Latinka Perović, sjednica CK SKS, 30.6.1972. (Arhiv Jugoslavije)

Latinka Perović: Srpski liberali, 50 godina poslije

Innerview

Bešlin: Na Brionskom plenumu 1966. godine, smenjen je Aleksandar Ranković – moćni kontrolor Službe državne bezbednosti, organizacioni sekretar partije i to se računa kao prelom u jugoslovenskoj istoriji, a svakako je ta ključna tačka posle koje dolazi do liberalizacije i političkog života i partije. To je događaj i procesi koji su ga pratili, bili su ključni za dolazak reformskog rukovodstva, na čelu sa Markom Nikezićem, u Srbiji. Naravno, kontekst je i ‘68. studentski protesti, ‘68. u avgustu, agresija pet zemalja Varšavskog pakta na Čehoslovačku. U novembru Marko Nikezić na partijskom kongresu postaje predsednik CK SK Srbije, dakle ključna politička ličnost u Srbiji. Vi ste na mestu broj dva, kao sekretar Centralnog komiteta i Borba tada piše, donoseći Nikezićev portret: “Novi čovek na čelu Srbije”.

Ključni čovek državnog rukovodstva, Dragoslav Draža Marković, koji je predsednik skupštine je vrlo ljutito odreagovao u svom dnevniku i rekao: “Pa kakav je on novi čovek. Tu je koliko i ja, već dve decenije i više.” Zbog čega je Nikezić, zbog čega ste vi bili percipirani kao novi ljudi?

Perović: Hajde malo da se vratimo na ovu granicu koju ste pomenuli – 1966. godina, kada je Ranković uklonjen iz političkog života. To jeste zaista jedna granična faza koja je izazvala veliku dinamiku u Jugoslaviji, ali posebno u srpskom društvu. Pre svega, to uklanjanje Rankovića Srbija nikad nije prihvatila. Naravno da je glavni razlog za pristajanje na takvu egzekuciju bila optužba da je on organizovao i prisluškivanje Josipa Broza Tita. Pokazat će se da je prisluškivanje bio samo izgovor za njegovo uklanjanje, a da zapravo ništa od toga nije potvrđeno, general Mišković koji je bio tada na čelu kontraobaveštajne službe piše u svojim memoarima da je Tito njemu lično poverio tu istragu i on kaže: “Prekopali smo sve živo, ali nismo našli dokaze da je posejao uređaj koji je to omogućivao”. Kaže: “Postojala je neka linija od Rankovićeve kuće do Titove rezidencije, ali da li je ona ikad aktivirana, to ne mogu da kažem”. I kaže u memoarima: “Neću da pakujem Rankoviću. Ja”, kaže, “lično mislim da je uklanjanje Rankovića došlo iz koncepcijskih razloga”.

I ja mislim da je to tačno, jer već su se bile personalizovale te razlike u jugoslovenskom vrhu i jednim od nosilaca tih orijentacija smatrao se Aleksandar Ranković, a drugim Edvard Kardelj. Kardelj je čak jedno vreme bio uklonjen. Vratio se natrag, započeo je bio te reforme, ali već je bila jako sužena mogućnost šta i kako dalje jer su bile propale i prva i druga privredna reforma, započela je ustavna reforma ‘63. godine. Ranković je bio protiv toga, on je govorio da smo mi jedinstvena partija, da smo mi jedna zemlja i nije skrivao taj otpor. Verovatno je računao i na dosta široku podršku, i u partiji, ali i u Srbiji. Računao je na važnu podršku; poruku u srpskoj inteligenciji koju je predstavljao sa njim inače vrlo blizak Dobrica Ćosić. Dakle, to uklanjanje Rankovića je imalo taj odjek u Srbiji, ali je došlo i do vrlo pozitivnih promena…

Bešlin: Pre toga samo da kažemo – Ćosić piše pismo Titu, protestuje zbog smene Rankovića. On je, dakle, ne samo pisac nego je i član Centralnog komiteta, dakle i političar… I on kaže: “Bez Rankovića, ni vi više nećete biti Tito!” On mu govori da će izgubiti podršku Srbije i Srba i on već tada ima pretenziju da govori u ime čitavog naroda.

Perović: Tako je. To je to čuveno pismo koje je zapravo bilo jedini manifestni protest protiv uklanjanja Rankovića, ali je došlo od čoveka koji je imao veliki autoritet, uticaj među inteligencijom, mesto u partiji, u javnosti i na njega je svakako Tito obratio pažnju, jer je on sa Ćosićem nastavio razgovore i posle uklanjanja Rankovića kao što pokazuju Ćosićevi dnevnici, čak predlažući da Ćosić preuzme srpsku partiju.

Bešlin: A dva ključna položaja koja je držao Ranković, to je bilo u partiji i u državi, mesto broj dva na obe pozicije preuzimaju srpski kadrovi – u partiji Mijalko Todorović Plavi, nekadašnji politički komesar prve proleterske, a u državi kao potpredsednik Jugoslavije Koča Popović.

Perović: Pa to je bio način da se nagovesti promena kursa, da dolaze liberalniji ljudi koji se zalažu za promene, koji smatraju da je razdoblje revolucionarnih inicijativa završeno, da se ulazi u jednu… u normalnost. Dakle, to je važan događaj u šezdesetim godinama koji će odrediti i naredne godine i dovesti na kraju do devedesetih godina. Drugo, tada, kao odjek tih propalih reformi, dolazi do studentskih nemira. One su deo pokreta u svetu, ali su i specifične i razlikuju se te demonstracije u pojedinim republikama. Ono što je karakteristično i o tome dosta piše i proučava Vladimir Gligorov koji je i sam u to vreme bio student, u Srbiji je naglašena borba protiv socijalnih razlika, protiv kapitalizma, protiv privatne svojine, protiv gubljenja mogućnosti za zapošljavanje, tako da je to jedan pokret koji je po mome mišljenju na tragu levice kakvu je ona, ako se izuzmu srpski socijaldemokrati, imala tokom 19. i 20. veka. To je njena labudova pesma i nije slučajno da profesor Mihajlo Marković koji je bio jedan od vodećih srpskih praksisovaca kaže: “Uspeli smo da srušimo reformu”. Dakle, posle tih studentskih nemira dolazi do nemira na Kosovu i tu se isto postavlja to pitanje autonomije, već je postojala ta napeta situacija…

Bešlin: Usred ustavnih rasprava dolazi do nemira na Kosovu. Ustavnih rasprava koje su tretirale autonomiju pokrajina.

