Perović: Ranković – drugi čovek

Osvrt na knjigu Bojana Dimitrijevića „Ranković – drugi čovek“, Vukotić doo, Beograd, 2020, str. 447.

Svaki od pripadnika istorijske komunističke četvorke – Josip Broz Tito, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj – različito je i po obimu i po sadržaju prisutan u međunarodnoj, jugoslovenskoj i srpskoj istoriografiji i publicistici. Najviše je pisano o Josipu Brozu Titu i o Milovanu Đilasu, znatno manje o Aleksandru Rankoviću, paradoksalno najmanje o Edvardu Kardelju – glavnom ideologu jugoslovenskog puta u socijalizam.

Srpski istoričar Bojan Dimitrijević (1968) objavio je (2020) studiju Ranković – drugi čovek. Studija predstavlja rezultat dosada najtemeljnijih istraživanja života i rada ovog predstavnika pomenute četvorke. Zato ona zaslužuje osvrt kroz koji bi se mogli sagledati njeni profesionalni dometi, ali i njena ograničenja. Na prvoj stranici studije Bojan Dimitrijević kaže:

Iz ovakvog pristupa proizišli su i dometi i nedostaci studije Bojana Dimitrijevića.

U domete svakako spada rekonstrukcija lične biografije i vodeće uloge u službi državne bezbednosti od kraja Drugog svetskog rata sve do izbora Aleksandra Rankovića (1963) za potpredsednika SFRJ. S tim u vezi, posebno „afere prisluškivanja“, koja je odlučila sudbinu Aleksandra Rankovića. Zajedno sa Svetkom Kovačem i Irenom Grigorov Popović, Bojan Dimitrijević je sarađivao na projektu čiji su rezultati objavljeni 2014. godine u Beogradu: Slučaj Ranković iz arhiva KOS-a. Bio je, dakle, od svih istoričara najviše upućen u istorijske izvore prvog reda.

U isto vreme, uloga Aleksandra Rankovića na vodećem mestu u Službi bezbednosti, sa njegovom ulogom kao organizacionog sekretara KPJ/SKJ i kadrovika ostala je nedovoljno istražena. Pogotovo u tesnoj povezanosti sa vodećom ulogom u Službi bezbednosti. Milovan Đilas piše da je ta povezanost uspostavljena po uzoru na sovjetski sistem, ali da bi ona i bez toga uzora bila uspostavljena i u Jugoslaviji. Ona je proizlazila iz političkog sistema. To jest, politički monopol KPJ/SKJ činio ju je zatvorenom prema društvu. Unutrašnji odnosi na principu demokratskog centralizma uticali su na zatvorenost partijskog vrha prema partijskom članstvu. Razlike su se rešavale čišćenjem rukovodstva od onih koji su svojim idejama narušavali njegovo jedinstvo. Ni unutar istorijske četvorke nije bilo debata. Milovan Đilas piše da je Tito saopštavao svoje stavove stavljajući ostalu trojicu pred svršen čin. Kao i da su se on i Edvard Kardelj često razlikovali od stavova Aleksandra Rankovića, ali i da mu se nisu suprotstavljali. Već od prestanka opasnosti za nezavisnost države, a naročito posle Staljinove smrti (1953), u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu javljaju se različiti odgovori na pitanje: kuda dalje? Oni ne prodiru u širu javnost (sve do „slučaja Milovan Đilas“). U narednim decenijama, kristalisale su se u osnovi dve orijentacije, u suštini, prođilasovska i antiđilasovska. Gde u tim podelama stoji Aleksandar Ranković? Pisani izvori o tome postoje. Ali Bojan Dimitrijević njih nije proučavao, a nema uvid ni u radove istoričara koji su to činili. Dimitrijević citira samo srpske istoričare (Predrag J. Marković, Milan Piljak, Venceslav Glišić) iako se povodom Brionskog plenuma o Aleksandru Rankoviću pisalo u istoriografijama svih jugoslovenskih naroda. Dimitrijević se sa razlogom oslanja na dva savremenika Aleksandra Rankovića: Milovana Đilasa i Dobricu Ćosića. Prvi je u svojim knjigama ostavio sećanja na blisku dugogodišnju saradnju sa Aleksandrom Rankovićem, najpre u partijskoj organizaciji Srbije, a zatim u jugoslovenskom partijskom vođstvu. Drugi se često sretao sa Rankovićem i sa njim razgovarao. Upozorio je Josipa Broza Tita na moguće posledice njegove odluke da Rankovića ukloni iz državnog i partijskog rukovodstva, i javnog života uopšte. O tome je dosta detaljno pisao u svojim Dnevnicima.

Naravno, Dimitrijević nije mogao citirati tada još neobjavljene rezultate istraživanja iz doktorskih teza Milivoja Bešlina i Petra Žarkovića. Ali njemu su promakli i važni objavljeni izvori. Takvi su, na primer, memoari generala Ivana Miškovića, načelnika KOS-a kome je Tito lično poverio rukovođenje tehničkom komisijom koja je istraživala „aferu prisluškivanje“ (Ivan Mišković, Andrej Bader, General iz Premanture, Općina Medulin: Medulin, 2019).

***

Bojan Dimitrijević je rekonstruisao lični život Aleksandra Rankovića uglavnom na osnovu istorijskih izvora drugog reda. Sam Ranković je govorio o sebi u nekoliko navrata. Najpre, Vladimiru Dedijeru za njegovu knjigu Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Beograd 1953. Zatim u prvoj polovini 1966. godine kada je napisao autobiografiju. Najzad, posle isključenja iz jugoslovenskog državnog i partijskog rukovodstva, Ranković je pisao dnevničke beleške (treće izdanje Beograd 2001). Njegova druga supruga Ladislava Slavka Ranković napisala je memoare Život s Lekom, Sećanja, Beograd 1998. O razdoblju uoči i posle Brionskog plenuma pisalo je više saradnika Aleksandra Rankovića (Anton Duhaček, Selim Numić, Vojin Lukić).

