Innerview
Stručnjak za fenomen masovne gladi, britanski antropolog Alex de Waal u intervjuu za Siha Mekomit objašnjava kako glad uništava zajednice, zašto je poniženje osnovno iskustvo gladnih i zašto višemesečna izraelska politika ograničavanja isporuka hrane Gazi, koja dovodi do smrti dece od gladi i neuhranjenosti, povećava verovatnoću da Međunarodni sud pravde proglasi Izrael krivim za genocid.
Istražujete pitanje gladi od 80-ih u Sudanu, Etiopiji, Somaliji i drugim zemljama. Da li se Gaza razlikuje od drugih vama poznatih slučajeva?
Svaki slučaj masovne gladi isključivo ili skoro isključivo izaziva čovek. Jedan od najtežih slučajeva u svetu danas, koji dobro poznajem, jeste Al Fašir na severu Darfura u Sudanu. Tamošnje stanovništvo, u raseljeničkom kampu Zamzam, izloženo je opsadi i stalnim borbama, na način koji podseća na Gazu. Ali u Sudanu, čak i ako protivničke strane (Snage za brzu podršku, sudanska vojska i partneri) pristanu na primirje i dopuste priliv humanitarne pomoći, logistički će biti veoma teško dopremiti je. Lanac snabdevanja je neverovatno dug. Bilo bi potrebno nekoliko nedelja, ako ne i meseci, da kamioni stignu i uvezu dovoljno potrepština, posebno hrane za lečenje neuhranjenosti kod dece.
U Gazi je situacija drugačija. Ujedinjene nacije i humanitarne organizacije imaju kamione, plan, ljudstvo, ljude za vezu koji su potrebni na terenu. Kada bi izraelska vlada rekla: „Svako dete u Pojasu Gaze će sutra imati doručak“, to bi se odmah moglo ostvariti. To je specifičnost situacije u Gazi.
Prema podacima Ministarstva zdravlja u Gazi od 27. jula 2025, od početka rata zabeležena su 133 slučaja smrti zbog gladi, od kojih je 87 dece. Skoro polovina smrti nastupila je u prethodnom mesecu. Stotinu humanitarnih organizacija upozorava da se Gaza suočava sa masovnom glađu. Kako vi razumete ove događaje i pogoršanje situacije?
Tri su indikatora koje UN koristi za proglašenje masovne gladi: otežan pristup hrani, ekstremna neuhranjenost među decom i visoka stopa smrtnosti. U većini slučajeva, kao što su Somalija i Sudan, ovi indikatori su paralelno rasli. Što se tiče otežanog pristupa hrani, prag za proglašenje masovne gladi je 20 posto, što nas podseća da čak i u najgorim slučajevima masovne gladi u svetu, samo manjina zapravo umre od gladi. Stoga nije moguće kazati: pogledajte, ovde ima ljudi koji manje-više izgledaju dobro, tako da ovo nije masovna glad. Svaka ugrožena populacija pati od masovne gladi na različit način.
Pristup hrani u Gazi je otežan već duže vreme, ali postavlja se pitanje zašto i drugi indikatori, neuhranjenost i smrtni slučajevi, takođe nisu porasli ranije. Po mom mišljenju, tri su glavna razloga za to. Prvo, odrasli ljudi u Gazi štite decu, oni sebe izgladnjuju kako bi zaštitili svoju decu, što je rasprostranjena pojava i nije specifična samo za Gazu. Drugo, populacija je bila u dobrom zdravstvenom stanju pre oktobarskog rata. Imali smo visok procenat vakcinacije i mali procenat neuhranjenosti. Treće, najfatalnija stvar nije glad, već kombinacija gladi i zaraznih bolesti. Ironija je u tome da, pošto je Gaza bila zatvorena i pod izraelskom blokadom od juna 2007, neke zarazne bolesti prosto nisu stigle do njenog stanovništva.
Ali stižemo do trenutka kada se ova dinamika urušava. Primećujemo kolaps ili početak kolapsa otpornosti stanovništva Gaze. Taj proces su epidemiolozi katastrofa sedamdesetih godina opisali metaforom pretvaranja hladne vode u led. Voda postepeno postaje sve hladnija, ali je promena agregatnog stanja trenutna.
