Perović: Šta je Krleža naslutio

Vraćanje Miroslavu Krleži
Krležin povratak u književnost 
Vraćanje Krleži, po koji put

4. Šta je Miroslav Krleža od onoga što je video i naslutio poverio samo svojim Dnevnicima?

Teško je predstaviti sadržaj dnevničke proze Miroslava Krleže, a da to ne bude na štetu njene poetičnosti i misaonosti. Zato sam dosta citirala. Krležina dnevnička zaostavština je ogromna i teško savladiva. Nju treba čitati. A da bi to bilo moguće, treba je dešifrovati, priređivati i objavljivati. Krleža je imao potrebu da piše protiv zaborava. Ali, i da zabeleži ono o čemu nije mogao javno da govori. A to zapravo nikada nije bilo moguće. Otuda ta „opsednutost pisanjem“.

U svojim pogledima na prošlost i sadašnjost, u svojim predviđanjima budućnosti, Krleža je imao vlastiti glas.

U ovom osvrtu na Hiljadudevetstošezdesete nisam pisala o Krležinim pogledima na književnost i umetnost uopšte. Kao ni o tome kako je on video savremenu generaciju u hrvatskoj književnosti. Postoji duboka povezanost raznih formi Krležinog književnog stvaralaštva (romani, drame, dnevnička proza, putopisi, eseji, varijacije, marginalije). Tu povezanost uočavaju savremeni krležolozi. Vlaho Bogišić citira mađarskog krležologa (Spiró György). Po njemu je Krleža „romansijer koji razmišlja na dramski način, eseji su mu poezija“, a dnevnici „jedan od najboljih romana 20. stoljeća“.

***

Krležine dnevničke beleške temelje se na njegovoj ogromnoj erudiciji, znanju više stranih jezika (latinski, nemački, francuski, italijanski, engleski, ruski, mađarski), ali i na njegovim stalnim uvidima u domaću (uključujući i lokalnu) i stranu štampu, kao i na javnim informacijama raznih hrvatskih institucija i naučnih saznanja u svetu (ekonomija, tehnika, medicina). Podaci do kojih je dolazio ovim svojim uvidima bili su veoma često povod za njegove dnevničke beleške, za njegov komentar „budnog suvremenika… pogleda bez iluzija“, kako kaže Viktor Žbegar. U dnevničkoj belešci Krleža piše: „S punom torbom knjiga i novina iz L. Z. (Leksikografskog zavoda, prim. LP) na Gvozd. Lektira za subotu i nedjelju“. A koliko je još subota i nedelja moralo biti kao ova o kojoj Krleža piše. A zatim knjige: „Knjige kraj uzglavlja, knjige po policama, naslage knjiga, novina, leksikona, sve pretrpano knjigama“.

***

Krleža je i prošlost i sadašnjost sveta, Evrope, Balkana i Jugoslavije posmatrao u njihovim složenostima, protivurečnostima i razlikama. Za njega nijedna pojava nema samo jednu dimenziju. Često se vraćao na Prvi i Drugi svetski rat. Na Rusku revoluciju 1917. godine, koja je zadugo promenila svet. Po njemu, uvek je postojalo i postoji više mogućnosti: „Neizrecivo mi dosađuju svi oko mene, a naročito politikanti bez alternative. Ne će ljudi alternativu“. Ali, zašto baš jedna od mogućnosti preovlađuje?

***

Krleža ne gleda drugačije ni na Rusku revoluciju. On polazi od onoga što joj je prethodilo, a zatim piše o onome što je sledovalo. Ruski Oktobar je – po Krleži – „prije svega pobuna mužika koji su odlučili da neće više služiti boljarima kao brana za carske tokove… da bi se Oktobar pretvorio od proturatnog buntovnika u rat sam, u rat koji će potrajati decenijama, u ratove koji će zapaliti sve kontinente. To nije krivnja Oktobra nego onih koji su mu potpisali smrtnu osudu. Osudu na smrt bez milosti onoga dana kad se pojavio na petrogradskim ulicama. Oktobar se nije predao krvnicima i tako se pretvorio u krvnika onih snaga koje su mu radile o glavi. U krvi rođen, Oktobar nije mogao da postane negacija samoga sebe pošto iz slabosti spram one politike koja je htjela da mu skine glavu isto tako strastveno kao šta mu još i dan danas potpisuje smrtnu osudu, poslije pedeset godina… Oktobar je velika sila već pedeset godina, a ne treba skinuti s uma da velikim silama vladaju zakoni geopolitički, prije svega, a zatim, dakako zakoni mase i brojeva“.