Život Aleksandra Rankovića, kao i život svakog čoveka, u velikoj meri je obeležilo vreme. Rođen u selu Draževac 1909, kao trinaestogodišnjak došao je u Beograd 1922. KPJ, treća partija po snazi u jugoslovenskom parlamentu, posle Obznane i Zakona o zaštiti državnog poretka, povukla se u ilegalu, i iz ilegale delovala sve do početka Drugog svetskog rata. Kao sekcija Komunističke internacionale (Kominterna), programski, kadrovski i finansijski je zavisila od nje. U isto vreme, potresale su je unutrašnje frakcijske borbe. Njeno se rukovodstvo izmestilo u inostranstvo i otuda delovalo. Diktaturu kralja Aleksandra (6. januar 1929) KPJ je dočekala oslabljena. Bila je izložena najtežim udarcima (hapšenja, suđenja, ubistva njenih funkcionera). To je možda bio trenutak istine za jugoslovenske komuniste: početak izgradnje organizacije za borbu na život i smrt protiv monarhističke diktature, ali i protiv narastajućeg nacizma i fašizma u Nemačkoj i Italiji. Došlo je, odlukom Kominterne, do postavljenja Josipa Broza Tita za generalnog sekretara KPJ, prebacivanja rukovodstva u zemlju, finansijskog osamostaljenja i generacijske obnove rukovodstva KPJ. U jugoslovenskoj istoriografiji ovo razdoblje različito je interpretirano, naročito ako se uporedi pisanje o razdoblju do smrti Josipa Broza Tita sa onim posle njegove smrti.

Stvari je na svoje mesto stavio tek istoričar mlađe generacije Stefan Gužvica. Rezultate svojih istraživanja – do sada najsveobuhvatnijih istraživanja ovog perioda uopšte – Gužvica je saopštio u svojoj knjizi Prije Tita, Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1936-1940, Zagreb 2020. Ova knjiga je izuzetno važna za razumevanje vremena (međunarodni odnosi i prilike u Kraljevini SHS/Jugoslaviji), odnosno za razumevanje atmosfere u kojoj se Aleksandar Ranković i pripadnici njegove generacije ideološki formiraju. Bojan Dimitrijević i Stefan Gužvica istraživali su isto razdoblje nezavisno jedan od drugog. Rezultate svojih istraživanja objavili su iste, 2020. godine. U osvrtu na Dimitrijevićevu knjigu Ranković drugi čovek, Gužvičinu knjigu pominjem samo da bih upozorila čitaoca da jedan istoričar u jednoj svojoj knjizi ne može postaviti sva pitanja, a pogotovu ne može na sva odgovoriti. Stefan Gužvica je do sada najtemeljnije proučavao period pre diktature i u vreme dolaska Josipa Broza Tita na čelo KPJ. Bez toga se ne može razumeti ni ono što pokazuju istraživanja Bojana Dimitrijevića. Odnosno, vreme u kome Aleksandar Ranković postaje „jedan od neposrednih i najistaknutijih saradnika“ Josipa Broza Tita tokom više decenija.

***

Učeći zanat u Beogradu, Aleksandar Ranković se angažuje najpre u sindikatima, a zatim u Savezu komunističke omladine Jugoslavije za Srbiju. U zabranjenu KPJ primljen je početkom 1928. godine. Represija kao odgovor autokratskog i diktatorskog režima na pobunu mladih, radikalizovala je njihove političke stavove i uticala na ilegalno organizovanje. Desimir Tošić, višegodišnji emigrant posle Drugog svetskog rata i jedan od najznačajnijih autora o postkomunizmu u Srbiji, redak je među srpskim intelektualcima koji su Obznanu i Zakon o zaštiti države smatrali fatalnim, jer su KPJ kao parlamentarnu stranku bacili u ilegalu. Sam Aleksandar Ranković je u tome nalazio razloge za komunističko opredeljenje. Govorio je: „Nisu me gonili ni materijalno stanje, ni intelektualno nasleđe u porodici, a pogotovo ne nacionalna tradicija. U drugim vremenima bio bih nešto drugo, ne menjajući se. Nisam ja našao komunizam, nego on mene kao pogodno sredstvo i podatan materijal“. Aleksandar Ranković hapšen je 1926. godine dva puta. Tokom istrage bio je tučen. Usled nedostatka dokaza nije izveden pred sud, već je oba puta prognan u svoje rodno mesto. Treći put je uhapšen neposredno posle uvođenja Šestojanuarske diktature zbog širenja proglasa radnicima, seljacima, siromašnim građanima i vojnicima Srbije (12. januar 1929). Bio je podvrgnut torturi. Dimitrijević detaljno opisuje mučenja kojima je bio podvrgnut: „Obešenog naglavce, tukli su ga žilom po golim tabanima i drugim delovima tela. Pretučenog su ga proneli kroz hodnik i bacili u ćeliju koja je bila polivena vodom ne bi li mu onemogućili da se spusti na pod“. Osuđen je na 6 godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, gde je upoznao Mošu Pijade. Prema Milovanu Đilasu, „staljinistička varijanta lenjinizma već je preovladala u jugoslovenskoj partiji. A tu na robiji, ona dobija najtvrđe, najdoslednije i najneumoljivije forme“. U tom smislu je Rankovićev izlazak sa robije, po Đilasu, predstavljao veliki dobitak za partiju.

Posle robije Ranković je ponovo prognan u rodno selo. U Beograd je došao 1937. godine, gde je osnovao Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju. Pre njega se sa robije vratio Milovan Đilas, koji je Titu i predložio Aleksandra Rankovića za sekretara PK KPJ za Srbiju.

