U filmskoj katastrofi Grenland iz 2020. junak Džon Gariti (koga igra Džerald Batler), njegova žena (Morena Bakarin) i njihov mali sin voze se kamionom u Kanadu. Na radiju se čuje objava NASA:
„Udar komete veće od asteroida koji je ubio dinosaure, uništiće veći deo Evrope i izazvati zemljotrese koji će pokrenuti cunami od 300 metara i površinske vetrove brže od zvuka. Za nekoliko sati, svi kontinenti će goreti jer će užareni komadi padati na zemlju iz gornjeg sloja atmosfere.“
Porodica uspeva da se ukrca u mali avion koji leti za Grenland. Tokom lêta, Gariti sanja zeleni zavičaj, bujne šumarke i prskalice što zalivaju travnjak na kom se igraju njegova žena i deca – izgubljenu Ameriku iz koje su pobegli. Kad se probudi, sunce sija kroz prozor. Onda, kao Noje iz kovčega, posmatra zemlju: „Gledaj, vidi ono!“ U vidokrugu se pojavljuje ledom okovano poluostrvo čiju obalu zapljuskuje svetlucavo more. Jedan lednik se presijava na krševitoj planini. Drama se nastavlja vitlanjem plamenih meteorskih lopti i prinudnim sletanjem. Porodica trči u američku vazdušnu bazu i zajedno s vojnim osobljem i preživelim saputnicima iz aviona ulazi u ogroman podzemni bunker u trenutku kad asteroid uništava Evropu.
Ekran se zatamnjuje. Onda vidimo prizore spaljenog sveta: bela Opera u Sidneju dobila je ružnu, sivu boju od pepela; iskrivljena i obezglavljena Ajfelova kula opasno se naginje nad prašnjavim ostacima Pariza; ulice izgledaju kao nedavni snimci dronom Gaze ili Los Anđelesa. Posle devet meseci vrata bunkera se otvaraju i Amerikanci štite oči od zaslepljujućeg sunca. Ptice cvrkuću dok lete nad veličanstvenim krajolikom. Preživeli stupaju u svoj novi Novi svet: Grenland. Tu počinje sledeće američko stoleće.
***
Petnaestog januara, pet dana pre svoje druge predsedničke inauguracije, Donald Tramp je pozvao telefonom dansku premijerku Mete Fredriksen, koju je, možda prikladno, Financial Times opisao kao „vatrenu“, a New York Times kao „ledenu“. Prema Financial Timesu Tramp je „uporno tvrdio da je ozbiljan u svojoj rešenosti da preuzme Grenland“ i citirao jednog evropskog zvaničnika koji je taj poziv opisao kao „urnebesno smešan“. Jedan bivši danski zvaničnik je rekao: „Bio je to vrlo težak razgovor. On je pretio određenim merama protiv Danske kao što su ciljane tarife“ ako ta zemlja ne pristane da proda Sjedinjenim Državama veliko arktičko ostrvo. Prema drugom izvoru, Dansku – dugogodišnjeg lojalnog saveznika Sjedinjenih Država – taj predlog je „potpuno izbezumio“.
Jedva nekoliko nedelja ranije, Trampov knežević Donald Junior, priredio je spektakl kraljevske i dinastičke moći kada je sleteo u glavni grad Grenlanda Nuk očevim avionom, ukrašenim logom TRAMP. Tvrdio je da su on i njegovo društvo „došli samo kao turisti“. Ali njegov otac je na mreži Truth Social priznao veće ambicije:
„Don Junior i moji predstavnici sleteli su na Grenland. Doček je bio sjajan. Njima i Slobodnom svetu potrebni su sigurnost, bezbednost, snaga i MIR! Taj dogovor mora uspeti. MAGA, PONOVO UČINI GRENLAND VELIKIM!“
Kasnije je rekao reporterima da ne isključuje upotrebu vojne sile za osvajanje Grenlanda.