U činjenici da se Sovjetski Savez posle Drugog svetskog rata proširio u granicama većim nego što su ikada bile granice ruske imperije, Krleža je posmatrao i pobune zemalja socijalističkog lagera (Mađarska 1956, Poljska 1958, Čehoslovačka 1968). Podela Evrope na dve uticajne sfere, na dva bloka – Istočni i Zapadni, stvorila je ravnotežu u kojoj je svako intervenisao u svojoj sferi, osuđivao drugog, ali nije reagovao.

Krleža u dnevničkim beleškama ne ostaje samo na pojavnom, a o pojavnom govori naslućujući njegove nagoveštaje.

Posle 1945. godine spolja se oseća predah. Kraj Drugog svetskog rata doneo je mir u Evropi, obnovljena je Jugoslavija kao federativna država. Posle raskida sa Staljinom 1948. godine, verovalo se da je pronađen sopstveni put u socijalizam. Ali, ispod ove „žizneradosne“ površine, Krleža otkriva mržnje. Neke su stare, potmule. Neke nove – potisnute pobedama u ratu i neposredno u miru. Tek: „Mrzimo se međusobno i uzajamno, jalovo i histerično. Teško se prelazi iz starih, preživjelih stanja u predjele neostvarenih društvenih odnosa. Putujemo iz trajnih nepreživjelosti prilika u 21. stoljeće… Raspeti između tri stoljeća, opasnog ponora i neizvjesnosti, mi smo zapravo most preko koga će prijeći pokoljenja“.

A onda, Krleža je savremenik velikih naučnih otkrića u 20. veku. Nesumnjivi progres ima i svoju cenu. Ljudi obično na to zaboravljaju. Osvajanje kosmosa je sasvim sigurno veliki napredak, ali i novi poligon za odmeravanje snaga velikih sila. Transplantacija srca takođe je veliki uspeh nauke, ali kako doći do novih srca umesto zamorenih. Možda u Vijetnamu – jetko je ciničan Krleža. Tehnološki napredak je rezultat kreativnosti ljudske prirode i uma i u mnogo čemu je zamenio čoveka. Međutim, mašina umrtvljuje njegove kreativne sposobnosti. U stalnom očekivanju bolje budućnosti čovek podleže manipulaciji. I da se korumpirati. Konzumerizam redukuje njegove težnje. Na osnovu uvida u istraživanja u svetu Krleža beleži da 51 posto Francuza ne čita knjige… 37 posto anketiranih kaže da će biti rata, a 44 posto da ga neće biti. Čovek se: „više… interesuje za frižidere, nego za intelektualnu moralnu slobodu“. U perspektivi običnih ljudi „apsolutni pojam individualne svojine svodi se na psihologiju stada“. Pred čovekom zjapi velika praznina i on živi osamljen, izložen raznim pretnjama. U „ovom vremenu nema nikoga, ni boga ni vraga, ni smisla, ni svrhe. Bez smisla i svrhe da je odgovoran isključivo sebi samome. Da je ta uloga najopasnija i najteža – biti čovjek „i ovdje i sada na ovoj blatnoj kori i pod zvijezdama kao najveće forme morala i pameti. Pod barjakom trgovačkih putovanja, generala, mešetara, demagoga, legionara, lažova, kuplera i kupleraj-majstora, njih ne zanima što čovjek pod zvijezdama samotuje, dok oni mogu da ratuju, da pobjeđuju, da zarađuju“.

***

Ljudi uvek, po Krleži, „žele samo Novo. Želeli su ga i Marks, Bakunjin i Dostojevski i Lenjinov brat Aleksandar Uljanov“. Neko novo želi iz iskrenih uverenja u dobrobit progresa, neko iz dosade, neko iz mode. Za Krležu je disidentstvo u Jugoslaviji bilo stvar mode, a ne politike. To će se pokazati tek posle sloma komunističkog sistema. „Bilo nas je malo, ostalo nas mnogo“, rekao je jedan rumunski pesnik koji je pod Nikolaem Čaušeskuom bio u zatvoru. Državni stipendisti, profesori, akademici, laureati u državnom socijalizmu su posle njegovog globalnog sloma postali anti-komunisti, odnosno nacionalisti sa reformskim licem.