Novi Generalni sekretar KPJ sa mandatom Kominterne, Josip Broz Tito je maja 1938. godine formirao privremeno rukovodstvo, u kome su pored nekih drugih bili Milovan Đilas, Aleksandar Ranković i Edvard Kardelj. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu 1940. na kojoj je i jedan od referenata, Aleksandar Ranković je izabran za člana Politbiroa CK KPJ. Tito ga je postavio za sekretara CK KO Hrvatske, a Rada Končara je poslao u Beograd. Dimitrijević zaključuje:

„U ovom periodu kao član Politbiroa Centralnog komiteta KPJ, sekretarijata Politbiroa CK i organizacioni sekretar CK KPJ, kao i organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta za Srbiju, pa onda i za Hrvatsku, Ranković je do početka Drugog svetskog rata uspostavio kontrolu nad gotovo svim organizacijama Komunističke partije Jugoslavije. U organizacionom i kadrovskom smislu on je postao prvi čovek partije. Naravno posle Tita. U Srbiji i srpskim krajevima pogotovo. Njegov autoritet samo će pojačati nadolazeći rat.“

***

Nemački napad na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine Ranković je dočekao na ilegalnom radu u Zagrebu. Kao i proglašenje Nezavisne države Hrvatske 10. aprila iste godine. Njegovo kasnije sećanje na ovaj događaj, po Dimitrijeviću, obojeno je ideološkim pogledom pobednika. On vidi „izolovanost ustaša“, „pasivnu rezistenciju“, „ustašku mlađariju, balavce, šiljokurane“. Tito ga vraća u Beograd da okupi PK i poveže sa partijskim organizacijama u Srbiji.

Posle napada na Sovjetski Savez, KPJ napušta gradove i započinje stvaranje oružanih grupa, da bi 4. jula 1941. godine na sednici Politbiroa bila doneta odluka o otpočinjanju ustanka. Prilikom pokušaja diverzije na radio stanicu na Makišu, Ranković je uhapšen. Pretučen do nesvesti, našao se u bolnici: „Tada sam verovao da ću biti spasen. Ni trunke nisam sumnjao u to. Verovao sam u snagu Partije“. Tako se i desilo.

Ranković učestvuje na skupu u Stolicama, premeštanju dela Politbiroa CK KPJ na teritoriju zapadne Srbije, u pregovorima sa Dražom Mihailovićem, sukobu partizana sa četnicima u Užicu. Tu, u središtu partizanske republike, osim pitanjima partije (suđenje Živojinu Pavloviću), Ranković počinje da se bavi i pitanjima Službe bezbednosti. Iako je ova služba formalno obrazovana tek 13. maja 1944. u Drvaru, već je u Stolicama odlučeno da se u svakom partizanskom odredu imenuje čovek zadužen za obaveštajne poslove.

U Užicu, Aleksandar Ranković je sreo dvadesettrogodišnjeg Slobodana Penezića Krcuna. On mu je pomagao u borbi protiv pete kolone, u obezbeđivanju Vrhovnog štaba. Krcun se čvrsto vezao za Rankovića i u takvoj vezanosti ostao do kraja života.

Povlačenje iz Užica partijsko rukovodstvo nije prihvatilo kao poraz. U stvari, nije se lako odricalo Srbije. Bez Srbije nisu se mogli ostvariti strateški ciljevi Narodnooslobodilačke borbe i revolucije: obnova jugoslovenske države na novim osnovama. Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković komunicirali su sa partijskim rukovodstvom koje je ostalo u Srbiji. Najcrnjim bojama su slikali neprijatelje komunista. To jest: velikodržavni centar koji bi okupio nacionalne snage u Srbiji.

***

Po dolasku u Foču, osim rada na organizacionim pitanjima u partiji, Aleksandar Ranković je radio i na uspostavljanju šireg obaveštajno-bezbednosnog aparata partizanskog pokreta. Kao dokaz da je već tada bio na čelu obaveštajne službe, Dimitrijević navodi cirkularno pismo – naredbu od 6. maja 1942. godine. Iako je ovaj dokument nastao dve godine pre formalnog osnivanju Službe bezbednosti, Dimitrijević ga smatra inicijalnim u procesu njenog nastajanja. U njemu su formulisane njene osnove:

Tito je u svojim govorima, naročito povodom jubileja Službe državne bezbednosti, isticao velike zasluge Aleksandra Rankovića za njeno organizovanje i njen rad. Sa svoje strane, Ranković je isticao da je Služba, tj. on kao njen rukovodilac, samo sledila Titovu liniju. Ne može se, međutim, poreći ni njegova autonomna uloga. Rankovićev potpis nose sve naredbe u obračunu sa poraženim saveznicima Sila osovine, protivnicima uspostavljanja nove vlasti, otkupa, pristalica Staljina 1948. godine. Legitimno je da se biograf pita: kako objasniti Rankovićev dugogodišnji rad na mestu drugog čoveka u partiji i vodeće ličnosti u Službi državne bezbednosti?

Partijskom disciplinom, svojevrsnom profesionalizacijom koja je stvarana tokom višegodišnjeg rada? Činjenicom da je Ranković bio Srbin, pa je bilo oportuno da u Srbiji – strateški važnoj za ciljeve KPJ, a u kojoj je partizanski pokret 1941. poražen, „mač revolucije“ bude u srpskoj ruci. Ili nekom unutrašnjom potrebom koja je poticala iz psihologije revolucionara? Sva su ova pitanja legitimna za istoričara biografa Aleksandra Rankovića. Za razliku od drugih pitanja na koja, umesto odgovora, daje natuknice, za odgovore na pomenuta pitanja Dimitrijević daje šira objašnjenja, značajna ne samo za biografiju Aleksandra Rankovića, nego za razumevanje komunizma kao istorijske pojave u Srbiji i Jugoslaviji između dva svetska rata.

Progon Aleksandra Rankovića i pripadnika njegove generacije ih je učinio komunistima. Bio je hapšen i, usled nedostatka dokaza, nekoliko puta proterivan u rodno selo. U zatvoru je tokom istrage bio podvrgavan torturi. Šest godina je proveo na robiji. Izlazak sa robije nije mu doneo slobodu. Trajno je obeležen kao po režim opasan. Nastavio je da deluje u zabranjenoj partiji.

