U poznim godinama francuski liberalni mislilac iz 18. veka Žozef Sijes je na pitanje šta je radio tokom Jakobinskog terora u Francuskoj revoluciji odgovorio: „Preživeo sam ga.“ Razmišljajući o Sijesu Majkl Ignatijev smatra da i liberali mogu da prežive revolucionarna vremena. Treba da ostanu politički relevantni kako bi posle revolucije (ako budu imali sreće da je prežive) sačuvali ono što je revolucija postigla i obnovili ono što je uništila.
Komentari Majkla Ignatijeva važni su ne samo zato što je on cenjeni biograf Isaije Berlina i bivši lider Kanadske liberalne partije, već i zato što ima neposredno iskustvo ne-liberalizma 21. veka. Bio je rektor i predsednik Srednjoevropskog univerziteta kada ga je Viktor Orban proterao iz Mađarske, političkim činom koji je označio dolazak post-liberalnog doba.
Dakle, zakoračili smo u novo doba i sad se postavlja pitanje da li to znači da će populisti preuzeti planetu.
Za manje od godinu dana, Sjedinjene Američke Države ne samo da su prestale da budu čuvar posleratnog liberalnog poretka, već su postale njegov glavni protivnik. Efekat američke „promene strane“ u međunarodnoj politici toliko je značajan da se može uporediti jedino sa posledicama raspada Sovjetskog Saveza. Trampovska revolucija promenila je identitet gotovo svih političkih aktera. Istovremeno, simptomi populističkog preuzimanja vlasti mogu se videti u mnogim delovima sveta.
Dakle, postavlja se pitanje koje su opcije centralno-levih liberala kada dođu na vlast u post-liberalnom svetu i kako oni treba da oblikuju svoj novi politički identitet.
Uobičajeni odgovor glasi da liberali moraju da budu branioci demokratije, pristojnosti i zdravog razuma – da treba da predstave politiku kao sukob između demokratije i autoritarizma, razuma i ludila, kompetencije i katastrofe. Ta strategija zvuči plemenito, ali nije se pokazala naročito uspešnom. Očekivanje da će se populističke vlade urušiti same od sebe zbog sopstvene nepažnje i ekstremizma pokazalo se pogrešnim. Dosadašnje iskustvo pokazuje da je populističkim partijama teže da prvi put dođu na vlast nego da se na nju vrate.
Donald Tramp je pokazao da populistički lideri, kada jednom dođu na vlast, imaju tendenciju da se vrate po drugi put. Godine 2023. stranka Roberta Fica takođe se vratila na vlast na parlamentarnim izborima u Slovačkoj. Na izborima u oktobru 2025. u Češkoj Andrej Babiš je ponovo pobedio. Pokušaji liberala da zastupaju normalnost i obnovu nisu doneli rezultate. Kao što pokazuje poslednja godina Bajdenove administracije, razum može biti ismejan kao senilnost, a normalnost kao arogancija elita. Čak ni liberalni birači nisu naročito željni da se vrate u nedavnu prošlost. U politici, ono „juče“ za kojim ljudi žude nikada nije neposredna prošlost.
I Poljska je, baš kao i SAD, primer neuspeha post-populističkih vlada koje su igrale na kartu normalnosti, vladavine prava i borbeni anti-populizam. Povratak Donalda Tuska na vlast u Poljskoj 2023. bio je shvaćen kao dokaz otpornosti liberalne agende. Poljski premijer je retka pojava, harizmatični liberal, a njegova pobeda navela je mnoge da poveruju kako sada sledi preokret populističkog talasa u centralnoj i istočnoj Evropi. Izgledalo je da nema jačeg argumenta u prilog liberalizmu od osam godina porazne nacionalističko-populističke vladavine, u slučaju Poljske od strane stranke Pravo i pravda (PiS). Ali manje od dve godine nakon Tuskove pobede, taj optimizam se topi. Čini se da je njegova nestabilna vladajuća koalicija osuđena na propast. Već je izgubila ovogodišnje predsedničke izbore, popularnost joj opada, a zemlja – naročito mlađa generacija – klizi dalje udesno.