Jedna od naših dopisnica iz Gaze, Ravida Aamar, poslala nam je ličnu ispovest koja počinje ovako: „Toliko sam gladna. Ove reči nikada nisu imale takvo značenje. Uz njih ide i poniženje koje ne umem sasvim da opišem.“
Glad treba posmatrati ne samo kao biološki doživljaj, već i kao društvenu pojavu. Karakteristike masovne gladi od sredine 19. veka su socijalne: ljudi besciljno lutaju u potrazi za hranom, pretražuju gomile smeća, jedu životinjsku hranu ili hranu koja je zabranjena, teraju svoje rođake da im traže hranu, jedu u tajnosti. To su znaci sloma društvenih tabua, kidanja društvenog tkiva. Mnogi ljudi u Gazi govore o sramoti i poniženosti. Čak i ljudi koji su zahvaljujući svojim profesijama imali donekle pristup hrani i sredstvima za život, na primer medicinsko i nastavno osoblje, novinari, danas kažu: nemamo načina da nabavimo hranu. To je znak da se društveno tkivo raspada.
Šta se događa kada se stigne do te tačke? Šta će se dogoditi u Gazi ako se situacija ne promeni?
Biće sve više smrti i akutne neuhranjenosti. Postoji tačka preokreta nakon koje smrtni slučajevi eksponencijalno rastu, kada je mnogo teže vratiti točak unazad. Iz biološke perspektive, poodmakli stadijum neuhranjenosti i za odrasle, ali naročito za decu, znači da je umesto standardne suve hrane neophodna posebna ishrana. Jedna od tragičnih pojava na kraju Drugog svetskog rata zabeležena je kada su oslobodioci davali svoju hranu preživelima iz Aušvica, Dahaua i drugih koncentracionih logora. Mnogi od njih su umrli zbog komplikacija nastalih usled obnavljanja ishrane. To je naročito problematično kod dece kojoj će biti potrebna adaptirana ishrana.
Druga stvar je slom društva. Kada se uruši struktura koja ljude drži na okupu, sve društvene nejednakosti postaju izraženije. Poslednji koji gladuju su naoružani ljudi. U tome je ironija, jer ako je cilj Izraela da spreči Hamas da preuzme kontrolu nad hranom, to će biti moguće samo sa očuvanom društvenom strukturom u Gazi. Kako se društveno tkivo razara, raste i verovatnoća da hrana stiže samo do naoružanih ljudi, uključujući Hamas.
U distributivnim centrima koje su Izrael i Sjedinjene Države podigli u Gazi, vojnici ubijaju gladne, ljudi se svađaju i otimaju oko hrane, jurišaju na kamione. Očigledno je da su za ove smrtonosne okršaje najspremniji pre svega muškarci.
Tačno, ljudi se pretvaraju u životinje. Moj kolega Tom Donenbaum izjednačava glad sa torturom. Ljudsko telo se pretvara u oružje protiv samog čoveka. Kao što će izložen mučenju izdati svoje bližnje ili odati tajne, izladneo čovek gubi svoju ljudskost. Nestaje sve što život čini smislenim. Masovna glad primorava ljude da kradu, varaju jedni druge, napadaju članove svojih porodica.
U svojoj knjizi „Notes from the Blockade / Beleške iz opsade“ istoričarka Lidija Ginzburg, koja je preživela nemačku opsadu Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata, opisuje gubitak jednog po jednog dela ljudskosti. Nije bilo ljubavi, piše ona, ljubav je nestala iz grada kao so. Jednog dana je našla neke bombone i sve ih pojela; nije ih podelila sa majkom koja je umirala od gladi. Njena majka ne bi preživela zbog nekoliko bombona, ali razmislite o suštini ovog postupka: majci je uskraćeno poslednje preostalo uživanje.
Pod pritiskom međunarodne zajednice, Izrael je najavio da će omogućiti Jordanu i Ujedinjenim Emiratima dopremanje pošiljki hrane u Gazu iz vazduha.