Prva žena Aleksandra Rankovića, Anđa (1909), bila je skojevka, 1937. postala je članica KPJ. Partizanskom pokretu pristupila je već 1941. godine. Nastradala je u borbi sa četnicima juna 1942. godine. Njihov sin Milivoje Mića rođen je uoči Drugog svetskog rata. U ratu o njemu su se brinuli rođaci i nepoznati ljudi, a povremeno je ostajao praktično sam. Rođeni brat Aleksandra Rankovića takođe je stradao od četnika, a njegova druga žena Ladislava Slavka poticala je iz jedne od slovenačkih porodica koje su najviše stradale u ratu. Ubijeni su joj otac i majka, sestra i brat, a njihova imovina je spaljena. Ako takvo iskustvo Aleksandra Rankovića nije bilo samo lično, nije podsticalo na osvetu, da li je moglo biti sasvim potisnuto? Do te mere da u svakom protivniku ideje komunizma, za koju su on i pripadnici njegove generacije vezali budućnost, ne vidi neprijatelja protiv koga se treba boriti svim sredstvima? U ratu i miru, u svetu van komunističkog pokreta, ali i u njemu. Prvo, da bi došli na vlast, a zatim da bi se vlast održala?

***

Drugo zasedanje AVNOJ-a (kraj novembra 1943) u Jajcu, imalo je prekretnički značaj za rukovodstvo KPJ i partizanski pokret. Donete su odluke: federativno uređenje Jugoslavije, formiranje privremene vlade, zabrana povratka kralju Petru II u zemlju. Đilas piše da su se svi radovali proglašenju Josipa Broza Tita za maršala i dodaje: „Ranković je pak bio privržen Titu bezuslovno, sentimentalno, idolatrijski“. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a Ranković je izabran u predsedništvo Veća.

***

Početkom 1944. godine već je bila osigurana podrška saveznika i potpuni uspeh u osvajanju vlasti. Tada je doneta odluka o stvaranju Odeljenja zaštite naroda – OZNA (13. maja 1944). „Ta služba – piše Dimitrijević – preteča je celokupnog sistema državne bezbednosti, koji će se kasnije izgrađivati kao jedan od najvažnijih oslonaca totalitarnosti Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). OZNA je organizovana kao jedinstvena centralizovana organizacija sa jedinstvenim rukovodstvom za čitavu zemlju. Njen prvi čovek i kasnije dugogodišnji simbol jugoslovenske (srpske) državne bezbednosti uopšte bio je Aleksandar Ranković. Za njegovog zamenika određen je Svetislav Stefanović Ćeća. Činjenica da službe u vezi sa očekivanim talasima represije nose potpis Aleksandra Rankovića govori ne samo o njegovoj izvršiteljskoj, nego i o njegovoj autonomnoj ulozi. Bez cinizma – i o njegovoj kreativnosti“. Bojan Dimitrijević navodi dokumente koji pokazuju jedinstvo delovanja Aleksandra Rankovića kao šefa Državne bezbednosti i organizacionog sekretara KPJ. Ranković naređuje organizovanje demonstracija odozdo, iz naroda, protiv izbegličke vlade i povratka kralja Petra II u zemlju. Njegovi stavovi o građanskim političarima, koji bi trebalo da uđu u vladu, pokazuju partijsku kritičnost – „Građanske stranke treba napadati i sa njima ne treba sarađivati“.

***

Posle donošenja novog Ustava 1946. došlo je do reorganizacije Službe državne bezbednosti. Umesto Ozne Udba (Uprava državne bezbednosti). U sastavu ministarstva narodne odbrane UDB-a je militarizovana. Prema svedočenjima Milovana Đilasa koje Dimitrijević navodi: „U organe bezbednosti u početku su birani najdosledniji, najbolji, najbeskompromisniji komunisti. Ali ti organi brzo su postali najprivlačniji za političke karijeriste – postrevolucionarne revolucionare. No za društvo, pa i za samu vladajuću partiju bilo je razornije i poraznije to što je Tajna policija rasprostirala svoju kontrolu na sve oblasti: na porodice, u privatni život… Čak i članovi CK Srbije pribojavaju (se) – paze šta će reći, kako se izraziti – pred svojim drugovima koji rukovode Tajnom policijom. A kako li je tek u unutrašnjosti u sreskim komitetima?“

***

Sukob Tita i Staljina 1948. godine doveo je do najdublje podele unutar KPJ, do neke vrste građanskog rata između komunista. Jugoslovensko partijsko rukovodstvo odgovorilo je represijom u širokom rasponu. Za deklarisane, ali i samo pretpostavljene pristalice Staljina osnovan je Goli otok. U nastojanju da „revidiraju“, Golootočani su dehumanizovani. Društvo je prožimala sumnja i okivao strah.

Do zaokreta je došlo na IV plenumu CK KPJ početkom 1952. godine. Referat pod naslovom „Za dalje jačanje pravosuđa i zakonitosti“ podneo je upravo Aleksandar Ranković. Rekao je: „UDB-a ni u kom slučaju ne stoji iznad vlasti i iznad zakona, već je po karakteru svoje organizacije i njenim zadacima pozvana da štiti interese narodne zajednice i da se strogo pridržava zakona“. Juna 1952. prestale su ingerencije Ministarstva narodne odbrane nad Udbom i Udba je počela da se demilitarizuje. „Sve u svemu – naglašeno je u referatu Aleksandra Rankovića – Udba treba da stekne još više gipkosti, odlučnosti, još upornijeg zalaganja za zakonitost, da postane sposobniji organ za odbranu socijalizma, socijalističke demokratije i odbranu nezavisnosti zemlje“.

***

Posle prestanka neposredne opasnosti za nezavisnost zemlje, u KPJ se još pre Staljinove smrti počela javljati ideja da se nezavisnost može trajno odbraniti samo trasiranjem sopstvenog puta u socijalizam. Na toj liniji je bio VI kongres KPJ (1952), kada je, u skladu sa pomeranjem težišta sa rukovodeće na vodeću ulogu partije u društvu, promenjeno i njeno ime u Savez komunista Jugoslavije. U januaru 1953. godine stupio je na snagu novi Ustavni zakon. Tito je izabran za prvog predsednika FNRJ. Za potpredsednike nove vlade – Saveznog izvršnog veća – izabrani su Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas i Moša Pijade. U sastavu nove vlade obrazovani su državni sekretarijati.

