foto: Carlo Bavagnoli, Life

Perović: Dnevnik Milovana Đilasa

Pisano delo Milovana Đilasa čine njegove pripovetke i romani, politički spisi i teorijske rasprave. Prevodi (sa ruskog više dela Maksima Gorkog u periodu 1939-1947; sa engleskog Izgubljeni raj Džona Miltona, koji je radio u zatvoru na temperaturama ispod nule i koji je objavljen u Beogradu 1980). Osim pomenutog, pisao je gotovo sve vrste istorijskih izvora drugog reda: memoare, pisma, dnevnike.

Prema hronologiji života i rada Milovana Đilasa ovaj korpus čine:

Memoari (Druženje s Titom, Zaslon 1980; Beograd 1990, dva izdanja; Vlast, London 1983; Vlast i Politika, Beograd 1991; Tamnica i ideje, London 1984, Beograd 1989; Susreti sa Staljinom, London, 1980; Razgovori sa Staljinom, Beograd 1990; Revolucionarni rat, Beograd 1989).

Svedočanstva iz prve ruke gotovo o celokupnoj istoriji jugoslovenskog komunističkog pokreta izazvala su pažnju u inostranstvu, kasnije i u zemlji. Memoari Milovana Đilasa su veoma citirani u istoriografskoj literaturi.

Pisma (Pisma iz zatvora, priredio i predgovor napisao Aleksa Đilas, Vukotić Media, Beograd 2016). Za razliku od memoara, koji su uvek pogled unazad, pisma govore neposredno, uključujući i politička pitanja. Najčešće o osećanjima korespondenata. I Đilasovi su znali da se njihova prepiska kontroliše i zato su bili neizbežno oprezni. Njihova pisma demonstriraju osećajnost kao uslov opstanka. U jednom pismu (20. maja 1965) Milovan Đilas piše: „Mi ovako odvojeni nalazimo nove sadržaje jedno u drugom – živimo od snova i mrvica otete realnosti, za nas je ovo sadašnje stanje najpotpunije zajedničko postojanje – punoća održavanja očekivanja i žrtvovanja“. U nekom od pisama Đilas kaže da su mu u zatvoru pisma pričinjavala veću radost i od poseta supruge i sina. Posle poseta ostaje tuga, posle pisama „vedrina i Danteovo sjećanje na sreću i nesreću“.

Za neke đilasologe glavni lik u pismima je Štefica Đilas, supruga Milovana Đilasa. Veselin Pavlićević je poredi sa Nadeždom Mandeljštam, suprugom ruskog pesnika Mandeljštama, Staljinovog zatvorenika. Pavlićević dalje kaže: „U sjenci njenih pisama je i sam Milovan Đilas. Štefičina pisma su Milovana Đilasa vraćala u život, davala mu daha, vazduha da preživi. Jer, Milovan Đilas je bio živ zakopan. Tito ga je zakopao. U podršci suprugu, Štefica Đilas je bila nerazoriva gromada – starogrčke postojanosti i okamenjenosti. Raspeta između prošlosti koja je u zatvoru, i odgovornosti za budućnost, koja je u sinu, i Štefica Đilas se bez sadašnjosti rasplela u oba pravca i vremena i sve izdržala“. Bez pisama ne može se razumeti ni mesto koje Štefica Đilas ima u Dnevniku 1989-1995. Ona je diskretna pratilja Đilasa u njegovom vraćanju u javni život, nevidljivo prisutna prilikom odavanja priznanja Đilasu, na ručkovima i večerama kod stranih i domaćih prijatelja.

Najzad, dnevnici. Prvi je objavljen ove 2022. godine. Kažem prvi, jer u njegovom predgovoru Aleksa Đilas kaže da u porodičnoj zaostavštini postoje i drugi rukopisi dnevnika, među kojima Zatvorski dnevnik. Rukopis ovog poslednjeg iznosi više od hiljadu strana (1438-9). Oduzet Đilasu prilikom jednog njegovog hapšenja, dugo je bio u policijskim arhivima da bi, na Đilasovo traženje, bio vraćen 1967. godine, tek posle uklanjanja Aleksandra Rankovića iz javnog života.

Dnevnici su istorijski izvor drugog reda kome istoričari pridaju najveći značaj. Vođeni iz dana u dan, uz veliku samodisciplinu, oni se na kraju zaokružuju u sliku jednog razdoblja.

