina 1977. godine. Begin je 1946. organizovao bombardovanje hotela Kralj David u Jerusalimu, u kom je poginula 91 osoba, i bio je prvi otvoreni eksponent ideje o jevrejskoj supremaciji, koja se kasnije nastavila u Izraelu. Bio je i prvi koji je rutinski pominjao Hitlera, Holokaust i Bibliju dok je napadao Arape i gradio naselja na Okupiranim teritorijama. U svojim ranim godinama izraelska država je imala ambivalentan odnos prema Šoi i njenim žrtvama. Prvi premijer Izraela David Ben-Gurion u početku je one koji su preživeli Šou video kao „ljudski otpad“ i tvrdio da su oni preživeli samo zato što su bili „loši, surovi i samoživi“. Ben-Gurionov rival Begin, demagog iz Poljske, pretvorio je ubistvo šest miliona Jevreja u intenzivnu nacionalnu preokupaciju i novu osnovu izraelskog identiteta. Izraelske vlasti su počele da proizvode i šire posebnu verziju Šoe koja je mogla da se iskoristi za legitimizovanje jednog militantnog i ekspanzionističkog cionizma.
Améry je primetio tu novu retoriku i tvrdio da će ona imati razorne posledice po Jevreje koji žive van Izraela. To što Begin, „s Torom u ruci, pominjući biblijska obećanja“, otvoreno govori o krađi palestinske zemlje, „dovoljan je razlog“, pisao je, „da Jevreji u dijaspori preispitaju svoj odnos prema Izraelu“. Molio je izraelske vođe da shvate da se sloboda te zemlje „može ostvariti samo s vašim palestinskim rođakom, a ne protiv njega“.
Pet godina kasnije Begin je napao Liban tvrdeći da su Arapi novi nacisti a Yasser Arafat novi Hitler. Dok ih Ronald Reagan nije optužio za „holokaust“ i naredio im da se zaustave, Izraelske odbrambene snage (IDF) ubile su desetine hiljada Palestinaca i Libanaca i zbrisale velike delove Bejruta. U svom romanu Kapo (1993) srpsko-jevrejski pisac Aleksandar Tišma govori o odvratnosti koju su mnogi bivši logoraši osećali dok su gledali slike iz Libana:
„… i dalje su se vodile bitke u kojima su njegovi saplemenici, sinovi i unuci njegovih vršnjaka, bivših logoraša, ulazili stojeći u kupolama tenkova, uz vijorenje zastava, u nebranjena ili slabo branjena naselja, u ljudsko meso, parajući ga sečicom mitraljeskih zrna, a onda sabijajući ostatak u logore, među bodljikave žice.“ (Aleksandar Tišma, Kapo, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, str. 142.)
Primo Levi, koji je upoznao užase Aušvica u isto vreme kad i Amery i koji je takođe osećao simpatije prema novoj jevrejskoj državi, ubrzo je organizovao otvoreno protestno pismo i dao intervju u kom je rekao da se „Izrael survava u totalnu izolaciju… Moramo prigušiti porive za emocionalnom solidarnošću s Izraelom da bismo hladne glave razmislili o greškama sadašnje izraelske vladajuće klase. Ratosiljajte se te vladajuće klase.“ U nekoliko fikcionalnih i nefikcionalnih dela Levi je meditirao ne samo o vremenu koje je proveo u logoru smrti i o njegovom mučnom i nerazrešivom nasleđu već i o stalno prisutnim pretnjama ljudskoj pristojnosti i dostojanstvu. Posebno ga je ljutilo to što Begin eksploatiše Šou. Dve godine kasnije, rekao je da „središte teže jevrejskog sveta mora da napusti Izrael i vrati se u dijasporu“.
Zabrinutost kakvu su izrazili Améry i Levi danas se osuđuje kao izrazito antisemitska. Valja se prisetiti da su izraelska okupacija palestinske teritorije i manipulativna nova mitologija izazvali mnoga takva preispitivanja cionizma i mnoge brige o tome kako će Jevreji biti viđeni u svetu među preživelima i svedocima Šoe. Yeshayahu Leibowitz, teolog koji je dobio Izraelsku nagradu 1993, još 1969. upozoravao je na „nacifikaciju“ Izraela. Godine 1980. izraelski kolumnista Boaz Evron pažljivo je opisao faze te moralne korozije: taktika brkanja Palestinaca s nacistima i povika da se bliži druga Šoa oslobađaju, strahovao je on, obične Izraelce od svih „moralnih ograničenja pošto je onaj kome preti uništenje izuzet iz moralnih obzira, koji bi mogli oslabiti njegovo nastojanje da se spase“. Jevreji bi se na kraju, pisao je Evron, mogli odnositi prema „nejevrejima kao prema podljudima“ i kopirati „rasističke stavove nacista“.
Evron je upozoravao i na pristalice Izraela (tada nove i pune žara) u američkoj jevrejskoj populaciji. Za njih je podrška Izraelu postala „neophodna zbog gubitka svake druge žižne tačke njihovog jevrejskog identiteta“; po Evronovom mišljenju, njihov egzistencijalni nedostatak je bio tako veliki da nisu želeli da se Izrael oslobodi sve veće zavisnosti od podrške američkih Jevreja:
„Njima je potrebno da se osećaju potrebnim. Potreban im je i ʼizraelski junakʼ kao društvena i emocionalna kompenzacija u društvu koje Jevreje obično ne opaža kao otelovljenje osobina snažnog muškog borca. Tako Izraelci daju američkom Jevrejinu dvostruku, protivrečnu sliku – muževni natčovek i potencijalna žrtva holokausta – čija su oba sastojka daleko od stvarnosti.“
Jevrejski sociolog Zygmunt Bauman pobegao je s porodicom iz Poljske 1939, kad su tu zemlju napali nacisti. Tokom 70-ih je proveo tri godine u Izraelu, a onda je otišao zato što nije mogao da podnese njegovo ratoborno pravedništvo. Bauman je očajavao nad onim što je video kao „privatizaciju“ Šoe od Izraela i njegovih pristalica. Šoa je postala, pisao je on 1988, „nekakvo privatno iskustvo Jevreja, nešto između Jevreja i njihovih mrzitelja“ iako su se uslovi koji su je omogućili ponovo pojavljivali širom sveta. Mnogi od onih koji su preživeli Šou i koji su iz postojane vere u sekularni humanizam porinuti u kolektivno ludilo intuitivno su znali da nasilje koje su doživeli – besprimerno po svojoj veličini – nije bilo čudovišni izuzetak u suštinski zdravoj modernoj civilizaciji. Znali su i to da se za nasilje nad Jevrejima ne može okriviti samo uobičajena predrasuda protiv njih. Tehnologija i racionalna podela rada omogućile su običnim ljudima da mirne savesti, čak i s osećanjem lične vrline, doprinesu aktivnostima masovnog istrebljenja, te su preventivni napori protiv takvih bezličnih i dostupnih načina ubijanja iziskivali više od pomnog nadziranja antisemitizma.