„Ovim promenama Ranković je – prema Dimitrijeviću – formalno napustio rukovođenje unutrašnjim poslovima“. Državni sekretarijat za unutrašnje poslove preuzeo je njegov dugogodišnji zamenik Svetislav Stefanović Ćeća. Ali, u okviru podele resora u Saveznoj vladi, Ranković je „zadržao načelnu kontrolu nad unutrašnjim poslovima, proširujući je sada i na zakonodavnu delatnost. Preko ljudi u odboru za unutrašnje poslove, sa kojima je godinama sarađivao, Ranković je zadržao neku vrstu uticaja i kao šef Udbe za Jugoslaviju“. I to će trajati sve do njegovog izbora za potpredsednika SFRJ 1963. Šta je ovaj izbor značio? Na ovo se pitanje ne može odgovoriti bez rekonstrukcije uloge Aleksandra Rankovića kao organizacionog sekretara i glavnog kadrovika KPJ/SKJ. Tu rekonstrukciju Bojan Dimitrijević nije izvršio sa istom preciznošću sa kojom je rekonstruisao njegovu ulogu kao organizatora i višegodišnjeg šefa Državne bezbednosti.

***

Posle čistke jugoslovenskog partijskog rukovodstva 1948. godine, prve razlike u rukovodstvu javljaju se 1952. godine na pitanju: kuda dalje? VI kongres KPJ bio je izraz potrebe za promenama njene uloge. Aleksandar Ranković je bio protiv promene imena partije. Tito ga je umirivao: „Nije važno ime, nego šta time hoće da se kaže“. Sukob se produbljuje sa javnom kritikom sistema. Završava se Đilasovim isključenjem iz jugoslovenskog partijskog rukovodstva. Zatim dolaze dva sudska procesa Milovanu Đilasu i osude na višegodišnje robije. Ali Đilasov slučaj ima dugoročno značenje. Tada je postavljena granica preko koje se neće ni kasnije prelaziti. Tito je tada na istoj strani sa Rankovićem i to dovodi, početkom šezdesetih godina, do potiskivanja Edvarda Kardelja, da bi na VIII Kongresu SKJ (1964) došlo do zaokreta. O tome Bojan Dimitrijević kaže:

Ako je, dakle, u koncepcijskom smislu VIII kongres završen prevagom Kardeljeve orijentacije, u kadrovskom smislu je napravljen kompromis. Tito je ponovo izabran za generalnog sekretara SKJ. Za sekretare Izvršnog komiteta CK SKJ, koji je brojao 19 članova, izabrani su Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj i Veljko Vlahović. Godinu i po dana kasnije, taj će Izvršni komitet pripremiti Brionski plenum.

***

Kada je počelo nepoverenje Josipa Broza Tita prema Aleksandru Rankoviću? Šta je mogao biti razlog tog nepoverenja? Da li se, s obzirom na ulogu Aleksandra Rankovića, ali i njegovo nacionalno poreklo, obračun sa njim morao razlikovati od prethodnih obračuna u jugoslovenskom rukovodstvu, u kojima je i sam Ranković učestvovao? „Teško je – kaže Bojan Dimitrijević – tačno utvrditi vreme kada je Tito definitivno odlučio da iz političkog života ukloni Aleksandra Rankovića, do tada svog najbližeg i najpouzdanije saradnika“. Jer, „ništa se nije moglo zaključiti izvan najbližeg Titovog okruženja. A najveći deo partijskog članstva nije imao ni nagoveštaj prelomnih političkih događaja“.

Sam Aleksandar Ranković je u dnevničkim beleškama iz druge polovine 1966. godine izveo dosta lucidne zaključke o Brionskom plenumu i svom uklanjanju iz političkog života. On piše da su njegovi odnosi sa Titom bili principijelni, zasnovani na poverenju i uzajamnom poštovanju. Zbog idolatrijskog odnosa prema Titu, po rečima Milovana Đilasa, Ranković je „veoma, veoma kasno uočio promenu u Titovom odnosu prema njemu“. Zbog Rankovićeve uloge, ali i njegovog nacionalnog porekla, nisu bile dozvoljene načelne razlike – kojih uostalom – nije ni bilo, već argument koji bi izazvao šok i u partijskom članstvu i u društvenoj javnosti. Ranković smatra, nakon svega, da je „afera o famoznom ozvučavanju i prisluškivanju“ Tita i drugih rukovodilaca „svestrano korišćena za oblikovanje drugog dalekosežnijeg i sveobuhvatnijeg plana“.

Plan je dugo pripreman (zima i proleće 1965-1966), u uskom krugu. „U suštini – kaže Ranković – akcija je preko mene bila uperena protiv Tita i njegovih pogleda na izvesna društvena pitanja“. Ti su pogledi imali dužu istoriju. U dnevničkim beleškama, Ranković piše da čita Titov Splitski govor 1962. godine. Već su bila propala dva pokušaja privredne reforme 1961. i 1965. godine. U suštini, borba je vođena za pridobijanje Tita. Pobeda bilo koje struje bez njega bila bi, kako je Marko Nikezić rekao publicisti Slavoljubu Đukiću, ravna političkom samoubistvu. Prema Rankoviću, u pripremama Brionskog plenuma „primenjena je taktika brzog iskorišćavanja Titovih zabluda i njegove povređene sujete. Trebalo je, dakle, totalno kompromitovati organe Državne bezbednosti i kadrove te organizacije, a najpre je trebalo obračunati se sa mnom. Kada se to postigne, onda će sve drugo ići mnogo lakše“.

Međutim, bitan je način vladanja samog Josipa Broza Tita. U spoljnoj politici on je balansirao između Istoka i Zapada, imajući ulogu lidera u Nesvrstanom pokretu. U unutrašnjoj politici arbitrirao je između različitih interesa republika i odnosa republika i federacije. Ako se danas čitaju Titova javna istupanja, videće se kako u jednima klatno ide prema centralizmu i jedinstvu, da bi se u drugim pomerilo prema federalizmu i samoupravljanju. Time Tito obezbeđuje unutrašnju stabilnost. Previđajući ovu složenost odnosa, istoričar rizikuje da ih pojednostavi.