Perović: Koje su tretirale autonomiju pokrajine i jak otpor ustavne komisije u Srbiji i državnog rukovodstva protiv jačanja autonomnih pokrajina. Onda je u vrhu partije došlo do promena. Posle uklanjanja Rankovića na čelo partije došao je Dobrivoje Radosavljević. On je bio redak instinktivni demokrata u komunističkoj partiji. Čovek koji nije znao za privilegije, koji je verovao u demokratske principe. On je izdržao godinu dana na tom položaju. Moram reći da je bio razočaran malo činjenicom da su se promene nekako ograničile na Srbiju i on je smatrao da bi promene koje je označio odlazak Rankovića moraju da zahvate celu Jugoslaviju.

Posle njega je došao Petar Stambolić. On je bio konzervativan, ali autentičan čovek. Dobro je poznavao srpsko društvo. Mislim da je on verovao u ulogu i snagu Srbije u Jugoslaviji, ali da bi ratovao u ime Srbije da spasi Jugoslaviju, to sigurno ne bi učinio. Za vreme Stambolića došlo je do studentskih demonstracija. To je stvorilo jedan odium i prema njemu lično i prema celoj toj politici u Centralnom komitetu i naravno, došlo se do priprema za kongres, njegov je predlog bio Marko Nikezić.

On je Nikezića poznavao. Nikezić je bio već kao srednjoškolac, levo orijentisan. Bio je vrlo aktivan u studentskom pokretu i moram reći da, recimo ti građanski orijentisani studenti kao što je u to vrijeme bio recimo Decimir Tošić, oni izdvajaju Nikezića po formatu, po obrazovanju, kao i njegovi vršnjaci, profesor Miodrag Popović… Dakle, on je bio odličan đak, kako je govorio Milutin Garašanin, ne u onom običnom, školskom smislu, nego čovek koji je učio iz istorije, iz života, iz sveta… Diplomata. Bio je ambasador u Egiptu, u Čehoslovačkoj, u Sjedinjenim Američkim Državama, bio je zamenik Koče Popovića, onda je došao na mesto Koče Popovića, imao je ogromno iskustvo, razumevao je svet, poznavao je svet. Bio je veoma svestan podele sveta na istok i zapad, jako rezervisan prema sovjetskom modelu socijalizma, tako da je on za srpsku javnost zaista bio novi čovek. Nije došao iz te partijske, državne nomenklature. Došao je iz diplomatije, na osnovu dugog iskustva. Posve nov, takoreći, od prvog dana, po svom jeziku. On nije imao taj birokratski, partijski rečnik.

Bešlin: Nije govorio ptičijim jezikom, kako se govorilo.

Perović: Da. On je razmišljao, bio čovek velikog obrazovanja, velike kuture i naravno da je skrenuo pažnju. Novo rukovodstvo je bilo i podmlađeno rukovodstvo. Sem Ajtića, tu nije bilo ljudi koji su pripadali revolucionarnoj generaciji koja je učestvovala u oslobodilačkom ratu i to je bilo jedno vreme velikog poleta i entuzijazma. Dakle, Nikezić je rekao: “Mi nećemo biti nova metla, nećemo nikoga čistiti. Mi ćemo nastojati da mobilišemo nove energije i kapacitete, da stvorimo uslove za inicijative mnogih ljudi”, ali je njegovo težište zaista bilo na privrednoj modernizaciji, na modernoj ekonomiji, na tržištu, na novim tehnologijama, na stvaranju nove generacije za takvo tržište, za modernu industriju i zaista, tu je u privredi došlo do velikog poleta. Bilo je više tih novih direktora koji su bili privredno obrazovani, poznavali svet kakav je bio recimo Jasić u Nišu, Raković u Kragujevcu, Vlajko Stoiljković u Valjevu… Dakle, više tih ljudi koji su doveli do preokreta u privredi. Srpska privreda je u to vreme bila u snažnom uzletu.

Bešlin: Samo da se ovde zaustavimo. Nikezić tada ima 47 godina, vi imate 35. Čitavo rukovodstvo ima u proseku oko 40 godina. Nikezić je jedan od najstarijih sa nepunih 50 godina. To je prilično radikalno podmlađivanje i ona ratna generacija nije lako prihvatila to novo rukovodstvo i radikalnu smenu generacija. Čitao sam izvore, pre kongresa je bila pretkandidaciona aktivnost, kako se nazivala. Prvo Tito nije prihvatio iz prve predlog da Nikezić bude na čelu CK Srbije. Predlog jeste došao od Petra Stambolića, ali Tito je prvi, drugi put rekao, pa dobro, potreban mi je kao šef diplomatije, pa može biti na čelu SIV-a. Dakle, očito je postojao otpor, a onda kad se pojavilo i vaše ime, koje je figuriralo za sekretara CK, neki stariji konzervativni članovi partije su otvoreno, javno i vrlo radikalno negodovali zbog toga. Neki su čak napuštali čitavu proceduru, a recimo, tada već šef sekretarijata za narodnu odbranu, odnosno ministar odbrane Nikola Ljubičić, dakle, jedan od najmoćnijih političkih ljudi koji je dolazio iz Srbije je bojkotovao kongres, zato što je bio protiv vašeg dolaska.

Perović: Pa, to je tačno. Ta promena nije lako prihvaćena. Smatralo se… Ajtić je jednom rekao kad su mu kazali – šta ćeš ti da ideš sa tim mladim ljudima, to je avantura,  on je odgovorio: “A ja mislim da je to perspektiva, da to nije avantura. Da moraju doći mladi ljudi, da se mora dati šansa novoj generaciji obrazovanih ljudi, opredeljenih za Jugoslaviju, za modernu privredu, otvorenih prema svetu”. Srbija je pokazala da ne voli nove ljude, u tom trenutku. Iako je naravno bilo naročito u toj revolucionarnoj generaciji ljudi kao Koča Popović, Milentije Popović, Mijalko Todorović, Dobrivoje Radosavljević, koji su to svesrdno podržali i ohrabrili. Novo rukovodstvo se odmah srelo sa pobunom na Kosovu.

Bešlin: To je bio prvi izazov.

Perović: To je bio prvi izazov. Ima taj čuveni Nikezićev govor na aktivu, gde on kaže: “Ništa nećemo rešavati silom, samo su granice nepromenjive”. To je rekao i Titu u razgovoru s njim i to je nekako tada prihvaćeno kao perspektiva, kao orijentacija – razgovarati sa Albancima, ući u dijalog.

