Innerview
Bešlin: Pedeset je godina od političke likvidacije “Hrvatskog proljeća”. Prvog decembra u Karađorđevu 1971. godine, Tito je okupio rukovodstva svih jugoslovenskih republika. Tada je osuđena politika Savke Dabčević-Kučar, Mike Tripala, i to je simbolički bilo na godišnjicu stvaranja jugoslovenske države, u mestu koje se zove Karađorđevo – osuda hrvatske politike i rukovodstva koje je bilo ne samo legitimno u Hrvatskoj, već je uživalo veliki uticaj u javnosti. Vi ste smatrali da je to „greška za 100 godina“, to je bilo dosta radikalno i tada kada se izgovaralo.
Perović: Da. Mislila sam da je to greška za 100 godina, a vreme je pokazalo da je bilo potrebno mnogo manje da bi se shvatilo kakva je to duboka i gotovo fatalna greška bila. Mislim da pola veka od tog događaja pokazuje koliko je potrebno da se izvesni procesi kristališu, da se sagleda njihov smisao, da se vidi gde stoje u jednom dužem razdoblju i naročito da se vide njihove dugoročne posledice. Mislim da je obračun sa hrvatskim rukovodstvom pokazao sve ovo i koliko je to bio jedan gest koji je u vrhovnom jugoslovenskom rukovodstvu bio ustvari u staljinističkom maniru, jer je hrvatsko rukovodstvo uživalo vrlo široku podršku u hrvatskoj javnosti. To pokazuju i snimljeni dokumentarni filmovi, arhivska građa i objavljene knjige… U Jugoslaviji je bilo zaustavljeno pred dogmom jedinstva i u situaciji kad se svaki zahtev za autonomijom, za demokratizacijom, smatrao separatizmom, odnosno izdajom.
Dakle, Hrvati su likvidirani na jedan način koji nije bio nov i ako se vraćamo unatrag zapravo svi politički sukobi unutar jugoslovenskog partijskog rukovodstva završeni su na jedan način, danas vole da kažu, netransparentan. Izišlo se samo sa zaključkom. Izišlo se samo sa osudom. Ni slučaj Milovana Đilasa nije bio razmatran široko, ni likvidacija Aleksandra Rankovića nije bila razmatrana široko, ne samo u javnosti, nego ni u partiji. Ni likvidacija hrvatskog rukovodstva nije bila razmatrana, ni likvidacija partijskog rukovodstva u Srbiji zbog liberalizma… Dakle, sve su to bili vrlo duboki konflikti. Proizlazili su iz unutrašnjih teškoća, iz nemogućnosti da se one prevaziđu na demokratski način, a ostali su, naravno, neka ostavština koja će devedesetih godina odnosno već posle smrti Josipa Broza Tita, 1980. godine, tako eruptilno i tako razorno izbiti na površinu.
Zato mislim da ima smisla vraćati im se, na jedan temeljan način i objašnjavati kako je zapravo ceo region došao do situacije u kojoj se danas nalazi. Pri tome ne mislim na to da su svi njegovi delovi na istom tragu, da je situacija u svima ista, ali mislim da su posledice veoma teške, da se jako sporo prevazilaze i da otežavaju bilo kakav uspešan razvoj regiona. Kad govorim uvek imam, naravno, u vidu područja na kojima je došlo do velikih ratnih sukoba, ratnih zločina i genocida, ali sve to pokazuje koliko su ti događaji ostali živi u odnosima, u praksi, a naročito u svesti ljudi i ljudi ne osećaju – naročito mlade generacije koje dolaze – ne osećaju ovde sigurnost, ne osećaju perspektivu i masovno odlaze sa ovih prostora.
Bešlin: Vratićemo se na Karađorđevo, čiji ste bili aktivni učesnik, i to je povod za naš razgovor, ali pre toga na ono što bismo mogli da identifikujemo kao početke Hrvatskog proljeća. Obično se uzimaju dva događaja kao ključna. Kao donja granica se uzima 1967. godina i Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika koju su potpisale ključne akademske, naučne, jezikoslovne institucije u Hrvatskoj i 1970. godina i čuvena 10. sednica i “slučaj Žanko”. Kako vam danas izgleda Deklaracija o hrvatskom jeziku? Kako je se sećate, šta je bila reakcija na nju – oni su odmah dobili i pandan u Srbiji, kroz Predlog za razmišljanje.
Perović: Deklaracija i, kako kažete, predlog za razmišljanje kao njen pandan, došli su posle obračuna sa Aleksandrom Rankovićem i posle, ja bih rekla, ozbiljne demontaže Službe državne bezbednosti, koja je, naravno, u pozadini delovala kao moćni faktor koji je često po uticaju bivao jači i od same partije.
Bešlin: Što bi Tito rekao: “Nama je služba prejašila partiju.”
Perović: Da. Tako da je započeo jedan proces liberalizacije posle te situacije koja je stvorena uklanjanjem Aleksandra Rankovića kao simbola jednog političkog sistema. Uostalom, on je bio od završetka Drugog svetskog rata na čelu državne bezbednosti, bio je organizacioni sekretar partije – to su bile jako moćne poluge…
Bešlin: U jednom autoritarnom sistemu to su ključne poluge.