Ti događaji su bacili izvesno svetlo na prirodu Trampovog drugog dolaska. Za početak, oni obeležavaju promenu Trampovog žanra iz komičnog u brutalno. Prema Piteru Bejkeru i Suzan Glaser u knjizi Razdelnik: Tramp u Beloj kući 2017-2021, ideju o kupovini Grenlanda Trampu je dao kozmetički mogul Ronald Loder. Ali tokom Trampovog prvog mandata na to se gledalo kao na uzlet mašte:
„Posle ranog sastanka u Ovalnoj kancelariji, gde je Tramp izlagao ideju o kupovini Grenlanda, jednog člana kabineta zaprepastila je predsednikova priča. ‘Sediš tamo i kroz glavu ti prolazi: ovo nije stvarno.'“
U to vreme Frederiksen je odbacila Trampov predlog kao „besmislen“. I mada je Trampa očigledno razbesnelo njeno odbijanje, okrenuo je celu stvar na šalu. Tvitovao je fotošopiranu fotografiju džinovske Trampove kule koja se nadnosi nad razbacanim kućercima u nečem što liči na arktičko primorsko selo: „Obećavam da ovo neću uraditi Grenlandu!“
Na to je Grejem Alen, podkaster sa desnice, odgovorio tvitom: „UČINIMO GRENLAND PONOVO VELIKIM“, a Tramp je tu šalu zatim ponavljao ne kao apsurdistički geg, već kao američki strateški imperativ. Predsednik je stavljao na znanje da su bizarni gestovi iz prvog mandata postali divljački zahtevi u drugom. „Ovo nije stvarno“ – ta rečenica kojom su se njegovi saučesnici izvlačili iz nezgodne situacije više ne pomaže.
Don Junior je sleteo na Grenland u danu kad su razorni šumski požari počeli da uništavaju kraj Los Anđelesa koji se zove Pasifik Palisejds. Prizori iz filmskih katastrofa odigravali su se u stvarnom životu; Bulevar sumraka se gušio i ljudi su bežali na sve strane. Snimak dronom u vestima bilo je teško razlikovati od simuliranih urbanih pustinja holivudskih armagedona. Ta podudarnost ima nekakav smisao: reklo bi se da je Grenland za Trampa zemaljska verzija Marsa kakav se pojavljuje u imaginaciji njegovog ortaka Ilona Maska – mesto na koje elita može da se skloni kad klimatska promena istrebi ljudsko stado.
***
Grenland ima zlog dvojnika: Portoriko. Iz knjige Bejkera i Glaser znamo da je posle uragana Marija, koji je 2017. pogodio Portoriko i ubio više od tri hiljade ljudi u najsmrtonosnijoj prirodnoj katastrofi koja je u poslednjih sto godina pogodila Sjedinjene Države, Tramp upitao svog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona: „Koliku pomoć za otklanjanje posledica katastrofe dajemo Portoriku?“, i dodao: „Možemo li to da uzmemo i iskoristimo za kupovinu Grenlanda?“ A Majls Tejlor, šef kabineta Odeljenja za domovinsku bezbednost, kasnije je rekao za kanal MSNBC da je Tramp, pre leta za Portoriko radi utvrđivanja štete, pitao njega i druge zvaničnike da li bi Sjedinjene Države mogle da trampe to karipsko ostrvo za Grenland. Onda bi katastrofalne posledice klimatskog haosa – i ljudi koji s njima moraju da žive – postali problem Danske, dok bi Sjedinjene Države dobile čistu i urednu novu granicu.
Istu uvrnutu logiku vidimo i u Trampovom predlogu da Sjedinjene Države preuzmu Pojas Gaze: „Zaista vidim dugoročnu vlasničku poziciju… Svako s kim sam razgovarao obožava ideju da Sjedinjene Države poseduju taj komad zemlje.“ (Indikativno je da je na Fox Newsu Gaza postala lični posed: „Ja bih to posedovao.“) Grenland je pretežno nenaseljen; s 56.000 ljudi koji žive na teritoriji od 2.166.086 kvadratnih kilometara, to je najređe naseljena zemlja na svetu. Gaza je bila bezmalo pretesna za svoje stanovništvo i u Trampovoj uobrazilji ti ljudi bi mogli prosto iščeznuti. Grenland je postapokaliptičko pribežište; Gaza izgleda kao da se apokalipsa već dogodila. U njegovoj uvrnutoj glavi obe teritorije se mogu zamisliti kao tabula rasa.