Kad sam se nedavno okrenuo ka svojim knjigama da bih pripremio ovo izlaganje, otkrio sam da sam ranije već bio podvukao mnoge pasuse koje ovde navodim. U svoj dnevnik sam prepisao reči Georga Steinera („nacionalna država nakostrešena od oružja gorki je ostatak prošlosti, apsurd u veku ljudskih gomila“) i Abbe Ebana („Vreme je da stanemo na svoje noge umesto na onih šest miliona mrtvih“). Većina tih anotacija potiče iz vremena moje prve posete Izraelu i Okupiranim teritorijama, kad sam, u svojoj naivnosti, tražio odgovor na dva pitanja koja su me zbunjivala: kako je Izrael stekao tako strašnu moć nad životom i smrću populacije izbeglica? I zašto zapadni politički i novinarski mejnstrim zanemaruje, pa čak i opravdava njegove sistematske surovosti i nepravde?
Odrastao sam upijajući nešto od velikog poštovanja prema cionizmu koje je gajila moja porodica iz više kaste hinduskih nacionalista u Indiji. I cionizam i hinduski nacionalizam nikli su krajem 19. veka iz iskustva poniženosti; mnogi njihovi ideolozi žudeli su za prevazilaženjem onog što su videli kao sraman nedostatak muškosti među Jevrejima i Hindusima. Hinduskim nacionalistima iz 70-ih godina 20. veka, nemoćnim kritičarima tada vladajuće propalestinske Kongresne partije, činilo se da su beskompromisni cionisti poput Begina, Ariela Sharona i Yitzhaka Shamira pobedili u trci ka mišićavoj naciji. (Zavist je sada obelodanjena: hinduski trolovi čine najveći klub obožavalaca Benjamina Netanyahua na svetu.) Sećam se da sam na zidu držao sliku Moshea Dayana, načelnika štaba Izraelskih odbrambenih snaga i ministra odbrane tokom Šestodnevnog rata; čak i dugo nakon što je izbledela moja dečja očaranost sirovom snagom, nisam prestajao da vidim Izrael onako kako su njegove vođe počele da ga predstavljaju 60-ih godina prošlog veka: kao iskupljenje za žrtve Šoe i čvrsto jemstvo da se ona neće ponoviti.
Znam da je teška sudbina Jevreja kao žrtvenih jaraca za vreme nemačkog društvenog i ekonomskog kraha 20-ih i 30-ih godina 20. veka slabo stizala do svesti zapadnoevropskih i američkih čelnika, te su čak i oni koju su preživeli Šou nailazili na ravnodušnost, a u Istočnoj Evropi i na nove pogrome. Mada sam bio ubeđen u pravednost palestinske ideje, bilo mi je teško da odolim cionističkoj logici, po kojoj Jevreji ne mogu da prežive u nejevrejskim zemljama i zato moraju imati sopstvenu državu. Čak sam smatrao da je nepravedno to što, među svim zemljama sveta, samo Izrael mora da dokazuje svoje pravo na postojanje.
Nisam bio dovoljno naivan da bih mislio da patnja oplemenjuje ili da žrtve strašnih zločina stiču snagu da deluju na moralno nadmoćan način. Jučerašnje žrtve verovatno će postati današnji mučitelji – to je pouka organizovanog nasilja u bivšoj Jugoslaviji, Sudanu, Kongu, Ruandi, Šri Lanki, Avganistanu i prevelikom broju drugih mesta. Ipak me je zaprepastilo mračno značenje koje je izraelska država izvukla iz Šoe i onda institucionalizovala kao mehanizam ugnjetavanja. Ciljano ubijanje Palestinaca, kontrolni punktovi, rušenje njihovih domova, krađa njihove zemlje, arbitrarna i neograničena pritvaranja i rasprostranjeno mučenje u zatvorima kao da su iskazivali jedan nemilosrdan nacionalni etos: čovečanstvo je podeljeno na one koji su jaki i one koji su slabi, te zato oni koji su bili žrtve ili očekuju da će postati žrtve imaju pravo da to preduprede preventivno gazeći one koje vide kao neprijatelje.
Iako sam čitao Edwarda Saida, bio sam zaprepašćen time kako su podmuklo pristalice Izraela na visokim položajima na Zapadu prikrile nihilističku ideologiju preživljavanja najjačih, koju su reprodukovali svi izraelski režimi, počev od Beginovog. U njihovom interesu je bilo da se zabrinu zbog zločina okupatora, ako ne zbog patnji razvlašćenih i dehumanizovanih; ali ugledna štampa zapadnog sveta ni jednom ni drugom nije posvećivala mnogo pažnje. Svako ko bi ukazao na slepu privrženost Vašingtona Izraelu bivao je optužen za antisemitizam i zaborav lekcija Šoe. A kad god bi žrtve Izraela, ne mogavši više da podnose svoju bedu, ustale protiv tlačitelja s predvidljivom žestinom, izvitoperena svest postarala bi se da oni budu proglašeni za naciste koji su čvrsto rešeni da počine još jednu Šou.
***
Dok sam čitao dela Améryja, Levija i drugih i pisao napomene, pokušavao sam da nekako ublažim mučno osećanje nepravde koje sam osećao pošto sam bio izložen izraelskom turobnom tumačenju Šoe i potvrdama o visokoj moralnoj zasluzi koje su zapadni saveznici izdavali toj zemlji. Tražio sam savet i utehu od onih koji su upoznali, sopstvenim krhkim telom, čudovišni teror navodno civilizovanih evropskih nacionalnih država nad milionima ljudi i odlučili da neprestano stražare i reaguju na iskrivljena značenja Šoe i zloupotrebe sećanja na nju.