Od sposobnosti i iskustva autora dnevnika zavisi i mogućnost naslućivanja i predviđanja događaja. I sugeriranja rešenja. Ali, rešenja se najčešće poveravaju hartiji iz sumnje da mogu imati široku recepciju. Kako sa ovog stanovišta izgledaju Dnevnici Milovana Đilasa u prekretničko vreme između 1989. i 1995. godine?

***

Posle devetogodišnje robije, Milovan Đilas je iz zatvora izišao 31. decembra 1966. godine. Za režim je bio neprijatelj na slobodi. I dalje je bio pod kontrolom Službe državne bezbednosti, bez pasoša i sa zabranom objavljivanja. Posmatrao je stanje u jugoslovenskom društvu i državi. Sređivao je svoje stare rukopise i pisao nove. U to vreme sretao je ograničen broj ljudi. Napisao je pismo Titu (20. mart 1967), u kome ga je upozorio na velika previranja u zemlji i njegovu odgovornost s obzirom na uticaj koji ima. Ali, iz kabineta predsednika Republike Đilasu je poručeno da se više ne obraća.

Marta 1967. godine postojala je inicijativa da Tito dobije Nobelovu nagradu. U okviru priprema, došlo je do pozitivnijeg odnosa prema Đilasu. On je 9. avgusta 1968. godine dobio pasoš, koji će mu ponovo biti oduzet 1970. godine. U međuvremenu Milovan Đilas je putovao u Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države. Njegova razmišljanja o događajima u svetu (studentska pobuna, „nova levica“, ulazak trupa Varšavskog pakta u Prag, Brežnjevljeva doktrina ograničenog suvereniteta). Formiran 1953. godine, odnos Josipa Broza Tita prema Milovanu Đilasu ostao je u suštini nepromenjen.

U memoarskom delu Vlast i pobuna, Milovan Đilas piše: „Kod njega (Tita, LP), nijesam nikada primetio mržnju, niti podlost prema meni, dok se nismo politički razišli i sukobili… Koreni sukoba su u ličnostima, u stilovima. Ideje i delo su Titu u njegovoj ličnosti, neodvojivi od ličnih ambicija i spoljnog prestiža. A moja je ličnost, koliko god sam za to kadar u ideji, u delu, u tome su moje ambicije“. Tito je instinktivno u Đilasu osetio protivnika. Ne u smislu borbe za svoju vlast, već u smislu kritike uslova koji omogućuju ličnu vlast. U razgovorima uoči Trećeg plenuma CK SKJ, Tito je rekao Đilasu: „Ti si drugačiji čovek“. Drugim rečima – nema pomirenja.

***

U Dnevniku ima jedno mesto koje daje možda najprecizniji odgovor na pitanje: Ko je bio Milovan Đilas? U belešci od 15. avgusta 1994. godine, Đilas piše kako je Nik Vagner za bazelsku televiziju snimao biografski film o njemu. Došli su u zatvor u Sremskoj Mitrovici u kome je Đilas robijao i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji. U jednom trenutku Vagner je upitao Đilasa: „Kako ste, šta osećate?“

„Ništa specifično – odgovorio je Đilas – Javljaju mi se raznovrsne uspomene. A osećao sam se kao u snevanoj potresnoj stvarnosti – ne osećam svoje kretnje i sebe, iako svesno, prisebno postupam“. Najzad, Vagner ga je upitao: „Da li biste savetovali Vašem sinu da dođe ovde zbog ideala? Obnemeo sam. Prva reakcija u sebi: život je vredniji od svake ideje, život je najviša – jedina ideja. Odgovorio sam: Da, savetovao bih mu i on bi tako postupio. Ali se nadam i verujem da se to neće dogoditi“.

Usput, kada je pročitao crnogorsko izdanje Bakunjinovog dela Državnost i anarhija, sa mojom uvodnom studijom, Stanko Lasić me je u pismu iz Pariza pitao: „Da li je Đilas čitao ovo Bakunjinovo delo?“ Odgovorila sam da smatram da nije – u meri u kojoj su tada Bakunjinova dela bila objavljena, ona nisu bila lektira Đilasove generacije. Bila je to Staljinova Istorija SKP(b). Lasićevo pitanje proizlazilo je iz prisutnosti ideje slobode i kod jednog i kod drugog autora.

Plemićkog porekla, sa ambicijom porodice da napravi veliku vojnu karijeru, Bakunjin je napustio Rusiju i otisnuo se u Evropu u kojoj su „borbe glasne“. Inspirisao je revolucionarne pokrete na Zapadu. Borio se protiv autoritarnosti u Prvoj internacionali. Bio prikovan za zid u Petropavlovskoj tvrđavi, najvećem zatvoru u carskoj Rusiji. I sve to u ime slobode.