***

U svojoj studiji Bojan Dimitrijević se koncentriše na proučavanje „afere prisluškivanja“ i eventualne odgovornosti Aleksandra Rankovića. Istraživao je ulogu različitih aktera afere (Jovanka Broz, visoki funkcioneri hrvatske i slovenačke Službe bezbednosti, Ivan Stevo Krajačić i Edo Brajnik). Njegova istraživanja potvrđuju i istraživanja drugih aktera i autora knjiga o Brionskom plenumu da je bilo nepreciznosti i proceduralnih propusta u rangu Službe prisluškivanja, što je moglo dovesti do zloupotreba. Dimitrijević je, međutim, ponudio jednu interpretaciju Brionskog plenuma i uklanjanja Aleksandra Rankovića koja je na strani jedne struje u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu. Upravo one koju je personalizovao Aleksandar Ranković. Ali i struje koja je različito nazivana – nedogmatskom, reformskom, demokratskom – i koja je bila taktički saglasna sa Josipom Brozom Titom. U odsustvu komunikacije između partije i društva, partije i članstva, ali i najužeg rukovodstva, ni alternativna struja nije se po metodu razlikovala od dogmatske antireformske struje čiji je cilj bio očuvanje monopola SKJ. Na Brionskom plenumu doneta je odluka o reformi SKJ. Formirana je komisija za reorganizaciju, čije je rezultate javno dezavuisao Josip Broz Tito. Da bi 1972. godine, Pismom Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ bio napravljen zaokret u odnosu na orijentaciju usvojenu na VI kongresu KPJ 1952. godine kada je KPJ promenila ime u SKJ.

***

U okviru pomenutog nedostatka komunikacije, demokratskih pravila i procedura, sa biološkim starenjem Josipa Broza Tita, sve više se postavljalo pitanje njegovog naslednika. I za Istok i za Zapad Tito je bio činilac stabilnosti države i njenog relativnog napretka. Unutar Jugoslavije na problem naslednika gledalo se različito. U Srbiji se smatralo da posle višegodišnje vladavine Hrvata Josipa Broza Tita, to mesto treba da pripadne Srbima. Najuticajniji među Srbima bio je Aleksandar Ranković. Posle Josipa Broza Tita imao je najveću moć kao drugi čovek u partiji, ključna ličnost u organizovanju Službe bezbednosti i rukovođenju njome od 1943. do 1963. godine, dugo godina na čelu uticajne organizacije Savez boraca. Ostali u Jugoslaviji, u strahu od srpske dominacije, pribojavali su se takvog rešenja. U srpskom društvu, naročito u beogradskoj „čaršiji“, stvarala se atmosfera u prilog Rankoviću kao Titovom nasledniku. Istraživanja istoričara Petra Žarkovića ukazuju da se Aleksandar Ranković, sa pozicije vodećeg čoveka Službe državne bezbednosti, angažovao protiv „sipovske linije“ kao prozapadne, odnosno antisovjetske. To, međutim, nije bila linija samo u spoljnoj politici, već i u partiji i u društvu. Milivoj Bešlin, proučavajući prislušne razgovore Aleksandra Rankovića (najčešće sa Svetislavom Stefanovićem Ćećom) pokazuje da je za njega Jugoslavija bila održiva samo kao centralizovana i unitarna država. Dakle, koncepcija po kojoj bez sile nije moguće jedinstvo.

Da li se u lobiranju za Titovog naslednika išlo dalje od kombinacija u beogradskoj čaršiji? Istoričar Milivoj Bešlin u svojoj doktorskoj tezi citira jednu belešku Stane Tomašević, legendarne partizanke i prve žene ambasadora SFRJ, koju je pronašao u Arhivu Jugoslavije. Tomaševićeva se družila sa Slobodanom Penezićem Krcunom. Vozeći je sa jedne večere, on joj je u automobilu rekao: „Ja ne mogu da idem protiv Tita“. Da li je Krcun, veoma blizak sa Rankovićem, znao nešto što Rankoviću nije bilo poznato?

***

Otvaranje „slučaja Ranković“ na sednici Izvršnog biroa (16. jun 1966) delovalo je na Aleksandra Rankovića – kako piše u dnevničkim beleškama – „kao grom iz vedra neba“. Iako potpredsednik SFRJ i jedan od tri sekretara Izvršnog biroa, Ranković je na sednicu došao ne znajući njen dnevni red. Brzo je shvatio da su, sem njega, svi drugi bili obavešteni o „prisluškivanju“ Tita i drugih visokih partijskih i državnih rukovodilaca.

Tito je rekao da nije bitna tehnička strana – „tj. razne instalacije i uređaji, već pitanje sistema i političkih odnosa“. Odlučeno je da se formiraju dve komisije: politička – na čelu sa Krstom Crvenkovskim i tehnička – na čelu sa generalom Ivanom Miškovićem, načelnikom KOS-a.

U suštini, svi su radili i sve se radilo s obzirom na moguću reakciju u Srbiji. Ranković je bio njen najviši predstavnik u državnom i partijskom rukovodstvu. Imao je veliki autoritet u Službi državne bezbednosti i kada je prestao da neposredno njom rukovodi. U partiji se odnos prema njegovom autoritetu organizacionog sekretara i kadrovika graničio sa strahopoštovanjem. U drugim republikama Srbija je bila identifikovana kao nosilac otpora promenama, posebno decentralizaciji Jugoslavije. Zato je „priprema Saveza komunista Srbije, posebno njenog rukovodstva bila od posebne važnosti“. Već 20. juna 1966. godine održana je Proširena sednica Izvršnog biroa CK SKJ na kojoj je uz 11 drugih učesnika, prisustvovalo i 11 učesnika iz Srbije. Ranković nije bio pozvan. Tito je rekao da se dve godine bojao da pokrene pitanje koje je na dnevnom redu „da slučajno ne bi dobilo anti-srpsko tumačenje… Naročito se ne smije dozvoliti da se čitav problem postavi na nacionalnim osnovama“. Isto se pokazalo i na sednici CK SKJ 22. juna 1966. godine, kada je Crvenkovski podneo izveštaj Političke komisije. Ranković je bio iznenađen širinom osude. Izrazio je spremnost da podnese ostavku na sve funkcije. Srpskoj javnosti bilo je poznato držanje srpskih kadrova na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ. Petar Stambolić je odmah u svoju kuću pozvao pisca Dobricu Ćosića. Zbog uloge koju je imao među srpskom inteligencijom, srpski partijski vrh je uvek držao do stanovišta Dobrice Ćosića o važnim pitanjima. Prema Ćosićevim dnevnicima, Stambolić mu je „dokazivao da su udbovci najslobodniji u izražavanju srpskog nacionalizma i da su često advokati beogradske čaršije“. Bojan Dimitrijević dodaje: „Pisac uočava da su s njim (Stambolićem) bili Mijalko Todorović (odlučan u osudi Rankovića) i Milentije Popović (najuporniji). Te ljude možemo označiti kao jezgro u Srbiji koje je radilo na uklanjanju Rankovića“.

