Perović: Vraćanje Krleži, po koji put?

Vraćanje Miroslavu Krleži
Krležin povratak u književnost 

3. Hrvatska nakon Karađorđeva 1.12.1971.

Obračun sa reformskim rukovodstvom i velika čistka u Hrvatskoj

Deklaracija o hrvatskom književnom jeziku bila je poslednji povod za Krležino angažovanje u javnom životu Hrvatske i Jugoslavije. Sve posle toga je u njegovim dnevnicima. Bez iluzija o stvarnosti, ali sa svešću da može biti i gore. Smrt ga je poštedela ratova devedesetih godina 20. veka, ali ratovi Krležu ne bi iznenadili.

***

Posle 1. decembra 1971. godine kada je Tito na sednici najvišeg partijskog rukovodstva u Karađorđevu odbacio partijsko i državno rukovodstvo Hrvatske kao nacionalističko i separatističko, zapretivši državnim udarom, u Hrvatskoj je došlo do velike čistke. Po nekim procenama, u privredi, kulturi i medijima, u državnim i partijskim organima na svim nivoima smenjeno je i iz partije isključeno oko 70.000 ljudi.

Upravo tada Krleža objavljuje fragmente dnevnika iz 60-ih godina. Ali, prema Bogišiću, „tek uporedno čitanje dnevničkih i razgovornih opservacija Miroslava Krleže čini njegove poglede razvidnijim“. Krajem 1972. godine reći će Anđelku Malinaru: „Bojim se da su ovi moji dnevnici za dugi niz godina, posljednji liberalni tekstovi prema tome kako su štampu stegnuli“.

Šta je preostajalo Miroslavu Krleži posle 1971. godine? Šta se od njega očekivalo? Javna pobuna protiv Tita? Da li bi njen izostanak mogao da se tumači kao saglasnost sa uklanjanjem reformskog rukovodstva u Hrvatskoj? Krleža se tada požalio Enesu Čengiću. Ispričao mu je da mu je došao Stanko Lasić, koji je smatran njegovim duhovnim sinom, i obavestio ga da je svoju partijsku knjižicu predao Komitetu. Smatrao je – kaže Krleža – to svojim herojskim činom. Sličan gest očekivao je i od velikog pisca. Tim povodom, kako Krleža poverava Čengiću, „zamerio mi je da sam u borbi za pravednu stvar zatajio. Da sam se prodao za položaj i udoban život. Da me je režim korumpirao, i da ne govorim ono što bi trebalo, nego vodim dnevnik i zaobilazim sva važna pitanja“.

Ipak, tada nije došlo do razlaza Lasića i Krleže. Opsednut ličnošću i delom Miroslava Krleže, Lasić je nastavio da skrupulozno piše biografiju Miroslava Krleže. Do razlaza će ipak doći nekoliko godina kasnije.

Kontroverze oko dela Stanka Lasića „Krleža – kronologija života i rada“

I posle zamerki koje je uputio Krleži 1971. godine, Stanko Lasić je nastavio da proučava njegov život i rad. Krajem 1975. najavio je biografiju Miroslava Krleže. Ta knjiga je bila povod za raskid odnosa između Stanka Lasića i Miroslava Krleže. O tome je pisano. U ovom osvrtu na knjigu Hiljadudevetstošezdesete, Fragmenti dnevnika pozivam se na malo poznat izvor, na „Priču o Lasićevoj knjizi“ iz pera svedoka iz prve ruke (Slavko Goldstein, Proslovi za bolju zemlju, uredili Boris Pavelić i Ivo Goldstein, Zagreb 2019).

Slavko Goldštajn i Stanko Lasić bili su Karlovčani i zajedno sa slikarom Josipom Vaništom, takođe Karlovčaninom, bili su od rane mladosti krležijanci. Sva trojica su na razne načine sarađivali sa Miroslavom Krležom.

Slavko Goldštajn je u vreme kontroverze oko Lasićeve knjige Krleža – kronologija života i rada bio na čelu malog izdavačkog preduzeća Liber, koje se predstavilo kao moderan i smeo izdavač. Krajem 1970. godine objavio je knjigu Stanka Lasića Sukob na književnoj ljevici 1928-1952 „o kojoj je kulturna javnost raspravljala i polemizirala više nego li o bilo kojoj književno-teorijskoj knjizi od 1945. na ovamo“. Liber je bio napadnut što je objavio knjigu autora koji je 1971. godine vratio partijsku knjižicu. To je uticalo i na finansijski položaj Libera, odnosno na njegov opstanak. Krleža je ne otkrivši nikada sa kim je razgovarao, pomogao da Liber opstane. Slavko Goldštajn je bio oduševljen kada je Lasić krajem 1978. godine najavio svoju novu knjigu – biografiju Miroslava Krleže.

