Da li demonstranti imaju pravo da sakriju svoja lica? Donald Tramp, koji voli da pokazuje i gleda svoje lice što je češće moguće, očigledno ne misli tako. Jedan od zahteva upućenih univerzitetima bio je da zabrane nošenje maski na demonstracijama. Kao odgovor na proteste u Kaliforniji, predsednik SAD-a je na društvenim mrežama zahtevao da svako ko nosi masku bude odmah uhapšen.
Zanemarimo na trenutak očigledni dvostruki standard, po kojem agenti ICE-a odbijaju da skinu svoje maske i kriju značke sa imenima, izbegavajući time bilo kakvu odgovornost. Široko je rasprostranjeno uverenje da je stati iza sopstvenog identiteta ključni deo suprotstavljanja nepravdi i nelegitimnoj moći. U stvari, ta ideja je u samoj srži građanske neposlušnosti. Ali ona u današnjem trenutku nije ubedljiva. Sem toga, postoji duga tradicija koja potvrđuje pravo građana na anonimnost. Sredinom 1990-ih, to pravo je potvrdio i Vrhovni sud.
Zakonit protest (zakonit, jer ga izričito dozvoljava Prvi amandman) je suštinski drugačiji od građanske neposlušnosti, iako ih mnogi danas izjednačavaju. Pri upražnjavanju građanske neposlušnosti građani otvoreno – ili čak, kako je Martin Luter King govorio, „s ljubavlju“ – krše zakon. Oni se svesno identifikuju pred vlastima i spremni su da prihvate kaznu (ali se nadaju da neće biti tretirani kao obični kriminalci). Ova strategija ima višestruki cilj: ona pokazuje moralnu ozbiljnost, naglašava „najviše poštovanje prema zakonu“ kao takvom (opet prema rečima Martina Lutera Kinga) i oslanja se na to da će većina ljudi uvideti nepravdu na koju ovi „ljubazni prekršioci zakona“ ukazuju – i potom izazvati promene.
Naravno, zahtev otkrivanja identiteta nije prihvaćen od strane svih tumača građanske neposlušnosti: za neke od njih bitno je da uzbunjivači, poput Čelsi Mening, rade pravu stvar. Njihov identitet nije presudan da bi javnost shvatila skandalozne činjenice koje su otkrili (iako ih to često lično skupo košta).
Nekadašnji zakoniti protesti, s druge strane, odvijali su se u drugačijem medijskom kontekstu. Pokret za građanska prava polazio je od pretpostavke da će njegove poruke o nepravdi dopreti do većine građana SAD – kao i do ljudi dobre volje u Vašingtonu. Na kraju krajeva, aktivisti su preskakali obraćanje rasističkim guvernerima poput Džordža Volasa iz Alabame – i komunicirali direktno sa federalnom vlašću. Danas su takve pretpostavke pod znakom pitanja. Kao što svi znamo, više ne živimo u eri tri velika TV kanala koji su, uprkos raznim nedostacima, verno prenosili slike demonstranata za građanska prava i južnjačke policijske brutalnosti. U našem duboko iskrivljenom, često disfunkcionalnom medijskom mozaiku, poruke se ili uopšte ne prenose (pogledajte Foks njuz u bilo kom neprijatnom trenutku za Trampa) ili se prenose na način koji im izvrće značenje (oni koji mirno protestuju protiv bezakonja postaju – prekršioci zakona).
Pored ovih rizika, postoji sada već prepoznata i neposredna opasnost da Trampova administracija koristi ličnu odmazdu i pojedince kao način odvraćanja ostalih – setimo se zadržavanja i deportacija studenata. U takvim uslovima, skrivanje identiteta je razumljiv čin opreza i takav oprez ne bi trebalo da bude kriminalizovan. Iako i demokratije poput Kanade imaju zakone protiv maskiranja, oni su usmereni na nasilne demonstrante i nezakonita okupljanja, a ne na ljude koji ostvaruju svoje pravo na slobodno izražavanje. Jasno je da se nalazimo u trenutku kada protestovanje počinje da zahteva hrabrost – što mi je postalo očigledno kada sam učtivo zamolio nekoliko starijih žena koje su držale plakate ispred glavne kapije Univerziteta Prinston da ih fotografišem. Nekoliko njih je reklo da ne žele da im se vide lica.
Kao i u raspravama o privatnosti, neko će pre ili kasnije reći da onaj ko nema šta da krije – ne bi trebalo ni da krije lice. Ali u doba sveprisutnog nadzora, sada dopunjenog brzo rastućom tehnologijom prepoznavanja lica, ne znamo šta sve može da se uradi sa dokazom nečijeg prisustva na protestu. Glasanje je tajno jer ne želimo da ljudi budu zastrašeni, a takođe ne želimo da oni na pozicijama moći – ne nužno uvek država, to može da bude i šef kome se ne dopada vaše političko opredeljenje – znaju naše stavove.
Vrhovni sud je ovu logiku prepoznao pre tri decenije. Branio je pravo na anonimnost starije gospođe koja je delila letke protiv poreza za škole u Ohaju. Sud je podsetio građane SAD-a da su autori Federalističkih spisa koristili pseudonime. Sudije su anonimnost proglasile sredstvom „za zaštitu nepopularnih pojedinaca od odmazde“ i čak su je uzdigli do statusa „štita od tiranije većine“ (naravno, današnji demonstranti se ne suprotstavljaju stvarnoj većini – ono što Tramp i Miler rade u stvari nije popularno).
Međutim, kada je cilj protesta direktna interakcija sa drugima, postoji nešto problematično u asimetriji između maskiranih i nemaskiranih: sloboda okupljanja, između ostalog, podrazumeva da jedni druge gledamo u oči. Još u 19. veku revolucionari na barikadama su se nadali da će se zbližiti i razgovarati sa pripadnicima vojske poslatim na njih. Ali suzavac – prvi put upotrebljen baš za razbijanje barikada, pre nego što se koristio u ratu – tu viziju je učinio nemogućom. Danas o rizicima koje su spremni da preuzmu i o tome koliko žele da otkriju vlastima i svojim sugrađanima treba da odlučuju sami učesnici zakonitih protesta.