Kao student Univerziteta u Beogradu, Milovan Đilas je ušao u zabranjenu i progonjenu partiju. Učestvovao u ratu protiv nacizma i fašizma. Došao na vlast i pobunio se protiv sopstvene partije, odnosno njenog političkog monopola koji je ograničavao slobodu u društvu. Izdržati sve to bilo je teško. I lako, pod uslovom da su borbom za slobodu ograničavani uslovi za autokratiju.

***

Milovan Đilas je počeo da vodi Dnevnik 1. januara 1989. godine. Bio je u 78. godini života i već ozbiljno bolestan. Poslednju dnevničku zabelešku napravio je 19. aprila 1995. godine, samo 10 dana pre svoje smrti. Dnevnik je razgovor sa samim sobom, ali on je pre svega izraz potrebe za radom i stvaranjem. Ali kakvim radom i stvaranjem?

U Dnevniku je 14. septembra 1989. zapisao: „U svim ovim nacionalnim okršajima koji imaju u izgledu skučavanje ono malo slobode ostajem po strani, sa svojim demokratsko jugoslovenskim stavovima koji se već znaju. A ni nemam neke aktivnije podrške, sem kao pisac. Ne pretendujem ni na kakvu važnu ulogu, ali ni da igram i da me izigravaju. Uostalom, niko ne zna, a nema ni borbene volje, šta da učini – sem nacionalisti svakojakih orijentacija, od komunističkih do versko šovinističkih“.

Dakle, pisanje kao stvaranje i kao rad. Izazovi su bili veliki. Jedna decenija bez Josipa Broza Tita. Na površinu su izbile potiskivane protivrečnosti jugoslovenskog društva i države. Sada bez arbitra. Došlo je do rascepa oko koncepcije daljeg razvoja. U Srbiji je bio postignut konsenzus oko rešenja srpskog pitanja kao državnog pitanja, tj. promene (kon)federalnog ustava iz 1974. Partijski šef u Srbiji Slobodan Milošević viđen je kao vođa srpskog naroda. Svet je, međutim, išao drugim putem – kraj hladnog rata, nestanak bipolarnog sveta, nacionalne revolucije u svim lagerskim zemljama, evropske integracije kao duh vremena. Đilas posmatra, razmišlja i beleži.

Posle 1980. godine, Đilas se vraća u javni život: „Mi više nismo izolovani“, piše 1. januara 1989, „Obraćaju mi se i intervjuišu me i domaći novinari, iako ja ovde u Beogradu ne mogu još ništa da objavim“. Đilas održava veze sa ljudima: „U dobrim sam odnosima s Inićem, Tadićem, Čavoškim, Zagom Golubović, mada se retko viđamo. Ispade na to da su bivši levičari najdosledniji demokrati. Inače, razlike sa Matijom i Dobricom (uvek su postojale) pre su očvrsle nego promenile naše odnose. Posebno s Matijom: on i ja smo kao vođe dvaju plemena dugo zakrvljenih, koji uspostavljaju primirje kumstvima, ženidbama i zajedničkim pastišima“. Đilas navodi Štefičin opis vraćanja u javni život. Pozivajući se na Krilova, ona kaže: „Oraha do mile volje, ali veverica već nema zuba“. Nije stvar ni u starosti, ni u bolesti, već u Đilasovom stavu, pa i položaju: „Ja nisam u dnevnoj politici, niti pripadam nekoj grupi; izlažem samo svoje misli i za svakog pametnog je jasno da se one ne podudaraju s mojim prijateljima. Ne napadam ni političare, sem najopštije ukoliko me neko nametljivo upita, nego izlažem svoje misli i kritikujem politiku“.