Perović: Tako je! To su apsolutno ključne poluge. I to je dovelo, ako ništa drugo, do izvesnih nada i očekivanja, pa možda i konfuzije. U svakom slučaju je došlo do nekih važnih manifestacija tih posebnosti u republici, naročito na kulturnom planu. Tako se i pojavila Deklaracija o hrvatskom književnom jeziku, a potpisali su je zaista veoma autoritativni akademski ljudi iz književnog, kulturnog i naučnog života, ali pitanje jezika između Srba i Hrvata je bilo trajno pitanje i Novosadski dogovor je bio neka vrsta kompromisa; zagrebačka i beogradska varijanta, ali u Hrvatskoj se to osećalo kao jedna unifikacija jezika na bazi srpske varijante i ta Deklaracija je bila pobuna protiv te prakse…
Bešlin: Nju je i Krleža između ostalih potpisao.
Perović: Nju je potpisao i Krleža, koji je bio član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Došao je u Beograd zbog toga. Došao je u Centralni komitet Saveza komunista Srbije. Tada je na čelu Centralnog komiteta bio Dobrivoje Radosavljević, ja sam učestvovala u tom razgovoru; bila prisutna, tačnije. Krleža je saslušao te argumente, reakcije do kojih je došlo u Beogradu, Predlog za razmišljanje, to zaoštravanje odnosa u javnosti koje se reperkutovalo i na samu partiju. Iz Centralnog komiteta je otišao na razgovor sa Titom. Titu je rekao: “Ja ću podneti ostavku na članstvo u Centralnom komitetu Hrvatske, ali neću povući potpis.”
Bešlin: …što se od njega tražilo.
Perović: Što se od njega tražilo… “jer neću da ljudi kažu: ‘Gledaj, ovaj stari majmun nije znao šta potpisuje’, a ja sam to potpisao i skrećem ti pažnju da pitanje jezika nije tako jednostavno pitanje, da je to komplikovano pitanje koje ne može da se rešava političkom arbitražom.” Čitala sam radove naših kolega koji su se osvrtali, mislim da su nedovoljno istraživali, ali su imali u tom postkomunističkom periodu svoje utiske, predstave o tome i koji nisu dovoljno temeljni. Rukovodstva su bila oprezna – i jedno, i drugo. Nisu išla na neki veliki progon, na zaoštavanje, u partiji i u javnosti je bio jak pritisak. Na partijskim sastancima se govorilo: “Nama je potreban drugi Goli otok.”
Bešlin: Ozbiljno?
Perović: Da. Znači, tada je već to bilo primljeno kao nekakav nagoveštaj sukoba, narušavanje tog monolitnog jedinstva, državnog i naravno partijskog koje je po svaku cenu trebalo sačuvati.
Bešlin: Dobrije Radosavljević je bio širok čovek i vrlo tolerantan. Kako je on pristupio Krleži? Šta je bila argumentacija?
Perović: On je pokazao razumevanje za pokretanje jezičkog pitanja. Rekao je, naravno, mnogi politički različito orijentisani ljudi to drugačije razumeju i tumače, ali mi u svakom slučaju ne treba da idemo na zatvaranje rasprave, na nekakav progon ljudi. Ja sam recimo čitala u radovima naših kolega da su tada bile partijske komisije, čak se pominju konkretni ljudi za te partijske komisije. Naravno, neki ljudi su bili udaljeni u Beogradu s posla, mnogo je oštriji kurs bio u Beogradu. Hrvatsko političko rukovodstvo je pružalo podršku Deklaraciji i tu se govorilo da taj hrvatski problem na izvestan način sazreva.
Bešlin: I zbog toga se Deklaracija uzima kao početak Hrvatskog proljeća.
Perović: Ali, naravno, potpisnici Deklaracije su govorili ono što je mislilo i hrvatsko partijsko rukovodstvo, ali zbog partijske discipline, zbog demokratskog centralizma nije sa tim izašlo u javnost. U javnost je ono izašlo sa svojim stavovima, sa zahtevima da Federacija treba više da federira, tek sa 10. sednicom CKSK Hrvatske.
Bešlin: Setio sam se jednog dokumeta. Vi ste pisali o polemici Ćosić-Pirjevec iz 1962. godine, gde Ćosić zastupa izrazito unitarističke tendencije – ukidanje nacija, republika i tako dalje. Pirjevec mu oponira i pronašao sam arhivu, i to u ličnom fondu Petra Stambolića, jedan dokument gde Stambolić piše Dobrici Ćosiću da se malo umiri i da je vreme da se spušta lopta, jer imaju informacije da bi Krleža mogao da se uključi. Dakle, očito je postojala nelagoda. Stambolić ne osuđuje Ćosića zbog njegovih teza koje su u osnovi bile ekstremno antiustavne i udarale u same temelje jugoslovenskog federalizma, nego kaže da je vreme da se malo umiri, jer ako Krleža izađe… oni su imali bojazan od Krležinog intelektualnog genija.
