Reklo bi se da članovi Trampovog kabineta nisu izabrani uprkos tome što podržavaju nasilje, već upravo zbog toga. Američki ministar odbrane Pit Hegset bio je poznat uglavnom kao TV voditelj koji je mnogo držao do svog izgleda i bio spreman da brani ratne zločine. Ministar za unutrašnju bezbednost Markvejn Malin se očigledno ponosi time što je izazivao svedoka da se s njim potuče za vreme saslušanja u Senatu i odbio da se izvini zbog toga što je napad na kolegu senatora Randa Pola ocenio kao „razumljiv“. Nijedna američka administracija nije tako otvoreno veličala ubijanje kao što to danas radi propagandna mašina Bele kuće svojim sramnim snimcima strahota iranskog rata.
Za razliku od fašizma u 20. veku, ovde nema pokušaja da se promoviše ili simbolički nagradi samožrtvovanje – ovde se ubija na daljinu, u stilu video igara, i ubijanje se ne opravdava strateškim ciljevima, već naizgled nekontrolisanim emocijama (besom ili žudnjom za osvetom). A sve to je praćeno priznanjima da će biti prekršeni osnovni zakoni ratovanja. Pravi vojnici, koji dobro poznaju kodekse časti, ne bi udarali neprijatelja koji je već pao – za razliku od onoga što čine u Hegsetovim fantazijama koje nam on saopštava sa lakoćom iskvarenog televizijskog blebetala.
Tramp nikada nije krio želju za dominacijom i spremnost da svoje pristalice pozove na nasilje. Na svojim skupovima otvoreno je pozivao na fizički obračun sa raznim ljudima. Pomilovao je najnasilnije učesnike u napadu na Kapitol 6. januara 2021. Ali za vreme njegovog prvog mandata, „osovina odraslih“ uglavnom je držala pod kontrolom njegove najgore nagone. Posle „izleta“ u Venecuelu i serije potapanja brodova u njenim vodama, Hegset, a po svoj prilici i Rubio, kao da su postali opijeni idejom specijalnih vojnih operacija koje munjevito rešavaju stvari bez gubljenja američkih života. Sem toga, to odlično izgleda na televiziji. Trampova opsesija vizuelnošću i rekvizitima zarazila je celu njegovu administraciju: ako pred kamerom mašem hrpom papira svi će mi poverovati da sam pošten ili da imam sjajan plan za američko zdravstvo.
Sam Tramp, reklo bi se, tretira globalnu kampanju odrubljivanja glava kao napredniju verziju svog rijalitija Šegrt, obogaćenu ispaljivanjem bojeve municije – kao da mu je neko dao zadatak da ukloni lidere nekih država i izabere im zamene. U istoriji smo već imali ideologiju čija se propaganda vrtela oko glorifikacije nasilja. Fašistički slogan je bio „Živela smrt“. Musolinijev pokret započeo je s veteranima, koje je duče slavio kao „rovokratiju“ – aristokratiju ratnika prekaljenih u rovovima. Podizane su džinovske kosturnice. U nekima su bile nagomilane kosti 100.000 poginulih vojnika. One su imale ulogu da podstaknu buduće žrtve. Nacisti su svojoj omladini servirali slogane kao što je „Rođeni smo da umremo za Nemačku“.
Čini se da Hegset i družina takođe promovišu krajnje nihilistički kult smrti. Ali oni slave ubijanje pritiskom na dugme, ubijanje ljudi udaljenih više hiljada kilometara. Istovremeno, Amerikanci ubijeni u ratu su obeščašćeni: Tramp koristi prenos njihovih posmrtnih ostataka u SAD za reklamiranje MAGA robe i prikupljanje novčanih priloga.
Poštujući želju svog gospodara za potpunom dominacijom i uništenjem, Hegset najavljuje buduće ratne zločine na televiziji uživo („bez odlaganja od 15 sekundi“) i podstiče besmislenu surovost („udaramo ih i kad padnu“). Opscena fiksacija na „smrtonosnost“ deo je tog pomaka ka shvatanju rata kao najvećeg mogućeg razaranja i nanošenja bola, a ne kao postizanja strateških ciljeva – koje ova administracija, doduše, nije ni umela da artikuliše.
Stvarnost rata potpuno izmiče gledaocima, jer je etar ispunjen beskrajnim nizom zabavnih slika i ispraznih razgovora. Čini se da posebno Hegset, sklon komično preteranom jeziku i aliteracijama („burni, a ne budni“), nije u stanju da artikuliše ništa osim klišea („nesalomiva volja“) ili prizora hrišćanskog nacionalizma, u suprotnosti sa Prvim amandmanom koji strogo razdvaja državu od crkve i zabranjuje favorizovanje bilo koje religije. Zato građani koji se na kolenima, u ime Isusa Hrista, mole za naše vojnike ne bi smeli biti lakmus test američkog patriotizma.
Bez namere da Hegseta poistovetimo sa Ajhmanom, setimo se kako je Hana Arent u svojoj knjizi o suđenju Ajhmanu opisala tog nacističkog birokratu: kao čoveka nesposobnog da razmišlja svojom glavom koji umesto suvislog govora proizvodi beskrajan niz praznih fraza.
Da li će to omogućiti legitimizaciju nezakonitog rata sa Iranom? Hegset je svojim fantazijama zarazio i sam Pentagon. Umesto konferencija za novinare, s kritičkim pitanjima i iskrenim odgovorima, imamo ljubaznu konverzaciju između „ministra rata“ – što je izmišljeno zvanje, jer Kongres nije dopustio promenu imena ministarstva odbrane – i osoba iz udvoričkih medija.
I pored tog dodatnog sloja izolacije od stvarnosti, Hegset uporno ponavlja da mediji nemaju dovoljno pozitivan odnos prema američkim napadima na Iran. Kao i mnogi pripadnici pokreta MAGA skloni raznim infantilnim skečevima koji treba da pokažu njihovu muževnost, i Hegset ima veoma slab ego nesposoban da se suoči sa demonima naše strašne stvarnosti, koji su tako olako i nerazumno pušteni iz boce.