Problem sa predstavljanjem borbe protiv populizma kao borbe za odbranu demokratije je u tome što gotovo niko nije otvoreno protiv demokratije. Ali u atmosferi krajnje politizacije svi smatraju da je najveća opasnost za demokratiju pobeda stranke koju oni ne podržavaju. Kao što pokazuju postizborne studije u SAD, dok su Demokratska partija i njeni birači očekivali pobedu pozivajući građane na odbranu demokratiju, upravo je „odbrana demokratije“ bila jedan od razloga koje su republikanski birači navodili kada su objašnjavali zašto su glasali za Trampa 2024.
Fokus na vladavinu prava još manje obećava. Glavni izazov za post-populističke vlade je to što su ne-liberali zauzeli javne institucije, od medijskih kuća do ustavnih sudova, pa je odbrana principa podele vlasti postala zapravo odbrana partijskih lojalista koje su prethodne populističke vlade često nelegalno postavljale. Liberali su se tako našli zarobljeni u onome što su politikolozi Stenli Bil i Ben Stenli nazvali „post-populističkom trilemom“: da bi zadržale podršku javnosti post-populističke liberalne vlade moraju biti brze, efikasne i besprekorno se pridržavati zakona – jer je vladavina prava njihov borbeni poklič. Ali iskustvo pokazuje da je moguće ostvariti samo dva od ta tri cilja, nikada sva tri odjednom. Možete biti brzi i efikasni, ali samo ako usvojite populistički stil odlučivanja koji narušava principe zakonitosti. A ako se fokusirate na legalizam, rizikujete da budete spori ili neefikasni i da razočarate svoje pristalice.
Suočen sa javnim servisom koji je i dalje pun lojalista PiS-a i koji deluje kao glasilo desnice, Tusk se našao pred teškom odlukom: da prekrši pravila kako bi promenio javnu televiziju i time narušio svoj imidž branioca pravne države, ili da živi sa neprijateljski nastrojenim emiterom odlučnim da obori njegovu vladu. Pred sličnim izborom našao se i kada je reč o Ustavnom sudu. U oba slučaja odlučio se za brzinu.
Mađarska bi mogla da postane ekstreman primer post-populističke trileme. Čak i ako opozicija uspe da pobedi na izborima sledećeg aprila, postavlja se pitanje da li će posle četiri mandata Viktora Orbana uopšte biti u stanju da preuzme vlast, jer su gotovo sve takozvane nezavisne institucije pune Orbanovih lojalista? Demontaža zarobljene države je praktično nemoguća bez kršenja postojećih pravnih ograničenja.
***
A šta je sa Britanijom? U ovom mračnom kontekstu, pobeda Laburističke partije prošle godine delovala je kao najbolja šansa za uspešnu post-populističku liberalnu vladu. Britanija je posle brexita bila idealna pozornica za levi centar koji je trebalo da artikuliše neku vrstu „trećeg puta“ – ne između tržišta i države, već između radikalne levice i desnice opsednute teorijom „velike zamene“. Ne bi to bio prvi put da Ujedinjeno Kraljevstvo ostane pribrano i nastavi dalje, dok drugi ostaju ne-liberalni i rastrojeni. Delovalo je kao da je neuspeh konzervativnih vlada posle brexita bio toliko spektakularan da su britanski birači postali imuni na populistička iskušenja. Za razliku od Tuska u Poljskoj, Kir Starmer je stupio na dužnost s velikom većinom i mogao je da se osloni na profesionalnu državnu službu i nezavisne sudove. Uostalom, i sama Laburistička partija je post-populistički akter: preživela je radikalizam Džeremija Korbina i ponovo prigrlila vrline zdravorazumskog centrizma.
Zašto onda Starmerova vlada tako brzo posrće i propada? Zašto komentatori pitaju: „Da li je ovo početak Engleske revolucije?“ i primećuju da „odavno nismo videli toliko gnevnih ljudi na tolikom broju ulica okićenih crveno-belim zastavama širom zemlje“? Da li je u pitanju loše vođstvo, loša sreća ili nešto dublje?