Perović: Ta polemika Pirjevec-Ćosić je veoma zanimljiva i ona je nagoveštaj tih stvarnih protivrečnosti, a i eventualnih sukoba do kojih će doći. Ono što su istraživanja pokazala, kolege Gabrića u Sloveniji, a moja u Srbiji, to je da su iza Pirjevca i Ćosića stajala politička rukovodstva i da je Ćosić u tu polemiku ušao posle svoga puta sa Titom po Africi. Tito je bio na Ćosićevoj strani, odnosno srpskoj u to vreme protiv decentralizacije, jačanja republika, pokretanja nacionalnih prava, suvereniteta i tako dalje. Sve ovo govorim da bih pružila dokaze da su ispod površine bili veoma dramatični odnosi, vrlo duboke razlike, a da je na površini sve to na neki način zasvođeno, zaustavljeno pod parolom jedinstva i u takvoj atmosferi, po mome mišljenju, pripremalo eksploziju do koje će doći onda kad nestane glavni arbitar i stvori se vakuum posle Titove smrti, ali već i posle početka kraja komunističkih režima u istočnoj Evropi.
Bešlin: Pomenuli ste 10. sednicu, koja je de facto početak, i to vrlo jasan i javan, onoga što će biti jedan novi proces u Hrvatskoj. To je političko suđenje, odnosno politički razlaz sa Milošem Žankom, koji je bio potpredsednik Savezne skupštine i koji je u svojim tekstovima u Borbi nastupao sa centralističkih pozicija, koji je žestoko osuđivao rukovodstvo vlastite republike iz koje dolazi – da se nedovoljno bori protiv nacionalizma u Hrvatskoj i da suviše oštro kritikuje unitarizam. Sve je to bilo potpuno suprotno onome što je bila orijentacija političkog vrha Hrvatske. Vi ste svi to, naravno, znali – Žankovi tekstovi su javno objavljivani, ali za smenu saznajete u Zagrebu… I to je ono što sam u arhivu našao u stenogramima razgovora, Marko Nikezić i vi idete na razgovore sa Savkom Dabčević i hrvatskim rukovodstvom; rukovodstvom Saveza komuniste Hrvatske. To je kraj 1969. godine i vi tamo saznajete da se priprema “slučaj Žanko” i da oni već imaju Titovu podršku, ali je njima važno, i to se vidi iz tog razgovora, da ipak ne samo upoznaju srpsko rukovodstvo sa tim, nego i da dobiju kakvu-takvu podršku iz Srbije za ono što će biti odsudni politički trenutak u Hrvatskoj.
Perović: Da, to je bila delegacija Srbije u Hrvatskoj, gde su oni obavestili da će pitanje Žanka staviti na dnevni red. Tito je u to vreme boravio u Zagrebu i to je zanimljivo. Mislim da do sad nisam taj podatak nigde ni zabeležila, ni govorila o njemu. Hrvati su predložili da se mi sretnemo sa Titom. Mi to nismo odbili, ali oni nisu više ponovili taj predlog i do tog susreta nije došlo. Možda Tito nije želeo da ima svedoke za jedno i za drugo. U svakom slučaju, bili smo obavešteni da se taj obračun priprema. Ponekad se gubi iz vida kad se govori o svim nacionalizmima u Jugoslaviji – gubi se iz vida jugoslovenski nacionalizam koji je smatrao da su to sve neka plemena, da ona moraju da ižive svoja nacionalna osećanja, da je Jugosvlavija iznad svega toga.
To su naravno bile izvesne iluzije, ali su bile i političke greške koje su vodile u jačanje elemenata nacionalnog identiteta u svim jugoslovenskim narodima. Ali, htela bih da kažem nešto što mislim da je važno za razumevanje Desete sednice. Krajem šezdesetih godina je došlo do promene rukovodstava u svim republikama i to je bio prvi put, to je bio neki znak takođe liberalizacije. Znači, nema dogovora na nekom svetom vrhu sa koga odluke idu prema bazi, prema republikama koje su dužne da ih unisono provode.
Bešlin: Znači, prvi put, Deveti kongres 1969. godine nije bio na saveznom nivou, pa on delegira republičke rukovodioce, nego su krajem 1968. bili republički kongresi koji su delegirali kandidate za savezni konges, što je značilo federalizaciju i partije.
Perović: Ono što je važno u ovom kontekstu, koji vi tako precizno definišete, u svim republikama je došlo do generacijske promene. Dakle, došli su novi ljudi i u Sloveniji, i u Hrvatskoj i u Srbiji. Apsolutno u svim republikama, to se zvalo podmlađivanje i smatralo se da je tada izvršena jedna smena revolucionarne generacije bez ikakve drame, na jedan miran način je došlo do te promene. Ta generacijska promena je bila vrlo važna i došli su stvarno novi ljudi. To je bila mešavina ljudi koji su učestvovali u oslobodilačkom ratu, dakle predratnih komunista, ali to je u odnosu na one predstavnike partije koji su prošli diktaturu 1929. pa pojavu nacizma tridesetih godina, bila mlađa generacija. Dakle, to su bili mladi ljudi koji su bili angažovani u borbi protiv fašizma, svi su se organizovali za otpor okupatoru, učestvovali u oslobodilačkom ratu, imali partijski staž, partijske funkcije, ali su bili novi ljudi, generacijski novi. Novi, moram reći, i po obrazovanju.
Bešlin: I po metodu rada.