***

Dnevnik 1989-1995, je i autobiografija Milovana Đilasa, naročito na stranicama o Štefici. To je i roman o teškom rastanku sa prvom suprugom Mitrom, tajnoj ljubavi sa Šteficom, bojkotom u partiji. Jednom od svojih lekara objašnjavao je da su godine progonstva, izolovanosti u društvu i u delu porodice doveli do toga da su njih dvoje „urasli jedno u drugo“. A zatim dugo i teško Štefičino bolovanje. Beleži svaku pojedinost u nadi u njeno ozdravljenje, ili u želji da zajedno sa njom umre. U dnevničkoj belešci 10. aprila 1995, „obaveštava“ Šteficu da piše njenu biografiju: „I da znaš ide mi dosta dobro… prekasno je, želim da to bude najbolje što sam napisao. Volim te svom pameću i srcem, svim što još živi u meni“. Milovan Đilas u Dnevniku piše o Štefici iz duboke unutrašnje potrebe zato se nad napisanim pita da li to treba da ostane i za nekog drugog: „Da ne bih bio krivo shvaćen da mi se radilo o obeležavanju moje ljubavi na literaran način, a ne iz unutrašnje potrebe da se povremeno barem spojim s njom. Molim Aleksu (i svakog ko bi došao u posed ove sveske) da ovu svesku spali“. Milovan Đilas nije imao snage da to sam učini, a Aleksa Đilas je kao priređivač dobro učinio što je ove delove Dnevnika sačuvao za čitaoce. Đilas nije samo hroničar, niti samo politički mislilac. Ma koliko poricao literarnu pobudu – on je i pisac, upravo na stranicama Dnevnika koje su posvećene Štefici. Ako je Dnevnik, kako kaže Veljko Stanić – rekvijem za jednu revoluciju, on je isto tako – lament za Šteficu.

***

Milovan Đilas nije pripadao nijednoj političkoj partiji koje su se, napokon, i u Srbiji organizovale. Ostao je kao posmatrač i analitičar. Ali je svoje poglede javno saopštavao. I njemu je bilo potrebno vreme da prizna da Jugoslavija ide ka slomu. Čak i on je želje često stavljao iznad mogućnosti. Činio je to iz dva razloga. Prvo, on je jedan od istorijskih aktera jugoslovenske države. I drugo, sukob između jugoslovenskih naroda – jezički, kulturno, istorijski bliskih – imao bi po njemu katastrofalne posledice. Imao je uvek u vidu Jugoslaviju kao složenu državu, demokratski organizovanu, bez ičijeg prava na hegemoniju. Na dan kada su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost, on u Dnevniku beleži: Slovenija i Hrvatska se juče osamostalile i razdružile od Jugoslavije koja ni ne postoji – živela Jugoslavija!“ Kada mu je jednom Matija Bećković rekao: „Vi ste za neku nebesku Jugoslaviju“, Milovan Đilas je to potvrdio: „Pa da – ja sam protiv karađorđevićevske, titovske, miloševićevske Jugoslavije – za ono što je neprolazno i što će se uvek rađati i obnavljati kao zajedništvo između Južnih Slovena“.

***

Već od polovine 80-ih godina, situacija se u Jugoslaviji komplikuje, da bi krajem decenije (1989) postalo jasno da racionalno rešenje jugoslovenske krize nema više izgleda:

„Čitava srpska i jugoslovenska, bolje reći ‘jugoslovenska’ politika ide od zla na gore, iz raspada u rasulo, iz pomame u ludilo. Kosovo je tome više motiv, nego razlog. Niko neće da podupire ničiju, pogotovo srpsku hegemoniju – čak ni ono što liči na nju, a Srbi se ponašaju kao da su izvojevali – juče s ustavom veliku istorijsku pobedu“. I pita se (2. januara 1990): „Kud ide ova zemlja, ovi narodi?“ I u društvu raste napetost, neizvesnost i strah. Sve veći broj ljudi ima potrebu da čuje mišljenje, ako ne i savet, čoveka životnog iskustva, znanja i uvida Milovana Đilasa. Sreće ljude na predstavljanjima svojih knjiga i raznim kulturnim događajima u Beogradu. Biva čest gost stranih ambasada. Obnavlja veze sa „ratnim drugovima“, koje su prekinute 1953. godine. Ali i dom Đilasovih u Palmotićevoj 8 u Beogradu, postaje mesto susreta i razgovora. Milovan Đilas gotovo da ne odbija nijednu posetu, a dolaze diplomati, naučnici, novinari, intelektualci. Posmatran iz ove perspektive, Dnevnik je jedinstven izvor. Đilas je pažljiv i tolerantan slušalac, sa uvek preciznim sopstvenim stavovima. Kod sagovornika otkriva različite orijentacije, ali i lične pretenzije. Zaključci ostaju njemu.