Uprkos sve većoj rezervisanosti u odnosu na Izrael, politička i medijska klasa na Zapadu neprestano je ublažavala gole činjenice vojne okupacije i nekontrolisanog pripajanja od etnonacionalnih demagoga: kao jedina demokratija na Bliskom istoku – tako glasi refren – Izrael ima pravo da se brani, posebno od napada genocidnih zveri. Zbog toga današnje žrtve izraelskog varvarstva u Gazi ne mogu da dobiju od zapadnih elita čak ni nedvosmisleno priznanje svog stradanja, a kamoli pomoć. U prethodnim mesecima, milijarde ljudi širom sveta bile su svedoci strahovitog pokolja čije žrtve, kao što je rekao Blinne Ní Ghrálaigh, irski advokat koji predstavlja Južnu Afriku na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, „emituju snimke svog uništenja u realnom vremenu, u očajničkoj, zasad jalovoj nadi da bi svet mogao nešto da učini“.
Ali svet, ili konkretnije Zapad, ne čini ništa. Štaviše, ubijanje Gaze – mada i počinioci opisuju i prenose ono što rade – svakodnevno se zamagljuje ili čak poriče instrumentima zapadne vojne i kulturne hegemonije: od američkog predsednika, koji tvrdi da su Palestinci lažovi, od evropskih političara, koji deklamuju da Izrael ima pravo da se brani, do prestižnih novih informativnih medija koji koriste pasiv kad govore o masakrima počinjenim u Gazi. Nalazimo se u situaciji bez presedana. Nikad ranije nije toliko ljudi svedočilo o pokolju industrijskih razmera u realnom vremenu. Ipak preovlađujuća bezosećajnost, plašljivost i cenzura prenebregavaju našu potresenost i žalost, i čak nam se rugaju. Mnogi od nas koji su videli neke slike i video snimke iz Gaze – prizore iz pakla, s prepletenim leševima koji se sahranjuju u masovnim grobnicama ili su položeni na tlo u urednim redovima – ludeli su u sebi tokom poslednjih nekoliko meseci. Svaki dan je zatrovan svešću o tome da mi nastavljamo svoj svakodnevni život dok stotine običnih ljudi poput nas bivaju ubijane ili terane da gledaju kako im ubijaju decu.
Oni koji posmatraju Bidenovo lice ne bi li na njemu primetili neki znak milosti, neki znak da se krvoproliće bliži kraju, nalaze sablasno glatku tvrdoću, koju prekida samo nervozni kez u trenutku kad predsednik govori o izraelskim lažima o obezglavljenim bebama. Bidenova nepokolebljiva zloba i surovost prema Palestincima samo je jedna od mnogih jezivih zagonetki koje su nam zadali zapadni političari i novinari. Šoa je traumatizovala bar dve generacije Jevreja; masakri i uzimanje talaca koje su u Izraelu 7. oktobra počinili Hamas i druge palestinske grupe ponovo su probudili strah od kolektivnog istrebljenja među mnogim Jevrejima. Ali od početka je bilo jasno da se najfanatičnije izraelsko rukovodstvo u istoriji neće uzdržati od eksploatacije široko rasprostranjenog osećanja da je taj čin bio nedopustiv, kao i od zloupotrebe žaljenja i užasa. Zapadne vođe lako su mogle da priguše poriv za bezuslovnom solidarnošću sa ekstremističkim izraelskim režimom i da istovremeno priznaju nužnost da se počinioci ratnog zločina od 7. oktobra uhvate i privedu pravdi. Zašto je onda Keir Starmer, bivši advokat za ljudska prava, potvrdio da Izrael ima pravo da „Palestincima uskrati električnu energiju i vodu“? Zašto je Nemačka počela grozničavo da prodaje još više oružja Izraelu (i svojim lažljivim medijima i nemilosrdnim zvaničnim kaznenim merama, posebno prema jevrejskim umetnicima i misliocima, pružila svetu novu pouku o tome da ubilački etnonacionalizam doživljava brz uspon u toj zemlji)? Čime se mogu objasniti naslovi poput ovih na BBC-ju i u New York Timesu: „Hind Rajab, šest godina, nađena mrtva, nakon što je više dana telefonom tražila pomoć“, „Suze jednog oca iz Gaze koji je izgubio 103 rođaka“ ili „Čovek umro nakon što se zapalio ispred ambasade u Vašingtonu, kaže policija“? Zašto zapadni političari i novinari uporno prikazuju desetine hiljada mrtvih i osakaćenih Palestinaca kao kolateralnu štetu u odbrambenom ratu koji je nametnut najmoralnijoj vojsci na svetu, kako sebe predstavlja IDF?
Na odgovore mnogih ljudi širom sveta svakako će uticati dugo tinjajuća rasna gorčina. Palestina je, kao što je rekao George Orwell 1945, „pitanje boje“, a tako su to neizbežno videli i Gandhi, koji je molio cionističke čelnike da ne pribegavaju terorizmu protiv Arapa koristeći zapadno oružje, i postkolonijalne nacije, koje su gotovo sve odbile da priznaju državu Izrael. Ono što je W.E.B. Du Bois nazvao središnjim problemom međunarodne politike – „granica boje“ – motivisalo je Nelsona Mandelu kad je rekao da sloboda Južne Afrike od aparthejda „nije potpuna bez slobode Palestinaca“. James Baldwin je pokušao da prekine ono što je nazvao „pobožno ćutanje“ o ponašanju Izraela kad je rekao da je jevrejska država, koja je prodavala oružje režimu aparthejda u Južnoj Africi, otelovljavala belu supremaciju, a ne demokratiju. Muhammad Ali je video Palestinu kao primer očigledne rasne nepravde. Tako danas postupaju i čelnici najstarijih i najistaknutijih crnih hrišćanskih grupa koji optužuju Izrael za genocid i traže od Bidena da obustavi svaku finansijsku i vojnu pomoć toj zemlji.
Baldwin je 1967. bio dovoljno netaktičan da kaže da je stradanje jevrejskog naroda „priznato kao deo moralne istorije sveta“ ali da „to ne važi za crnce“. Danas ima mnogo više ljudi kojima je ovo jasno: u poređenju s jevrejskim žrtvama nacizma, nebrojeni milioni uništeni ropstvom, mnogi poznoviktorijanski holokausti u Aziji i Africi i nuklearni napad na Hirošimu i Nagasaki jedva se pamte. Milijarde nezapadnjaka su politizovane prethodnih godina razornim zapadnim ratom protiv terora, „vakcinskim aparthejdom“ za vreme pandemije i očiglednom dvoličnošću u vezi sa stradanjem Ukrajinaca i Palestinaca; oni teško mogu da ne vide ratobornu verziju „poricanja holokausta“ od elita bivših kolonijalnih zemalja, koje odbijaju da se pozabave genocidnom brutalnošću i pljačkom u prošlosti svojih zemalja i iz sve snage nastoje da delegitimizuju svaku raspravu o tome kao ludačku multikulturalnu preosetljivost. Popularna objašnjenja totalitarizma u stilu West-is-best (Zapad je najbolji) i dalje se ne obaziru na lucidne opise nacizma (iz pera Jawaharlala Nehrua, Aiméa Césairea i drugih podanika imperije) kao radikalnog „blizanca“ zapadnog imperijalizma; oni se klone istraživanja očigledne veze između imperijalnog pokolja nad domorocima u kolonijama i genocidnih užasa koji su počinjeni nad Jevrejima u Evropi.