U drugoj polovini 19. veka, Volter Bejdžot je tvrdio da je monarhija najbolji oblik vladavine zato što ljudi teško mogu da zamisle neki drugi. Možemo se nadati da danas isto važi za demokratiju – ali ograničena politička imaginacija nije spasla monarhije u većem delu Evrope. Hoće li biti dovoljna da spase liberalnu demokratiju? U normalnim vremenima, skučena imaginacija može biti faktor političke stabilnosti, ali u revolucionarnim vremenima upravo moć podsticanja javne imaginacije postaje srž politike.
Pogledajmo na primer Sjedinjene Države: sviđalo se to nama ili ne, Trampov revolucionarni duh postigao je nešto važno. On je ponovo uspostavio primat politike, slično kao što je to učinila revolucionarna levica u 19. i 20. veku. Ubedio je birače da, ako vlada zaista želi nešto da uradi, ona to i može – i da mnogo hvaljena liberalna ograničenja izvršne vlasti, poput nezavisnih sudova ili nezavisnih centralnih banaka, često služe samo kao izgovor elitama da ne sprovedu promene koje većina želi. Dok su liberalne elite tvrdile da se migrantska politika ne može preokrenuti bez katastrofalnih posledica, Tramp ju je preokrenuo kršeći zakon i čineći stvari koje su njegovi protivnici (s pravom) nazivali ne-američkim. Rezultat: 2025. više ljudi napušta Sjedinjene Države nego što u njih ulazi, bilo legalno ili ilegalno. I dok su analitičari tvrdili da će tržišta kazniti Trampa zbog njegove politike carina, najviših još od 1930-ih, u kratkom roku tržišta su sledila Trampa umesto da mu se suprotstave, dok su se najbogatiji Amerikanci, umesto da stanu u odbranu svog voljenog slobodnog tržišta, jednostavno priklonili njegovom dvoru.
Jasno je da sada živimo u revolucionarnim vremenima. Kada se osvrnemo unazad, možemo prepoznati korene radikalnih promena kroz koje prolazimo u političkom nasleđu pandemije kovida-19. Ona je preokrenula pretpostavke o tome šta je politički i društveno moguće, pretvarajući nezamislive scenarije u stvarnost. Fizički zatvoreni u svojim kućama spremali smo se za revoluciju u svojim glavama.
Ako ste radikalni klimatski aktivista, maštate o danu kada će svi avioni biti prizemljeni i prestati da zagađuju planetu. Pre kovida to nije bilo moguće. A onda je stigao kovid i svi smo bili prizemljeni. Ako ste desničarski radikal, maštate o zemlji u kojoj niko ne prelazi granicu i u kojoj nema imigranata. I eto, to se dogodilo preko noći. Korona je omogućila (i učinila zamislivim) stvari koje su do juče bile nemoguće, čak i ako su ih mnogi priželjkivali.
***
Stanje savremene politike je svodivo na igru istine. Kršenje pravila postalo je izvor legitimnosti.
Politika više nije strukturisana tradicionalnom podelom na levicu i desnicu. Populisti koji su odlučni da zatvore granice između država otvorili su granice između levice i desnice. Populistička desnica je prisvojila mnoge teme koje su tradicionalno zastupali levičari – pre svega odbranu slobode govora i napad na neoliberalizam. Zapravo, te teme su postale suštinski deo privlačnosti populističkih lidera.
Današnja politika oblikovana je sukobom dve „pobune protiv istrebljenja“.
Jedna je proizvod ekološke imaginacije, koju pokreće preteća klimatska kriza. Ona podstiče verovanje da ćemo, ako ne promenimo način na koji živimo i proizvodimo, uništiti život na Zemlji. Drugu pokreće demografska imaginacija zasnovana na padu nataliteta, porastu migracija i strahu od izumiranja „mog naroda“ i nestanka „našeg načina života“.