Ko su ovi ljudi, kakvi su mogli biti njihovi motivi? Svi su oni od mladosti pripadali KPJ, učestvovali u Narodno-oslobodilačkom ratu i organizovanju obnovljene jugoslovenske države, obavljajući najodgovornije dužnosti. Uz Vladimira Bakarića, zajedno su podržavali Edvarda Kardelja u projektovanju jugoslovenskog puta u socijalizam. Oni su, kao i Koča Popović, najviše radili u organima federacije i u Srbiji su nazivani „saveznim Srbima“. Da li su na „slučaj Ranković“ reagovali kao ljudi velikog političkog iskustva, da li su verovali u istovetnost Titovih i sopstvenih motiva? Činjenica je da je Edvard Kardelj već na Brionskom plenumu govorio da posle reforme Službe bezbednosti treba pristupiti reformi partije. Dimitrijević o tome ne govori u svojoj knjizi, ne uzima u obzir da su srpski komunisti već od 20-ih godina prošlog veka bili podeljeni oko karaktera Kraljevine SHS/Jugoslavije i da su, u osnovi, ostali podeljeni i u SFRJ. Uz odlučujući značaj ove podeljenosti srpskih komunista u odstranjivanju Aleksandra Rankovića, Bojan Dimitrijević nalazi i odsustvo otpora samog Rankovića u toku priprema i održavanja Brionskog plenuma. Citira Dobricu Ćosića koji o tome zaključuje: „Njegovo (Rankovićevo) držanje na Četvrtom plenumu, njegov govor, priznanje optužbe, odnos prema tužiocima, njegov politički mazohizam, istorijski je demorališući i porazan čin. Kada se budu procenjivali ljudi koji su svojom delatnošću dali pečat vremenu, ja mislim da će boljševička postojanost Aleksandra Rankovića biti strašan teg u procenjivanju njegovog dela i deprimirajuća istina o najjačim ljudima ovog doba“.

Dimitrijević ističe: „Tita je verovatno brinula reakcija srpskih (srbijanskih pre svega) kadrova u trenutku kada se otvori sukob i izvrši napad na samog Rankovića“. Otuda ključni značaj one struje u Savezu komunista Srbije koja je podržala uklanjanje Rankovića.“

***

Da li su pripadnici te struje u Savezu komunista Srbije, posebno njeno jezgro (Petar Stambolić, Mijalko Todorović, Milentije Popović) bili svesni da je na probu bio stavljen čitav politički sistem, ili su i sami smatrali da cilj opravdava sredstvo? Posle ustavnih promena (Ustavni amandmani 1968-71, Ustav iz 1974) do kojih je došlo nakon uklanjanja Aleksandra Rankovića, Josip Broz Tito je 1972. godine vratio partiju na pozicije pre VI kongresa 1952. godine. Partijska rukovodstva i partijsko članstvo očišćeni su od zagovornika reformi. A novi-stari kadrovi ispraznili su ustavne forme i podstakli zatvaranje republika i nacionalizam.

***

Posle sukoba sa Staljinom 1948. godine prestalo je ubijanje političkih protivnika. Milovan Đilas je na dva sudska procesa osuđen na višegodišnje robije. Aleksandar Ranković je aboliran. U razgovoru koji je vodio (25. februar 1967) sa, kako Dimitrijević kaže, „šiptarskim rukovodiocima“, u prisustvu predsednika CK SK Srbije Dobrivoja Radosavljevića, Tito je rekao da aboliciju ne treba razumeti kao oproštaj. Trebalo je smiriti situaciju. Sudski proces A. Rankoviću i njegova robija dali bi zastavu u ruke nacionalističkim krugovima u Srbiji. To bi – kazao je Tito – oživelo Rankovića, koji je „politički mrtav“. Međutim, dogodilo se upravo ono što se nastojalo sprečiti. Na izborima u Srbiji 1967. godine kandidovalo se nekoliko generala, koji su bili nezadovoljni uklanjanjem Rankovića (u srpskoj publicistici to je opisano kao „opštinski slučajevi“). Stvorena je neformalna opozicija. Politički i ideološki heterogena (četnici, informbirovci, penzionisani pripadnici Službe državne bezbednosti, Srbi sa Kosova, disidenti) okupljali su se oko pisca Dobrice Ćosića, člana CK SK Srbije. Dve godine posle Brionskog plenuma na sednici CK SK Srbije (1968) Ćosić će zatražiti promenu nacionalne politike SKJ. A onda, na pogrebu Aleksandra Rankovića (1983) sto hiljada prisutnih oprostilo se od njega skandirajući njegov nadimak „Leka, Leka“. Zatim je došlo do Memoranduma SANU 1986. godine i Osme sednice CK SK Srbije.

***

Pažnji Bojana Dimitrijevića izmaklo je jedno svedočanstvo od prvorazrednog značaja. Reč je o memoarima Ivana Miškovića, načelnika KOS-a kome je Josip Broz Tito poverio rukovođenje Tehničkom komisijom sa zadatkom da ispita činjenice vezane za „aferu prisluškivanja“. Memoari su napisani pre knjige Bojana Dimitrijevića (Ivan Mišković, Andrej Bader, General iz Premanture, Općina Medulin, 2019).