Jedna od velikih opasnosti danas je otvrdnjavanje linije boje i njeno pretvaranje u novu Mažinoovu liniju. Većini nezapadnjaka, čije je glavno iskustvo s evropskom civilizacijom to što su ih njeni predstavnici brutalno kolonizovali, Šoa nije izgledala kao zločin bez presedana. Dok se oporavljala od imperijalističkog pustošenja u sopstvenim zemljama, većina nezapadnjaka nije bila u stanju da jasno sagleda dimenzije strahota koje je počinio radikalni blizanac tog imperijalizma nad Jevrejima u Evropi. Kad izraelske vođe upoređuju Hamas s nacistima i kad izraelski diplomati nose žutu zvezdu u Ujedinjenim nacijama, njihova publika je gotovo isključivo zapadna. Većina sveta ne deli teret hrišćanske evropske krivice za Šou i ne smatra da je stvaranje Izraela bilo nužan moralni čin iskupljenja za grehe koje su počinili Evropljani 20. veka. Već više od sedam decenija argument među „ljudima tamnije kože“ ostao je isti: zašto bi Palestinci bili kažnjeni oduzimanjem zemlje za zločine koje su počinili samo Evropljani? A implicitno tvrđenje da Izrael ima pravo da ubije 13.000 dece ne samo u samoodbrani već zato što je ta država rođena iz Šoe navešće ih da ustuknu od gađenja.
***
Već 2006. Tony Judt je upozoravao da „Holokaust više ne sme biti instrumentalizovan da bi opravdao ponašanje Izraela“ jer je sve više ljudi koji „prosto ne mogu da razumeju kako je moguće pozivati se na užase poslednjeg evropskog rata da bi se odobrilo neprihvatljivo ponašanje u drugom vremenu i na drugom mestu“. Izraelska dugo gajena „manija gonjenja“ – ʼSvi gledaju kako da nas se dočepajuʼ – više ne izaziva saosećanje“, upozorio je, i dodao da proricanja opšte opasnosti od antisemitizma „samo doprinose svom ispunjenju“: „Bahato ponašanje Izraela i uporno proglašavanje svake kritike Izraela za antisemitizam sad je glavni uzrok antijevrejskog osećanja u Zapadnoj Evropi i velikom delu Azije.“ Najverniji prijatelji Izraela danas dodaju ulje na vatru. Kao što je to rekao izraelski novinar i dokumentarista Yuval Abraham, u Nemačkoj „odvratna zloupotreba“ optužbi za antisemitizam prazni taj pojam od značenja i „tako dovodi u opasnost Jevreje širom sveta“. Biden uporno iznosi varljivi argument da bezbednost Jevreja širom sveta počiva na Izraelu. Kao što je nedavno rekao kolumnista New York Timesa Ezra Klein: „Ja sam Jevrejin. Osećam li se bezbednije? Osećam li da upravo sada ima manje antisemitizma u svetu zbog onog što se tamo događa ili mi se čini da antisemitizam jača i da su čak i Jevreji na mestima izvan Izraela više izloženi opasnosti zbog onog što se tamo radi?“
Taj pogubni scenario jasno su predvideli autori koje sam ranije citirao – ljudi koji su preživeli nacističke logore smrti i upozoravali na štetu od instrumentalizacije Šoe. Posle 80-ih godina 20. veka Bauman je uporno opominjao da takve taktike beskrupuloznih političara kao što su Begin i Netanyahu osiguravaju „Hitlerov posmrtni trijumf jer je upravo on sanjao o stvaranju sukoba između Jevreja i celog sveta“ i „sprečavanju Jevreja da ikad mirno koegzistiraju s drugima“. Améry, koji je poslednjih godina svog života očajavao zbog „porasta antisemitizma“, preklinjao je Izraelce da se humano odnose čak i prema palestinskim teroristima zato da solidarnost između Izraela i cionista u dijaspori poput njega ne „postane osnova za zajedništvo dve strane osuđene na propast u predstojećoj katastrofi“.
U sadašnje izraelsko rukovodstvo ne mogu se polagati takve nade. Otkriće da su Izraelci krajnje ranjivi od Hezbolaha i Hamasa trebalo je da ih učini sklonijim da rizikuju kompromisni dogovor o miru. Ipak, pošto im je Biden isporučio sve one bombe, oni ludački nastoje da dalje militarizuju svoju okupaciju Zapadne obale i Gaze. Takvo nanošenje štete samom sebi je ono čega se Boaz Evron plašio kad je upozoravao protiv „neprestanog pominjanja Holokausta, antisemitizma i mržnje prema Jevrejima u svim generacijama“. Kako je Evron pisao, „vođstvo se ne može razdvojiti od njegove propagande“, a izraelska vladajuća klasa se ponaša poput starešina „sekte“ koji deluju „u svetu mitova i čudovišta koje su samo stvorili“ i koji „više ne mogu da razumeju šta se događa u stvarnom svetu“ ili u „istorijskim procesima kojima je država zahvaćena“.
Četrdeset četiri godine nakon što je Evron to napisao postalo je jasnije da su se zapadni zaštitnici Izraela pokazali kao najgori neprijatelji te zemlje jer su svoje štićenike vodili još dublje u halucinaciju. Kao što je rekao Evron, zapadne sile rade protiv „sopstvenih interesa i odnose se prema Izraelu kao prema zemlji čiji im interesi posebno leže na srcu, dok se Izrael ne smatra obaveznim da im to uzvrati“. Zato je „poseban tretman Izraela, izražen bezuslovnom ekonomskom i političkom podrškom… stvorio ekonomski i politički staklenik oko Izraela i tako ga odvojio od globalnih ekonomskih i političkih realnosti“.