Perović: I po metodu rada. Dakle, to je bila jedna nova generacija i njoj treba dodati i vrlo mladu generaciju koja se školovala, formirala posle rata, posle 1948. godine, imala već jedno iskustvo o razlikama u komunističkom međunarodnom pokretu, kakva je bila recimo moja generacija. Dakle, to je bila jedna mešavina generacija i tada se isticalo da je jugoslovenska revolucija jedna od retkih koja je izvršila smenu generacija na miran način. Pokazaće se naravno da do toga nije došlo faktički i da se stara generacija vrlo brzo pokajala.
Bešlin: …da je uzvratila udarac. Ili što bi rekla, vi to negde pišete, ona ceduljica kada Tito na jednom sastanku piše Kardelju: “Bevc, ovi će nas razvlastiti.”
Perović: Da. Ima još ilustracija za taj strah da ćemo ih mi razvlastiti. U svakom slučaju, to je bila jedna nova generacija. Bila je u komunističkoj indoktrini, nema nikakve sumnje, ali generacija koje je bila svesna promena u međunarodnom komunističkom pokretu, promena u svetu, velikog tehnološkog napretka zapadnog sveta, oporavka Nemačke. Dakle, to je jedan vrlo dinamičan period na međunarodnom planu. I to je generacija koja je postavila pitanje daljeg razvoja Jugoslavije, nakon Oslobodilačkog rata, nakon sukoba sa Staljinom, nakon impresivnog razvoja, ekonomskog, obnove zemlje – kuda dalje?
Bešlin: Da li je hrvatsko rukovodstvo na čelu sa Savkom Dabčević-Kučar, suviše radikalno i eksplozivno postavilo te zahteve i da li je Jugoslavija bila, a očito nije, do kraja bila spremna da se nosi sa tim, odnosno njeno savezno rukovodstvo?
Perović: Hrvatsko rukovodstvo je postavilo pitanje ekonomskog sistema pre svega. Uređenja odnosa u Federaciji, osećalo je da je dominacija Srbije suviše velika u ekonomiji…
Bešlin: Hrvatska realno zaostaje ekonomski. I Savka Dabčević to dobro vidi…
Perović: Tu je devizni režim, tu je spoljna trgovina, to je koncentracija u Beogradu. Oni su otvoreno postavljali ta pitanja. Došao je onda Bakarić sa svojom idejom da Federacija treba da federira, da savezni organi ne mogu biti do te mere centralizovani i autoritativno postavljeni prema republikama. Imate taj pokret u Sloveniji, imate ta razmišljanja u Srbiji. To su ljudi koji su reagovali na izazov toga vremena. U početku je izgledalo da i Tito stoji iza hrvatskog rukovodstva. Srbija na 10. sednicu nije reagovala agresivno. Nije išla na sukob, Nikezić je zauzeo stav da treba razgovarati u jugoslovenskim telima, da je to način da se i Federacija postavi na zdrave osnove, da je svako smatra svojom, da može da iznese svoje argumente, da se raspravlja, da se nakon rasprave dođe do razumnih rešenja. Dakle, Srbija nije išla na konfrontaciju sa Hrvatskom i Tito je u jednom govoru, u Užicu mnogo kasnije, pohvalio srpsko rukovodstvo da se ono uzdržalo od razbuktavanja nacionalizma, da je na taj način sprečilo građanski rat.
Deseta sednica je delovala snažno na odnose u Jugoslaviji. Društvo nije bilo spremno na takvu vrstu promena. Jedinstvo je bilo jako cementiran faktor i hrvatski zahtevi su odmah bili proglašeni separatističkim, ustaškim, neprijateljskim po Jugoslaviju. To je bilo prećutno, ali je implicite u tome bila sadržana i primedba Titu, da on stoji iza toga, da ih on podržava. Tu počinje jedna vrlo složena igra unutar partije koja je bila u skladu sa duhom, sa ideologijom, sa odnosima u partiji.
Bešlin: Srbija je očito reagovala na to. Mislim na društvo. Na kraju krajeva, ta sednica je javno prenošena na televiziji,to je ostavilo snažan utisak. Vaše rukovodstvo se trudilo da ne odgovara istom merom, jer zna se šta bi to značilo i da ostane izvan. Posebno ste uvek insistirali da Jugoslavija ne sme biti redukovana na srpsko-hrvatske odnose gde bi svi ostali bili u trećem planu. Međutim, sledeći korak 1971. godina kao najturbulentnija…
I tada se dešava direktan pokušaj da se i Srbija, odnosno rukovodstvo Srbije, uvuče u srpsko-hrvatsku antagonističku dinamiku, da ne kažem u nacionalistički stereotip Srbi protiv Hrvata, kada počinje afera, tzv. zavera protiv hrvatskog rukovodstva. Tada je rukovodstvo u Hrvatskoj direktno otvorilo pitanje odnosa saveznih organa prema njima, Saveznog sekretarijata za spoljne poslove i time se implicite prozivala Srbija i vi uspevate iz toga da izađete na vešt, mudar način, da Srbija ne bude akter u tom sukobu.
Perović: To je tačno, jer u tim susretima u to vreme između najužeg partijskog i državnog rukovodstva Srbije sa Titom, Tito je znao da pita: “Šta vi zamerate Hrvatima?”, na šta bi mu Nikezić odgovarao: “Pa znate šta, mi se viđamo sa Hrvatima, mi sa njima razgovaramo, srećemo se. Šta imamo, mi ćemo reći njima.”