Tehnička komisija radila je dva meseca. Bila je neprestano pod pritiskom Političke komisije, a postojala je „mala nervoza i kod Tita“. General Mišković smatra da je zadatak Tehničke komisije bio precizan. U svom radu ona je – kako kaže general Mišković – „prekopala rezidenciju“. Utvrdila je da je od Rankovićeve kuće do rezidencije bio postavljen uređaj koji je omogućavao prisluškivanje, ali nije bilo dokaza da je ikada aktiviran. Mišković zaključuje: „No, možemo mi danas biti kivni na Rankovića koliko hoćemo, ili na bilo koga, ali neću bacati kamenje ni na koga za koga se ne mogu naći dokazi da je kriv. Konkretno da se Ranković upustio u prisluškivanje Titove spavaće sobe u to ne mogu vjerovati. Ali da je bio kapa i da se to radilo pod njegovom kapom, to je van diskusije“. U političkim igrama, Ranković je mogao biti i zloupotrebljen. Ali je znao da je pomenuti uređaj postojao, a to nije rekao.

Za razliku od istoričara, general se upušta u rekonstrukciju koncepcijskih razlika u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu od 1962. godine. I nalazi da je Ranković – iako priznaje da su pripreme Brionskog plenuma imale karakter „malog državnog udara“ – morao otići kao nosilac jedne politike.

***

Kako, dakle, izgleda Brionski plenum iz perspektive generala Ivana Miškovića, a kako iz perspektive istoričara Bojana Dimitrijevića? Posle 50 godina, general piše: „Čitava afera je jednim dijelom bila borba za mjesto predsjednika nakon Tita. Kardelj se bojao da će doći Ranković, odnosno ne Ranković, nego da ne dođe cijela ta grupacija koja je bila objektivno dogmatska i nacionalistička. Postojali su i osobni razlozi; kuhinje su uvijek radile, kuhinje koje miješaju podatke, ili polupodatke, istine i neistine, laži i podmetanja. I kada se sve to pomiješa, onda se dobije podatak. Tako je bilo i s Jovankom koja je imala relativno visoki utjecaj. Očito je ona ovdje odigrala krupnu ulogu. Tito je navodno jednom rekao Jovanki pred Dolancom i Ljubičićem kada je Jovanka napadala Tita i rekla mu da ništa nije učinio za nju, Tito je rekao: „A Ranković, a Ranković?“

„Mene je to zaprepastilo, jer cijela priča ozvučivanja potekla od Jovanke. I prvo ozvučenje koje je otkrila komisija, otkrili su oni sami. Prema tome, ja se od toga malo ograđujem. Meni danas ide u prilog da pričam kako sam ja ovo, kako sam ja ono, ja jesam ono što jesam… ali da ja podmećem Rankoviću, ili bilo kome drugome to neću. To nije u mom karakteru, ni u mom stilu… Ranković je morao pasti jer je bio nositelj jedne politike koja je bila kočnica daljnje demokratizacije, spuštanja ovlasti s centra na republike. Jačanja moći republika i demokratskog društva u uvjetima kakvi su bili. Znači ovako, ako je riječ o Rankoviću kao čovjeku i njegovom odnosu prema Titu, osobno mislim da je bio korektan. Ako je riječ o Rankoviću kao političkoj ličnosti, mislim da je on mislio da radi korektno. Ako je riječ o Rankoviću i njegovim saradnicima, oni su ga gurali u proces koji je objektivno bio opozicion Titu. Ako je riječ o prisluškivanju, ono što sam otkrio, što smo mi otkrili, otvorena je mogućnost da se iz njegovog stana može prisluškivati Tito kad se hoće. Jel je on prisluškivao? Je li zbog Tita to prisluškivao tajno to ne znam i tako sam napisao. No, mogućnost je postojala.“

U svakom slučaju partijska država se nije mogla reformisati, a da sama partija ostane glavni činilac jedinstva. Sa Titovim starenjem, oko njega, izabranog za doživotnog predsednika SFRJ stvarala se atmosfera. Jovanka je, bez obzira na svoje pretenzije, bila svedok iznutra. Neugodan svedok, koji je posle smrti Josipa Broza Tita ponižen. Lišena je ne samo prava supruge predsednika države, nego i ličnih građanskih prava.

***

U kratkim Zaključnim ocenama (str. 424-433) svoje obimne biografske studije o Aleksandru Rankoviću (str. 424) Bojan Dimitrijević 4 puta citira Dobricu Ćosića – književnika, nacionalnog ideologa i predsednika SRJ. U svojim dnevnicima Ćosić je pisao o čestim susretima i razgovorima sa Aleksandrom Rankovićem. Po Ćosiću, Ranković je „imao dar samouka da razume i da bitno odvoji od nebitnog“. Otuda je iznenađivao Ćosića svojom „nedogmatičnošću u shvatanju i tumačenju srpske nacionalne istorije… i skromnošću pred naučnicima i često istoričarima čije je kompetencije apsolutno uvažavao“. U isto vreme, Ranković je, po Ćosiću, „jugoslovenska paradigma boljševičke partijnosti koja je u ratu i ilegalnom pokretu bila pozitivna, da bi u vremenu vlasti pokazala svoju suprotnost. Ova velika figura radničkog pokreta završila je svoje boljševičko služenje partiji i slepu odanost Titu neotporom prema laži, žrtvovanjem svog dostojanstva u zinovljevsko-kamenjevskoj tradiciji. Tu religioznu ritualnu odanost partiji, višim ciljevima, nesrećno je na Brionskom plenumu potvrdio Aleksandar Ranković“. Tom Ćosićevom rečenicom Dimitrijević završava biografsku knjigu o Aleksandru Rankoviću.

Istoričar može da se posveti proučavanju nosioca jedne političke koncepcije. Ali, ako ignoriše, a pogotovu ako diskredituje koncepciju koja se javlja kao alternativa, ne može izbeći opasnost da učvrsti predstavu o koncepciji koju je Aleksandar Ranković zastupao, ili koja se za njega vezivala, kao jedino mogućoj. Posle uklanjanja iz političkog života, Ranković je napisao dnevničke beleške, ali nije javno delovao. Postao je i sam objekt tajne policije. Na osnovu analize prislušnih razgovora koje je vodio sa prijateljima i bivšim saradnicima, istoričar može zaključiti da Aleksandar Ranković nije mogao bez ideologije. Ako u mladosti on nije našao komunizam, nego komunizam njega „kao sredstvo i podatan materijal“, nije li ga na pragu starosti tako našao i nacionalizam?

Latinka Perović