U ovoj ekstremnoj verziji katastrofičnog kapitalizma, strahote stvaraju priliku ne samo za ekspanziju Sjedinjenih Država već i za biznis vladajuće porodice s nekretninama. Kad je govorio o Grenlandu po završetku svog prvog mandata, Tramp se prisetio: „Rekoh, ʼŠto mi to nemamo?ʽ Pogledajte mapu. Ja se bavim nekretninama. Pogledam neki ćošak i kažem ʼMoram da imam tu prodavnicu za zgradu koju gradimʽ, itd. Nije to tako različito.“ Iako je u svojoj letećoj poseti Grenlandu u januaru Don Junior tvrdio da je njegov cilj razgledanje krajolika, istovremeno je merkao zemljište. Isto tako, Trampova ideja o Gazi prati javno rezonovanje njegovog zeta Džareda Kušnera iz marta 2024. da bi „Gaza kao priobalni posed mogla biti veoma zanimljiva… Situacija je tamo malo nezgodna, ali iz izraelske perspektive, uradio bih sve da izmestim ljude odande i onda počistim.“
Model za Gazu je zgrada u Njujorku zvana 100 Central Park South, koju je Tramp kupio 1981. Njeni stanari su uživali zaštićene stanarine. Tramp je hteo „da isprazni zgradu i sravni je sa zemljom“, kako je rekao u Umeću sklapanja posla. „U stvari je vrlo jednostavno isprazniti zgradu ako ti ne pada teško, kao mnogim vlasnicima nekretnina, da budeš loš tip.“ Iznajmio je kompaniju specijalizovanu za „premeštanje stanara“. Kao što je izvestio CNN, prema tužbama tih stanara, „Tramp im je isključio toplu vodu i grejanje tokom hladnih njujorških zima i obustavio sve popravke“. On je takođe, jedini put u životu obuzet saosećanjem s beskućnicima, objavio u novinama oglase u kojima im je ponudio smeštaj u toj zgradi. Na kraju je Trampov plan da sruši zgradu onemogućen, ali ideja nije nestala: nateraj stanare da odu, sve sravni sa zemljom i dobićeš plac koji gleda na Central Park – ili mediteransko zemljište spremno za raskošan novi život.
Katastrofe su povoljne prilike. Klimatska promena ima svoje dobre strane: pošto se ledena ploča koja pokriva tri četvrtine Grenlanda topi, ogromne mineralne i karbonske rezerve postaju dostupne za eksploataciju, a nenastanjena prostranstva postaju ne samo nastanjiva već poželjna kao severna pribežišta od nepodnošljive vrućine. Izraelsko razaranje Gaze prosto je nesrećan uvod u stvaranje onog što Tramp naziva „bliskoistočna rivijera“. Izbeglice će napraviti mesta za luksuzna letovališta. Kao što je Dejvid Fridman, Trampov bivši ambasador u Izraelu, nedavno mudrovao na društvenim mrežama, glavno pitanje bilo bi da li da se nova američka teritorija nazove „Mar-a-Gaza ili Gaz-a-Lago“.
***
Neke Trampove imperijalističke ambicije poznate su nam iz američke istorije. Osnivački čin Amerike je građenje novih rajeva na zemlji čije je domorodačko stanovništvo istrebljeno, preseljeno u rezervate ili „očišćeno“ na neki drugi način. Trampov nedavni predlog da Kanada postane „51. država“ Sjedinjenih Američkih Država podseća na izjavu Džona Kvinsija Adamsa da je „naš pravi domen severnoamerički kontinent“. Njegov unuk Henri Adams opisao je očekivanje da „cela Severna Amerika i sva susedna ostrva moraju najzad doći pod kontrolu Sjedinjenih Država“ kao „uverenje koje je apsolutno usađeno u naš narod“.
U Demokratskim vidicima (Democratic Vistas, 1871), Volt Vitmen je rekao da će „mnogo pre druge stogodišnjice biti četrdeset do pedeset velikih država, među ostalima Kanada i Kuba“. Na kraju Drugog svetskog rata, Hari Truman je odobrio pokušaj (mirno i diplomatski izveden i ljubazno odbijen) da se Danska privoli na prodaju Grenlanda Sjedinjenim Državama.