Dakle, mi smo svakako hteli da izbegnemo njegovu arbitražu, a moram da kažem da izbegnemo i mogućnost političke intrige – da naše optužbe rečene njemu on prenese njima – to smo smatrali vrlo provincijalnim, neodgovornim, ispod svake političke odgovornosti. Naravno da je situacija zaoštrena sa tom aferom protiv hrvatskog rukovodstva. Ono je bilo optuženo za saradnju sa emigracijom, sa ustašama. O tome je bila posebna sednica na Brijunima. Vrlo teško se završila ta sednica, jer je išla na rasprave, na iznošenje argumenata i Tito ju je završio time što je napravio prekid i posle pauze rekao: “Upravo me zvao drug Brežnjev i pita šta se tamo događa? Ja sam mu rekao da mi raspravljamo, da držimo redovnu sednicu.” I tako se ta sednica završila – pretnjom da Rusi opserviraju šta se događa, a naravno u toj situaciji mogu i da intervenišu.
Bešlin: Imajući u vidu da su tri godine ranije u avgustu mesecu ušli u Prag.
Perović: Ne može se nikada izgubiti iz vida taj širi okvir, ta međunarodna konselacija i posebno konselacija odnosa u samom socijalističkom lageru. Tu, međutim, dolazi i do jednog priličnog revolta u javnosti.
Bešlin: Pošto hrvatsko rukovodstvo nezadovoljno, između ostalog, i kako se čitava kriza vodila, izlazi u javnost mimo dogovora i polemiše sa saveznom partijom, odnosno izdaje saopštenje i to je prvi put u istoriji SKJ, odnosno KPJ/SKJ, da jedan deo te partije javno polemiše sa onim što je savezni politički centar, odnosno Tito.
Perović: Da, i to je bilo smatrano svetogrđem, skandalom, separatizmom, neprijateljstvom. Jer partija je nešto monolitno, ona garantuje jedinstvo države i sve što to čini upitnim ne može biti prihvatljivo, odnosno, postaje opasno po državu i njeno jedinstvo. Ta je situacija naterala Tita da postane određeniji, u to vreme je bila tridesetogodišnjica ustanka. Ja mislim da to ima i zabeleženo. Održavala se svečana sednica u sali Narodnog pozorišta Beograda. Tu je bio jugoslovenski partijski vrh, državni vrh, predstavnici generacija koje su učestvovale u stvaranju partije, još uvek je bilo živih iz Oslobodilačkog rata i tako dalje. Tito je ušao na galeriju, nije bilo nijednog aplauza. Niko se nije podigao i to je bio šok. On nikad nije bio tako dočekan. Ja sam sedela do čuvene hrvatske revolucionarke – Anke Berus. Ona mi je tiho rekla: “Tako mu i treba.” Dakle, oni su njega okrivljavali što ne interveniše radikalnije, što dopušta rasplamsavanje nacionalizma i separatizma u Hrvatskoj.
On je odmah posle te sednice pozvao Dragoslava Markovića koji je bio predsednik Republičke skupštine i rekao da ide u Hrvatsku, da će se sastati sa rukovodstvom i da će vrlo oštro postaviti pitanje Hrvatske. Dakle, tako se inicira ozbiljnija diferencijacija u samoj Srbiji, a i zaoštravaju odnosi sa Hrvatskom. Ubrzo posle toga, otvara se to pitanje kritike srpskog rukovodstva, zbog oportunizma, zbog napuštanja revolucionarnog kursa, zbog tehnokratizma, zbog obnove građanskih tendencija i naravno da je to stvorilo napetost koja je postojala i u toku rada na ustavnim amandmanima između partijskog i državnog rukovodstva, tako da je srpsko partijsko rukovodstvo bilo obavešteno i pozvano na 21. sednicu u Karađorđevu, ali nije uopšte znalo šta je dnevni red.
Bešlin: Pre nego što dođemo do Karađorđeva, Nikezić je rekao, pretpostavljajući, anticipirajući šta se sprema, da postoji opasnost da se ponovo, kao i 1929. godine, na hrvatskom pitanju odustane od demokratskog kursa u Jugoslaviji, odnosno da se ponovo zavede diktatura pod izgovorom rešavanja hrvatskog pitanja.
Perović: U izvesnom smislu ona je postojala. Bila je i deklarisana kao diktatura proleterijata, odnosno diktatura vladajuće partije, odnosno njenog vrha oličenog u jednom čoveku. Tako da srpsko rukovodstvo nije znalo šta će biti dnevni red u Karađorđevu.
Bešlin: Kada vi dolazite, Hrvati su već tamo sa Titom, dva dana su razgovarali s njim.
