Obaveštavajući svet o pojedinostima otmice Nicolasa Madura prošle subote, Trump se zapravo pozvao na Monroeovu doktrinu: zvučao je kao da njen tekst nikada nije ni pročitao, ali istoričari su, naravno, prepoznali ideju o Vašingtonu kao svojevrsnom zaštitniku zapadne hemisfere. Uz strategiju nacionalne bezbednosti objavljenu u decembru, napad na Venecuelu može se tumačiti kao nastavak ostvarivanja vizije podele sveta na ono što je nacistički pravnik Carl Schmitt nazivao „velikim prostorima“ pod kontrolom velikih sila (u današnjem svetu to su Vašington, Moskva i Peking). Ali ovo nije samo povratak takvoj vrsti de fakto imperijalizma: Trampovo obećanje da će „upravljati Venecuelom“ na korist američkih naftnih kompanija signal je internacionalizacije jednog od aspekata njegovog režima – onog koji se s pravom opisuje kao logika mafijaške države. Ta logika još očiglednije dolazi do izražaja u nameri da se otme Grenland.
Teoriju mafijaške države prvi je razvio mađarski sociolog Bálint Magyar 2016. godine. U takvoj državi nije najvažnija ona vrsta korupcije koja se odvija razmenom koverti ispod stola. Korupcija ovde ima oblik nameštanja javnih nabavki; velike kompanije se stavljaju pod kontrolu oligarha naklonjenih režimu, a oni zauzvrat kupuju medije da bi osigurali povoljno izveštavanje o vladaru. Krajnji dobitnici su pripadnici onoga što Magyar naziva „proširenom političkom porodicom“ (koja može obuhvatati i prirodnu vladarsku porodicu). Kao i kod mafije, cena pripadanja sistemu je bezuslovna lojalnost.
Kao što je često slučaj s Trumpom 2.0, prakse koje neki drugi režimi pokušavaju da prikriju kod njega su besramno otvorene: „pauziranjem“ Zakona o koruptivnim praksama s inostranim elementom obnarodovano je da su Sjedinjene Države ne samo otvorene za biznis nego i za primanje mita (bilo da je u pitanju avion ili lažna nagrada od Fife); ne samo da su pomilovanja ponuđena na prodaju i da se kompanije mogu dodvoriti vlastima finansiranjem groteskne plesne dvorane – nego izgleda da će predsednikova politička porodica, koja uključuje milijardere poput Stevea Witkoffa i Howarda Lutnicka, dobro zaraditi od poslova s inostranstvom, a sada i od prekomorskih vojnih avantura; prema tvrdnjama istraživačkog novinara Judda Leguma, Trampov oligarh Paul Singer, vlasnik naftne kompanije Citgo, odlično će proći u poslovima s vladom u Karakasu koju će kontrolisati Trump.
To ne znači da se razlozi za američku „specijalnu vojnu operaciju“ u Venecueli mogu svesti na parolu „sve je to zbog nafte, glupane“; tu je i argument da operacija doprinosi neutralisanju uticaja Irana, Kine i Rusije (mada presedan kidnapovanja lidera zemlje i ubijanja 40 ljudi daje legitimitet sličnim intervencijama drugih sila, kao što s pravom upozoravaju komentatori koji najavljuju slom međunarodnog prava). Tu je i staro neokonzervativno opravdanje za rušenje tirana s vlasti, što bi nekadašnji Marco Rubio, iz vremena pre nego što je poljubio prsten, zdušno podržao – mada ostavljanje u životu obezglavljenog režima dovodi u pitanje utemeljenost argumenata o zaštiti demokratije i ljudskih prava. Ali poenta i nije u promeni režima, ukoliko je režim saglasan s Trumpovim projektom eksploatacije. Alternativa je iznuda: ako američke naftne kompanije dobiju „pun pristup“, onda vladari zemlje koja je takođe mafijaška država ne moraju brinuti za svoje pozicije; ako ne, upriličiće se susret velikog i malog šefa na temu: „Lepa vam je ova zemlja; biće velika šteta ako budemo morali da je preoremo totalnom vojnom invazijom.“
Trumpovu igru je odao brz prelaz s Venecuele na temu Kube i potom Grenlanda. Trump, Lutnick i Lindsey Graham su se u predsedničkom avionu zlobno smejali navodnoj nesposobnosti Danske da osigura bezbednost Arktičkog kruga; šala posle koje su se obožavaoci valjali od smeha bila je objava da je Danska poslala još jednu pseću zapregu da brani Grenland (zapravo, Kopenhagen je nedavno odlučio da pošalje nove ratne brodove i bespilotne izviđačke letelice – ali tačno je da koriste i elitne patrole psećih zaprega). U svakom slučaju, Sjedinjene Države već odavno imaju bazu na Grenlandu i na mnogo načina koriste ovu teritoriju kako god nađu za shodno: uprkos antinuklearnoj politici Danske, Sjedinjene Države su tokom hladnog rata koristile Grenland za prelete bombardera B-52 s nuklearnim bojevim glavama, što su činile, kao što se kasnije pokazalo, uz prećutnu saglasnost danske vlade (neki od kadrova iz filma Dr Strangelove snimljeni su iznad Grenlanda). Danski političari tek počinju da shvataju da ključno pitanje u ovom slučaju nije nacionalna bezbednost, već Trumpov omiljeni eufemizam – „ekonomska bezbednost“.
Grenland poseduje kritično važne minerale; takođe je i naizgled prazan list papira za sve vrste kolonijalnih fantazija popularnih kod pripadnika druge grupe Trumpovih saveznika, a to su šefovi velikih tehnoloških kompanija: autonomni gradovi, „mrežne države“ ili čak „naseljavanje mora“, sve to se temelji na spoju libertarijanske ideologije i veštačke inteligencije. Kompanija po imenu Praxis – koju finansira Peter Thiel – realizuje ideju o stvaranju novih zemalja korišćenjem kripto valuta; jedan od osnivača, Dryden Braun, izjavio je da „Praxis želi da podrži razvoj Grenlanda koordinisanjem poslovnog talenta, kompanija i kapitala za potrebe zaštite Arktika, izvlačenja kritičnih resursa, teraformiranja zemljišta naprednim tehnologijama da bi se ono učinilo pogodnijim za život, kao i izgradnje mitskog grada na severu“.
Ali, kao i u slučaju Južne Amerike, priča ima širu pozadinu: Pat Buchanan, predsednički kandidat iz 1992. godine, još odavno je bacio oko na Grenland; drugo, tu je i činjenica da sadašnjeg predsednika uzbuđuju – da se pristojno izrazimo – snažni vizuelni doživljaji; jednom je rekao: „Volim mape. Uvek sam govorio: ’Pogledaj ti koliko je ovo… To mora da postane deo Sjedinjenih Država.’“ Ono što pokreće trku za teritorijom Grenlanda, za koju je jedan od Trumpovih obožavatelja u Kongresu nedavno rekao da bi trebalo da ponese ime „Zemlja crvene, bele i plave“, jeste logika ekstrakcije, eksploatacije i iznude (uz prethodno izručenje američkom sudu, ako je potrebno).