Nov je, međutim, spoj dve različite apokaliptičke vizije: religijske i tehno-utopijske. Pripajanje Gaze hrišćanskoj Americi oslanja se na verovanje među nekim hrišćanskim fundamentalistima da će konverzija Jevreja u Izraelu pokrenuti poslednja vremena i time ubrzati Uznesenje kojim će se oni sami popeti u nebesa. Kupovina i gradnja na Grenlandu lepo se slažu s Maskovom marsovskom fantazijom. U govoru na inauguraciji, Tramp se zakleo: „Pratićemo svoju objavljenu sudbinu do zvezda šaljući američke astronaute da pobodu naše Zvezde i pruge na Mars.“ Tako je Maskova infantilna opsesija lansirana u orbitu zajedno s Trampovim kolonijalnim sanjarijama.
Ta marsovska misija pak deli genealogiju s Doktorom Strejndžlavom Stenlija Kjubrika (1964). Naslovni lik u tom filmu je karikatura Vernera fon Brauna, vodećeg nacističkog raketnog naučnika, koji je nastavio da radi na američkom projektu balističkih projektila i svemirskim misijama NASA. Prema Maskovom biografu Volteru Ajzaksonu, milijarderovo neobično ime inspirisano je Projektom Mars, romanom koji je Braun napisao u prvim poratnim godinama. Braun opisuje politički sistem kolonije:
„Marsovsku vladu čine desetorica muškaraca, koji su vođu izabrali glasanjem i nazvali ʼIlonʽ. Dva doma parlamenta usvajaju zakone koje će provoditi Ilon i njegov kabinet.“
U tom romanu, kolonizacija crvene planete deo je božjeg plana stvaranja Natčoveka (Übermensch), ali je plan propao s porazom Hiljadugodišnjeg Rajha. Krajnji cilj te misije „planirao je sam Bog“ da bi sakupio „životodavnu plazmu za stvaranje racionalnog bića u našem sunčevom sistemu koje bi moglo da napreduje i izraste u viši i plemenitiji organizam“.
Saosnivač laboratorije DeepMind Demis Hasabis rekao je Ajzeksonu da je Mask, tokom posete fabrici SpaceX posle njihovog susreta 2012, objasnio da ga je „na izgradnju raketa sposobnih da stignu na Mars navela pomisao da bi se na taj način možda sačuvala ljudska svest u slučaju svetskog rata, udara asteroida ili kraha civilizacije“. Sačuvana bi bila, naravno, svest elitnih muškaraca poput njega – kao što Strejndžlav kaže o podzemnom svetu u koji će se skloniti američki predsednik sa svojim najvišim saradnicima i izvesnim brojem civila koji raspolažu „neophodnim veštinama“ kad počne nuklearni rat: „Naravno, oni će se intenzivno razmnožavati“, u čemu će im pomoći obezbeđivanje po deset žena (izabranih zbog njihove seksepilnosti) na svakog muškarca. Posebna prednost je to što „neće biti strašnih sećanja; preovlađujuće osećanje biće nostalgija za onima koje su ostavili iza sebe i smela znatiželja za pustolovinu koja ih očekuje“.
Možda je sve to umobolno, ali je tu umobolnost neophodna. Kako bi inače Tramp i njegovi sledbenici pomirili njegovu rešenost da ubrza klimatski krah s najavom novog Zlatnog doba? U svom inaugurativnom govoru Tramp je pomenuo katastrofe u Severnoj Karolini i Los Anđelesu, izazvane klimatskim promenama, i izrazio saosećanje s pripadnicima elite koji su izgubili kuće: požar je „besneo kroz kuće i zajednice, pogađajući čak i neke od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u našoj zemlji, od kojih neki sad sede ovde. Oni više nemaju dom. To je zanimljivo.“ Ipak, istovremeno je obećao da će izvući „najveće količine nafte i gasa iz svake zemlje na planeti“ i zaustaviti tranziciju na zelenu ekonomiju.
Pa ipak, „budućnost je naša i upravo je počelo naše Zlatno doba“. To smo poslednji put čuli u inaugurativnom govoru Borisa Džonsona kad je postao premijer u julu 2019: „Na ovaj period, ovaj izvanredni period, gledaćemo kao na početak novog Zlatnog doba za naše Ujedinjeno Kraljevstvo.“ Kasnije se pokazalo da njegovo obećanje nije baš ispunjeno, a čak i u vreme kad je izrečeno činilo se budalasto. Ali to je obavezna forma besmislenosti u savremenom reakcionarnom govoru. Ona nudi eskapističko obećanje budućnosti koje se ne slaže ni sa jednom zamislivom verzijom pregrejanog sveta u kom zapravo živimo.