Bešlin: Ali je javno rekao i da na Kosovu niko nije podstanar i da ono pripada i Albancima i Srbima.

Perović: … da ono pripada i naravno i Albancima i Srbima, kao što je rekao da je Bosna i srpska i hrvatska i muslimanska, a nije ni samo srpska, ni samo hrvatska, ni samo muslimanska. Dakle, to su ti složeni identiteti, gde vi idete ili na konflikt ili na dijalog, sporazumevanje, dolaženje do nekih sporazumnih rešenja.

Drugo, dosta je ohrabrivana ta inicijativa u kulturi, u nauci. Danas zvuči neverovatno, ali Centralni komitet nije uticao na izbor rektora univerziteta. Nije uticao na izbor predsednika Akademije nauka. Kad je biran predstavnik Srpske književne zadruge, Dobrica Ćosić, u Centralni komitet su došli – obojica su pokojni, nažalost – pisac Slobodan Selinić i književni istoričar Nikša Stipčević i rekli da oni nameravaju da kandiduju Dobriću Ćosića. Šta mi mislimo o tome? Pa mi smo rekli: “Slušajte, vi birate svoga predsednika, to je vaša odgovornost. CK se u to neće mešati”.

To danas zvuči neverovatno, ali odgovor je bio takav. Drugo je pitanje ako srpska književna zadruga počne da vodi politiku koja će dovesti Srbiju u sukob sa ostalima, to je onda razgovor na drugom nivou, ali što se tiče uloge, primarne uloge književne zadruge – vi imate skupštinu, ona bira predsednika i CK se u to neće mešati.

Bešlin: Što je bio diskontinuitet, ako znamo da u vreme kada je Ranković bio ključni čovek, ne samo Jugoslavije, Srbija je najbolje osetila tu njegovu dugu senku… Poznato je da je on uticao čak i na izbor patrijarha crkve. Vi ovde nabrajate institucije, postoji, i to je vrlo jasno u izvorima i o tome on i govori u svojim memoarima… Kada je Aleksandar Nenadović biran za glavnog i odgovornog urednika lista Politika, simbolički najvažnijeg dnevnog lista u Beogradu, po prvi put 1969. ne postoji politički diktat ko će biti glavni urednik Politike, nego se on bira glasanjem novinara i on je izabran na novinarskom referendumu unutar kuće Politike, a vi ste dobili kao partijsko rukovodstvo informaciju da je Aleksandar Nenadović izabran.

Perović: Da, onda, znate šta… Došlo je bilo do, ovo što kažete, mladi ljudi, sumnja… Došlo je bilo do obnove partije na lokalnom nivou, koja je bila atrofirala. Ona je bila privezak centralnih rukovodstava, tu su se okupili mladi ljudi. Imali su inicijative. Sigurno, bilo je različitih ponašanja, različitih odnosa, pretenzija da utičete na privredu, ali odnosi su postajali snošljiviji.

Drugo, Nikezić je uživao poverenje u Jugoslaviji, da on neće u ime Srbije doneti nijednu odluku koja će pogađati interese celine. Dakle, to je bio smisao komunikacija srpskog partijskog rukovodstva sa svim republičkim rukovodstvima – sa Slovenijom, sa Hrvatskom, sa Bosnom i Hercegovinom. To su bili otvoreni razgovori. Bilo je mnogo primedaba na Srbiju, naročito na srpsku štampu koja je postajala otvorenija, liberalnija. Takvih primedaba je, naročito bilo iz Bosne, ali o svemu se razgovaralo.

Bešlin: I iz Hrvatske i oni stalno traže od vas da obuzdate beogradsku štampu.

Perović: A mi smo rekli štampa je slobodna, nezavisna.

Bešlin: I vi im odgovarate – Mi jedino možemo biti posrednici da se vi vidite sa tim ljudima, pa im objasnite svoje stanovište.

Perović: Tako je. Tako da, to jeste bio jedan demokratski, liberalniji kurs – jedna orijentacija pre svega na modernizaciju države i društva. Nije nikako isključivana liberalizacija i demokratizacija Jugoslavije. To je, naravno, privuklo pažnju Tita. On je na to više puta reagovao i ovo što ste Vi pomenuli u jednoj njegovoj poseti Crvenoj zastavi kad je on čuo sve te govore onda je jedan od partijskih funkcionera rekao – Pa ovi će preuzeti vlast. A i trebalo je da je preuzmu. Znači to je bila jedna pojava nove, tehničke inteligencije, i danas se, a i tada, velika pažnja poklanjala toj humanističkoj inteligenciji – Praxis grupa je bila u sudaru sa vlašću, pretvorila se u žrtvu režima i tako dalje, ali ogroman značaj imala je tehnička inteligencija u to vreme. To su bili novi, obrazovani ljudi koji su poznavali svet, poznavali nove tehnologije, bili angažovani za modernizaciju.

Bešlin: Zapravo partija povlači nekompetentne i slabo obrazovane kadrove iz privrede i to je meni bilo zanimljivo da se pejorativno govori da se povlače i smenjuju “crveni direktori”, s obzirom na to da je bio socijalizam. Dakle, povlače se “crveni direktori”, dolaze ljudi koji su bili uspešni menadžeri i to je kasnije ta optužba za tehnokratiju. Obrazovani ljudi koji su protržišno mislili i koji će kasnije, krajem 1972. i narednih godina platiti skupu cenu. Platiće je i srpska privreda… 

Perović: Crvenim direktorima su nazivani ljudi koji su pripadali ratnoj generaciji koji nisu imali kvalifikacije, koji su došli po partijskoj liniji i naravno njihovo vrijeme je isticalo, sa isticanjem tog ekstenzivnog načina privređivanja. Znači odlučuje se u partijskom vrhu o investicijama, ne znate ni kakav će biti efekat političke investicije. Postalo je nemoguće zadržati centralni plan. Velike su bile ekonomske razlike između regiona i republika u Jugoslaviji. Te su se razlike poklapale sa nacionalnim razlikama. Stvoren je bio taj fond za pomoć nerazvijenima, ali je postojala mala kontrola nad tim kako se ta sredstva troše, da li su ona racionalna ili nisu. Dakle, u svakom slučaju, to je jedno vreme velike dinamike i previranja.

Bešlin: I primetno je da je Srbija tad zapravo motor privrede čitave Jugoslavije.

Perović: Pa ona je svakako to bila i to je, moram reći izazivalo, pa recimo to tako, zavist. Ali je pre svega, izazivalo strah.

