Bora Ćosić je pjesnički skandal. Svakako je skandal. Nije skandal kakav su bivali naši pjesnici skandali, koji su po kafanama pili pa se tukli, te pravili skandale. Ne to, nego je on skandal kao pjesnik, dakle, kao onaj koji piše stihove, strofe, pa u nekim strofama stihove rimuje jedan s drugim, a u nekima ih ne rimuje nego ih ostavlja bez rime. Skandal je Ćosić pjesnik, jer su njegovi stihovi kod kritičara (dok ih je bilo, sad ih nema) bili pastorčad i ostali su pastorčad.
A stihova je Ćosić napisao i objavio toliko da ih ima za knjigu od barem 400 stranica. Sve je to ostalo pokriveno debelim jorganom šutnje. Njegovi prvi stihovi su bili futuristički, prva pjesma se zvala “Moji odnosi s vasionom” i “Balada o Mesecu lutalici”. Za te pjesme je on prošao najbolju školu: prevodio je stihove Majakovskog. Majakovski stoji u pozadini Ćosićevih stihova:
Ja branim ženski pol
I krila balavog Amora
Kao što je branio gol
Ricardo Zamora
Ili:
Već si od bola zelen,
budalo, zbog nje zar tako da se srozaš
šta mogu: šine su dugo vrele
posle prolaska voza.
Kad se promotre decenije u kojima je pisao i objavljivao, zaključuje se da je on sa stihovima imao i sinhronih i konsekutivnih perioda. Od onih prvih, futurističkih, do čitave zbirke uvrštene u roman “Tutori” prošlo je četvrt stoljeća. A te pjesme u romanu, njih 37 na broju, takve su da bi im pristao naziv pokretni praznik: sve su rimovane, pisane za tamburicu i rakiju, ludičke, giocose, pjevljive za vašare i karnevale. Nijedan ih antologičar nije ni pogledao, nema ih u pregledima književnosti, ništa.
Bora Ćosić je još godine 1982. u odgovoru na anketu u Politici rekao: “Posle tri decenije što objavljujem, i posle 25 naslova koji stoje iza mene kao često besmisleni i jalovi putokazi, mogu da konstatujem da su mi impresije slične kao i na startu, što će reći depresivne. Biti piscem u ovoj sredini, ne samo što ne čini profesiju ‘atraktivnu’ u smislu vaše rubrike, no taj zanat sam po sebi, po svojim najintimnijim svojstvima, svakodnevno otkriva svoje vlastite dubioze. Biti piscem u okolnostima bez prave moralne i intelektualne klime, bez osnovne duhovne saradnje, bez interesovanja, bez kritike, bez publike, položaj je u tolikoj meri paradoksalan, da će i od naših naslednika biti izučavan kao primer velike mentalne inkompatibilnosti u jednom, ionako zbrkanom vremenu.”
To je izgovorio čovjek koji je trinaest godina ranije dobio NIN-ovu nagradu, a čiji je četiri godine ranije objavljeni roman “Tutori” bio prodan u 4.000 primjeraka i bio upravo ponovo štampan u ediciji koja je dobro prodavala knjige “Pedeset romana srpske književnosti”. Nije nas bilo malo koji smo njegove riječi iz Politike tih dana smatrali za promašene te da su izišle iz ograde zubne čovjeka koji ima i višak aspiracija i prekomjerna očekivanja.
Danas vidimo da su one pogađale kost i u meso naše stvarnosti. Mentalna inkompatibilnost se proširila kao magla kad se spusti i u sebe umota veliko selo na padini. Bora Ćosić je u “Tutorima” objavio i cijelo poglavlje sastavljeno od spomenutih pjesama sa naslovima i rimama. To poglavlje je knjiga, ili zbirka, ako je razumljivije nazvati je tako, zasebna, Dušan Matić bi rekao, bukvalna i nepovratna. No je u jeziku na kojem je objavljena u dvama izdanjima ostala neprimijećena. A to je jedna od rijetkih zbirki našeg jezika koja je cijela prevedena na njemački.
Prevedena je rukom Brigitte Döbert, majstorski kao i cijeli roman. Onaj roman za koji su se čitaoci, prevodioci, kritičari i hermeneutičari godinama kleli u sve bogove i polubogove da je to štivo neprevodivo. A pokazalo se da nema neprevodivih štiva. I te dotad jednodušno proglašene neprevodive pjesme ušle su u jato prevodivih, i čulo ih se kako klikću, kao ždralovi ujesen. Iako su pjesme u “Tutorima” kakve bi pjesme morale biti: na svoju ruku, zaigrane, raspojasane, kakav je i cijeli roman. Evo kako je to učinila gospa Döbert, i načinila naslov: “Krieg den Blutsaugern”:
Was, du hast keine ungedeckten Wechsel mehr?
Dann fallen Wanzen und Läuse über dich her
Ein Offizier an der Front hat es besser
Er sieht den, den er liefert ans Messer
Hingegen die Winzlinge auf der Haut
Trinken Tag und Nacht dein Blut, ohne Laut
Übertragen noch dazu Krankheiten von Wirten
Deren Sofas sie heimsuchten, bevor sie dich beehrten
Und statt in Ruhe einen Roman zu schmökern
Musst du alles besprüh’n und notfalls verhökern
Na danke!, die Plage muss ein Ende haben
Ruf den Kammerjäger, das Getier mit Gift zu laben
Leib und Seele sollen aufatmen können
Etwas, was wir den Schmarotzern missgönnen.