Netanyahu i njegova kohorta ugrožavaju osnovu globalnog poretka koji je izgrađen posle otkrića nacističkih zločina. Čak i pre Gaze, Šoa je počela da gubi središnje mesto u našem zamišljanju prošlosti i budućnosti. Istina je da nijedan istorijski zločin nije bio tako široko i sveobuhvatno komemorisan. Ali kultura sećanja oko Šoe sad je akumulirala sopstvenu dugu istoriju. Ta istorija pokazuje da sećanje na Šou nije prosto organski proisteklo iz onog što se otkrilo o događajima između 1939. i 1945; ono je konstruisano, često vrlo svesno i s konkretnim političkim ciljevima na umu. U stvari, nužan konsenzus o univerzalnom značaju Šoe ugrožen je sve vidljivijim ideološkim pritiscima na sećanje o njoj.
Posle 1945. znanje o tome da je nemački nacistički režim ubio šest miliona Jevreja bilo je široko rasprostranjeno. Ali tokom mnogo godina ta užasna činjenica imala je mali politički i intelektualni odjek. Četrdesetih i pedesetih godina 20. veka Šoa nije bila shvaćena kao strahovit zločin izdvojen od drugih ratnih užasa: pokušaja istrebljenja slovenskih populacija, Roma, invalida i homoseksualaca. Naravno, većina evropskih naroda imala je svoje razloge da se ne bavi suviše ubijanjem Jevreja. Nemci su bili opsednuti sopstvenom traumom savezničkog bombardovanja i okupacije, kao i masovnim proterivanjem iz Istočne Evrope. Francuska, Poljska, Austrija i Holandija, koje su revnosno sarađivale s nacistima, želele su da se prikažu kao deo neustrašivog „otpora“ hitlerizmu. Odveć mnogo nečasnih podsetnika na saučesništvo postojalo je dugo posle završetka rata 1945. Nemačka je imala bivše naciste na položaju kancelara i predsednika. Francuski predsednik François Mitterrand bio je aparatčik u višijevskom režimu. Još 1992. Kurt Waldheim je bio predsednik Austrije uprkos svedočanstvima da je učestvovao u nacističkim zločinima.
Čak i u Sjedinjenim Državama vladali su „javno ćutanje i neka vrsta državnog poricanja Holokausta“, kao što piše Idith Zertal u knjizi Izraelski Holokaust i politika nacije (Israel’s Holocaust and the Politics of Nationhood, 2005). Tek dugo posle 1945. počelo je javno sećanje na Holokaust. U samom Izraelu svest o Šoi godinama je bila ograničena na one koji su preživeli logore smrti i prema kojima su se – što danas zvuči neverovatno – vođe cionističkog pokreta odnosile s velikim prezirom. Ben-Gurion je u početku video Hitlerov uspon na vlast kao „ogroman politički i ekonomski podsticaj za cionistički cilj“, ali je smatrao da ljudski ostaci iz Hitlerovih logora smrti nisu pogodan materijal za izgradnju snažne nove jevrejske države. „Sve što su oni morali da izdrže“, rekao je Ben-Gurion, „očistilo je njihove duše od svakog dobra.“ Saul Friedlander, najistaknutiji istoričar Šoe, koji je napustio Izrael delom i zato što nije mogao da podnese to što se Šoa koristila „kao izgovor za surove antipalestinske mere“ seća se u svojim memoarima Gde vodi sećanje (Where Memory Leads, 2016) da su akademski intelektualci u početku odbijali da se bave tom temom i da su je prepustili memorijalnom i dokumentacionom centru Jad Vašem.
Stavovi su počeli da se menjaju tek za vreme suđenja Adolfu Eichmannu 1961. godine. U knjizi Sedmi milion (The Seventh Million, 1993) izraelski istoričar Tom Segev govori o tome kako je Ben-Gurion, koga su Begin i drugi politički rivali optužili za neosetljivost prema preživelim bivšim logorašima, odlučio da organizuje „nacionalnu katarzu“ održavanjem suđenja nacističkom ratnom zločincu. Nadao se da će Jevreji iz arapskih zemalja nešto naučiti o Šoi i evropskom antisemitizmu (ni jedno ni drugo im nije bilo poznato) i početi da se povezuju s Jevrejima evropskog porekla u zajednici koja očigledno nije bila dobro zamišljena. Segev dalje opisuje kako je Begin dalje razvijao proces kovanja svesti o Šoi među tamnoputijim Jevrejima koje je beli establišment zemlje dugo rasistički ponižavao. Begin je vidao njihove klasne i rasne rane obećavajući im ukradenu palestinsku zemlju i društveno-ekonomski status iznad onog koji su imali razvlašćeni i osiromašeni Arapi.
To deljenje plata za izraelstvo podudarilo se s naglim izbijanjem identitetske politike među imućnom manjinom u Sjedinjenim Državama. Kao što Peter Novick neobično podrobno objašnjava u knjizi Holokaust u američkom životu (The Holocaust in American Life, 1999), Šoa „nije imala veliki značaj“ u životu američkih Jevreja do 60-ih godina 20. veka. Samo nekoliko knjiga i filmova doticali su se te teme. Film Suđenje u Nirnbergu (1961) uneo je masovno ubijanje Jevreja u širu kategoriju nacističkih zločina. U eseju „Intelektualac i jevrejska sudbina“, objavljenom u jevrejskom magazinu Commentary 1957, Norman Podhoretz, svetac zaštitnik neokonzervativnih cionista tokom 80-ih godina 20. veka, nije rekao baš ništa o Holokaustu.
Jevrejske organizacije koje su postale opštepoznate po kontroli mišljenja o cionizmu u početku su obeshrabrivale održavanje sećanja na stradanje evropskih Jevreja. Trudile su se da nauče nova pravila geopolitičke igre. U kameleonskim promenama ranog Hladnog rata, Sovjetski Savez se od čvrstog saveznika protiv nacističke Nemačke premetnuo u totalitarno zlo; Nemačka je iz totalitarnog zla prešla u čvrstog demokratskog saveznika protiv totalitarnog zla. S tim u skladu, urednik magazina Commentary podsticao je američke Jevreje da gaje „realistički, a ne kazneni ili optužujući stav prema Nemačkoj“, koja je postala stub „zapadne demokratske civilizacije“.