Lasić je često odlazio Krleži i vodio duge razgovore sa njim. „Kao izdavač – piše Slavko Goldštajn – bio sam radosno iznenađen da je Miroslav Krleža pristao ispričati toliko biografskih intimnosti, o kojima ranije nije pisao ni govorio“. Zatim je Lasić – i pored poziva – prestao da odlazi Krleži. U proleće 1978. doneo je u Liber rukopis pod naslovom Krleža – Kronologija života i rada. U Liberu su knjigu primili sa oduševljenjem. Dobili su i dve veoma povoljne recenzije. Potpisali su sa Lasićem ugovor i verovali da pred sobom imaju „rijetko uzbudljivu knjigu“. U knjizi je, međutim, razdoblje posle 1945. godine bilo šturo. Od 400 stranica rukopisa koji je predat Liberu, Lasić je na pet stranica direktno citirao podatke koje je dobio od Krleže u svojim dugim razgovorima sa njim. Ugovor sa Lasićem sadržao je klauzulu da je za objavljivanje knjige potrebna saglasnost Miroslava Krleže sa citatima onoga što je on rekao. Lasić je, međutim, odlučno odbio da Krleži odnese pomenute citate. To je Krležu naljutilo: „Uostalom, gdje je Lasić? Zašto ne dolazi? Zašto se krije? Što je on to napisao u toj svojoj knjizi kad krije i rukopis i sebe?“ Krleža je zatim zatražio ceo rukopis i na to je imao pravo, jer je u nastanku knjige sarađivao. Lasić je postao „još tvrđi“. Odbio je da odnese rukopis. Februara 1979. godine Goldštajn je, na Krležin poziv, otišao na razgovor sa njim. Krleža je najavio da će „javno protestirati i to vrlo odlučno“. Povodom Lasića i njegove knjige rekao je: „Bogamu, zar je mene uzeo za prototip režimlije i oportuniste“. Podsetio je da on ima odgovornost prema Leksikografskom zavodu i prema 300 ljudi koji su u njemu zaposleni. A zatim je dodao reči koje objašnjavaju njegovo shvatanje svoje uloge: „Što on (Lasić, LP) hoće od mene. Da idem na trg i vičem u vjetar, mjesto da tiho govorim i time koristim“.

U procepu između Krleže i Lasića, između svog interesa kao izdavača i naklonosti prema Krleži, izdavački savet je odlučio da knjigu ne objavi, iako je već bila u pripremi.

Goldštajn kaže (1982) da mu ni posle toliko godina nije jasno kako Krleža nije shvatio da je „baš ta knjiga za njega i njegovo djelo trajnije afirmativna od blagoglagoljivih panegirika“. Krleži je, po Goldštajnu, mogao Lasićev ton zazvučati kao da dolazi „odnekud odozgo s neprikosnoveno visokog sudačkog pijedestala“. Ali Goldštajn smatra da je Lasić time „prikrivao svoj strah da ne bude poistovjećen s brojnom regimentom pobožno zaokupljenih … Lasićeva knjiga otkriva autora duboko opčinjenog Krležinim djelom i njegovom ličnošću … autora koji je u toj svojoj opčinjenosti pretjerano razočaran nekim Krležinim postupcima, za koje bi hladnokrvniji, manje zaljubljenički pristup, našao više razumijevanja“. Krleža je, pak, godinama čitao samo slavopojke o sebi, nije voleo panegirike, ali više nije bio „ni slobodan o sebi čuti ni jedne kritičke riječi“. Tako da u sporu sa Lasićem „nije znao ostati superioran, iznad takvih prigovora“.

Liber nije objavio Lasićevu knjigu dok je Krleža bio živ. To će, posle Krležine smrti, učiniti 1982. godine Grafički zavod Hrvatske.

***

U Lasićevom osvrtu na istoriju objavljivanja njegove knjige ima jedno mesto koje možda najbolje objašnjava suštinu razlaza. Radilo se o dva različita shvatanja misije intelektualca. Usuđujem se da tvrdim da je Krleža opsedao Lasića do kraja života. Poslednje pismo Krleži napisao je nakon što je u Skoplju primio vest o Belinoj smrti. Dugo ga je nosio u džepu i na kraju predao reci Vardar.

U preko 200 pisama koje mi je Stanko Lasić uputio iz Pariza i Zagreba tokom naše petnaestogodišnje prepiske, Krleža je u mnogima bio glavna tema. Video ga je kao genija koji se u malom narodu kao što je hrvatski javlja jednom u 300 godina. Bio je opsednut Krležinom ličnošću i delom. Pisao je o svojim „ludim mislima“ koje je iznosio pred Krležu. Nije ih eksplicirao, ali se iz Krležinih reakcija može zaključiti da su te misli bile „revolucionarne“.