A to je učinila gledajući ovo što ima naslov “U ratu proti stenica”:
Sad kad nemaš nikake nepokrite menice
zaguljuju odurne te stenice,
zbiljam je na fronti naredniku bolje
jer vidi onoga kog treba da kolje,
a ovi stvorovi od špekula manji
ćipaju te, sišu, na budnu, u sanji,
ko zna kake bolesti prenaša,
onih, čija sofa bješe pre neg naša,
namesto da neki krasan roman čita
sve naglavce prevrne pa flita,
ovako živiti dulje neka fala,
moraš zvati te iz cijankala,
svecki majstor kukce da potuši,
da olakne telu ti i duši
Taj pjesnički karneval i raspašoj, da ponovimo, nije taknuo srce nijednog od srpskih ili hrvatskih ili jugoslavenskih antologičara da ijedan od Ćosićevih dragulja uzmu u barem jedan izbor, cvjetnik, hrestomatiju! Ni u neku panoramu, molim lijepo, je li panorama književni termin, dobro nije da jeste, ali opet, nijedan, nikako, nipošto. (Kažem ovo, a imam u vidu i jedan, koliko znam jedini izuzetak, onaj što ga je načinio Slobodan Blagojević, koji je u svoju “Veliku knjigu lirske poezije Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije” od preko dvije hiljade stranica uvrstio jednu jedinu Ćosićevu pjesmu od 13 stihova, preuzetu iz Sarajevskih sveski, a u bilješci o pjesniku napisao netačno da “se kao pjesnik zapravo javlja u XXI stoljeću”.)
Pokušao sam da doznam je li ikoji profesor držao seminar o Ćosićevim pjesmama, rimama, poetici tih pjesama. Jok. Ima njih koji bi sad rekli kako su stihovi Bore Ćosića žrtve njegove proze. Možda i jesu, ali ta tvrdnja ne može prikriti da su oni žrtva nečitanja, ili što bi sam pjesnik kazao, velike mentalne inkompatibilnosti u ovom vremenu.
A poslije pjesama iz “Tutora” objavio je Ćosić još knjiga stihova, zasebnih zbirki stihova. U slobodnom stihu su “Zapisi iz mrtvog doma” (50 pjesama) i “Irenina soba” (103) pa rimovane “Profane” (71). Između njih je stala zbirka “Mrtvi” objavljena u Italiji, a kod nas još nije. Za “Profane” (urednik Kruno Lokotar) prošlog je septembra u Šibeniku dobio nagradu Stjepan Gulin, te je napokon javnost mogla upoznati šta poznavala nije, pjesnika koji piše čudesne pjesme i do izraza dovodi sve što mu se hoće dovesti do izraza. Kao u pjesmi ‘Film’:
Kad bi o nama snimali film
svet bi trajao jedva dva časa
život bi završio se skupa s njim
a da ne pusti ni glasa
kad bi bilo filma o nama
bilo bi tek što u kameru uđe
dok sve što sa strane se odlama
ostalo bi nepoznato i tuđe
tako se odvija naša drama
bez zanimljivosti i draži
jer najvažnija priča sama
ionako bi ispala u montaži
Ili ‘Život u prevodu’:
Susedi s trećeg sprata levo
žive ko da potaman sve je
a ne vide da je to samo prevod
dok original ko zna gde je
susedi iz dvorišne zgrade
proizvode svoju kuhinjsku misao
nejasno ko od koga krade
jer neko je to već napisao
ali ni životu nije lako
kraj ljudske osionosti
jer i sam protiče isto tako
u vlastitoj doslovnosti
Između čudesnih stvari koje idu uz Ćosićeve pjesme neka ovdje bude spomenuta sudbina “Prigodne pjesme” iz “Irenine sobe”: ona je, u njemačkom prevodu Mila Dora, bila štampana na luksuznom masnom papiru u kakvom je tirolski lanac supermarketa prodavao salame. Evo te pjesme:
Teško ću se domoći
prigodne pesme
kakve se pišu u finim porodicama
na dan kad je tetka
sa slomljenom nogom
najzad izašla iz bolnice
a stiglo utešno pismo
od rođaka iz Amerike
u međuvremenu jezik se izmenio
mnoge reči postadoše nejasne
šta je to utešno
šta je to pismo
šta je to amerika
I tako dalje. Onda se jednoga dana među danima pojavio Ćosić i uskliknuo Katule brate, došao do istog usklika koji je pustio Brana Petrović, a ne znajući za Petrovićev usklik. Ćosićev se usklik učvrstio iz dopisivanja s Ibrahimom Hadžićem, koji je Ćosića tako oslovljavao, i još ga tako oslovljava. Eno ga imaju “Profane”, to jest profane: Stari moj druže Katule/ naše su desni natrule…Ili: Možeš li pomisliti Katule druže/ da ljudima i dalje ne cvetaju ruže.