***
To rasprostranjeno bacanje prašine u oči od političkih i intelektualnih lidera slobodnog sveta izazvalo je zaprepašćenje i ogorčenje među onima koji su preživeli Šou. Ali na njih se tada nije gledalo kao na jedinstveno povlašćene svedoke o modernom svetu. Améry, koji se gnušao „napadnog filosemitizma“ posleratne Nemačke, morao je da se zadovolji isticanjem svoje lične „ogorčenosti“ u esejima kojima je nastojao da uznemiri „bednu savest“ nemačkih čitalaca. U jednom od njih on opisuje putovanje kroz Nemačku sredinom 60-ih godina 20. veka. Dok je raspravljao o novom romanu Saula Bellowa s novim, „prefinjenim“ intelektualcima te zemlje, nije mogao da zaboravi „kamena lica“ običnih Nemaca pred gomilama leševa, i otkrio je da oseća novu „kivnost“ prema Nemcima i njihovom visokom položaju u „veličanstvenim dvoranama Zapada“.
Améryjevo iskustvo „apsolutne samoće“ pred mučiteljima Gestapoa uništilo je njegovu „veru u svet“. Tek nakon što je oslobođen ponovo je upoznao „uzajamno razumevanje“ sa ostatkom čovečanstva zato što se činilo da „oni koji su me mučili i pretvorili u insekta“ izazivaju opšti „prezir“. Ali njegovu isceljujuću veru u „ravnotežu svetskog morala“ ubrzo je uzdrmala zapadna podrška Nemačkoj i činjenica da je slobodni svet revnosno uključio bivše naciste u svoju novu „igru moći“.
Améry bi osetio još veće razočaranje da je video memorandum Američkog jevrejskog odbora iz 1951, u kom se izražava žaljenje zbog činjenice da je „za većinu Jevreja razmišljanje o Nemačkoj i dalje zamagljeno snažnom emocijom“. Novick objašnjava da su američki Jevreji, kao i druge etničke grupe, nastojali da izbegnu optužbu za dvojnu lojalnost i da iskoriste dramatično širenje povoljnih prilika u poratnoj Americi. Počeli su da obraćaju veću pažnju na prisustvo Izraela tek za vreme opširno praćenog i kontroverznog suđenja Eichmannu, koje je nedvosmisleno pokazalo da su Jevreji bili Hitlerova glavna meta i žrtve. Ali tek posle šestodnevnog rata 1967. i jomkipurskog rata 1973, kad se činilo da egzistenciju Izraela ugrožavaju njegovi arapski neprijatelji, raširilo se mišljenje, kako u Izraelu tako i u Sjedinjenim Državama, da je Šoa simbol jevrejske ranjivosti u večito neprijateljskom svetu. Jevrejske organizacije počele su da koriste krilaticu „Nikad više“ za pridobijanje američke podrške Izraelu. Sjedinjene Države, koje su se suočile s ponižavajućim porazom u Istočnoj Aziji, počele su da posmatraju naizgled nepobedivi Izrael kao dragocenog zastupnika na Bliskom istoku i da daju raskošne subvencije izraelskoj državi.
Zauzvrat, narativ koji su širili izraelski lideri i američke cionističke grupe i koji kaže da je Šoa prisutna, bliska opasnost za Jevreje, počeo je da služi kao osnova kolektivnog samodefinisanja za mnoge jevrejske Amerikance tokom 70-ih godina 20. veka.
Jevrejski Amerikanci tada su već bili najobrazovanija i najuspešnija manjinska grupa u Americi i bili su sve manje religiozni. Ipak, u žestoko polarizovanom američkom društvu kasnih 60-ih i ranih 70-ih, gde su etnička i rasna sekvestracija postale uobičajene usred široko rasprostranjenog osećanja haosa i nesigurnosti, i gde se istorijsko stradanje pretvorilo u značku identiteta i moralne ispravnosti, sve više asimilovanih jevrejskih Amerikanaca povezivalo se sa sećanjem na Šou i kovalo ličnu vezu sa Izraelom, zemljom koju su videli kao ugroženu od genocidnih antisemita. Jevrejska politička tradicija, opsednuta nejednakošću, siromaštvom, građanskim pravima, ekologijom, nuklearnim razoružanjem i antiimperijalizmom, mutirala je u zabrinutost za jedinu demokratiju na Bliskom istoku. U dnevniku koji je vodio počev od 60-ih godina prošlog veka, Alfred Kazin osciluje između zbunjenosti i prezira kad opisuje psihodrame ličnog identiteta koje su doprinele stvaranju najlojalnije enklave Izraela u inostranstvu:
„Sadašnji period jevrejskog ʼuspeha’ jednog dana će biti zapamćen kao najveća ironija… Jevreji uhvaćeni u zamku, Jevreji ubijani, i gle čuda! Iz pepela niču sve te neizbežne žalbe i iskorišćavanje Holokausta… Izrael kao zaštitnik Jevreja; Holokaust kao naša nova Biblija, više nego Plač Jeremijin.“
Kazin je bio alergičan na američki kult Eliea Wiesela, čoveka koji je išao naokolo govoreći da je Šoa nerazumljiva, neuporediva i nepredstavljiva, i da Palestinci nemaju pravo na Jerusalim. Po Kazinovom mišljenju, „američka jevrejska srednja klasa“ našla je u Wieselu „Isusa Holokausta“, „surogat za sopstvenu religijsku prazninu“. Moćna identitetska politika američke manjine nije promakla Primu Leviju tokom njegove jedine posete Sjedinjenim Državama 1985, dve godine pre nego što je izvršio samoubistvo. Duboko ga je uznemirila kultura upadljive potrošnje Holokausta oko Wiesela (koji je tvrdio da je bio veliki Levijev prijatelj u Aušvicu dok se Levi nije sećao da ga je ikad sreo) i zbunjivala ga je voajeristička opsesija njegovim jevrejstvom među njegovim američkim domaćinima. U pismima prijateljima u Torinu žalio se da su mu Amerikanci „prikačili Davidovu zvezdu“. Na predavanju u Bruklinu, kad je upitan za mišljenje o bliskoistočnoj politici, započeo je odgovor tako što je rekao da je „Izrael greška, istorijski gledano“. To je izazvalo veliku larmu i moderator je morao da raspusti skup. Kasnije te godine magazin Commentary, koji je tada bio bučno proizraelski, angažovao je nadobudnog dvadesetčetvorogodišnjeg neokonzervativca da pokrene otrovne napade na Levija. Po Levijevom priznanju, to intelektualno divljaštvo (koje je ovaj, tad već anticionistički autor gorko osuđivao) doprinelo je gašenju njegove „volje za životom“.
