Da li se još uvek sećate aviona koji je Katar poklonio Donaldu Trampu? Pre nešto više od nedelju dana, američki predsednik je prihvatio 400 miliona dolara vredan „poklon“ od zalivske monarhije – što je kao legalan potez nekako odobrila njegova glavna državna tužiteljka, Pam Bondi, koja je i sama bivša lobistkinja Katara. U narednim danima, Tramp je delio mesta za stolom na privatnoj večeri najvećim deoničarima svog ličnog „memkoina“. Sa Trampom, koruptivno postupanje odvija se tako brzo da je teško pratiti ga, dok javnost sve teže uspeva da se fokusira na bilo koji konkretan skandal.
Ipak, ima nečeg posebnog u vezi s tim avionom. Ta priča otkriva osobenosti Trampovog režima u poređenju sa drugim kleptokratijama i nagoveštava buduće političke turbulencije u najkorumpiranijoj administraciji u istoriji SAD.
Kontekst priče glasi da je, nakon što mu je na Floridi upriličen privatni obilazak katarskog Boinga 747 – pozlaćene „nebeske palate“ – Tramp navodno postao opsednut. Boingova isporuka novih aviona za predsedničku flotu odložena je do 2027. ili kasnije, a ovde se ukazao avion sa svim Trampovim omiljenim obeležjima: zlato (pravo ili lažno) i kič u stilu koji je jedan arhitektonski kritičar nazvao „rokokoom provincijskog auto-salona“.
Prvobitne palate služile su kao rezidencije rimskih careva. Mešavina zvanične administracije i privatnog života bila je signal da država pripada određenoj osobi. Stoga je, kao estetska forma, palata u demokratiji fundamentalno neprikladna (osim ako, kao u nekim bivšim ili sadašnjim monarhijama, ne postoje jasne dizajnerske odluke koje stanare distanciraju od bilo čega što podseća na diktatorski šik).
Trampovo potpuno ignorisanje funkcionalnih uslova koje predsednički avion mora da ispunjava dodatno pokazuje da njega uglavnom interesuje predsednikovanje za televiziju. Važno je samo ono što je odmah vidljivo. Nema veze što bi mogle biti potrebne godine da se „leteća palata“ upodobi standardima predsedničkog aviona (to treba da bude leteći komandni punkt sposoban da preživi nuklearni rat i neprobojan za neprijateljske uređaje za prisluškivanje). Činjenica da bi ovaj proces mogao koštati milijarde sekundarna je u odnosu na neposredni efekat sklapanja odličnog „dila“ i uživanja u kopiji kraljevskog glamura zalivskih država.
Nije ni čudo što su Trampovu administraciju popunili neiskusni – i u više od jednog slučaja očigledno nesposobni – televizijski komentatori, uglavnom sa Foks njuza. Ali još važnije, ovaj avion svima signalizira da je američki predsednik otvoren za posao i željan da monetizuje svoju funkciju. Kako je to rekao južnoafrički predsednik Siril Ramafosa tokom svoje nedavne posete Beloj kući: „Žao mi je što nemam avion da vam dam.“
U tom pogledu, Trampov režim se fundamentalno razlikuje od drugih autokratija u kojima se bogate vladar i njegova porodica. Na kraju krajeva, ruski predsednik Vladimir Putin i mađarski premijer Viktor Orban oduvek se staraju da sakriju svoje nezakonito stečeno bogatstvo. Ubijeni ruski disident Aleksej Navaljni bio je meta upravo zato što je razotkrivao Putinovu korupciju, nudeći neosporne dokaze o „Putinovoj palati“ na Crnom moru. Slično tome, Orban je suočen sa rastućom kritikom javnosti zbog poslovanja njegovog zeta, jednog od najbogatijih ljudi u zemlji.
Dakle, kada je u pitanju korupcija, Tramp je posebna klasa. Pošto se uvek predstavljao kao uspešan biznismen, svaki novi poduhvat – bez obzira na očigledan sukob interesa – čini se da jača njegov brend. Za razliku od drugih ambicioznih autokrata, njega ne brinu međunarodne organizacije, a kamoli mišljenje međunarodne zajednice. Tu nema potrebe da se, na primer, Evropska komisija obmanjuje da se sredstva Evropske unije ne preusmeravaju prijateljima i porodici – kao što to Orban mora da radi.
Naprotiv, time što je njegova državna tužiteljka raspustila timove za borbu protiv kleptokratije i poništila kazne za američke kompanije zbog davanja mita u inostranstvu, Tramp šalje jasan signal da je zloupotreba položaja sada glavni američki biznis. A jednom kada se ljudi uvere da su svi korumpirani, prave kleptokrate pobeđuju.
Amerikanci upravo plaćaju veliku cenu saznanja da puko razotkrivanje korupcije nije dovoljno. Po utvrđenom obrascu, desničarski populisti dolaze na vlast u krstaškom pohodu na korupciju, samo da bi onda proširili koruptivnu „močvaru“. Naivno je misliti da su zbog flagrantne izdaje opšteg interesa osuđeni na političku propast. Oni svoje sledbenike ubeđuju da korupcija nije korupcija, već legitiman deo masovnog klijentelizma tipičnog za populističke režime. „Pravi narod“ dobija beneficije i usluge birokratije (uključujući i pomilovanja), dok ostali ne dobijaju ništa.
Drugi populistički trikovi funkcionišu samo u određenim kontekstima. Na primer, bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni, koga su tokom čitave karijere pratile optužbe za poreske prevare, namigivao bi Italijanima: „Svi to rade. Ja sam samo veštiji u tome.“ Ako vam zvuči poznato, to je zato što je Tramp rekao gotovo istu stvar kada se kandidovao za predsednika 2016. godine. Ali on je otišao dalje od Berluskonija i obrušio se na poreske službe, olakšavajući život raznim prevarantima.
Pa ipak, skandal sa katarskim avionom mogao bi da poremeti obrazac nekažnjivosti. Mnogo ga je lakše razumeti kao primer besramne korupcije od, recimo, apstraktnih šema za zaradu na kriptovalutama (bar do finansijskog kraha većine učesnika ove piramidalne šeme). Ovaj događaj se može tumačiti i kao indirektno priznanje nemoći Amerike. Da li smo zaista stigli dotle da velika američka kompanija Boing više nije u stanju da na vreme isporuči avion najmoćnijoj osobi na svetu? To podseća na istočnonemačke lidere koji su se vozili u švedskim automobilima – bilo je to prećutno priznanje da industrijski kapaciteti državnog socijalističkog režima nisu dovoljni.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, čak je i zakletim Trampovim pristalicama muka od toga što on prima poklone od države poznate po finansiranju Hamasa. Politička cena navodno „besplatnog“ poklona mogla bi da ispadne prilično visoka.