Najbrojniji među sagovornicima Milovana Đilasa bili su strani i domaći novinari. Najčešće su tražili intervjue, pisali knjige o njemu, ili se spremali da počnu da ih pišu. Posebno brojni posetioci Milovana Đilasa bili su književnici, književni istoričari i kritičari koji su pisali o njemu, priređivali njegove knjige, promovisali ih (Vasilije Kalezić, Predrag Palavestra, Branko Popović) i, naravno, pisci (Mirko Kovač, Filip David, Milosav Stevanović, Milovan Danojlić, Dragan Kolundžija, Tanasije Mladenović, Antonije Isaković). Đilasu je najbliži bio pisac i filmski reditelj Živojin Pavlović („Mi se u pogledima potpuno slažemo. Samo je on malo kritičniji i pesimističniji na prilike u Srbiji i drugde“). Đilas je posebno cenio razgovore sa Zoranom Gavrilovićem: „Ima između nas – to je on spomenuo – neke intelektualne bliskosti i veoma ugodno razgovaramo“. Voleo je i razgovore sa Zoranom Gluščevićem, koji je osećao opasnost za budućnost srpskog naroda („On je opsednut strahom za srpski narod da ne upadne svojim jednoumljem u kakav totalitarizam“). Ali nije odbijao ni razgovore sa ljudima kao što je bio Kosta Hristić, koji su dugo živeli na Zapadu, a da ga nisu upoznali („Zašto su Ameri protiv Srba“, pita Hristić Đilasa koji dogovara: „Ameri ne dozvoljavaju obrazovanje balkanske imperije, odnosno Velike Srbije, a tu je i Albanija, za njih strateški važna – izlaz na Jadransko more i Sredozemlje“). Bio je strpljiv, jer je bio svestan da su bezazlene pretpostavke o svetu i mogućnostima srpskog naroda put u katastrofu.

Česti sagovornici Milovana Đilasa bili su predstavnici nove generacije srpske inteligencije (Slobodan Inić, Kosta Čavoški, Milorad Vučelić). Najbliži mu je bio Inić („Slažemo se u opštem, a bezmalo i u konkretnim pitanjima… pravo je zadovoljstvo razgovarati sa pametnim čovekom, makar i ne bili istih pogleda – kao s Matijom, ili Inićem, kod mene to nije naglašeno svojstvo starosti, uvek sam u takvim razgovorima uživao“).

Posebno bliski sagovornici bili su mu liberalno orijentisani intelektualci, radikalni kritičari rata. Njegov sestrić, psiholog i novinar opozicionog lista Vreme Stojan Cerović („Ovo vreme biće pamćeno kao Hitler u Nemačkoj – Srbi će se stideti, svi koji su to podržavali“). A zatim advokati: Srđa Popović, Rajko Danilović – branilac Azema Vlasija.

Rado se sretao sa bivšim emigrantima, evropski i jugoslovenski orijentisanim intelektualcima, Desimir Tošić, Adil Zulfikarpašić, Vane Ivanović. Veoma je cenio Tošića („Pametan, prijatan, suzdržan, u pričanju živ i jasniji“).

Đilasu su dolazili i sa njim razgovarali ljudi iz Bosne i Hercegovine (Esad Ćimić, Muhamed Filipović), iz Hrvatske (Milorad Pupovac, Slavko Goldstein).

Najčešći sagovornik iz Crne Gore bio je narodni heroj general Savo Drljević. On je i inicirao akciju Narodnih heroja da se Đilasu vrate odlikovanja koja su mu oduzeta posle 1953. godine. A zatim lokalni ljudi, iz partizanskog rata i po neko od rođaka u Crnoj Gori. Milovan Đilas je bio „iskorenjen“ u Crnoj Gori. „Nisam – pisao je (31. jul 1989) protiv iznošenja svih mojih grešaka, ali jesam protiv izmišljenih grešaka. Da nisam bio funkcioner i bio proklet – niko ne bi takvo što izmišljao: mašta je bujnija kada je zla, nego kada je dobra, a meni je suđeno da me pljuje i odbacuje baš zavičaj, koji sam u svojoj ljubavi nastojao da opišem bar onako kako sam ga doživeo“. Međutim, nije u pitanju samo imaginacija zla, već organizovana politička akcija. Pišući da ako bude prihvaćen predlog da ga pozovu na proslavu 50-ogodišnjice 13-julskog ustanka, Đilas kaže: „Neću tamo ići u četničko-komunističko-informbirovsku džunglu mržnje i odmazdi“.

***

Najintenzivnije razgovore Milovan Đilas je vodio sa pesnikom Matijom Bećkovićem i romanopiscem Dobricom Ćosićem. U uzajamnim kućnim posetama, gotovo svakodnevnim telefonskim pozivima, šetnjama (svake subote sa Matijom Bećkovićem). Đilas se politički razlikuje i od jednog i od drugog, ali sa obojicom razgovara, čini se bez iluzija. „Matija je čvrsto nacionalno i monarhijski orijentisan (13. april 1991). Ali on ima i drugu stranu, saoseća sa patnjama drugih, samim tim što se užasava slika i ovoga rata. Samo mu idejnost smeta da sagleda golotinju istine“. Đilas ne skriva nameru da utiče na Bećkovića. Stalo mu je do njega, do njegovog pesničkog dara. Zajedno sa Mihajlom Lalićem on u njemu vidi najvećeg pisca u Crnoj Gori u 20. veku.