Miroslav Krleža je bio kritičan prema studentskoj pobuni u svetu 1968. godine. Uočavao je različite motive. U SAD mladi se bune protiv rata u Vijetnamu, u Zapadnoj Evropi protiv državnih institucija, za više sloboda, u Istočnoj Evropi za socijalizam sa ljudskim licem. Krleža je bio posebno kritičan prema ideolozima studentske pobune i njenim vođama u Evropi. Bio je posebno kritičan prema moralistima, ranijim pobornicima degolizma, a sada u očekivanju slobode sa Sorbone. Posebno je bio kritičan prema Herbertu Markuzeu, po kome „revolucionarnu inteligenciju“ treba da dignu na vlast radničke mase. Zamerao mu je što ne definiše nijedan od ovih pojmova – ni revolucionarnu inteligenciju, ni mase, a gubi iz vida iskustvo revolucije u Sovjetskom Savezu, odnosno birokratizaciju revolucionarne inteligencije. Krleža je bez iluzija. „Pobunjenici će se ponašati kao i njihovi roditelji kad se nađu pred mogućnošću da steknu karijeru, naslede prava. Oni će znati da razlikuju šta je moje, a šta je tvoje“. Šta je danas ostalo od ideja Herberta Markuzea? Ko danas pamti za vođe studentskog pokreta Daniela Konbendita i Rudija Dučkea?

***

U dnevničkim beleškama iz druge polovine 60-ih godina, Krležinoj pažnji ne izmiču pojave nasilja u čitavoj zemlji – u Banjaluci, Novom Pazaru, Zagrebu, u Kišini kod Zagreba, Svilajncu, Osijeku. Pogotovu njegovu pažnju privlači zaoštravanje odnosa između jugoslovenskih republika i centra. Sve počinje od jezika. U Makedoniji, partijsko rukovodstvo reaguje na stavove u Bugarskoj kojima se dovodi u pitanje identitet makedonskog naroda, njegovo pravo na jezik, kulturu i istoriju. U Sloveniji, godišnja skupština slovenskih slavista upućuje apel slovenačkim poslanicima u saveznoj Narodnoj skupštini da govore slovenački. Traži se i uvođenje televizijskih emisija na slovenačkom jeziku. Ali, samo se u Hrvatskoj, primećuje Krleža, separatizmom smatra Deklaracija o hrvatskom književnom jeziku, koju je potpisalo 70 naučnih ustanova. Krleža u dnevničkim beleškama piše i o posebnosti položaja Hrvatske u Jugoslaviji: „Nivo ove republike je 15% ispod jugoslovenskog prosjeka, milion i šesto hiljada političkih dosijea, preko tristotine hiljada ekonomskih emigranata sa isto tako jakom depopulacijom i odgovarajućom imigracijom iz drugih republika, sa 60% deviza od sveukupnog broja deviznog prometa jugoslovenskog, bez prava odlučivanja o investicijama, sa dvadesetak pasivnih općina (oko pola miliona stanovnika), sa personalnim odnosima hrvatskim i nehrvatskim 20 prema 80, sa ogromnim penzionim fondom, koji se preliva iz republičkog budžeta, pa to ustvrditi znači biti nacionalist. Žanko je navodno ante portas, svi se boje njegova povratka, čuju se političke izjave: pojest će nas“.

Krležina argumentacija o položaju Hrvatske ne razlikuje se od one koju je partijsko i državno rukovodstvo Hrvatske iznosilo pred federalne organe partije i države. O tim problemima, nažalost, nije se raspravljalo. Oni su apriorno kvalifikovani kao nacionalizam i separatizam.