Perović: Da. Oni su bili već dva dana, naravno, imali su danonoćne razgovore, ali pre nego što ćemo mi otići u Karađorđevo, mi smo od novinara saznali da je Tito razgovarao sa Dragoslavom Markovićem i da mu je rekao šta se sprema na 21. sednici i tek onda se Nikezić javio Dragoslavu Markoviću. Pričam vam te stvari koje pokazuju kakva je priroda odnosa u jednoj državi, ali i u partiji, gde ne postoje pravila, procedure, učvršćeni demokratski odnosi i tako dalje. I, naravno, pošto se Nikezić javio Dragoslavu Markoviću, on nas je obavestio o tome. Zaboravio je da nam kaže o tako važnoj stvari, nije nas informisao i mi smo zapravo tek dolaskom u Karađorđevo shvatili da su na dnevnom redu Hrvati i njihovo rukovodstvo i faktički njihova smena. To je bilo u Predsedništvu CK SKJ. Hrvati su već bili potpuno “drogirani” od tih iscrpljujućih razgovora.
Bešlin: A zanimljivo, Tito koji je najstariji među njima – potpuno svež.
Perović: On je bio svež, imao je ogromnu energiju, snagu. Nikezić je rekao u jednom trenutku: “On tako izgleda kad nešto prelomi, kad odluči.” Nama je rekao da je tu u pitanju jedan čovek, odnosno Tripalo u koga je on nekad imao veliko poverenje. Moram reći da se Tripalo nekako držao sa najviše dostojanstva. Nije se ni pravdao ni branio. On je samo na kraju, kad je saslušao sve te optužbe, rekao: “Preuzeli ste odgovornost”, jer je bilo jasno da posle te kritike njih očekuje smena.
Bešlin: A kakvo je bilo držanje Savke Dabčević? Vi ste sa njom bili u istoj sobi, u apartmanu?
Perović: Mi smo inače bili u vrlo dobrim odnosima, ljudskim. Mi smo razgovarali, dobro se poznavali, družili se tokom njenih boravaka u Beogradu. Ona je bila jedna izuzetno obrazovana žena, bila je poliglota, bila je možda za politički angažman prejaka, presnažna. Želela je brze promene. Niti ona, niti Tripalo nisu bili ljudi koji su razbijali Jugoslaviju i optuživati njih za ustaštvo je čaršijska priča koja je trebala da ih kompromituje. Tripalo je pripadao jednoj od najbogatijih porodica u Hrvatskoj. Otišao je u partizane u šesnaestoj godini. Bio je po ubeđenju socijaldemokrata, bio je obrazovan, bio je demokratski orijentisan, bio je naravno Hrvat, kao što su i svi drugi bili nacionalno definisani ljudi. To kod ljudi koji su vodili politiku u Sloveniji, Hrvatskoj, u svakoj drugoj republici, nije bilo nešto irelevantno. Dakle, posebnost interesa je svakako postojala.
Dakle, mi smo naišli na fizički vrlo izmorene ljude. Oni su dva dana i dve noći debatovali. Naravno da su delom prihvatili odgovornost i za uspon desnice, ali su odbijali da su oni inaugurisali skretanje Hrvatske udesno, da to vodi u neoustaštvo, da to vodi u razbijanje Jugoslavije, u građanski rat. Tada su na probi bili karakteri ljudi, jer ljudi koji su podržavali hrvatsko rukovodstvo, dok se verovalo da Tito stoji iza njih, su se sramno ponašali, gledali da što je moguće više dikredituju, ekskomuniciraju, povrede Hrvate i to je bilo za svakog ko je razmišljao o dugoročnim posledicama te atmosfere, za svakog je to bio dokaz da mi u odnose ugrađujemo neke vrlo opasne elemente za budućnost te države, pa i te partije. Mi smo toga bili svesni i zbog toga nismo mogli u tome da učestvujemo, da bismo naravno, vrlo brzo i sami došli na dnevni red.
Bešlin: A vi ste bili jedini koji u tom trenutku nisu deo hora, osude hrvatskog rukovodstva. Vi se držite distancirano, govorite o problemima Srbije na 21. sednici u Karađorđevu. Savka Dabčević je u svojim memoarima čak prokomentarisala Nikezićev govor da, kako je rekla, odbijaju da nas “prikivaju na krst”, odnosno na neki način, govorima o problemima koji su bili realni i postojali u Srbiji, ste ih donekle i uzeli u zaštitu, znajući da su metodi koji su primenjeni nad njima, nešto što će se sutra desiti i u Srbiji. To je zapravo bilo takođe dosta indikativno, da ste bili jedini tamo u tom jednoglasju koji su odbili da učestvuju u osudi.
Perović: Vas ubrajam u kolege, koji su taj period najtemeljnjije istraživali. Vi ste pročitali sve te dokumente, izvore prvog reda i možete stvarno sa velikom preciznošću da govorite i o odnosima i atmosferi, i ja se nadam da će to i naša naučna i šira javnost videti iz vaše dve knjige koje će uskoro izaći iz štampe. Vi to tačno opisujete. Mi smo se distancirali. Prvo smo imali neku ljudsku pristojnost. Mi smo sa tim ljudima radili godinama, sedeli u istoj partiji, u istim rukovodećim organima te partije, verovali da imamo nekakav zajednički ideal, zajednički interes i teško smo se mirili sa tim staljinističkim obrtom da te iste ljude prikujemo na krst, optužimo ih kao separatiste, uklonimo ih sa nadom da smo time rešili sve probleme.