Teme razgovora između Đilasa i Bećkovića su jezik, poezija, mit, tradicija, Krleža. Bećkovićev odnos prema Đilasu je dosledno prijateljski, na izvestan način sinovljevski. Otuda i veliko Đilasovo poverenje u njega. On je izvršenje svoje oporuke poverio Aleksi Đilasu i Matiji Bećkoviću.

***

Odnos Milovana Đilasa sa Dobricom Ćosićem bitno je drugačiji od njegovog odnosa sa Matijom Bećkovićem. Đilas je Ćosiću priznavao književni dar, ali je u njemu video prevashodno čoveka velike političke ambicije. Njih dvojica – sudeći po Đilasovom dnevniku – nikada nisu razgovarali o književnim pitanjima. Uvek samo o politici, i to isključivo o Jugoslaviji i Srbiji. Ćosić nije poznavao moderan svet. On ga se bojao i njegove izdanke u Srbiji video je kao opasnost za nacionalni identitet. Bio je objektivno na strani dogmatske struje u partiji. Kao predsednik Srpske književne zadruge, odbio je dijalog u srpskoj kulturi koji je iniciralo moderno orijentisano partijsko rukovodstvo u Srbiji. A kada je ono uklonjeno 1972. nije zažalio.

Za razliku od Bećkovićevog odnosa prema Đilasu, Ćosićev odnos nije bio postojan, nekoristoljubiv. U Piščevim zapisima, Ćosić piše da je početkom 50-ih godina delio Đilasova uverenja o potrebi demokratizacije zemlje, i da je zbog toga imao problem u partiji. U isto vreme, Aleksa Đilas – obavešten svakako iz prve ruke – govori da je Ćosić bio u odabranoj publici koja je pratila suđenja Milovanu Đilasu in camera. Kasnije, Ćosić je znao da „proredi“ susrete i telefonske razgovore sa Milovanom Đilasom ako je, kao u vreme svoga kandidovanja za predsednika SRJ, procenio da bi to moglo da mu šteti. U Dnevniku (8. aprila 1993), Đilas piše: „Dobrica je pošao od pogrešne pretpostavke da sam mu ja bar nečim suparnik, a meni nije tako što padalo ni na pamet. Nikada ni u čemu nije sarađivao sa mnom, premda je znao da sam ja tome sklon“. Bez obzira na formalno dobre odnose, Milovan Đilas i Dobrica Ćosić imali su različite političke filozofije. Naravno, ne samo njih dvojica. Podeljenost srpske inteligencije mnogo je starija i može se rekonstruisati od sticanja državne nezavisnosti Srbije (1878). Već od 20-ih godina prošlog veka ta se podela očitovala i među srpskim komunistima. Đilas je u tim razlikama nalazio razlog za razgovore, Ćosić – granicu do koje se u razgovorima može ići.

Ćosićeve ideje o državnom jedinstvu srpskog naroda – tačno je video Đilas – ideje su 19. veka. To ne samo da proizlazi iz analize Ćosićevih ideja, već i iz njegove eksplicitnosti u Piščevim zapisima 60-ih godina: „Vraćamo se u 19. vek“. Imao je u vidu i ideje socijalista u Srbiji 19. veka. Kritikovao je glorifikovanje socijal-demokratskog nasleđa u Srbiji („užički socijalizam“). Govorio je o „srpskoj civilizaciji“.

