foto: Dženat Dreković/NOMAD

Prosvetiteljski zamah Latinke Perović

Latinka Perović umrla je kada još jedna u nizu kriza oko Kosova i na Kosovu kulminira. Mnogi se nadaju, ovo će biti poslednji put, to je ta završna kriza posle koje sledi kraj, jer vreme je da se stvari konačno raspletu i Srbija jednom zauvek izvuče iz kosovskog čvora. Latinka Perović je znala, neće se desiti. Mnogi su Latinku Perović poznavali bolje od mene i čitali je više od mene. U njenom velikom opusu, mene su više od drugih zanimale tri stvari – njena želja da utemelji nešto poput istorije liberalne misli u Srbiji; njen pogled na raspad Jugoslavije; i u svetlu napada Rusije na Ukrajinu te nesposobnosti Srbije da zauzme ispravan stav prema tom ratu, uticaj ruskih mislilaca na domaću političku misao.

Iako joj je politička karijera bila obeležena Jugoslavijom i vezana za nju, kao istoričarku, Latinku Perović, moj je utisak, zanimala je ponajviše Srbija – njena prošlost i sadašnjost. Za razliku od mnogih drugih, za raspad Jugoslavije ona je razloge pre svega tražila u Srbiji: sasvim konkretno, u domaćoj kolektivnoj nesposobnosti da se razabere šta su zajednički interesi i da se onda racionalno, dosledno i uporno radi na njihovom ispunjenju. Njeno zanimanje za srpske liberale iz 19. veka, iz ugla pogubnih srpskih političkih grešaka s kraja 20 veka, izgleda kao hvatanje za poslovičnu slamku. U liberalnoj misli, verujem, videla je Latinka Perović ključnu smernicu za Srbiju.

Ako bi se moglo pokazati da ta misao ima svoje korene u samoj Srbiji, da nije neka veštačka izraslina koja se želi nakalemiti na autohtono, kolektivističko srpsko političko telo, onda bi se ona mogla predstaviti ne samo kao legitimna nego i kao punopravna politička opcija spram svih onih drugih, kolektivističkih (narodnjaštvo, dogmatski socijalizam i nacionalizam) što u kontinuitetu decenijama dominiraju u domaćem političkom polju. Koliko god da je želja bila plemenita, sama prošlost bila je izrazito surova. A Latinka Perović je nije ulepšavala niti krivotvorila – sudbine srpskih liberala u 19. veku bile su mahom tragične. A takvi su danas i izgledi da jedna liberalna politička opcija može ovde da se nosi s kolektivističkim političkim zanosima.

S tim u vezi je razumevanje raspada Jugoslavije, kako sam ja razumeo da ga Latinka Perović predstavlja. Ona nije sumnjala u to da su za raspad savezne države ponajviše krivi (ili, ako je nekome tako lakše, odgovorni) – Srbi. Kolektivno nepoverenje u demokratske procedure iza kojih stoji ustav sa svojim ograničenjima volje većine (to je ono što se zove ustavna demokratija) krilo se iza krinke zabrinutosti za sudbinu naroda koji bi po raspadu Jugoslavije ostao manjina u novonastalim državama. Kao da su se Srbi bojali da će se drugi prema srpskoj manjini ponašati kao što su oni, dakle sami Srbi, planirali da se ponašaju prema manjinama u Srbiji.

Kako onda, tako i danas, na to je Latinka Perović uporno skretala pažnju, problem, recimo, na Kosovu, nema korene na samom Kosovu, nego je nastao i može da se reši samo u Srbiji. Ideja je jednostavna – kada Srbija postane uređena država (ili ustavna demokratija), biće u stanju da reši i sve probleme sa susedima, ako to još uopšte budu problemi. Stalno bacanje pogleda preko granice, ka susednim zemljama, zapravo je izgovor za to što se u samoj Srbiji u nedogled odlaže postavljanje temelja za pristojnu državu i pristojno društvo. Svako nasilje vlasti u Srbiji nad žiteljima Srbije, pravdalo se patnjom srpske manjine s druge strane granice.

Kada se tako posmatra, a na to nas je navodila Latinka Perović, onda postaje kristalno jasno da vlastima u Beogradu nikako ne ide u prilog da se reši takozvano pitanje Kosova. Naprotiv, u prilog im idu krize i napetosti. Kosovsko pitanje rešava se u Beogradu, a ne na Kosovu, kao što je Jugoslavija počela da se para u Beogradu, a ne u Sloveniji. I posle tri decenije, Srbija se vrti u istom vrzinom kolu raspada Jugoslavije. Latinka Perović tri decenije strpljivo je objašnjavala i kako se Srbija u tom kolu našla i kako se iz njega izlazi. Ironija istorije je to što je umrla u trenutku kada Srbija zatvara još jedan krug bez nade i bez izlaza na vidiku.

Istorija liberala trebalo je da pokaže i da u vreme kada nastaje ono što danas bez ograda nazivamo Zapadom, i u Srbiji žive neki – nazovimo ih tako – protozapadnjaci. Biti u 19. veku liberal, ne samo u Srbiji, nego bilo gde, nije bila stvar pomodarstva već čvrstog uverenja. To uverenje stajalo je na veri u razum, i odatle izvedene dve sposobnosti – da se ispravno moralno sudi i da se živi zajedno i u miru čak i ako nismo svi isti. Nasuprot tome, kao da je htela da pokaže Latinka Perović, uvezene su bile kolektivističke ideje, i to naravno ne sa Zapada, gde ih je takođe bilo, nego sa Istoka, to jest iz Rusije, gde su opet stigle – jeste, odakle drugde nego – sa Zapada.

Srpske kolektivističke (ili nacionalističke, ako je nekome tako draže) ideje tako su odraz odraza: formiraju se na osnovu ideja dobijenih iz druge ruke. Zabavno je još što se to onda predstavlja kao neka autohtona domaća misao koju treba braniti i sačuvati od pogubnih uticaja sa Zapada.

Decenijama je Latinka Perović sedela u biblioteci, pregledala arhive i sklapala priču bolju od ove koja dominira domaćom politikom. Verovala je u činjenice, verovala je u to da istina obavezuje i dosledno iznosila istinu o novijoj prošlosti Srbije, onoj od pre dva veka i ovoj bliskoj, što nikako da se završi. U svakom smislu, njen trud bi se morao videti kao prosvetiteljski. I to baš u onom smislu mladalačkog zamaha prosvetiteljstva iz 19. veka. Samo što je Latinka Perović dobro znala da je 19. vek gotov i da taj naivni prosvetiteljski zanos iz tog vremena na kraju 20. veka i na početku 21. mora izgledati pomalo i groteskno. Otuda dvostrukost u tonu njenog pisanja: s jedne strane obaveza da se kaže istina i s druge strane svest o tome da istina malo šta može da promeni.

Prosvetiteljka bez prosvetiteljskog optimizma, tako je meni izgledala Latinka Perović, barem u vezi s ove tri stvari koje su mi bile važne u njenim tekstovima. Hrabrost istine – moglo bi se i tako opisati to što je radila: govoriti istinu i kada znaš da gotovo niko ne želi da je čuje.

Latinka Perović


Žujo: Nurija Palata
Jakubović: Pripadanje
Pulig: Vrli Euro svijet