Bešlin: Kod drugih?

Perović: Od njene moći, od toga da ona gomila kapital, da taj kapital sutradan može iskoristiti za podređivanje drugih. Taj strah je postojao. Postojao je recimo, naročito kod Slovenaca. Uz to je išao taj, da tako kažem, jugoslovenski nacionalizam i drugi su bili vrlo oprezni prema toj orijentaciji Srbije, a dočekali su sa izvesnim olakšanjem tu promenu, orijentaciju na te nove ljude koji su bili moderno orijentisani, demokratski orijentisani unutar zemlje. Problem je bio, naravno, tu – odnos prema Titu.

Bešlin: Dve vrste složenosti uočava to rukovodstvo. Jedno je da je Srbija veoma heterogena. Ne samo nacionalno, nego i na svaki drugi način – ekonomski, da u Srbiji postoje najrazvijeniji delovi, kao što je Beograd i postoje neki od najmanje razvijenih delova Jugoslavije – da je Srbija vrlo neujednačena, i zbog toga izlazite na teren i vrlo često ključne političke, partijske sastanke držite u unutrašnjosti Srbije. Stalni su bili kontakti i sastanci sa predsednicima opštinskih i gradskih komiteta. Hoću da kažem, ide se na demetropolizaciju i uočavanje složenosti koju Srbija ima. To je nešto što je bila velika novost i diskontinuitet u odnosu na dotadašnji način rada. I to je rezultat onih kriza koje nastaju 1967. i 1969. godine na izborima sa više kandidata.

Perović: Tačna je ta vaša konstatacija jer Srbija je objektivno složena. Ekonomski su ogromne disproporcije. Drugo, ona je istorijski složena. Ona ima te dve pokrajine. Ona je složena i lokalno. Neko su opštine razvijenije, neke su kao jug, istok Srbije – zaostalije. Dakle, vi tu složenost možete ili da ne primetite; da je ukrotite, da je stegnete, ili morate da tražite formulu koja će sve te regione, delove, celine na neki način mobilisati i naročito je to rukovodstvo bilo orijentisano da suzbije parazitizam – da vi od nerazvijenih imate samo zahteve i slobodno raspolaganje sredstvima koja dobiju iz centrala, a koja su često vrlo neracionalno iskorišćena. Dakle, to je traženje jednog demokratskog modusa, kako da celina napreduje, a da se delovi postupno približavaju i razvijaju.

Mi recimo u to vreme nismo imali nikakav problem sa pokrajinama. Uvek je bilo, naravno, razgovora na Kosovu oko albanskog pitanja. Još postoji Albanija, vrlo je tvrda, ima jedan režim protiv Jugoslavije. Imate Vojvodinu sa njenim istorijskim tradicijama koje niste mogli da poništite i ta politika srpskog centra je postajala objektivno drugačija i to će se videti posle u promenama do kojih će doći, da ste vi prvo ta prava srezali i ukinuli. I na kraju, to je jedna istorija koja je u suštini konstanta. Znači, srpski centar je siguran u jaku centralnu vlast i u kontrolu nad svakim delom i nad svakim posedom.

Bešlin: I ovo je bio diskontinuitet sa poimanjem države koji su primenjivale srpske elite, ne samo od 1918. nego i ranije, ali druga vrsta složenosti, jedna je, kažem, ta unutrašnja prema Srbiji, druga vrsta složenosti je poimanje jugoslovenske države i kako je Jugoslavija shvatana. Prvi put se odustaje od maksime da je Srbija ključni čuvar Jugoslavije, da je Jugoslavija Srbiji potrebnija nego drugima i da će je Srbija i Srbi braniti od svih drugih, nego se kaže: “Srbija je tu ravnopravna i nama je Jugoslavija potrebna koliko i svima drugima. Nećemo je braniti ni od koga, svi imamo zajednički interes. I druga stvar, Srbija neće biti – što je takođe, neverovatan diskontinuitet bio – Srbija neće biti zaštitnik, patron Srbima van Srbije. To je taj čuveni Nikezićev govor iz Sarajeva 1970. godine. On je sam rekao – Posle toga su dolazili Srbi iz Like i plakali su mi zbog toga. To je bila užasno važna, istorijski prelomna i snažna poruka koja se više, posle Nikezića neće ponavljati, odnosno, sva kasnija rukovodstva će vratiti politiku Srbije da “štiti” prava Srba van Srbije i tako ćemo i doći do Miloševića i do ključnog uzroka rata.

Perović: Pa Nikezić je imao jedno vrlo duboko razumevanje Jugoslavije. On je oprezno, postupno, to svoje razumevanje saopštavao kroz politička istupanja, razgovore, i u republikama, i sa republikama, i u centralnom rukovodstvu. On je recimo vrlo rano, dosta oprezno rekao – Srbija se suviše identifikuje sa Jugoslavijom. Znači nije Jugoslavija proširena Srbija. Nije ona ratni plen Srbije. Srbija ima najveće ljudske i materijalne žrtve, ali to je proizvod njenih politika, to je proizvod međunarodne konstelacije. Dakle, kad je započela ta ustavna debata, kad je započelo traženje rešenja za Jugoslaviju koja bi anticipirala period posle Tita, to jest, kad nemate jednog vrhovnog arbitra nego sami morate da se sporazumevate u slobodnoj utakmici vlastitih interesa, onda se za to morate pripremiti. Znači, Titovi razgovori sa Jugoslovenskom narodnom armijom ili razgovori o Jugoslovenskoj narodnoj armiji sa Titom. On je jednom rekao: “Pa čekajte, suviše su velika sredstva za naoružanje i za Jugoslovensku narodnu armiju. Mi možda stvaramo prejak pancir za slaba jugoslovenska pluća i može se desiti da taj pancir jednog dana uguši ta pluća”. Pa zar se nije to desilo? Znači, politika je predviđanje, politika je anticipiranje problema, traženje njihovog rešenja unapred. Ja mislim da je on bio zaista, neko bi rekao, veoma dorastao. Mnogo mu je pomagalo razumevanje sveta, odlično poznavanje istorije. To mu je vrlo mnogo pomagalo da on taj proces koji se desio u njegovom razumevanju Jugoslavije, sveta može da počne polako da pretvara u politiku i to je naišlo na barijeru.