Novija američka literatura najjasnije pokazuje jedan paradoks: što se više Šoa udaljavala u vremenu, to su potonje generacije jevrejskih Amerikanaca strasnije održavale sećanje na nju. Zaprepastilo me je nepoštovanje s kojim je Isaac Bashevis Singer, rođen 1904. godine u Poljskoj, po mnogo čemu tipičan jevrejski pisac 20. veka, opisivao preživele logoraše u svojim delima i ismevao kako državu Izrael tako i žarki filosemitizam američkih nejevreja. Stiče se utisak da je romanom Senke na Hadsonu hteo da pokaže da tlačenje ne popravlja moralni karakter žrtava. Ali mnogo mlađi i u većoj meri sekularizovani jevrejski pisci kao da su uronili u ono što je Gillian Rose u svom eseju o Šindlerovoj listi nazvala „pobožnost Holokausta“. U prikazu romana Nicole Krauss Istorija ljubavi (The History of Love, 2005) – objavljenom u LRB – čija se radnja zbiva u Izraelu, Evropi i Sjedinjenim Državama, James Wood je istakao da autorka, rođena 1974, „piše kao da se Holokaust odigrao juče“. U tom romanu jevrejstvo je „umotano u pritvornost i melodramatičnost zato što se autorka s njim snažno identifikovala“. Takav „jevrejski žar“, koji se graniči s karikaturalnošću, u oštroj je suprotnosti s delima Bellowa, Normana Mailera i Philipa Rotha, koji „nisu pokazivali veliko interesovanje za senku Šoe“.
Snažno povezivanje sa Šoom obeležilo je i oslabilo dobar deo američkog novinarskog izveštavanja o Izraelu. Štaviše, sekularno-politička religija Šoe i preterana identifikacija s Izraelom posle 70-ih godina 20. veka pogubno su uticale na spoljnu politiku Sjedinjenih Država, glavnog izraelskog sponzora. Godine 1982, malo pre nego što je Reagan neuvijeno naredio Beginu da zaustavi svoj „holokaust“ u Libanu, mladi američki senator koji se divio Elieu Wieselu kao svom velikom učitelju, sreo se sa izraelskim premijerom. Kao što je rekao sam Begin, senator je pohvalio izraelske ratne napore i rekao da bi on išao još dalje, čak i ako bi to značilo ubijanje žena i dece. Begin je bio zapanjen rečima budućeg američkog predsednika Joea Bidena. „Ne, gospodine“, odgovorio mu je. „Naše vrednosti zabranjuju povređivanje žena i dece, čak i u ratu… Pošteđivanje civila je merilo ljudske civilizacije.“
***
Period relativnog mira učinio je da većina nas zaboravi na nesreće koje su mu prethodile. Samo mali broj ljudi koji su danas živi može da se seti iskustva totalnog rata koji je definisao prvu polovinu 20. veka, imperijalnih i nacionalnih borbi u Evropi i van nje, masovne ideološke mobilizacije, erupcija fašizma i militarizma. Bezmalo pola veka najbrutalnijih sukoba i najvećih moralnih lomova u istoriji pokazalo je opasnosti sveta lišenog svake religije ili etike koje bi sprečile ljude da rade ono što mogu ili što se usuđuju da rade. Sekularni razlozi i moderna nauka, koji su potisnuli i zamenili tradicionalnu religiju, samo su otkrili svoju nesposobnost da upravljaju ljudskim ponašanjem; štaviše, kao što su pokazali Aušvic i Hirošima, oni su bili umešani u nove, efikasne načine ubijanja.
U decenijama obnove posle 1945. postepeno je opet postajalo moguće verovati u pojam modernog društva, u njegove institucije i nedvosmisleno civilizatorsku snagu, u njegove zakone kao odbranu protiv opakih strasti. To nepotvrđeno uverenje bilo je sadržano i afirmisano u negativnoj sekularnoj teologiji koja je proistekla iz obelodanjivanja nacističkih zločina: Nikad više. Kategorički imperativ poratnog doba postepeno je dobijao institucionalni oblik s osnivanjem organizacija kao što su Međunarodni sud pravde i Međunarodni krivični sud, i organizacija za ljudska prava kao što su Amnesty International ili Human Rights Watch. Jedan od najvažnijih dokumenata iz posleratnih godina, preambula Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948, prožet je strahom od ponavljanja rasne apokalipse kakva se dogodila u nedavnoj evropskoj prošlosti. Poslednjih decenija, pošto su izbledele utopijske vizije boljeg društveno-ekonomskog poretka, ideal ljudskih prava crpeo je još više autoriteta iz sećanja na veliko zlo počinjeno za vreme Šoe.
Od Španaca koji su se borili za reparativnu pravdu posle dugih godina surove diktature, Latinoamerikanca koji su agitovali za svoje nestale i Bosanaca koji su tražili zaštitu od srpskih etničkih čistača, do korejskog zahteva da se obeštete „žene za utehu“ koje su Japanci zarobili tokom Drugog svetskog rata, sećanja na jevrejsko stradanje od nacista bila su osnov od kog se najčešće polazilo u opisivanju ekstremne ideologije i zverstava, kao i u zahtevima za priznanje i reparaciju.
Ta sećanja su pomogla da se definišu pojmovi odgovornosti, kolektivne krivice i zločinâ protiv čovečnosti. Istina je, doduše, da su te pojmove neprekidno zloupotrebljavali predstavnici vojnog humanitarizma, koji su ljudska prava svodili na pravo da se ne bude mučki ubijen. A cinizam se brže širi kad uobičajeni načini organizovanog sećanja na Šou – svečana putovanja u Aušvic, posle kojih sledi srdačno druženje s Netanyahuom u Jerusalimu – postanu jeftina potvrda ugleda za antisemitske političare, islamofobične agitatore i Elona Muska. Ili kad Netanyahu obećava moralno očišćenje antisemitskim političarima u Istočnoj Evropi – koji neprestano nastoje da rehabilituju revnosne lokalne ubice Jevreja u vreme Šoe – u zamenu za podršku. Ipak, u odsustvu efikasnijeg sredstva, Šoa ostaje neizostavno merilo za ocenjivanje političkog i moralnog zdravlja društava; mada podložno zloupotrebi, sećanje na taj događaj još se može koristiti za otkrivanje podmuklijih zlodela. Kad pogledam sopstvene beleške o antimuslimanskim obožavaocima Hitlera i njihovom zloćudnom uticaju u današnjoj Indiji, začudim se koliko često sam citirao iskustvo Jevreja o predrasudi protiv njih da bih upozorio na varvarstvo koje postaje moguće kad se razbiju neki tabui.