Srbija se identifikovala sa Jugoslavijom. Pod komunistima unitarno i centralističko jedinstvo u stvarnosti je bez obzira na proklamacije značilo dominaciju Srba kao relativno najbrojnijeg naroda. Tome su dodavane još i žrtve srpskog naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu. Sve je to bilo kompatibilno sa KPJ kao partijom demokratskog centralizma i sa autoritarnom vlašću Josipa Broza Tita. Kako, dakle, posle urušavanja komunističkog sistema sačuvati pomenuti položaj Srba i Srbije. Ako propada komunistički sistem – a sa njim i jedno shvatanje Jugoslavije, a odbacuje se ideja složene države, decentralizacije i demokratske orijentacije – Ćosiću izgleda da je jedino logičan korak povratak na pretkomunističko stanje, u 19. vek. Dobrica Ćosić postaje ideolog te orijentacije. Već od svog drugog romana Koreni, Ćosić se vraća 19. veku, kao svojevrsnoj pretnji drugima, koji traže decentralizaciju i demokratizaciju Jugoslavije. Ne postoji razlika između Ćosićevog književnog i političkog narativa. On je, kako kaže Đilas, uvek podjednako „zadihan“. Uloga mosta između srpskog rukovodstva i nacionalističke inteligencije omogućila je Ćosiću da često kaže ono što ni jedni ni drugi nisu smatrali oportunim. Sa biološkim starenjem Josipa Broza Tita, a naročito posle uklanjanja iz javnog života Aleksandra Rankovića, glavnog predstavnika Srbije u partijskom i državnom rukovodstvu, u suštini drugoga čoveka, pitanje državnog jedinstvo srpskog naroda postaje za Dobricu Ćosića dramatično. Nije slučajno da se upravo on posle smene Aleksandra Rankovića obraća pismom Titu, upozoravajući ga da ni on, Tito, posle smene Rankovića, neće biti ono što je bio sa njim, da bi dve godine kasnije (1968), na Plenumu CK SK Srbije, čiji je bio član, otvorio pitanje promene vladajuće politike u nacionalnom pitanju. U govoru koji je tom prilikom održao, a za koji je kao što kaže u Piščevim zapisima dobio podršku dela srpske inteligencije, naročito praksisovaca, on je upozoravao, u suštini pretio drugima u Jugoslaviji, da se jednoga dana i u srpskom narodu može razgoreti težnja za sopstvenom državom. Došlo je do svojevrsne sinteze, lične umišljenosti Pisca u vlastitu istorijsku ulogu i pronalaženja u Piscu oca nacije.

U Piščevim zapisima Dobrica Ćosić piše o svojim ličnim i političkim odnosima sa Aleksandrom Rankovićem, Slobodanom Penezićem Krcunom i Srboljubom Srbom Savićem. To su i ključni ljudi Službe državne bezbednosti u Jugoslaviji, Srbiji i Beogradu. Ta povezanost je uticala na jačanje Ćosićevog autoriteta i podizanje njegovog značaja među inteligencijom. Sa svoje strane, politički ljudi smatrali su Ćosića svojim čovekom u srpskoj inteligenciji.

U drugoj polovini 60-ih godina u punoj snazi, na pragu svojih 50-ih godina, Ćosićevo angažovanje je – po intenzitetu i po rasponu – nepojamno veliko, bez presedana za ulogu intelektualca u moderno doba. U književnosti (roman Vreme smrti, u kulturi rad u institucijama – SKZ i SANU), uspostavljena je veza sa srpskim intelektualcima van Srbije (u Bosni i Hercegovini istoričar Milorad Ekmečić, u Hrvatskoj psihijatar Jovan Rašković). Silazio je i u narod. Uložio je velika finansijska sredstva u političko organizovanje Srba. Jednom reči, spremao se za istorijsku ulogu, ali je za tu ulogu i spreman. Oko njega se formirala neformalna opozicija, koja je bila ideološki heterogena, ali ujedinjena u odgovoru na pitanje šta posle Josipa Broza Tita. Posle 1943. godine (Drugo zasedanje AVNOJ-a i prihvatanja federativne osnove države) odgovor je konačno bio srpski: ili srbizacija Jugoslavije, ili etnička država srpskog naroda.

Milovan Đilas nije sumnjao da je upravo to odredilo Ćosićeve političke prioritete posle 1980. godine. Prvo rešenje srpskog pitanja kao državnog pitanja, a zatim demokratija. Na istom tragu je i potreba Dobrice Ćosića za vlašću. Ali i njegovo neprihvatanje poraza velikodržavne politike. Milovan Đilas piše: „Dobrica Ćosić se nije pomirio sa porazom kada je svrgnut da niko nije digao glas za njega. Ni predsednikovanje mu nije uspelo. Kontradiktorni govori, forme bez podrške. To pokazuje vitalnost, ali ne i dubinu i visinu – biti iznad svega. Naprotiv, Dobrica Ćosić je nastojao da generacijama koje dolaze ostavi zaveštanje. Na Skupštini Republike Srpske na kojoj je raspravljano o Vens-Ovenovom planu, podsetio je poslanike da je on tvorac paradigme o Srbima dobitnicima u ratu – gubitnicima u miru. Posle poraza velikodržavne srpske politike u ratovima devedesetih godina, on koriguje ovu paradigmu: ono što nismo uspeli u ratu, nastavimo drugim sredstvima u miru. Ova paradigma živi i danas, držeći Srbiju u mestu, a njene susede na oprezu“.