***

Krleža je u dnevničkim beleškama najviše pisao o ljudima. Najčešće na vest o njihovoj smrti: Ante Trumbić, Milan Pribićević, Vasa Bogdanov. Ali kroz njegova promišljanja prolazilo je mnogo njegovih savremenika: Ivan Meštrović, Milovan Đilas i drugi. To su portreti, ali i male istorije. Da to ilustrujem, navešću Krležino pisanje povodom smrti srpskog heleniste Miloša Đurića. U nekrologu Đuriću u listu Borba, Krleža piše da je autoru nekrologa ostalo nejasno zašto su poslednje reči Miloša Đurića bile „Gdje je Književni glasnik?“ i nastavlja: „Posljednje riječi pokojnog Đurića nisu toliko zagonetne, da ih ne bismo mogli dešifrirati. Pojava Srpskog književnog glasnika bio je, za Miloša, još iz onih davnih dana ante bellum 1914, pojam najvišeg olimpijskog uspona. Srpski književni glasnik je doista glasnik koji stiže u latinluk nama, u banovinu grofa Khuen-Héderváryja sa druge strane Save i Dunava, iz zemlje gdje se viju barjaci slobode, gdje vijore slobodne srpske rijeke, gdje ždralovi lete na jug do granice Visokih Dečana, gdje se ona blažena zemlja javlja u oblacima kao priviđenje Jeruzalema za kojim čeznu pobožne duše s onu stranu austrijske granice, a Srpski knjiženi glasnik sa svojim žutim koricama melem je dušama ranjenih, rodoljubivih sanjara“.

A zatim – kaže Krleža – „razišli smo se kao rakova djeca na sve strane kompasa… Miloš Đurić je već tada za to da se naš jezik poseljači i pogovedarči, on će postati filozof, tvrdi vukovac, propovjednik duhovne terapije za ispiranje duše Vidovdanskom Etikom, za ‘uskrsnuće homerskog i mitskog čovjeka’, a njegova Etika pretvoriće se u kamen smutnje velike kad je između njega i nas, kozmopolita i ‘nadnacionalnih’ indiferenata zazveckalo oružje takozvanih principijelnih pogleda na svijet“.

***

Posebno su karakteristična njegova snoviđenja o Augustu Cesarecu: „Guta u snu… Godinama me je nervirao svojim nastranim stavovima. Njegova strastvena klasna netrpeljivost javljala se nesumnjivo kao znak izobličenja te svjesti, jer, po svojoj pritajenoj naravi on je bio staromodno sentimentalan nervčik. Da, ako se smije reći, upravo dekadentna, isposnička pojava. Biti komunist za Augusta je značilo gladovati s gladnima, robovati sa političkim osuđenicima, stradavati sa stradalnicima iz solidarnosti…

Ljudi se udaljuju jedan od drugog… Politika među nama bila je trajnim izvorom razdora od beogradskog kongresa (1919), pa sve do finskog rata i od moskovskih procesa do konca. Iako su Đuka i Milček, i Jovanka, i Vlado, i Sima, i Zora, i Filip, i Štefek i svi oni drugi s onom pedesetoricom naših negdje u Sibiru ostali bezimeni grobovi, koliko god je bio sentimentalan, on se spram tih grobova odnosio inkvizitorski strogo. Bio je uvjeren da su pravedno likvidirani i s time se uzvišeno, nadljudski pomirio. U tom pogledu njegova savijest nije ga uznemiravala. Tako lojalno, bezidejno odano, strogo disciplinirano stajati u redovima kao vječni regrut, to je bio Augustov udes kome se predao, a tako je i nestao… Od početaka 1919 – 1925 – 1934, pa sve do povratka iz Rusije bio je uzorno dresirani vojnik, koji slijepo sluša zapovjedi spram više partijske hijerarhije slijepo nekritičan i onda kad se to zaista nije podudaralo s njegovim mišljenjem. Po povratku iz Moskve, kad je stigao u Pariz, poslije tri godine, jedina mu je briga bila što mislim o procesima. Strahovao je da ne mislim pozitivno, pa kad je to doznao, počelo je naše obostrano podjednako glupo razilaženje“.

Procesi su odredili Krležine poglede 1928, 1941, pa i posle 1945. godine. On nikada nije prihvatio objašnjenje da je to stvar sovjetska, a ne naša. Krleža je moskovske procese smatrao antievropskim, a mi, naglašavao je, živimo u Evropi. To je odredilo njegov stav prema boljševizmu, i prema svakoj njegovoj varijanti uključujući i jugoslovensku. O stradalim jugoslovenskim komunistima u moskovskim procesima pisao je: „Ja ostajem njima vjeran. Šta preostaje od te vrste logike? Starofrajlansko ništa. To nije naricanje nad grobovima, ali nešto jeste što se zove vjernost“.