Ekološka imaginacija je kosmopolitska: polazi od pretpostavke da se život kakav poznajemo može sačuvati samo ako čovečanstvo deluje zajedno. Demografska imaginacija je nativistička: ona polazi od uverenja da „drugi“ žele da nas zamene i da ih moramo zaustaviti. U oba slučaja budućnost izaziva strah. Ona više nije projekat već projekcija: projektovana globalna temperatura za sto godina ili projektovani postotak stranaca u mojoj zemlji za dve decenije.
Oba ova pogleda na svet zasnovana su na apokaliptičnoj simbolici i osećaju hitnosti. I klimatski aktivisti i nacionalni populisti veruju da živimo poslednje dane sveta.
Ali iako i ekološku levicu i anti-migrantsku desnicu pokreće revolucionarni impuls, te dve strane nisu jednako pozicionirane da od njega profitiraju. U Italiji popularnost Đorđe Meloni ostaje stabilna iako broj migranata nije opao, jer njeni birači veruju da ona želi isto što i oni. Ali odvažne klimatske politike nisu pomogle Zelenima dok su bili deo nemačke vlade, jer su mnogi birači bili spremni da im daju mandat da promene svet, ali pod uslovom da se ništa ne promeni u njihovom načinu života.
Političko polje se naginje udesno, a levica ne uspeva da pomeri debatu ka temama koje joj više leže. „Ljudi se rađaju kao revolucionari“, napisao je nemački liberal Ludvig Bamberger u pariskom izgnanstvu 1862. „O tome da li će neko postati crveni ili beli revolucionar odlučuje slučaj.“ Ovih dana je verovatnoća da besan čovek završi na desnici prilično visoka.
Postavlja se pitanje mogu li liberali iskoristiti novi „globalistički“ zaokret zapadne ekstremne desnice i preoblikovati se kao novi suverenisti. Da li je novi progresivni nacionalizam najbolja izborna strategija za liberale u trampovskom svetu? Nedavna studija Evropskog saveta za spoljne odnose sugeriše da, dok se desnica kreće ka civilizacijskom nacionalizmu, liberali i progresivci u zemljama poput Danske i Kanade uspešno se ogrću nacionalnom zastavom predstavljajući sebe kao branioce suvereniteta naspram Trampa. Može li ta strategija uspeti za laburiste, imajući u vidu da je Britanija jedna od zapadnih zemalja u kojima je Tramp posebno omražen?
Primamljivo je odgovoriti sa „da“, ali realističniji odgovor je „verovatno ne“. Anti-trampovski nacionalizam imao je izborni uspeh u zemljama koje je Tramp direktno ugrožavao. Američki predsednik je otvoreno izjavljivao da želi da anektira Kanadu i Grenland, ali (za sada) ne pominje aneksiju nekog dela Britanije.
Laburisti bi mogli doći u iskušenje da naprave nacionalistički zaokret, ali to verovatno neće uspeti. Kada imate protivnike ogrnute nacionalnom zastavom, postaje teško da vi to isto učinite na iole ubedljiv način. Upravo to se danas događa u Engleskoj. Odbojnost prema samoj reči „suverenitet“ jedno je od nasleđa referenduma o brexitu. Laburistička vlada je možda postala neosporni evropski lider u suprotstavljanju agresiji Vladimira Putina na Ukrajinu – Starmeru se pripisuje centralna uloga u stvaranju „koalicije voljnih“ i sprečavanju Trampa da uskrati podršku Kijevu – ali spoljna politika neće oblikovati britansku političku debatu. Javnost više uzbuđuje pitanje migracija nego rat Rusije protiv Evrope, a tu su laburisti na gubitničkoj strani. Propovedati „Cool Britannia“ 2027. biće očigledno drugačije nego 1997.