***
Zlatno doba je opisao Ovidije u svojim Metamorfozama kao nemoguću prošlost u kojoj nije bilo potrebe za zakonima zato što su svi bili dobri, kao ni potrebe za radom zato što je zemlja, koja se kupala u neprestanom proleću, bila vrlo izdašna. U hrišćanskoj tradiciji, to stanje se preselilo sa zemlje na nebo i postalo posthumno – moraš da umreš da bi u njemu živeo. Kao političko obećanje, Zlatno doba je zapravo sekularizovana verzija raja koji nas čeka posle smrti.
A taj posthumni život najbolje se živi na post-mestima. U Trampovoj i Maskovoj fantazmagoriji, kolonizacija je vremenska kao i prostorna. Ona je ono „post“ u reči „postapokaliptičko“. Novi prostori – ugrejani Grenland ili Gaz-o-Lago ili Mars – kojima vlada Ilon biće novi počeci, i u njima, kao što garantuje Strejndžlav, neće biti „potresnih sećanja“ na užase u kojima je stari svet umirao u agoniji. Zato ta mesta moraju biti nenastanjena, jedva nastanjena ili raseljena. Njihovo zemljište mora biti čisto.
To ludilo je duboko ukorenjeno, ali važno je shvatiti da u njemu ima metode: imperijalne fantazije stvaraju uslove za imperijalno predsedništvo. Taj izraz, koji je skovao kolumnista New York Timesa Tom Viker, bio je vrlo popularan u poslednjim danima umobolnog drugog mandata Ričarda Niksona, kad je poslužio kao naslov bestselera Artura Šlezindžera iz 1973. godine. Imperijalno predsedništvo, čiju istoriju on prati, jeste ono koje koristi navodne spoljašnje opasnosti za opravdavanje tiranije u zemlji. Džejms Medison je 1793. upozorio da je „rat pravi izvor preuveličane izvršne vlasti“. Međunarodne avanture, pisao je on, uvećavaju moć predsednika i puštaju s lanca „najjače ljudske strasti i najopasnije ljudske slabosti: ambiciju, škrtost, taštinu“. Pet godina kasnije, Medison je pisao Tomasu Džefersonu: „Možda je univerzalna istina da gubitak slobode u zemlji treba pripisati merama protiv opasnosti, stvarne ili izmišljene, iz inostranstva.“
U novom predgovoru za izdanje Imperijalnog predsedništva iz 2004, Šlezindžer napominje da je Nikson „pogurao imperijalno predsedništvo korak dalje kad je protiv svojih protivnika u zemlji – nazvanih ʽneprijateljiʼ – koristio poluge koje je njegova administracija nagomilala da bi spasla državu od stranih neprijatelja“. On kaže i to da je bilo teško „pomiriti razdvajanje moći sa spoljnom politikom oslonjenom na nedostojnu ideologiju za koju je bila karakteristična spremnost da se brzo i jednostrano interveniše… bilo gde na planeti“. Izraz „nedostojna ideologija“ zaslužuje da ponovo uđe u upotrebu.
Krajnje je neobično to što su se američki istoričari tešili idejom da je imperijalno predsedništvo privremeno zastranjivanje. Šlezindžer je zaključio da je „Niksonov pokušaj institucionalizovanja imperijalnog predsedništva propao“. U decembru 2000. Majkl Bešlos je objavio komentar u New York Timesu pod naslovom „Kraj imperijalnog predsedništva“, u kom je pozdravljao Džordža V. Buša, koji je tada stupao na dužnost, kao „prvog istinski postimperijalnog predsednika“. Posle napada Al Kaide na Ameriku 11. septembra 2001. pokazalo se da je debelo promašio metu.