Bešlin: E sad smo kod toga. Barijera, dakle, svi ovi diskontinuiteti koje smo rekli, pale alarme, stvaraju žestok otpor i unutar konzervativnog dela partije, ali i unutar one opozicione, kritičke inteligencije koja je takođe bila u osnovi nacionalistička, konzervativna. I stvaraju se dva snažna konzervativna centra koja su bila protiv politike tog rukovodstva. Jedno je bilo u nacionalističkoj inteligenciji, a drugo je bilo unutar dogmatskog dela partije.

Perović: Da, vi ste imali, recimo, generala Ljubičića, koji je bio 13 godina državni sekretar za vojna pitanja, koji je rekao Jugoslaviju će braniti Srbija i Jugoslovenska narodna armija, ali od koga? Od drugih naroda? Pa to je tako i ispalo.

Bešlin: Ta logika je završila na Vukovaru 1991.

Perović: Ta logika je završila na Vukovaru, pa onda redom. Znači, to su duboko različita shvatanja. Drugo, u toku rada na ustavnim amandmanima 1971-‘72. godine, Milentije Popović je položaj partijskog rukovodstva u Srbiji upoređivao sa ljudima na frontu, jer to je bila stvarno vrlo napeta i teška borba, s jedne strane u federaciji. U isto vreme vi ste imali otpor u državnim telima, u Ustavnoj komisiji protiv promena, protiv dalje federalizacije Jugoslavije, protiv pokrajina kao konstitutivnih elemenata federacije.

Bešlin: I taj otpor nosi predsednik skupštine Draža Marković.

Perović: I kad se Ustav donese, on inicira obračun sa partijskim rukovodstvom. Već u leto 1972. su prvi razgovori u kojima su iznesene sve te optužbe. Vaša su istraživanja pokazala da Služba bezbednosti opslužuje lično Tita o tome da srpsko rukovodstvo je oportuno prema neprijateljima, a ti neprijatelji sarađuju sa ljudima iz državnog rukovodstva oko odbijanja amandmana i dalje.

Bešlin: Da, jedna paradoksalna situacija i ono što je meni bilo šokantno to je do koje mere, što je verovatno normalno u jednom u osnovi autoritarnom sistemu, do koje mere su tajne službe i taj čitav bezbednosni aparat imali političku ulogu. Kad ste neke moje rukopise videli, i sami ste bili iznenađeni tom dubinom, gde zapravo akcije protiv rukovodstva u Srbiji vode sekretar za narodnu odbranu, šef kontraobaveštajne službe, ministar policije Srbije Slavko Zečević koji ima vrlo važnu ulogu, koji ide maskiran kod Tita na Vangu da mu nosi silne elaborate, koji su u osnovi politička optužnica koja je napisana u službama bezbednosti protiv tog rukovodstva.

Perović: Ja priznajem u vašim ogromnim istraživanjima to je za mene bila nova potvrda. Nešto ste mogli da pretpostavite, da naslutite, ali kada dobijete dokaz koji je…

Bešlin: Ja sam imao utisak da ste bili iznenađeni kad ste to videli.

Perović: Pa bila sam iznenađena tom, kako da vam kažem, organizovanom akcijom, da vi vodeće ljude u partiji prikažete kao neprijatelje, a zapravo oni jesu za vas neprijatelji jer oni personalizuju jednu orijentaciju koju vaša dogmatska ideologija smatra neprijateljskom. Znači, neodrživom. Ona narušava jedinstvo partije, jedinstvo partije narušava jedinstvo zemlje. To dovodi u pitanje najviši autoritet, autoritet Josipa Broza Tita, i danas se često gubi iz vida sa kojim kvalifikacijama su uklonjeni liberali. Oni su bili optuženi prvo za nacionalizam, pa za tehnokratizam, pa za oportunizam, pa su bili optuženi kao sovjetofobi – znači to je nešto različito i suprotno sovjetskoj ideologiji od koje smo se mi, biva, 1948. godine udaljili. I kao antititoisti, mi smo imali kao ljudi koji su se prvo po svojim godinama razlikovali od Josipa Broza Tita, pa onda i hijerarhijski. Nismo mi imali zabludu, mi smo imali jasnu predstavu o njegovoj istorijskoj ulozi, o tome šta je on značio za tu obnovu partije dvadesetih i tridesetih godina, šta je značio u ratu, šta je značio u tom sukobu sa Staljinom, bez obzira čime je bio motivisan – da li samoobranom, nezavisnošću, da bi se dokazalo da ideološki nije daleko. Dakle, bez obzira na sve to, mi smo smatrali da je njegov autoritet neupitan i Nikezić je smatrao da bi bilo; on to govori u svojim razgovorima, jedinim koje je vodio posle tog uklanjanja sa vlasti sa Slavoljubom Đukićem, on kaže: “Mi smo verovali da zajedno sa njim možemo da prebrodimo tu barijeru koju je postavila ideologija i koja je na kraju bila program revolucije”, jer vi ste mogli da ostvarite jedinstvo svih naroda u oslobodilačkoj borbi pod pretpostavkom da obećate da se nećete vraćati na staro i da ćete promeniti odnose unutar Jugoslavije – zato ćete doći do republike, zato ćete doći do federacije, do prava naroda na rešenje svojih nacionalnih pitanja u okviru republika koje su sastavni deo Jugoslavije. Dakle, ja bih rekla, to je jedna politička filozofija, koju je imalo to rukovodstvo na čelu sa Nikezićem.

Bešlin: U optužbe ste zaboravili da ubrojite i ono nepoštovanje i potiskivanje ratne i revolucionarne generacije, ali uz sva ova uvažavanja Tita koja ste maločas naveli, savremenici to nisu tako videli. Uglavnom su videli vašu distancu prema njemu, a ono što sam ja u izvorima video, to su nekad vrlo žučni i burni razgovori koje ste imali sa njim.

Perović: Pa znate šta, distanca jeste postojala.

Bešlin: Čak i hladnoća.

Perović: Distanca u izvesnom… mi smo njemu uvek govorili druže predsedniče…

Bešlin: Jer ste time naglašavali, to je bio deo politike tog rukovodstva, jačanje institucije i na tome se insistiralo, a ovo je značilo da je on institucija i da je ustavno ograničen, a on je više voleo “Druže Tito”, što je bila nadustavna kategorija.

Perović: Mi smo ga oslovljavali sa “druže predsedniče”. Drugo, mi nismo bili nikad u nekim privatnim aranžmanima s njim. Nismo pravili te neke manifestacije, večere, recimo kada je bilo obeležavanje njegovih rođendana, treba se vratiti, vi ste to i radili uostalom, na te njegove tekstove, nikad nismo mitologizirali njegovu ličnost. Mi smo se trudili da ga smestimo u realne istorijske okvire.

