Innerview
Novinarka na meti režima
Ustalasale su se Vojvodina i Srbija zbog pisanja i javnih nastupa predsednice Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Ane Lalić Hegediš, novinarke Nove S, koja govori o specifičnostima režimskog rata protiv Vojvodine, na šta opozicioni prvaci uglavnom ćute. Izložena je medijskom linču i izlivima mržnje pogotovu otkad je 7. marta na festivalu Rebedu: “Kupi mi, mama, jedan mali rat” u Dubrovniku, ne prvi put, govorila o afektivnoj kampanji kojoj je izložena, pretnjama da će “biti zaklana usred Novog Sada, te režimskim nasrtajima na sve specifičnosti Vojvodine, odnosno na pojavne oblike slobodnog, kritičkog mišljenja.
Ana Lalić Hegediš i ranije je bila izložena progonu, u vreme korone, 1. aprila 2020. uhapšena je za navodno širenje panike, kada je prvi put progovorila o problemima zaštite medicinskih radnika u Kliničkom centru Vojvodine u Novom Sadu.
Za portal slobode NOMAD govori o političkoj situaciji u Vojvodini koju karakteriše, kako se izrazila, “dosrbljavanje”.
“Moja izjava o ‘dosrbljavanju’ Vojvodine nije nikakva ekskluzivna vest, jer ono traje trideset šest godina, od takozvane antibirokratske, u narodu poznate kao Jogurt revolucije. Samo što je sada podignuto na steroide. Počelo je ugroženošću Srba na Kosovu, pa se kao prepreka rešavanja pitanja njihove bezbedosti postavilo pitanje autonomije Vojvodine. Što, naravno, nema veze jedno sa drugim, ali je tadašnja situacija na Kosovu instrumentalizovana u cilju uništenja autonomije pokrajina, a potom i federalnog uređenja SFRJ. Vojvodina je od tog 5. oktobra 1988. sukcesivno uništavana, prvo kao federalna jedinica, a potom i kao autonomija, kojoj su oduzimana sva moguća prava. Kako tada Slobodan Milošević, tako danas Aleksandar Vučić koristi Vojvodinu kao omiljenu zamenu teza za zamagljivanje očiju javnosti”, kaže naša sagovornica.
NOMAD: Režim je, kako ste isticali, nasrnuo na vojvođanske specifičnosti. Da li je dobio nekakav odgovor od opozicije?
Lalić Hegediš: Što je Kosovo više nezavisno, to se insistira na pojačavanju “srpstva” u Vojvodini. Nakon što su joj oduzete skoro sve ingerencije i prava u nivou pokrajinske samouprave, naprednjačka vlast je krenula i sa “mekim” pritiscima poput izbacivanja imenice Vojvodina iz političkog i javnog govora, zamenjujući je sintagmom “severna srpska pokrajina”. Brisanje Vojvodine iz jezika ima za cilj i brisanje Vojvodine iz sećanja, a sa krajnim rezultatom da se ljudima koji žive u njoj na kraju izbriše i osećaj pripadanja.
Koliko su na dobrom putu da uspeju u svojoj nameri potvrđuje i činjenica da se termin “Vojvodina” izbegava čak i u nerežimskim medijima. To dodatno stavlja na muku voditelje vremenske prognoze, ali i srpsku opoziciju, koja najradije ni ideološki, a ni politički, ne pominje Vojvodinu u svojim predizbornim nastupima i političkim programima. U političkoj realnosti, beogradska opozicija (izuzev par diskretnih, usamljenih izuzetaka) Vojvodinu romantično zamišlja kao jednu zaravan u kojoj žive ljudi koji malo sporije pričaju i dobro kuvaju. Od šest nacionalnih manjina u Vojvodini, prepoznaju slovački kulen, mađarski perkelt i bunjevačko zvonkobogdan vino. Za Rusine i dalje misle da su to neki pogrešno napisani Rumuni, a kod njih svakako nema šta da se pojede.
NOMAD: Poništavaju se i koreni vojvođanskog antifašizma, Narodnooslobodilačke borbe?