Vi ste to tačno opisali i to odgovara stvarnom stanju i situaciji, ali partija je bila podeljena oko tih odnosa. Bila je i neupućena u njihove prave sadržaje, razmere, mogućnost rešavanja na drugi način, bez sukoba. Sve je to bilo pritisnuto harizmom i autoritetom Josipa Broza Tita. On je tu bio u ulozi važnog arbitra. Često je iz prirode vlasti proizlazio sukob i konflikt, ali ga je on na neki način i rešavao. I vrlo često se govorilo, kad se analizirao odnos Hrvatskog proljeća, liberala i tako, govorilo se – Hrvati su sklonjeni zbog nacionalima, a Srbi su sklonjeni zbog liberalizma. Međutim, Savka Dabčević u memoarima (‘71. – hrvatski snovi i stvarnost) piše, jer je imala uvid u neke dokumente bezbednosne provenijencije, da su u sovjetskim izveštajima u to vreme četiri imena uvek pominjana kao subverzivna sa stanovišta komunističkog jedinstva, bezbednosti i stabilnosti Jugoslavije; dva u Hrvatskoj i dva u Srbiji.
Bešlin: Tripalo, Dabčević-Kučar, Nikezić, Perović.
Perović: Da. To nije bila tako jasna podela, ona je možda više tako artikulisana u javnosti. Mislim da su to bile prevashodno ekipe u svim republikama orijentisane na promene, na prihvatanje izazova vremena koje je dolazilo, da su to bili novi ljudi koji su računali i na taj period posle Tita, na pripremu zemlje za tu situaciju na jedan miran način bez velikih lomova i na kraju smo, ja mislim, u izvesnoj meri anticipirali ono što će doći posle 1980. godine. Jer ako pogledate te godine, tu celu deceniju od 1970. do 1980. godine – to je borba za ustavne amandmane koji su prihvaćeni na bazi odnosa snaga, to je stalna pobuna u Srbiji protiv ustavnih amandmana, protiv Ustava 1974. godine, to je neprihvatanje Ustava 1974. godine, to je promena u svim republičkim rukovodstvima i to je jedno veliko konzerviranje partije. Veliko petrificiranje dogmatizma unutar partije i kada vi, a nas dvoje to radimo zajedno sa našim kolegama, čitate izvore partijskog i državnog rukovodstva posle 1980. godine vi vidite kako je to jedna duboka ideološka i mentalna zatvorenost za bilo kakvu promenu, a ispod površine se ona sprema na jedan krajnje razoran, eruptivan način.
Bešlin: I tako smo došli do ratova i do krvavog razbijanja Jugoslavije, ali da time zaokružimo priču o Hrvatskom proljeću. Dosta ste insistirali na korektnim i relativno harmoničnim odnosima dva rukovodstva, uz sve razlike koje su postojale. U svojim istraživanjima sam detektovao da su rukovodstva Srbije i Hrvatske – koja imaju slične ciljeve, reformsku agendu, promene, demokratizaciju, reformu federacije i tako dalje – ipak imala dve bitne razlike u pristupu i metodu. To je odnos prema nacionalizmu u vlastitoj federalnoj državi, odnosno, republici i drugo je odnos prema Titu.
Proljećarsko rukovodstvo veruje da oni mogu da iskoriste hrvatski nacionalizam i da na taj način postignu vlastite političke ciljeve. Oni sami to nisu bili, ali su verovali da mogu da kontrolišu taj talas i da to ide u korist njihove argumentacije za potrebama dublje reforme federacije i veće samostalnosti republika. Ispostavilo se da ne mogu da ga kontrolišu i da im je stvar izmakla kontroli, posebno u drugoj polovini 1971. godine, kada istupaju studenti sa sebi svojstvenim radikalizmom. S druge strane, vi ste u Srbiji vrlo dobro znali sve opasnosti i rizike od nacionalizma u svojoj republici i tu ste bili vrlo jasni, mnogo jasniji od hrvatskog rukovodstva.
Drugi je odnos prema Titu. Oni su verovali da će moći da nadigraju Tita, da će moći mešavinom bliskosti, čak i laskanja da iskoriste Tita za svoje političke ciljeve. Dok je vaš odnos prema Titu bio možda i preko mere uobičajene i pristojne za ono vreme – distanciran. Hoću da kažem, oni su se poigrali sa dve jedine stvari sa kojima nisu smeli: sa nacionalizmom i Titom, odnosno njegovim autoritetom. S druge strane, vi ste u Srbiji smatrali da su to dve najveće opasnosti sa kojima morate da budete krajnje obazrivi i mislim da su to dve ključne razlike koje postoje u pristupu srpskog, reformskog i hrvatskog, prolećarskog rukovodstva.
Perović: Mislim da ste u pravu, ali to je vreme kad Hrvatska, koja je zbog Nezavisne države Hrvatske, zbog Jasenovca, zbog genocida, objektivno bila dugo pod hipotekom i imala je Bakarića koji je bio jako oprezan u kritici Saveznog centra, u kritici odnosa u federaciji i stava prema Srbiji, jer se pitao šta bi bilo sa Hrvatskom posle Drugog svetskog rata da nije bilo tog balansa učešća Hrvata u Oslobodilačkoj borbi, ali i tog balansa Titovog.