Ipak, čak i posle Avganistana i Iraka Šlezindžer je izražavao spokojno poverenje u kapacitet američke republike da se ponovo potvrdi:
„Sjedinjene Države su prestale da budu svetska imperija zahvaljujući sopstvenoj unutrašnjoj politici i sopstvenim humanim, pluralističkim i tolerantnim idealima. Premise naše nacionalne egzistencije potkopavaju naše imperijalne težnje. Moguće je, dakle, da će imperijalno predsedništvo nastaviti da pravi brljotine poput one koju je tako uspešno napravilo u Iraku, gde je vodilo nepotreban rat. Onda će stupiti u akciju jedinstvena vrlina demokratije – njena sposobnost da samu sebe popravlja.“
***
Začudo, iako ne bi upotrebio te izraze, Tramp se u svojim prvim nastupima u ulozi predsednika 2015. i 2016. godine ponašao sasvim u skladu sa Šlezindžerovim uverenjem da je „nacionalna egzistencija“ Amerike nespojiva s „imperijalnim težnjama“. Deo njegove privlačnosti – u suprotnosti od ratoborne Hilari Klinton – bilo je njegovo obećanje da će okončati beskrajne ratove. U aprilu 2016, u svom prvom velikom spoljnopolitičkom govoru, osudio je „ludost i bahatost“ američkih posthladnoratovskih vojnih intervencija u Aziji i na Bliskom istoku:
„Sve je započelo od opasne ideje da možemo napraviti demokratije od zemalja koje nemaju ni iskustva ni želje da postanu zapadne demokratije. Razorili smo institucije koje su te zemlje imale i onda se čudili onome što je iz njih provalilo. Građanski rat, verski fanatizam, hiljade užasno protraćenih američkih [života]. Na to su potrošeni bilioni dolara.“
Čak i kao predsednik, Tramp se predstavljao kao posvećenik ne samo suvereniteta već i svetosti nacionalnih država. „Slobodni svet“, rekao je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 2019. „mora da prigrli svoje nacionalne temelje. Ne sme pokušavati da ih izbriše ili zameni.“ Tada je gobalizam bio veliki neprijatelj: „Budućnost ne pripada globalistima. Budućnost pripada rodoljubima.“
Tramp nikad nije bio ni racionalan ni dosledan, ali oštar zaokret ka imperijalizmu u njegovom drugom mandatu iziskuje objašnjenje. Kako je od osude rezultata američkih intervencija na Bliskom istoku došao do zamišljanja Gaze kao američke kolonije? Koji put je prešao od apsolutnog insistiranja na tome da niko „ne sme pokušati da izbriše“ nacionalne „temelje“ do želje da priključi Kanadu, natera Panamu da odustane od suvereniteta nad kanalom, prinudi Dansku da izruči Grenland, pripoji deo Palestine?
Odgovor možda delom leži u uticaju nacionalističke ideologije Stiva Benona na Trampa, kao i sve većem zamahu Maskovih globalnih – tačnije, svemirskih – ambicija. Nešto je možda i do Trampove egomanične želje da mapu sveta pretvori u ogledalo koje odražava njegovu slavu. (Pošto je najvišu planinu u Severnoj Americi preimenovao po jednom od svojih prethodnika, možda sad zamišlja da će se Ganbjorn Fjel, najviša tačka na Arktiku, zvati Trampova planina.)
Dublji odgovor je, međutim, to da je imperijalizam sijamski blizanac imperijalnog predsedništva. Šlezindžerovo uverenje da će pokušaj pretvaranja Sjedinjenih Država u imperiju uvek rušiti njihovi sopstveni „humani, pluralistički i tolerantni ideali“ pokazalo se kao pogrešno. Tramp nije krio prezir prema tim idealima, što je očigledno podržala većina američkih glasača. „Domaća politika“, koja će, po Šlezindžerovom mišljenju, uvek korigovati Medisonovu „preveliku izvršnu vlast“, propala je kad je Republikanska stranka stupila u svoj postdemokratski posthumni život. Nekad sramno Niksonovo tvrđenje „kad predsednik to radi, znači da nije nezakonito“, sad je srž zvanične doktrine Trampovog Vrhovnog suda. Nema uspešnog leka za Trampov nastup u ulozi američkog Cezara (da pozajmimo naslov čudesno vidovitog albuma Igija Popa).