Lalić Hegediš: Najagresivnije “dosrbljavanje” se može videti i kroz uspešno poništavanje i satiranje vojvođanske antifašističke prošlosti. Aktuelna vlast traumu vuče iz istorijske činjenice da u Vojvodini nikada nije bilo četnika, već je bila stvar kućnog vaspitanja da se ide u partizane. Danas su nam četnici na vlasti, a zemlju predvodi najtalentovaniji učenik Vojislava Šešelja, četničkog vojvode, haškog robijaša, organizatora progona na desetine hiljada vojvođanskih Hrvata, sada omiljenog “političkog analitičara” srpskih medija sa nacionalnom frekvencijom i jednog od najprodavanijih “pisaca” na beogradskom Sajmu knjiga. I zato Vojvodina danas mora da ispašta, a partizane koje nisu mogli ubiti u ratu, četnici sada “ubijaju” po ulicama.
Tako je u Vojvodini, u nazivu ulica, jedan Žarko Zrenjanin naprednjačkom transvestijom postao knez Miloš Obilić, Moša Pijade je postao Hajduk Veljko, a narodni heroj Veljko Vlahović postao je kralj Aleksandar Obrenović lično. Samo u jednom danu na sednici Skupštine opštine Novi Kneževac, kojoj pripadaju mesta naseljena pretežno pripadnicima mađarske nacionalnosti, zatrt je i poslednji trag heroja NOB-a, 44 ulice u jednom danu.
NOMAD: Zamerili ste se i Srpskoj pravoslavnoj crkvi i verskim politkomesarima u Srpskoj naprednoj stranci? Iz SPC-a se, smatrate, podstiče nacionalizam?
Lalić Hegediš: Tamo gde zapne politika, Srpskoj naprednoj stranci u širenju nacionalizma velikodušno uskače u pomoć Srpska pravoslavna crkva kojoj se za uzvrat, svako malo uplati po par miliona evra iz budžeta ustavno sekularne Republike Srbije. Po politički neposlušnom Novom Sadu Srpskoj pravoslavnoj crkvi se ustupaju zelene površine za izgradnju hramova pred kojima bi se i Vizantija postidela. Novi hramovi, iznikli među stambenim blokovima, raskrsnicama… a uskoro i na ulasku u najveću gradsku plažu na Dunavu se ne grade da bi se zadovoljila navodna religijska potreba građana, već da bi se obeležila teritorija. Ukoliko Rim ima 364 crkve, za svaki dan u godini, Novom Sadu će, ovim tempom izvođenja crkveno građevinskih radova, uskoro zafaliti dana. Vojvođanski ogranak SPC takođe vrlo blagonaklono, skoro očinski nežno, gleda i na ekstremni nacionalizam, predstavljajući ga kao patriotizam, a sve one koji se usprotive tom militantnom pravoslavlju baca među besnu rulju nahuškanih vernika. U Vojvodini crkva ima i ekskluzivno pravo na restituciju imovine, pa joj je po pravdi boga i Vučića “vraćeno” skoro dve trećine Fruške gore, najvećeg Nacionalnog parka u Vojvodini. Što za seču, što za dalju preprodaju bogougodnim investitorima.
NOMAD: Konačno, da li je “dosrbljavanje” način da se dođe do “srpskog sveta”?
Lalić Hegediš: “Dosrbljavanje” je i pokušaj definitivnog ukidanja bilo kakvog pluralizma, a Vojvodina je u Srbiji bila sinonim za pluralizam. A kako ova vlast teži jednoumlju i ukidanju ne samo drugačijeg mišljenja, već mišljenja uopšte, dok ne ostane samo reprodukcija, potrebno je prvo ukinuti Vojvodinu.
Zato ne čudi silina reakcije režimske propagande na moje gostovanje u Dubrovniku. Ali, negde je bilo i očekivano, s obzirom da se na Rebedu festivalu poklopilo, za srpski režim, par nedopustivih stvari: slobodnomisleći ljudi, novinari (a ne propagandisti), antifašisti, Vojvodina i levičari. I to jeste neprijatan scenario za beogradsku vlast, čiji san o “srpskom svetu” uznemirujuće podseća na slogan slovačkih nacionalista “Ista krv, ista sudbina”. Mi smo u Vojvodini, ipak, više skloni činjenicama, a ključna činjenica glasi “Mi smo jedan narod, ali sa dve različite istorije”. Sviđalo se to režimu ili ne.