Po završetku prvog predsedničkog mandata, 21. jula 2021, Donald Trump se sastao u svom golf klubu Bedminster u Nju Džersiju s unajmljenim piscem i izdavačem koji su radili na memoarima njegovog bivšeg šefa kabineta Marka Meadowsa. Tada im je pokazao tajni plan američkog napada na Iran: „Kako je to kul… neverovatno, zar ne?“
Trump se, naravno, pravio važan, ali to je bio i pokušaj da se osveti bivšem šefu Združenog štaba Marku Milleyu. Neposredno pre toga, Susan Glasser je u New Yorkeru objavila članak pod naslovom „’Dobićete jebeni rat’: kako se Mark Milley borio da spreči Trumpa da napadne Iran“. Glasser je napisala da su se Milley i Trump sastali 3. januara 2021, dok je poraženi predsednik još osporavao rezultate novembarskih izbora i pokušavao da zadrži vlast. Tema sastanka bio je „iranski nuklearni program“.
Kako tvrdi Glasser, dolazeći na sastanak, Milley je na umu imao dva moguća „scenarija iz noćnih mora“. Jedan je bio da Trump namerava da „izvede vojsku na ulice Amerike da bi sprečio legitimnu i mirnu predaju vlasti“. Drugi je bio da će izazvati spoljnopolitičku krizu raketnim napadom na Iran: „Tada se o tome nije govorilo, ali Milley veruje da smo bili blizu – ’veoma blizu’ – sukoba s Islamskom Republikom.“
Članak je razbesneo Trumpa, toliko da je prekršio propise o nacionalnoj bezbednosti i pokazao tajni vojni plan ljudima koji nisu imali odobrenje da ga vide. Na sastanku u Bedminsteru Trump je obavestio svoje sagovornike da je predlog odbio, što je propisno preneto u Meadowsovim memoarima, Šefov šef: „Predsednik se seća izveštaja na četiri strane koji je otkucao lično Mark Milley. To je bio generalov plan napada na Iran uz angažovanje velikog broja trupa. Tokom predsedničkog mandata on je navodno više puta pozivao predsednika da to uradi, ali predsednik Trump je takve zahteve odbijao.“
Implikacije su jasne: ideja o napadu na Iran bila je loša i samo zahvaljujući predsedniku Trumpu sprečene su moguće posledice takvog ludačkog pohoda. To je verzija istorije koju je Trump nepromišljeno odlučio da ponudi posle svog prvog mandata. Nijedan kredibilan izvor ne potvrđuje da je Milley u više navrata pozivao Trumpa da napadne Iran, ali to i nije naročito bitno. Ono što je važno u pokušaju da razumemo Trumpove motive da konačno naredi napad na Iran jeste to da je priča o prvom mandatu koju je želeo da plasira javnosti bila priča o predsedniku koji se odlučno odupire pritiscima da započne rat s Iranom.
To je deo šireg narativa o Trumpu kao pacifističkom predsedniku. „Nisam započinjao ratove“, izjavio je na Fox Newsu u januaru 2024. „Ja sam jedini predsednik u 72 godine koji nije započeo nijedan rat“. To nije istina – Jimmy Carter nije započeo nijedan rat i tokom njegovog mandata nijedan američki vojnik nije poginuo u borbi, dok je Trump eskalirao vojne operacije u Siriji i Iraku. (U istom intervjuu se pohvalio: „Pobedili smo Isis, nokautirali smo ih“.)
To je deo imidža koji on želi da projektuje. Ovde nije posredi oklevanje da se primeni sila protiv stanovnika drugih zemalja – njegova javna retorika već počiva na evokacijama pokolja i obećanjima kontra-pokolja. Ali on ne želi da bude viđen kao da to čini. U Trumpovoj predstavi gledaoci unapred dobijaju upozorenje: njegovog nasilja se treba bojati, ali nikada ga ne treba direktno spominjati. Konačno izvedeni napad na Iran prikazan je javnosti samo u obliku mrlja na satelitskim snimcima pustinjskog pejzaža. Za razliku od izraelskih napada na Teheran i svakodnevnih masovnih ubistava u Gazi, izgleda da u Trumpovim napadima na tri nuklearna postrojenja nije bilo žrtava. Usred strašnog krvoprolića koje nas okružuje on nam je ponudio neobičnu sliku rata bez krvi.