Dobrica Ćosić je nadživeo Milovana Đilasa. Đilas nije mogao da pročita Ćosićeve knjige, koje je on napisao posle sloma velikodržavne politike i svoga silaska sa vlasti. U tim knjigama on se ljuti na srpski narod i gotovo da ga prezire što nije bio dorastao istorijskoj misiji. Ljubav prema srpskom narodu zamenjuje palicom.

Dobrica Ćosić nije imao intelektualnu i moralnu snagu Milovana Đilasa, ali ni snagu recepcije i samorecepcije Borislava Mihajlovića Mihiza, srpskog intelektualca koji je bio jedan od inspiratora srpske velikodržavne politike. Suočen sa razmerama katastrofe do koje je dovela ova politika, napravio je njen bilans. Svestan značaja tog bilansa, upravo zbog strane sa koje dolazi, Milovan Đilas je u Dnevniku citirao Mihiza više nego bilo koga drugog od svojih brojnih sagovornika.

***

U belešci (9. oktobar 1994), Milovan Đilas opširno citira razgovor sa Mihizom kome je prisustvovao i Matija Bećković:

„Žali se (Mihiz, prim. LP) na depresiju: veoma mi ga je žao. Čestit, inteligentan, za razliku od Dobrice – više demokrata, nego nacionalista… U toku diskusije, Mihiz je isticao sa svom svojom brilijantnom rečitošću da je rat izgubljen i da to treba što pre uvideti: da se nacionalizam srpski pokazao neuspešan. I mi smo, ja i ti (Matija), mi smo takođe krivi. Obilazili samo Bošnjake i Krajišnike, savetovali, podsticali, sve je pogrešno od početka! I sva naša istorija je naduvana, netačna… tukli Nemce u dva svetska rata – koješta! Da Vatikan mrzi nas zbog pravoslavlja – koješta! A što ne mrzi Grke i Bugare? … Genocida ima kod Njegoša! To treba priznati. Užasavao se zločina Srba u BiH. Ostaće sramota na Srbima: kako se oprati? Nemci su se pokajali, zato ih i prihvataju. I mi bi morali… Ti (Matija) misliš da je Milošević dijabolična ličnost! Koješta! On je mali, jadni političar, kome su prilike išle na ruku i znao je da ih iskoristi… i orijentacija na Rusiju, nacionalističku – katastrofalna pogreška!“

Retko koga je od svojih brojnih sagovornika Milovan Đilas tako opširno citirao kao BM Mihiza. U njegovim stanovištima nalazio je, sasvim sigurno, potvrdu vlastitih stavova. Ali je u njima nalazio osnovu na kojoj jedino može da proklija bolja budućnost srpskog naroda.

***

Dnevnik 1989-1995, govori o jednom vremenu i ljudima u njemu. Najviše o samom Milovanu Đilasu. Privrženom ideji slobode u životu, radu i u obimnom i raznovrsnom pisanom delu. Svim tim, Milovan Đilas dovodi u pitanje i tumačenje komunizma kao isključivo totalitarizma. Pobuna je uvek dolazila iznutra, uz cenu koja se podrazumevala. Na početku Dnevnika (22. februara 1989) – u vreme kada u Srbiji uveliko traje post-komunizam kao anti-komunizam, poljski kritičar komunizma, intelektualac Adam Mihnjik, rekao je da je od komunizma gori samo anti-komunizam. Svuda uključujući i Zapadnu Evropu, u kojoj je hladnoratovska ideologizacija druge strane takođe ostavila posledice, Milovan Đilas piše: „Zanimljivo je da su bivši, racionalni komunisti kao Koča, Mitra, pa i ja, najdosledniji i najortodoksniji demokrati danas“. Bili su to i u prošlosti. Bez obzira na vlastite sudbine, nisu ostali bez sledbenika. Tako ih je videla i partija: liberalizam od Đilasa do danas: od početka 50-ih do početka 79-ih godina 20. veka.

Objavljivanje Dnevnika 1989-1995. Milovana Đilasa, vratilo je srpskoj javnosti važnu temu za razmišljanje i dalo argument za objavljivanje celokupne dnevničke ostavštine Milovana Đilasa.

Milovan Đilas piše iz perspektive prošlosti onakve kakvu je on autentično doživeo, realne a ne zamišljene i izmišljene.

Prikaz knjige Milovana Đilasa „Raspad i rat, Dnevnik 1989-1995“, Vukotić Media: Beograd, 2022, str. 598.

izvor: Peščanik

Latinka Perović