Miroslav Krleža nije mnogo očekivao od 4.500 spomenika podignutih u Hrvatskoj 1945-1964. Nijedan od stradalih komunista u moskovskim čistkama nema ulicu. Ali nemaju je ni velika imena hrvatske književnosti, pa ni srpske, makedonske, čehoslovačke, slovenačke. „Gubilo se iz vida – kaže Krleža – šta znači Veliko ime, za koje ne važe zakoni optike“. Naprotiv, što „se visina nekog predmeta sa prostornim razmakom povećava on iz udaljenosti raste, što dalje to više“.

A na predavanje hrvatske istoričarke Zorice Stipetić, koja je za svoju knjigu August Cesarec, Argumenti za revoluciju, dobila NIN-ovu nagradu, Krleža iako pozvan nije otišao.

***

U već pominjanoj oporuci, Krleža je molio suprugu Belu da, uz pomoć Anđelka Malinara, preduzme „metodički da se spali sve što ima bilo kakav intiman karakter (pisma, zapisi o pojedinim ljudima, etc.) jer sama pomisao da indiskretne ruke čeprkaju po džepovima pokojnika oduvek me je uznemiravala zbog pomanjkanja ukusa“.

***

Na kraju, o dnevničkim beleškama Miroslava Krleže, iz perspektive onoga što se u svetu, Jugoslaviji, Hrvatskoj i Srbiji dogodilo u poslednjih 50 godina. I što se događa do dana današnjeg.

Nadam se da će knjiga Hiljadudevetstošezdesete. Fragmenti dnevnika koju je priredio Vlaho Bogišić, kao i ovaj opširan osvrt na nju na stranicama Peščanika, pomoći čitaocima da razumeju 70-godišnju istoriju jugoslovenske države. Za nepunih 100 godina ona nije postojala u toku Drugog svetskog rata, da bi na kraju 20. veka kao država nestala sa geografske karte Evrope. I prva i druga Jugoslavija bile su u procesu između državnog jedinstva po cenu sile i slobode naroda po cenu ekonomskog napretka. Nijedna od njih nije bila demokratska država. Obe je obeležila diktatura: prvu lična, a drugu klasna. Posle ubistva političkih prvaka hrvatskog naroda u skupštini ukinut je parlament, zabranjen rad političkih partija i upotreba nacionalnih imena i oznaka. Pomišljano je i na amputaciju Hrvatske. U drugoj Jugoslaviji KPJ/SKJ je imala politički monopol u ime radničke klase – diktatura proletarijata. Slobodan Jovanović je diktaturu klase smatrao opasnijom od lične diktature. A Mihajlo Konstantinović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i arhitekta sporazuma Cvetković-Maček, u svom Dnevniku (Novi Sad 2002), piše da Hrvati traže slobodu. Kako da se to obezbedi a da jedinstvo države bude sačuvano sem njenom decentralizacijom, odnosno federalizacijom? Nepoverenje je bilo latentno. Karađorđevo je 1971. stvorilo duboku rezervu u Hrvatskoj prema Jugoslaviji. Već tada je Marko Nikezić, u to vreme predsednik CK SK Srbije, upozorio na opasnost da se na hrvatskom pitanju ponovo odustaje od demokratizacije zemlje. A zatim: „Postoji opasnost da se kaže da je nacionalno pitanje nevažno… Da se u ovom trenutku unitarizam vidi kao saveznik u borbi protiv separatizma. Ta opasnost postoji i u Srbiji i u Hrvatskoj… Mislim da bi to hrvatski narod udaljilo od Jugoslavije, a Srbiju bi u političkom smislu vratilo nazad.

Nove su podele – upozoravao je Nikezić – Mi se danas diferenciramo na drugim pitanjima. Na pitanjima hoćemo li da stvaramo demokratsko društvo, samoupravnu, tržišnu privredu, bolji razvoj društva za običnog čoveka, po cenu odustajanja od izvesnih dogmi koje, razume se, nisu same sebi cilj, već je njihova suština zaštita određenih stečenih pozicija.