***
Na osnovu pomenuta dva incidenta povezana s Iranom iz njegovog prvog mandata znamo da Trump vodi računa o mogućim posledicama nasilja u toj zemlji. U avgustu 2019. objavio je na Twitteru očigledno tajni satelitski snimak navodno „katastrofalne nesreće“ na lokaciji sa koje Iran lansira rakete. U biografiji pod naslovom Čovek od poverenja (2022), Maggie Haberman tvrdi da je sliku pokazao pre nego što su nadležni stigli da zamagle osetljive detalje, „jer mu se dopalo kako slika izgleda. ’Ali to su seksi delovi’, pobunio se kada su pokušali da obrade sliku.“
U junu 2019. Iran je iznad Hormuza oborio američku bespilotnu izviđačku letelicu Global Hawk. Trump je odobrio uzvratni raketni napad. A onda je neočekivano odustao. Izgleda da je razlog bio strah od slika koje bi se mogle pojaviti na televiziji. Njegov tadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost, John Bolton, u memoarima pod naslovom Soba u kojoj se sve odigralo piše: „Trump me je obavestio da mu je neko rekao da bi moglo da pogine do sto pedeset Iranaca. ’To je previše mrtvačkih sanduka’, rekao je… Pokušao sam da mu objasnim da je broj ’žrtava’ samo procena, ali Trump nije slušao. Imao je pred sobom sliku sto pedeset kovčega i nije želeo da čuje nikakva objašnjenja. Nije ponudio druga obrazloženja, samo je ponovio da je zabrinut zbog slika mrtvih Iranaca na televiziji.“
Slike srušenih građevina (poput iranske lansirne platforme) za Trumpa su seksi. Slike mrtvih Iranaca nisu. (Izgleda da Bolton, s druge strane, nije bio ni najmanje zabrinut zbog mogućeg broja žrtava.) Pažnja koju Trump poklanja televizijskim snimcima može objasniti njegove stalne promene mišljenja o tome treba li napasti Iran ili ne. Bob Woodward i Robert Costa su to saželi u komentarima o njegovom prvom mandatu: „Nije hteo da kaže ni ’da’ ni ’ne’. Odluka je visila u vazduhu i to je bio uobičajeni obrazac izluđujuće neizvesnosti u njegovom ponašanju… Kao što je Milley jednom rekao nekom savetniku, ’Priča o Iranu ispliva, pa nestane, pa ponovo ispliva, pa ponovo nestane, i stalno tako’.“
Zašto se to na kraju ipak dogodilo? Naravno da nije u pitanju promena bitnih okolnosti na terenu. Trumpova direktorka nacionalne obaveštajne službe, Tulsi Gabbard, pod zakletvom je izjavila pred članovima Kongresa 25. marta da američka obaveštajna zajednica, koju čini osamnaest agencija, „i dalje procenjuje da Iran ne proizvodi nuklearno oružje i da vrhovni vođa Hamnei nije odobrio razvoj programa nuklearnog naoružanja koji je obustavio 2003“. Ali, kao što je državni sekretar Marco Rubio kasnije izjavio, hvališući se pred Margaret Brennan u emisiji Suočavanje s nacijom, činjenice nisu bile „relevantne“ za američku odluku o ulasku u rat s Iranom.
Umesto toga, razloge za napad treba tražiti u Trumpovom strahu da će mu promaći dobra prilika. U sledu događaja za koji verovatno nema presedana u istoriji SAD-a, predsednik je u ovaj rat sa stranom silom ušao kao izvršilac, a ne kao nalogodavac. Napad na iranska nuklearna postrojenja deo je rata Benjamina Netanyahua, ispunjenje njegovog višedecenijskog sna. Kada je napad počeo, zvanični stav Bele kuće, koji je Rubio preneo 12. juna, bio je da je „Izrael preduzeo jednostranu akciju protiv Irana. Nismo uključeni u napade na Iran.“
Ali onda se pokazalo da je Netanyahuov napad na više načina bio pun pogodak. Izuzetna efikasnost izraelskog napada – obaveštajna priprema eliminacije iranskih vojnih lidera i nuklearnih naučnika i iznad svega brzo uništavanje iranske protivvazdušne odbrane – donela je gotovo momentalni trijumf. Trump je ovde postupio kao jedan od onih ljudi koji utrčavaju u kafansku tuču da šutnu protivnika koji već leži na zemlji. Znao je da će Netanyahu biti dovoljno mudar da mu podigne ruku i proglasi ga za velikog pobednika.
***
Osim što je bio jednostavan za izvođenje, američki napad je bio i vizuelno korektan. Dobili smo seksi scene razaranja bez mrtvačkih kovčega. Posle 12. juna ubijene su na stotine iranskih civila, hiljade su ranjene u napadima projektilima i bespilotnim letelicama, ali Sjedinjene Države su mogle da tvrde da „nisu umešane“ u tu užasnu stvarnost. Sopstveni napad Trump je prikazao kao krajnje odmerenu i gotovo sterilnu operaciju – snažan udarac bez vidljivih žrtava – u vrtlogu ekstremnog nasilja na Bliskom istoku u kom su Sjedinjene Države imale centralnu ulogu. Tako se njegova akcija opisivala kao da jeste i kao da nije deo rata.