***
Tramp gotovo izvesno ne želi da zarati s Danskom ili Kanadom. Njegova tvrdnja da bi mogao poslati američku vojsku da okupira Gazu („Ako je neophodno, mi ćemo to uraditi“, rekao je 4. februara) brzo je splasnulo („Nijedan vojnik Sjedinjenih Država neće biti potreban!“ postovao je na mreži Truth Social 6. februara), što ukazuje na to da on oseća nelagodu prema direktnoj vojnoj intervenciji. Mukotrpna nastojanja njegovih zvaničnika i pristalica da razblaže ili objasne njegove iskaze ne ukazuju na postojanje ozbiljnog plana za kolonizaciju Gaze. Barem u ovom trenutku, njegovo ekspanzionističko paradiranje može se smatrati nekom vrstom metaimperijalizma – jezika i gestova međunarodne agresije bez fizičke sile. Ali to ne znači da on paradira bez razloga. Kao što je Medison rekao Džefersonu, spoljnopolitički planovi kojima se predsednik služi da bi uzurpirao vlast u sopstvenoj zemlji mogu biti „stvarni ili izmišljeni“. Kod Trampa je granica između te dve mogućnosti uvek mutna. Važna je, da preuzmemo jedan izraz Rejmonda Vilijamsa, „struktura osećanja“ koja je on u stanju da stvori.
U svojoj nedavnoj istoriji britanske imperije Nasleđe nasilja, Karolajn Elkins tu strukturu osećanja koja oblikuje kolonijalni mentalni sklop, naziva „legalizovano bezakonje“. Taj paradoks se proteže preko ponora između civilizovanih demokratija, koje se pokoravaju pravnim normama, i neprijatnih stvari koje one moraju da rade da bi održavale red među svojim neprosvećenim (obično tamnoputim) stranim podanicima. Postupci koji inače nisu zakoniti ili pristojni postaju takvi kad treba da služe imperijalnim ciljevima. Onda se anarhično državno nasilje može razumeti kao strogost potrebna da se među divljacima održe red i poredak.
„Legalizovano bezakonje“ je dobro ime za hibridnu prirodu drugog dolaska trampizma. Pokret MAGA mora da upravlja protivrečnošću između libertarijanske ideologije Velike tehnologije, koja se protivi mešanju države, i despotizma fašističkih tradicija na koje se oslanja. Tu protivrečnost rešava neka vrsta anarho-autoritarizma koji deli Amerikance na isti način na koji su zapadne imperije delile čovečanstvo na stanovništvo matice (koje ima prava) i podanike imperije (koji ih nemaju). Zasad su „pravi Amerikanci“ građani, a migranti su podanici.
Zato je jedan od prvih Trampovih poteza, u noći inauguracije, bio potpisivanje izvršnog naređenja čiji je cilj da iskoreni osnovni pojam pripadništva američkoj naciji ukidanjem automatskog prava na državljanstvo koje stiču rođeni na američkom tlu. Tako je on skovao jedan paradoks – američki stranac, nenacionalni domaći građanin. „Kolonijalni podanici“, piše Elkins, „bili su zapravo apatridi“ i upravo je to status na koji Tramp namerava da svede milione Amerikanaca. Kao što je Hana Arent pokazala u Izvorima totalitarizma, čim se ljudi pretvore u apatride, oni postaju obespravljeni – „bednici na zemlji“, kojima se može raditi sve što vam padne na pamet.
Direktne žrtve legalizovanog bezakonja u Trampovoj Americi biće migranti. Tu će imperijalno predsedništvo najpre pokazati svoj ničim obuzdani autoritet. Tramp je internalizovao stranu opasnost za koju je Medison upozoravao da se može iskoristiti za pretvaranje predsednika u monarha – neprijatelj je već unutra. Stoga, uporedo s fantazijom o postapokaliptičkim kolonijama, mora postojati i tamno carstvo vanteritorijalnih logora u koje se mogu preseliti migranti: Zaliv Gvantanamo, El Salvador i, kao što Tramp kaže, „brojne, mnoge“ druge zemlje. Jedan od manjih čireva evropskog kolonijalizma – kažnjenička kolonija – imaće glavnu ulogu u Trampovoj oživljenoj verziji. Prema New York Timesu, „čišćenje“ postapokaliptične Gaze od miliona ljudi u ovom trenutku može biti „malo šta osim ideje u predsednikovoj glavi“, ali ono se u toj glavi nalazi tik uz mnogo intimniji oblik etničkog čišćenja u samoj Americi. Zamišljanje Amerikanaca koji beže od globalne katastrofe na Grenland pomaže u pripremanju prisilnog egzodusa drugih Amerikanaca u sumornu i jalovu budućnost.