Bešlin: Optužba je bila da ga čak suviše objektivizirate.

Perović: Da ga suviše objektiviziramo, pa da. Da vam kažem, kult je postojao. Znači, ti ne učestvuješ u učvršćivanju, a pogotovo ne doprinosiš bogaćenju toga kulta, ti si znači, protiv njega. To je tačno, ali mislim da je on imao predstavu o ljudima. Sigurno je znao da je Nikezić jedan iznimno sposoban i karakteran čovek, ali znate šta – ako je to postalo opasno za vlast, za moć, za to kako je ona raspoređena, bilo je zakonito da se takvih oslobodite. Ima puno dobronamernih, pametnih ljudi. Recimo Velebitovi memoari, ogromni memoari koje je priredio naš kolega Jakovina. Pa Velebit tamo u najveće Titove greške ubraja taj obračun sa srpskim liberalima.

Bešlin: Boro Krivokapić je pisao: “Titova kobna greška”.

Perović: Da, ali to nije bila greška. Mislim, to je, kako da vam kažem, uveravanje dobrih ljudi, njihovo očekivanje šta bi moglo da bude, ali to je bilo zakonito za taj sistem, za tu partiju boljševičkog tipa. Titu se može priznati da je posle tog obračuna sa stvarnim i pretpostavljenim neprijateljima posle 1941., sa tim kvislinškim organizacijama i pripadnicima okupatorskog sistema, da je to bila pojačana represija, ali jugoslovenski sistem od 1948. godine je išao na mirne likvidacije, bez smrtnih presuda, čak bez zatvora, ako se izuzme Đilas, koji je to platio i za sve druge, ali nit je išao u zatvor Aleksandar Ranković, niti su išli pripadnici Hrvatskog proleća, niti su išli srpski liberali. Jesu bili uklonjeni, pacifikovani, kontrolisani, optuživani posle naknadno za ono protiv čega su zapravo bili, ali preživeli su.

Bešlin: Ali Tito kaže u proleće 1972. Draži Markoviću – To je druga koncepcija, to je druga pozicija.

Perović: To kaže Dobrica Ćosić, to kaže Tito, to kaže Draža Marković. Ja sam ih citirala u knjizi o Marku Nikeziću, gde su sabrani njegovi najvažniji tekstovi.

Bešlin: Krhka srpska vertikala.

Perović: Oni svi kažu – Oni to tako vide i to jeste tako bilo. To je druga koncepcija. Znači, suprotno toj revolucionarnoj koncepciji, jer, znate šta… Ako vi radite istoriju autoritarnih pokreta, pa čak i tih ideologija, osim komunista, ja kao što znate, radim dosta radikale… Oni… niko od njih nije mislio da će biološki nestati. Oni su mislili na večnu vlast, ali i na svoj večni biološki opstanak. Oni tako govore, i Nikola Pašić govori – To će večno trajati, naša pobeda. To govori i Tito.

Bešlin: Jeste vi to napisali da je Titova ključna greška bila što je morao da umre?

Perović: Nikezić je uvek govorio: “Samo se na porazima uči. Na pobedama se ne uči”, a ta mala zemlja, ona je imala dve pobede koje su je uvele u svet. To je otpor nacizmu i fašizmu i snažan oslobodilački rat protiv okupatora i kvislinga i imala je pobunu protiv božanstva na zemlji koje se zvalo Josif Visarionovič Staljin. Znači, ona je bila puna sebe, mislila je da može sve, pa i radikali srpski su mislili da mogu sve. Kad su bili u moći, oni su mislili da mogu Avalu da pomere i to kažu u svojim govorima. Znači, vi ste imali taj osećaj fizičke moći, a taj vam je osećaj davala vaša mentalna uverenost da vi možete sve.

Bešlin: Pomenuli ste Dobricu Ćosića. Kasnije je rekao, hvaleći Nikezićevu inteligenciju, da taj pametni čovek ipak nije razumeo srpsko nacionalno pitanje i to je sad taj drugi odnos. Jedno je ova dinamika i napetost vašeg rukovodstva sa Titom, a druga je sa nacionalističkom inteligencijom, čija personifikacija jeste Dobrica Ćosić, koji je na čelu ključne opoziciono-nacionalističke institucije – Srpske književne zadruge, koja de facto igra ulogu onoga što je bila Matica u Hrvatskoj, dakle neke vrste političke partije u nastanku.

Jeste li im ipak otvorili prostor liberalizujući društvo i za njihovu agendu?

Perović: Pa oni su već prisutni, jer pazite, uloga Dobrice Ćosića je vrlo posebna i prilično jedinstvena. On je čovek koji izrasta iz srpskog sela, iz srpske radničke Srbije oko Morava. To govore njegove knjige, njegovi dnevnici. On je čovek koji u početku pripada pokretu Nikolaja Velimiroviča. Posle kad počne da dolazi nova socijalna literatura, on se povezuje sa komunistima. On je smatrao da je SKOJ prekretnica u njegovom životu. On učestvuje u partizanskom otporu u Srbiji, na Jastrepcu. Tamo sarađuje u omladinskom listu za partiju koja se tek podiže, osvaja vlast, sukobljava se sa građanskom inteligencijom. On je talenat, on dolazi u Beograd, on je član Centralnog komiteta, on je u agitpropu CK Srbije. On je narodni poslanik i partija od njega pravi svog intelektualca.

Bešlin: On je organski intelektualac. Izrastao je iz pokreta.

Perović: Da, on je izrastao iz pokreta, partija od njega pravi svoga intelektualca i on postaje važna spona između partije i takozvane opozicione inteligencije. To je jedinstvena…

Bešlin: Takozvani “siminovci”.

Perović: Da, Simina 9A. Tu su predstavnici srpske intelektualne elite, koji će dobiti vrlo visoke položaje u akademskoj eliti. Oni su svi imali na neki način vezu sa oslobodilačkim pokretom, ali, oni su bili protiv federativne Jugoslavije i bili su revanšisti, naročito u odnosu na Hrvate. Međutim, Dobrica Ćosić je sa njima plovio kroz to vreme. On nikad nije bio progonjen. Ja sam to i rekla skoro, povodom stogodišnjice njegovog rođenja. Molim vas, u Centralnom komitetu se njegovo ime tiho izgovaralo. On je morao biti obavešten o svemu što se događa. Prva njegova reakcija je bila vrlo važna. Razlaz, naravno, među njima – i to piše i Petar Stambolić – nastaje onog trenutka kad je Dobrica Ćosić pokazao pretenzije da ne ostane više taj balans između jednih i drugih, nego da postane vodeća ličnost – da postane otac nacije, a to je postao preko kulturnih institucija, preko Srpske književne zadruge, koju je on smatrao polugom ujedinjavanja srpskog kulturnog i političkog prostora, preko Srpske akademije nauka gde je izrekao tu čuvenu paradigmu – Mi Srbi smo dobitnici u ratu, a gubitnici u miru. Tito je još bio živ, on je na to reagovao. Kasnije, to je njegova uloga u politici, neposredno. On je predsednik države.