Trumpu je bilo veoma važno da tvrdnje da je „potpuno uništio“ iranska nuklearna postrojenja budu prihvaćene kao doslovna istina – kakva god da je stvarnost. S druge strane, jednako je želeo da slike nasilja preoblikuje u neku vrstu bolesnog vica. Uveče 24. juna, objavio je na Truth Socialu video snimak nevidljivih bombardera B-2 kako bacaju bombe, praćen pesmom „Bomb Iran“ Vincea Vancea i Valiantsa iz 1980, koja je parodija na pesmu „Barbara Ann“ grupe Regents iz 1961. U pesmi se čuju stihovi: „Stari Ujka Sem se uzbudio, vreme je da se Iran pretvori u parkiralište.“ Ideja o smrtno ozbiljnom razaranju predstavljena je kao jezivo komična burleska.
Trump se drži obrasca „izluđujuće neizvesnosti“ u postupanju prema Iranu jer mu to omogućuje da očuva monopol na nepredvidljivost. U autokratiji rat je stvar instinkta i intuicije. Dolazi s mesta kome samo on može pristupiti – iz domena njegovih ličnih impulsa i intuicija. Kada je napustio samit G-7 u Kanadi 16. juna, objavio je svoj ekvivalent najave udarnih vesti („Vreme je da se svi odmah evakuišu iz Teherana!“) i tako praktično poručio svetu da „ne menja kanal“. Posao dvorana u monarhiji jeste da se u hodu prilagođavaju monarhovim promenljivim talasnim dužinama. Zadovoljstvo publike (bar one u Americi, na bezbednoj udaljenosti) proističe iz neizvesnosti: Trump je najavio da bi odluku o Iranu mogao doneti „sekund pre isteka krajnjeg roka, jer se stvari brzo menjaju, naročito u ratu“. Nije ni potrebno naglašavati da u takvom despotskom stilu ratovanja nema prostora za konsultacije s Kongresom, još manje za njegovo odobrenje.
Generisanje neizvesnosti je ovde poenta koliko i sam napad na Iran. Snažna potreba da spreči svet da promeni kanal i da svi budu usisani u vrtlog krajnje neizvesnosti pruža mu uzbudljiv ego-trip. Pitanja života i smrti, instrumenti neverovatne moći – naučno-fantastični nevidljivi bombarderi, bombe od petnaest tona koje uništavaju bunkere. Sve to je bilo spremno, samo se čekalo da proradi Trumpova intuicija. Sam napad bio je neophodna kadenca posle razvučene drame strepnje i neizvesnosti. Potreba da održi u životu ideju o ratu kao prekidaču koji može uključiti i isključiti po želji, onako kako mu intuicija kaže, može objasniti zašto je tako brzo proglasio prekid vatre posle napada i zašto je bio onoliko besan zbog Izraela i Irana, koji više „ne znaju šta rade“, kada mu se učinilo da nedovoljno brzo izvršavaju njegove zapovesti.
Ugrozili su njegov monopol: glavni imperativ je da niko ne zna šta će Trump sledeće uraditi. Njegov rat nije ni bio zamišljen kao odgovor na situaciju u Iranu i na Bliskom istoku. Naprotiv. U pitanju je samo produbljivanje uobičajenog obrasca sračunato izluđujuće neizvesnosti. Bio je to hoću-neću rat, koji zapravo i nije rat, u kom su iranska postrojenja za obogaćivanje uranijuma možda uništena, a možda i nisu, a trebalo je da to usput dovede i do smene režima, a možda i ne.
Dan posle američkih napada, J. D. Vance je izjavio da Sjedinjene Države „nisu u ratu s Iranom“. Dan kasnije, objavljujući prekid vatre, Trump ne samo da je potvrdio da to jeste bio rat, nego je i predložio da ga nazovemo „Dvanaestodnevni rat“. Opisao ga je istovremeno kao potencijalno apokaliptičan i kao kratkotrajan i zanemarljiv: „Ovo je rat koji je mogao potrajati godinama i uništiti čitav Bliski istok, ali nije, i neće!“ Istovremeno je govorio da je rušenje režima Islamske Republike možda u planu („Zašto ne bi došlo do promene režima???“), kao i da bi to bila velika greška („Ne želim to… Promena režima podrazumeva haos, a mi ne želimo da vidimo toliko haosa“).
Ovaj rat se zapravo više tiče jednog drugog režima: Trumpovog. Njegova svrha je da učvrsti i demonstrira načelo da je čak i kada su u pitanju najozbiljniji poslovi pred kojima se predsednik može naći, on spreman da učini bilo šta, ako će to proizvesti slike koje mu se dopadaju, bilo šta što će mu pružiti priliku za samoveličanje i izbegavanje izjašnjavanja neophodnog za vođenje (sitničavo) racionalne politike. U takvim nastojanjima nema prostora za prekid vatre.