Zaokret ka nacionalizmu, ma koliko „progresivno“ bio formulisan, može biti opasan. Engleski nacionalizam, koji je očigledno u usponu – dovoljno je pogledati rastuću popularnost crveno-belog krsta Svetog Đorđa – podseća, po mom mišljenju, na postsovjetski ruski nacionalizam. Pun gneva, a zakasneo. Kao što su etnički Rusi u Sovjetskom Savezu zamenili opalu moć za pojačani identitet, tako su i Englezi u Ujedinjenom Kraljevstvu nekada imali većinu stubova moći, ali su teško izražavali sopstveni identitet. Više ne misle da je Bog Englez, niti su sigurni da bi mogao sebi da prišti kuću u preskupom Londonu. Škoti, Severni Irci i Velšani imaju svoje parlamente i vlade. Njihovi politički identiteti zasnovani su na razlikovanju od engleskog. Englezima je prepuštena cela imperijalna krivica i tmurna ekonomska stvarnost u suprotnosti sa impresivnim makroekonomskim podacima. Mnogi Englezi sebe doživljavaju kao žrtve i zato su podložniji anti-migrantskom nacionalizmu ekstremne desnice Najdžela Faraža nego građanskom suverenizmu koji nude laburisti.
Starmerova vlada nije u stanju da nadmaši Faraža u ograničavanju migracija i buđenju engleskog nacionalnog ponosa. Istovremeno, laburisti ne mogu ostati relevantan politički akter ako ne artikulišu sopstvenu liberalno-nacionalnu viziju 21. veka.
Teme poput migracija i nacionalnog identiteta neće nestati na ostrvu koje pati od onoga što je nemački pesnik Hans Magnus Encensberger dijagnostikovao kao „demografsku bulimiju“ – nakupljenu paniku izazvanu strahom „da bi previše i premalo ljudi moglo istovremeno postojati na istom prostoru“: premalo „nas“ i previše „njih“.
U tom smislu, egalitarne ekonomske politike, čak i kada su delimično uspešne, neće biti dovoljne da povrate poverenje građana u laburističku agendu. Laburističko obećanje da će izgraditi 1,5 miliona kuća u pet godina je odraz hrabre politike, ali britansku politiku ne definiše stambena kriza već kriza doma.
***
Ako je dom mesto koje razumeš i gde se osećaš prihvaćenim, onda Britanija za većinu ljudi više nije dom. Ni lokalno stanovništvo ni migranti ne osećaju se kao kod kuće. U liberalnom diskursu, anti-migrantsko raspoloženje obično se tumači kao pokušaj većinskog, „domaćeg“ stanovništva da odbrani svoj položaj od manjina. I to je u mnogim slučajevima tačno, ali za mnoge birače migracija je i gubitak doma, a time i gubitak slobode, a ne moći. Na engleskom jeziku, izraz „osećaj se kao kod svoje kuće“ (make yourself at home) – kako su nas učili u mojoj bugarskoj školi – znači pozvati nekoga da se oseća slobodno, da govori bez straha da će biti osuđen ili pogrešno shvaćen. Prava politička šteta koju je izazvala takozvana „woke“ agenda i prateća agresivna normativnost poslednjih godina jeste u tome što je drastično pojačala osećaj beskućništva, čak i među onima koji imaju sreću da poseduju kuću.
Laburistima bi možda pomoglo da na birače koje gube u korist Faraža počnu da gledaju kao na drugu vrstu migranata – ne migranata u prostoru, već migranata u vremenu. Za te ljude dom pripada nekoj prohujaloj epohi. Oni tiho zavide novopridošlim strancima jer oni, za razliku od njih, imaju mesto na koje mogu da se vrate, mesto koje su oni sami izgubili. Glas za Reformu je zamišljena karta za izgubljeni dom.
Znamo da u politici ne postoji voz koji vas može odvesti na mesto po imenu „juče“. Ali pravi izazov za laburiste nije da dokažu da Faraž greši, već da ponude neku vrstu ograničene solidarnosti, onu koja će ljudima pomoći da se ponovo osećaju kao kod kuće.
U suprotnom, pokazalo bi se da je Majkl Ignatijev bio u pravu: u revolucionarnim vremenima glavni zadatak liberala je da prežive.