On je tipičan narodnjak koji obožava narod, a onda ga duboko prezire. Ako čitate njegove dnevnike, vi ćete to videti. I nije jedini takav, koji prestaje da narod obožava i na neki način ga omalovažava onda kad shvati da je narod izneverio njegove namere, da narod neće da ratuje za Veliku Srbiju, da žene idu na mitinge da bi protestovale, da deca beže… On je razočaran, i on je jedan ne-moderan čovek. On ne voli automobil, on ne voli industriju, on ide kroz Srbiju kad je sve završilo i jadikuje nad izgledom groblja, to su neki mermerni spomenici… nad odećom ljudi u farmerkama, nad običajima. Dakle, on je jedan čovek duboko ukorenjen u patrijarhalno društvo njegove tradicije, i ako hoćete, on je to jasno deklarisao. Kad je posle romana Daleko je sunce napisao Korene, on je u jednom intervjuu rekao šta je postigao u novom romanu. Rekao je: “Ja sam skinuo ovaj sloj sa površine i vratio sam se dubljim slojevima, odnosno onima koji su izginuli za ideale koje oni nisu ostvarili u 19. veku. Eh, tim idealima se ja vraćam.”

Bešlin: I to je priča iz Srpske književne zadruge, čitav narativ koji u ovom vremenu ide, o ujedinjavanju srpskog kulturnog i duhovnog prostora, oni omalovažavaju unutrašnje jugoslovenske granice kao neistorijske, antisrpske, administrativne i tako dalje, ali hoću da kažem – njihova definicija jedinstva srpskog kulturnog i duhovnog prostora je ono što takođe vidimo i danas u javnosti kao teze o srpskom svetu.

Perović: Tako je. Jer znate šta… To je jedno sredstvo, jedan važan instrument srpskog nacionalizma i vi imate i ratove devedesetih godina, imate taj skup u Republici Srpskoj i još uvek je on predsednik, on drži govor, on je protiv Vance-Owenovog novog plana i kaže nešto što ja mislim da je tekuća politika: “Ja sam tvorac paradigme Srbi su pobednici u ratu, a gubitnici u miru, a sad vam kažem – promenimo paradigmu. Ono što nismo uspeli u ratovima, probajmo da drugim sredstvima ostvarimo u miru” i ja mislim da se to i danas događa.

Bešlin: Kad smo već kod njih, to je pitanje, čuveno pitanje zabrana i da li je bilo slobode ili nije bilo slobode u tom periodu? Istoričarka Olga Popović Obradović je napisala da je sa stanovišta slobode javne reči vreme srpskih liberala najslobodnije vreme za vreme Titovog života, odnosno socijalističke Jugoslavije. Ja sam u izvorima našao da vi kao rukovodstvo, odnosno CK jednom raspravljate o nekoj zabrani. To je bilo 1969. godine na neverovatan sovjetski i Titov pritisak. U Književnim novinama je izašao poznati tekst Zorana Gluščevića, gde on upoređuje sovjetsku agresiju na Čehoslovačku, odnosno okupaciju, sa nacistima. Jugoslavija je trebalo da se pomiri sa Sovjetima posle tog neslaganja oko Čehoslovačke. Gromiko kao šef diplomatije SSSR-a je trebalo da dođe u Beograd. Ide užasan pritisak da te novine moraju da budu zabranjene, inače će nebo da se sruši na glavu i Sovjeti će i dalje da se ljute. Vi raspravljate o tome i to je jedini put, koliko sam ja našao da ste se Nikezić i vi razišli. On je ipak dotadašnji šef diplomatije i svestan je da se Sovjetima mora učiniti ustupak u tom trenutku, da bi trebalo da se ipak ide na zabranu Književnih novina jer su Sovjeti ozbiljno uvređeni i ljuti, a vi ste do kraja ostali protiv toga i on vama kaže: “Pa zar ćemo se ti i ja sad razići oko…”

Perović: Da, on je napravio pauzu i izišli smo na hodnik i rekao je: “Pa nećemo sada valjda i nas dvoje da se tu delimo.”

Bešlin: I vi ste na kraju glasali, vi lično ste glasali protiv.

Perović: Ne sećam se baš tog detalja, ali sam mislila – pa čekajte, to je okupacija jedna suverene zemlje. Toliko mnogo je povodom tog ulaska trupa Varšavskog pakta napisano, rečeno. Sad obilježavaš godišnjicu i taj sovjetski pritisak je potvrda toga što je urađeno. Mislim da je to sa Nikezićeve strane bilo politički realističnije i tada je to i zabranjeno. Naravno da je bilo tih zabrana i taj crni talas, bilo je i posle studentskih demonstracija nekih knjiga, ali Nikezić je čak i tada govorio – mnogo je zabrana. Njih ja mogu i da prihvatim, da se to događalo u vreme kad su liberali vršili funkcije u Savezu komunista Srbije, ali da su oni to činili, to smatram jednom gnusnom, postkomunističkom falsifikacijom istorije.

Bešlin: Vi vrlo često govorite, posebno tokom 1971., i Nikezić i vi, da se u Srbiji previše oslanja, pre svega policija i sudstvo, na taj represivni aparat. Javno govorite o tome da je zabrana previše, misleći na ove tužilačke i sudske postupke koji se vode i to je nešto što vam je takođe vrlo zamereno.

Perović: Da.

Bešlin: Od strane Tita i federativnog vrha.