U društvu su mogući savezi, od kojih je, po Nikeziću, najprirodniji savez nacionalizma i državnog socijalizma. To u velikoj meri utiče i na spoljnu politiku Jugoslavije. Nacionalisti su upućeni na Ruse, ali ne zbog slovenstva. Ne radi se možda o tome da bi svako od njih želeo da vidi Ruse u ovoj zemlji. Ali bi hteo da se ovom zemljom upravlja na ruski način. Sa mnogima od tih ljudi mi smo mogli da budemo zajedno protiv IB, ali sad posle demokratizacije, u ovoj fazi naše borbe protiv Kominforma, pošto on izgleda još uvek postoji, malo je teško, jer to su domaći autokrati.“

Konkretno je otvoreno pitanje jugoslovenske države posle Tita. To je izazvalo podele u srpskom rukovodstvu. Orijentacija partijskog rukovodstva personalizovana je u ličnosti Marka Nikezića, dok je orijentacija državnog rukovodstava personalizovana u ličnosti Dragoslava Draže Markovića, predsednika Skupštine Srbije. Nijedna od ovih dveju orijentacija nije bila slučajna. Svaki od njih dvojice izražavao je jednu od tendencija u novovekovnoj istoriji. Nikezić je govorio: „Mi smo opredeljeni za tržište, reforme, decentralizaciju“, a Dragoslav Draža Marković je govorio: „Moram da kažem da sam ubeđen da se radi i o većim razlikama u koncepciji, u liniji, a ne samo u sprovođenju linije… Znam šta je jedinstvo, ali ima nešto što mi je dragocenije od jedinstva po svaku cenu – to su pravi putevi u daljoj borbi za samoupravni i socijalistički razvitak zemlje, makar se do njih došlo kroz privremeno jedinstvo. Makar jedini put prevazilaženja razlika bila konfrontacija i suprotstavljanje. Prema tome, mislim da se razilaženje ne može rešiti u zatvorenom krugu. Treba udariti šakom“.

***

Često se kolokvijalno, ali i u knjigama smenjivanje srpskog partijskog rukovodstva tumači kao način uspostavljanja ravnoteže sa smenom rukovodstva u Hrvatskoj. A u suštini, to su dve faze jednog istog procesa. Kada je posle Karađorđeva Tito prvi put boravio u Sovjetskom Savezu, Leonid Brežnjev ga je pohvalio za odlučno delovanje u Hrvatskoj. Na to je Tito rekao: „Glavno me čeka u Srbiji“.

Na Zapadu su ovaj Titov zaokret kvalifikovali kao: „Tito protiv titoizma“, a u Sovjetskom Savezu i na Istoku zaokret je bio tumačen kao približavanje Istočnom bloku.

Tito je zaustavio sve reforme u Jugoslaviji (1961, 1965, 1966, 1972). Ne radi se samo o njegovoj ličnosti. Radi se o karakteru jugoslovenske revolucije. U ratu protiv nacizma i fašizma postojalo je jedinstvo između „raskajne“ dece građanske klase i masa, uglavnom seljaštva. Različiti ciljevi su se očitovali tek posle rata. Zajedno su želeli bolju zemlju, moderniju državu, okrenutost evropskim vrednostima. I zaista, većina građana je posle rata bitno poboljšala svoj položaj. Seosko stanovništvo je prešlo u gradove, dobilo poslove u industriji koja se tek podizala, besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu. Nagla vertikalna promocija, međutim, kod mnogih je osnažila dogmatske otpore i strahove od daljih promena koje bi mogle da ugroze njihove stečene pozicije. Karakteristično je da su i mnogi od najviših partijskih i državnih rukovodilaca radničkog porekla bili protiv promena. U svojim privilegijama nalazili su ostvarenje interesa radničke klase. Upravo takvo rezonovanje je nalazilo oslonac u sovjetskom modelu socijalizma. „Dok postoji taj veliki ledeni breg kakav je Rusija nema – po Nikeziću – punog kravljenja, nigde, pa ni kod nas. Mnogi to neće prihvatiti, ali mislim da je režim u Rusiji kroz čitavo vreme bio garant režima u Jugoslaviji. Čak, i za vreme naših svađa. To je paradoksalno, ali je tako. Predsednik je, mislim, posle pomirenja sa Rusima imao i neku formalnu garanciju“. Da li je u traženju objašnjenja o događajima u Jugoslaviji krajem 80-ih godina prošlog veka moguće isključiti ova razmišljanja o mogućnosti alternative koja je nuđena 70-ih godina?

Latinka Perović