Sve te univerzalne referencijalne tačke – Šoa kao mera svih zločina, antisemitizam kao najsmrtonosniji oblik bigoterije – mogle bi nestati dok Izrael vojno masakrira i izgladnjuje Palestince, ruši njihove kuće, škole, bolnice, džamije, crkve, bombarduje njihova sve manja utočišta, dok proglašava za antisemite ili pristalice Hamasa sve one koji ga mole da odustane, od Ujedinjenih nacija, organizacija Amnesty International i Human Rights Watch, do španske, irske, brazilske, južnoafričke vlade i Vatikana. Današnji Izrael raznosi dinamitom građevinu globalnih normi niklu posle 1945. i poljuljanu katastrofalnim, još nekažnjenim ratom protiv terora i Putinovim revanšističkim ratom protiv Ukrajine. Duboka pukotina između prošlosti i sadašnjosti koju danas osećamo zapravo je pukotina u moralnoj istoriji sveta od nultog nivoa iz 1945. – istoriji u kojoj je tokom mnogo godina Šoa bila središnji događaj i univerzalna referenca.
Predstoji nam još mnogo zemljotresa. Izraelski političari su odlučili da spreče palestinsku državu. Prema nedavnoj anketi, apsolutna većina (88 odsto) izraelskih Jevreja veruje da je obim palestinskih stradanja opravdan. Izraelska vlast ne dopušta da humanitarna pomoć stigne u Gazu. Biden sada priznaje da su njegovi izraelski štićenici krivi za „neselektivno bombardovanje“, ali im kompulzivno šalje sve više oružja i vojne opreme. Sjedinjene Države su 20. februara u Ujedinjenim nacijama po treći put prenebregle očajničku želju većine sveta da se okonča krvoproliće u Gazi. Dok je lizao sladoled u kornetu, Biden je 26. februara iskazao sopstvenu fantaziju o privremenom primirju, koju su Izrael i Hamas brzo raspršili. U Velikoj Britaniji, i laburisti i torijevci tragaju za verbalnim formulama koje će umiriti javno mnjenje dok obezbeđuju moralno pokriće za pokolj u Gazi. Izgleda gotovo neverovatno, ali nagomilani dokazi su nepobitni: svedoci smo jedne vrste kolapsa u slobodnom svetu.
U isto vreme, Gaza je za nebrojene bespomoćne ljude postala suštinski uslov moralne i etičke svesti u 21. veku – baš kao što je to bio Prvi svetski rat za jednu generaciju na Zapadu. I sve se više čini da samo oni koje je potresla nesreća Gaze mogu spasiti Šou od Netanyahua, Bidena, Scholza i Sunaka i ponovo univerzalizovati njen moralni značaj; samo se njima može poveriti obnova onoga što je Améry nazvao „ravnoteža svetskog morala“. Mnogi demonstranti koji iz nedelje u nedelju pune ulice svojih gradova nemaju neposredne veze s evropskom prošlošću Šoe. Oni sude o Izraelu na osnovu postupanja u Gazi, a ne osnovu njegovog zahteva, osveštanog Šoom, za potpunom i trajnom sigurnošću. Bilo da znaju za Šou ili ne, oni odbacuju sirovu socijaldarvinističku pouku koju iz nje izvlači Izrael – pouku o preživljavanju jedne grupe ljudi na račun druge. Motivisani su jednostavnom željom da podrže ideale koji su posle 1945. izgledali univerzalno poželjni: poštovanje slobode, tolerancija različitih uverenja i načina života, solidarnost s ljudskom patnjom i osećanje moralne odgovornosti za slabe i progonjene. Ti muškarci i žene znaju da jedina krilatica koja se može izvesti iz Šoe glasi: „Nikad više ni za koga“ – a upravo to je slogan hrabrih mladih aktivista iz Jevrejskog glasa za mir.
Moguće je da će oni izgubiti. Moguće je da Izrael sa svojom psihozom preživljavanja nije „gorki ostatak“ kao što je rekao George Steiner, već najava budućnosti jednog propalog i iscrpljenog sveta. Svesrdna podrška Izraelu koja dolazi od figura s krajnje desnice kao što su Javier Milei u Argentini i Jair Bolsonaro u Brazilu, i zaštitnički odnos zemalja u kojima su beli nacionalisti zagadili politički život – Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije – nagoveštava da je svet individualnih prava, otvorenih granica i međunarodnog zakona u povlačenju. Moguće je da će Izrael uspeti da etnički očisti Gazu, pa čak i Zapadnu obalu. Suviše je dokaza da se strelica moralnog univerzuma ne okreće ka pravdi; moćnici mogu da prikažu svoje masakre kao nužne i pravedne. Nije teško zamisliti trijumfalan ishod izraelskog napada.
Strah od katastrofalnog poraza opterećuje duh demonstranata koji prekidaju Bidenove govore tokom kampanje i koje potiskuje i zaglušuje hor što peva „još četiri godine“. Neverica nad onim što svakodnevno gledaju na snimcima iz Gaze i strah od dalje razularene brutalnosti progone one neistomišljenike na mreži koji osuđuju stubove zapadnog novinarstva zbog njihovog intimizovanja s grubom silom. Kad optužuju Izrael za genocid, oni se suprotstavljaju „umerenom“ i „razboritom“ mišljenju koje tu zemlju, kao i Šou, postavlja izvan moderne istorije rasističkog ekspanzionizma. I verovatno ne uspevaju da ubede nikog u tvrdokornom zapadnom političkom mejnstrimu.
Ali sam Améry, kad je usmerio svoju gorčinu na bednu savest svog vremena, kaže da nije „govorio s namerom da ubedi; samo sam slepo bacao reči na tas, ne misleći o njihovoj težini“. Osetivši da ga je slobodni svet razočarao i napustio, izricao je svoju gorčinu „zato da bi zločin postao moralna stvarnost za zločinca, da bi on bio uteran u istinu svog zločina“. Oni koji danas na sav glas optužuju Izrael kao da imaju malo krupniji cilj. Nebrojeni milioni sad objavljuju, u javnim prostorima i digitalnim medijima, svoju gnevnu ogorčenost zbog činova divljaštva i propagande koja se služi izostavljanjem i zamagljivanjem. U tom procesu oni se stalno izlažu opasnosti da zagorčaju sopstveni život. Ali možda će sam njihov gnev olakšati – zasad – palestinsko osećanje apsolutne usamljenosti i donekle iskupiti sećanje na Šou.