Posle ratova, bila sam u Hrvatskoj na nekom skupu i tamo je bio i poljski intelektualac Adam Mihnjik. Predsednik Mesić je priredio večeru za nas i Mihnjik je u jednom trenutku pitao predsednika Mesića: “Pa šta bi bilo sa Hrvatskom bez učešća hrvatskih masa u Oslobodilačkom pokretu, bez ZAVNOH-a…”Mesić je rekao: “Pa ne bi bilo Hrvatske”.
Imate Aleksandra Tišmu koji je vrlo kritičan prema Titu, prema komunizmu, ali kaže, uspostavio je balans između Srba i Hrvata koji je učinio mogućom drugu Jugoslaviju. Dakle, Hrvati se oslobađaju te hipoteke, postavljaju neka realna pitanja svog položaja u Jugoslaviji, i oni su računali na pacifikovanje nacionalista Hrvatske. Računali su na njihovu podršku. Sećam se razgovora i mi smo govorili – pa da, ali može se desiti da se nađete na njihovom repu.
Bešlin: I druga stvar koju ste im govorili kod Titovih napada na njih – Pa ne možete odbraniti sve.
Perović: Da, to je već bilo u Karađorđevu. Znači to je bio taj različit odnos, mi smo bili u sudaru sa srpskim nacionalizmom, to nema sumnje, jer smo mislili da on ima jednu koncepciju Jugoslavije koja je opasna za opstanak Jugoslavije, a opasna je i za Srbiju, za srpski nacionalni korpus koji živi po celoj Jugoslaviji. Dakle, to je ta razlika. Vi ste u pravu što to uočavate, a drugo, to je bio odnos prema Titu. Bila sam na neki način začuđena da su ljudi takvog intelektualnog formata, iskustva ako hoćete, kao što su bili Tripalo i Dabčević-Kučar, bili do te mere blagonakloni, da tako kažem, prema očiglednim Titovim greškama, njegovim dugovima kominternovskoj logici, tim odnosima u partiji.
Na kraju sam shvatila da oni misle da mogu iskoristiti Tita, jer podela u jugoslovenskom rukovodstvu na njegovo liberalnije krilo i na njegovo dogmatskije krilo postoji stalno i obe tendencije se bore za Tita, jer za prevagu nije svejedno na čijoj strani će on biti, ali bilo je začuđujuće da ljudi tog nivoa misle da mogu da iskoriste Tita za svoju orijentaciju i da na kraju mogu, da tako kažem, da ga upotrebe; njega sa tolikim iskustvom, sa tolikim sukobima u partiji, sa tolikim brojem od njega poraženih u partiji, tako da je to bila, u najboljem slučaju, izvesna politička naivnost koja se osvetila i brzo se pokazala kao naivnost.
Bešlin: I da zaokružimo priču o Hrvatskom proljeću time da posle Karađorđeva dolazi osuda iz same Hrvatske, cepa se to rukovodstvo, odnosno partija. Uskoro Savka Dabčević i Pero Pirker podnose ostavke, Tripalo takođe. Posle toga, Hrvatska je sasečena kao verovatno nijedna republika tokom Titovog života, izuzimajući posleratni period, da to sad ne kompariramo… Ali zaista, desetine hiljada ljudi je ostalo bez posla, hapšeni su masovno, procesuirani i tako dalje. Tu vrstu čistke nije upoznala, sa tom širinom, nijedna jugoslovenska republika. I od tada Hrvatska narednih 20 godina je, kako su zapadni izvori govorili, mirna republika, na delu je “hrvatska šutnja”.
Perović: Uvek sam smatrala da je 21. sednica značila izbacivanje Hrvata iz Jugoslavije. Otuda i ta moja izjava o 21. sednici da je napravljena greška za 100 godina unapred, jer vi ste jednom narodu koji je bio konstitutivni dio federacije izrekli presudu. To rukovodstvo je bilo legitimno na takvim nekim izvorima kakvi su postojali. Ono je izabrano, hrvatski narod ga je prihvatao.
Bešlin: Vrlo široko.
Perović: Obračun je bio vrlo temeljan i ja sam u nekim izvorima nalazila da je u Hrvatskoj u tim čistkama u privredi, u administraciji, u kulturi, u nauci uklonjeno oko 70.000 ljudi. Slušajte, to je za jedan narod od 4 miliona – udar groma. Treba se vratiti na taj potencijal. Mnogi su bili uhapšeni, mnogi su emigrirali. Na kraju ljudi su napisali uspomene o tome. Mislim da je to predstavljalo uvertiru u događaje pred raspad partije i pred početak ratova i raspad države. To se ne može odvojiti.
Bešlin: To je stvaralo jednu užasnu frustraciju u Hrvatskoj.
Perović: Da. Mi smo ubrzo posle 21. sednice, već sami načeti, ali smo još funkcionisali, mi smo išli u Zagreb, i ja se sećam od aerodroma do Vile Weiss gde su vođeni razgovori, ja sam se nekako instinktivno savila u automobilu, nekako sam osećala stid, odgovornost.
Bešlin: To je već 1972. godina kada vi idete na razgovore sa novim hrvatskim rukovodstvom, na čelu sa Milkom Planinc.
Perović: To je novo hrvatsko rukovodstvo, a mi smo već pred odlaskom.