Perović: Svi ti pokušaji iskoraka, demokratizacije, na kraju, ako hoćete, priznavanja stvaraocima prava na autonomiju; stvaralačku autonomiju, ne možete vi nekome da sugerirate kakvu sliku da naslika, kakav roman da napiše, kakvu muziku da komponuje. Dakle, to je nekako proizlazilo iz jednog, hajde da kažemo, emancipatorskog procesa. Iz jednog procesa humanizacije društva. Mislim da su tu neki napori potpuno svesno zanemarani. Recimo, vi dobro znate i sami ste o tome pisali u knjizi – 1971. je organizovan Kongres kulturne akcije u Kragujevcu. To je vreme velike krize, previranja u Hrvatskoj. To je bilo najšire okupljanje različitih struja srpske inteligencije u njenoj istoriji. Dakle, nije bilo nikakve selekcije. Bili su pripremni razgovori sa svim institucijama, uključujući i razgovor u Srpskoj književnoj zadruzi.

Bešlin: I u Srpskoj akademiji nauka.

Perović: I u Akademiji nauka i u Matici srpskoj i tako dalje.

Bešlin: Kulturno-prosvetnoj zajednici.

Perović: Da, da. Jedini, sa raznim grupama stvaralaca, udruženjima, likovnog, književnog. Jedini koji su odbili da dođu na Kongres su bili predstavnici Srpske književne zadruge. Ćosić je već bio na čelu. Znači, to je bilo odbijanje dijaloga i oni su, taj Kongres za koji su drugi iz republika koji su bili prisutni govorili da plemenito zavide Srbiji što je u stanju da to napravi, oni su govorili da je to jedna birokratska manipulacija i odbili su da dođu, a došli su predstavnici Akademije, Matice i drugih ljudi. Došao je Andrić, došao je Čolaković, došao je Vučo. Dakle, to je bio jedan pokušaj jedinstva u razlikama, debate, zemlja je u kritičnoj situaciji.

Bešlin: Ali ipak im se niste revanširali. 1972. godine. Ćosić se bira na drugi mandat, na čelu Srpske književne zadruge. Veća je represija posle Karađorđeva i gušenja Hrvatskog proleća, dakle represivni talas već preplavljuje Jugoslaviju. Od vas se ultimativno traži da sprečite izbor Dobrice Ćosića ovog, drugog puta, na čelo Srpske književne zadruge, zaista ultimativno, i vi odbijate da se mešate, tvrdeći da je Zadruga autonomna institucija.

Perović: Da, pa to smo uvek mislili. Dakle, to nije bila neka politička imitacija. To je stvarno bilo uverenje. Imaš odgovornost, jer si biran. Imaš legitimitet i odgovaraš onome ko te birao.

Bešlin: Te iste 1972. godine, ministar policije, odnosno unutrašnjih poslova, Slavko Zečević na jednom zatvorenom sastanku traži da se uhapse profesori, šezdesetosmaši koje je Tito detektovao kao odgovorne za studentsku pobunu i vaš odgovor je tad bio, to mislim da nikad nije objavljeno, dakle ministru unutrašnjih poslova ste rekli da se ne usudi da pipne recimo jednog Mihaila Markovića.

Perović: A da, to je bio razgovor u skupštini Srbije, gde se taj rukovodeći tim sastavljao na konsultacije, razmenu mišljenja i on je bio prisutan i on je tada rekao – Pa, treba uhapsiti neke od vodećih praxisovaca, na šta je Predrag Ajtić zavapio, rekao – Pa kakva je to zemlja u kojoj mi uopšte živimo? I onda smo mu rekli – Pa čekaj, to su ljudi koji imaju uticaj. Ne možete tako lako uhapsiti Mihaila Markovića koji je profesor, koji ima uticaj, ima međunarodne veze, i ta inicijativa je zamrla tu, na sastanku, posle tih reakcija. On se na to nije vratio, a u međuvremenu, vaša istraživanja kao i istraživanja naših drugih, mlađih kolega pokazuju da je bilo tačno ono što je rekao Slavko Zečević tada kada je dobio otpor, da se oni hapse. On je rekao: “Ali čekajte, među njima ima naših ljudi i mi ćemo ih pustiti, ali potrebno je da Saveznom centru damo dokaz da se mi protiv njih borimo. Dakle, to je jedna, kako da vam kažem, politika zatvorenog društva. To je jedna provincijalna politika. To je ćorsokak. Čovek može sebi mnogo da zameri. Kad govorim, uvek se bojim da ne ostavim utisak da ja to vreme idealizujem. Ja se prosto suprotstavljam interpretacijama koje su falsifikat i predstavljaju nastavak borbe protiv drugačije Srbije od njenog poniranja u jednu civilizacijsku katastrofu, ali mislim da je vrlo važno neprestano tragati za tom istinom, da je vrlo važno saslušati razne strane, da je vrlo važno što izlaze nove knjige koje dolaze od pripadnika mlade generacije koja postavlja sebi ozbiljna pitanja, koja traži ozbiljne razgovore, jer vi na jedan falsifikat možete odgovoriti samo ako kažete – Pogledaj! Ima i drugačija knjiga o tome. Uporedi, pa razmisli gde je istina.

Bešlin: Titu se moglo reći sve, samo je pitanje konsekvenci. To ste više puta i rekli i napisali. Rekli ste mu u lice razne stvari, od pozicije Jugoslovenske narodne armije u koju ste, kao neku vrstu svetinje tada dodirnuli, njenih monopola. Rekli ste mu posle smrti Milentija Popovića da je dosta toga da srpski kadrovi budu dobri samo u nekrolozima, ali ste mu na kraju… sad dolazimo do tog oktobra 1972. i završnog razgovora… na vašem poslednjem razgovoru, već je bilo jasno da odlazite, ste mu rekli da je smenom Nikezića učinio ustupak srpskom nacionalizmu. Istorija će dati za pravo toj rečenici.

Perović: Ja sam tada tako videla stvari i sve što se u međuvremenu dogodilo nije dovelo u pitanje takvo moje razmišljanje. Naprotiv i nažalost, dobila sam potvrdu za njega, jer svi ti ratovi, sva ta odvojenost od realnosti, sva ta sukobljenost sa vašim mogućnostima, stvarnim, da vi možete da osvojite svaku teritoriju, da vi imate vojsku koja je višenacionalna, koja će da ide da okupira svaku republiku je jedno, što je govorio pokojni Stojan Cerović, ispadanje iz istorije. To je sukob sa njom i ono što ja mislim da je najvažnije za nas, za našu struku, to je da se to vreme razume, a ne samo da se na jedan površni način kalkuliše, ocenjuje, nego baš da se razume i da se na tom razumevanju zasnuju nove orijentacije i da nove generacije na njima nađu nekakvu šansu za nadu i opstanak ovde.

Innerview, Latinka Perović


Svetislav Basara
Predrag Čudić
Stephen Kotkin
Igor Mandić