Krleža je radio na onome što je zaista ostalo trajno. Ni Lasić nije, u krajnjem slučaju, radio suprotno. Stekao je priznanje zbog svoga rada na Krležologiji, a ne zbog svoje pobune 1971. Za ovo prvo, Lasić je dobio visoko priznanje. Diplomu Doctor honoris causa dodelilo mu je Sveučilište u Zagrebu 2015. Bio je 98. dobitnik ovoga priznanja za 100 godina. Na svečanosti u Veleposlanstvu Republike Hrvatske u Parizu, za vreme mandata istoričara Iva Goldštajna, sina Slavka Goldštajna, Lasić je održao govor Zahvalnica Stanka Lasića, koji je njegova autobiografija, ali i biografija njegove generacije. U ratu protiv fašizma, oni su bili jedinstveni. Razišli su se posle 1945. godine na pitanju kuda i kako sa stečenom slobodom.

Posthumno rušenje kulta Miroslava Krleže

Kao i u svim prekretničkim vremenima, tako je i u vremenu posle smrti Josipa Broza Tita došlo do pojave raznih političkih struja. Partija je na sve dublju krizu jugoslovenske države i društva odgovorila strategijom „i posle Tita – Tito“. Vratila se unazad, i dogmu izabrala umesto demokratizacije. Međutim, uporedo sa de-titoizacijom tekao je i proces demitologizacije Miroslava Krleže.

***

Skidanje naslaga idolatrije sa ličnosti i dela Miroslava Krleže započeo je još za Krležinog života Stanko Lasić. Kritički stav Stanka Lasića prema ličnosti i delu Miroslava Krleže bio je pozdravljen i u akademskoj javnosti. Ivan Lovrenović je pisao da Lasićev kritički pristup Krleži stoji nasuprot kanonizaciji Ive Andrića u Bosni i Srbiji. Ta kanonizacija počela je posle Nobelove nagrade Ivi Andriću, a intenzivirana je devedesetih godina i traje do dana današnjeg. Kanonizaciju Ive Andrića nije izbegao ni Mihael Martens u svojoj veoma temeljnoj knjizi U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život (2020). Dugogodišnji dopisnik lista Frankfurter Allgemeine Zeitunga iz Beograda, Martens je na nekim stranicama (Titova uzdržanost zbog dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću, Andrićeva ljubav i ženidba sa Milicom Babić) bio pod uticajem usmenih izvora u Beogradu.

Bilo je, međutim, neizbežno da posle smrti Miroslava Krleže dođe do preispitivanja njegovog kulta. To se podudarilo sa nestankom jugoslovenske države i komunističkog režima. Preispitivanje je otišlo u negaciju i osporavanje. Tu vrstu preispitivanja podstakao je književnik Igor Mandić, raniji krležijanac. On dovodi u pitanje odnos Miroslava Krleže prema Titu. Po njemu na tom je odnosu nastalo krležijanstvo kao svojevrsno duhovno ropstvo u Hrvatskoj. Seriju napada na Miroslava Krležu objavljuje u srpskim tiražnim medijima, koje zaokružuje knjigom Zbogom dragi Krleža (1988). Zanimljivo je, međutim, da se upravo u vreme oslobađanja od Krleže kao svog idola Igor Mandić približava Dobrici Ćosiću, koji je tada već imao status oca nacije. Ćosić je kasnije govorio da bi posle rata devedesetih godina, osim Darka Hudelista (koji je za svoju knjigu Moj beogradski dnevnik /2011/ sa Ćosićem obavio 30 razgovora), u Zagrebu želeo da sretne još i Igora Mandića.

***

Posle proglašenja nezavisnosti Hrvatske, predstavnici intelektualne elite u Hrvatskoj, među kojima i Krležin biograf Stanko Lasić, sugerirali su novoj političkoj eliti orijentaciju na Evropu i to preko kulture. Tada se već opet nije moglo bez Miroslava Krleže. Počinju da se objavljuju njegova književna dela i vrednuje njegova ostavština. U to vreme u Beograd dolazi hrvatski krležolog Predrag Matvejević da sa predstavnicima srpske intelektualne elite razgovara o perspektivi srpsko-hrvatskih odnosa. U novinama je citirao da sam mu rekla: „Nedostaje danas Miroslav Krleža“. Na to je, takođe u novinama, reagovao jedan od vodećih ljudi beogradske Praxis grupe, univerzitetski profesor filozofije Ljubomir Tadić: „Kome, zaboga, nedostaje danas Miroslav Krleža?“ Odgovorio mu je čitalac novina imena i prezimena nepoznatog javnosti: „Meni danas nedostaje Miroslav Krleža“.

Stanko Lasić je predlagao da se neka od naših pisama objave u zagrebačkom časopisu Gordogan. Ja sam bila uzdržana. Ali sam, oslanjajući se na taj njegov stav, posle njegove smrti objavila kraći izbor njegovih pisama. Izbor iz prepiske Stanka Lasića i Latinke Perović, Gordogan, 2018, br. 37-38, str. 143-169. Na taj tekst oslanjam se i u citiranju njegovih pisama u ovom osvrtu. Moja pisma, kao i kopije Lasićevih pisama nalaze su Lasićevoj zaostavštini. Citati su, dakle, proverljivi.

Latinka Perović