Dopremanje hrane iz vazduha ima iste mane kao i američka Humanitarna fondacija za Gazu (Gaza Humanitarian Foundation, GHF), jer podrazumeva da najjači opstaju. GHF obećava „bezbednu raspodelu“, ali je ona bezbedna samo do distributivnog centra. Nedavno je objavljeno da su podelili 2.106.720 obroka, ali da li znaju ko ih je pojeo? Koliko je te hrane stiglo do gladnih ljudi? Da li mogu da garantuju da naoružane bande nisu ukrale hranu? Da li su sigurni da Hamas ništa nije uzeo? Nasuprot tome, plan Ujedinjenih nacija za podelu pomoći Gazi koji je predstavljen Izraelu 16. maja, ima razrađene detalje za praćenje pomoći do tačke korisnika: QR kodovi, obezbeđeni kamioni, GPS praćenje, rutinske provere domaćinstava koja primaju pomoć. A GHF je sistem pomoći sličan hranjenju pataka u jezeru; stojite na obali, bacate mrvice koje grabe najjače i najbrže ptice.
U nalozima za hapšenje koje je izdao Međunarodni krivični sud, izgladnjivanje je jedna od optužbi protiv Netanjahua i bivšeg ministra odbrane Joava Galanta. U isto vreme, Međunarodni sud pravde razmatra optužbe za genocid protiv Izraela. U kojoj meri će po vašem mišljenju izgladnjivanje stanovnika Gaze uticati na tužbu za genocid?
Dokazi za ratni zločin izgladnjivanja su veoma jaki. Izrael to i ne poriče, već pravda, tvrdeći da za to ima neke razloge. Za razliku od drugih ratnih zločina, izgladnjivanje nije moguće počiniti slučajno. Moguće je greškom bombardovati bolnicu, ali je nemoguće greškom izgladnjivati ljude, jer je za to potrebno vreme tokom kog se dobijaju informacije o situaciji, koju je onda moguće ispraviti. Kada su izraelske vlasti dostavile pomoć situacija se popravila. Ako se ignorišu upozorenja humanitarnih organizacija, onda se to čini sa svešću o očekivanim posledicama.
U slučaju optužbe za genocid, Međunarodni sud pravde nije utvrdio da se genocid dogodio i verovatno neće doneti presudu o tome u nekoliko narednih godina. Ali značaj tog procesa ne zavisi od prvostepene presude. Konvencija o sprečavanju genocida konstatuje upravo da je nužno sprečiti to delo. Za razliku od ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, gde je obaveza da se oni ne čine i da se naknadno kazne oni koji ih počine, ovde postoji pozitivna obaveza da se delo spreči.
To je najvažnija tačka, koja iz nekog razloga izostaje iz rasprave o ovoj temi. U većem delu međunarodnog krivičnog prava i zaštite ljudskih prava akcenat je na krivici počinioca nakon dela. Kada je reč o genocidu, obaveza je prevencija. Ako se ne reaguje na upozorenja, konvencija je time već prekršena. To je i suština presude u slučaju Bosne protiv Srbije 2007: Srbija je prekršila konvenciju ne zato što je izvršila genocid, već zato što ga nije sprečila. (Srbija je proglašena krivom kao država koja nije sprečila masakr u Srebrenici 1995, koji je definisan kao genocid, kada su srpske snage ubile oko osam hiljada bosanskih muslimana.)
Privremena naredba izdata 28. marta 2024. godine detaljno opisuje šta Izrael treba da uradi u vezi sa humanitarnom pomoći. To je privremena naredba za koju je glasao i sudija Aaron Barak1 i predstavlja obavezu prema Konvenciji o sprečavanju genocida. Nepoštovanje konvencije stavlja Izrael u veoma ozbiljan rizik da bude proglašen odgovornim za genocid, jer nije sledio konkretna uputstva suda da ga spreči.
[1] Bivši sudija Vrhovnog suda Izraela. U januaru 2024. izraelska vlada ga je imenovala za ad hoc sudiju u Međunarodnom sudu pravde u slučaju otpužbe za genocid protiv Izraela koji je podnela Južna Afrika; prim.prev.