Debata je to koja se vodi od davnina: da li čoveka kvari moć ili ipak strah od gubitka moći? Šta god da je pravi odgovor, jasno je da se u Sjedinjenim Državama dešava nešto vanredno.
Proteklih nedelja, mediji su bili preplavljeni pričama o ličnom bogaćenju predsednika Donalda Trampa. Kako se navodi, porodica Tramp i njihovi poslovni partneri prikupili su 320 miliona dolara u naknadama od nove kriptovalute, posredovali u poslovima sa nekretninama vrednim milijarde dolara, a onda je povrh svega Tramp drage volje prihvatio ponudu Katara da američkoj vladi pokloni luksuzni avion.
Forbes procenjuje da je od marta 2024. do marta 2025. Trampova neto vrednost porasla za 1,2 milijarde dolara. Ova vanredna situacija postavlja tri ključna pitanja. Prvo, zašto se Tramp čak ni ne pretvara da sledi uobičajeni predsednički scenario poštovanja jasnih granica između javne funkcije i privatnog biznisa? Drugo, zašto javnost ne reaguje na rastuće bogatstvo i sukob interesa porodice Tramp? I treće, koliko dugo to može da traje?
Predsednikov sin, Donald Tramp Mlađi, dao je direktan odgovor na prvo pitanje. U svom govoru na poslovnom forumu u Kataru, izrazio je mišljenje porodice Tramp da će vas „ionako napadati bez obzira na sve“ i da zato samo gubitnici igraju po pravilima. Ima smisla.
Zahvaljujući decenijama besa zbog korupcije danas je gotovo nemoguće poverovati da neko ko teži moći to ne čini da bi se obogatio. Ali postoji ključna razlika između onih, poput Trampa, koji ne kriju da su u sukobu interesa i licemera koji to kriju. Saga o Hanteru Bajdenu podseća nas da su pokušaji sina bivšeg predsednika da prikrije svoje poslovne dilove izazvali više besa nego sami dilovi.
Trampu u korist idu i razmere njegovih profita. Za obične građane, svaki iznos koji je sto ili više puta veći od njihovog godišnjeg prihoda, praktično je neshvatljiv. Ljudi ne razmišljaju u milijardama, pa su im Trampovi dilovi manje-više besmisleni.
Drugo pitanje – zašto je javnost ravnodušna? – za mnoge je posebno bolno. „Ili šira javnost nikada nije ni marila za to“, sugeriše Pol Rozencvajg, viši savetnik u istrazi koju je Kenet Star vodio 1990-ih protiv predsednika Bila Klintona, ili je „nekada marila, ali više ne“. Po njegovom mišljenju, bes zbog korupcije je „oduvek bio samo plod mašte elite“.
I više od toga. Istorijski gledano, podanici monarha u mnogim zemljama tolerisali su vladarsku korupciju jer je transparentna. Raskošan način života kraljevske porodice po pravilu je bio izložen javnom pogledu.
U 19. veku se smatralo da je monarhija oblik stabilne vlasti jer su je ljudi lako razumeli. Demokratija se danas procenjuje na sličan način. Preokupacija javnosti korupcijom nastaje kada demokratija prestane da ima smisla – kada ljudi više ne znaju ko donosi odluke. „Ko zapravo odlučuje?“ pitanje je koje razdire moderne demokratije. Da li lideri slede volju birača ili svojih donatora? Da li zaista vladaju ljudi koje smo izabrali ili anonimne bezlične birokrate?
U doba rastuće neizvesnosti i nepoverenja, lakše je polagati nade u neku harizmatičnu figuru nego u komplikovanu institucionalnu mašinu moderne demokratije. Sve veća privlačnost personalizovane moći direktan je rezultat utiska ljudi da više ne shvataju kako njihove demokratije funkcionišu.
U Trampovoj Beloj kući bar o pitanju ko odlučuje ne mora da se brine. On je taj koji odlučuje pa zato ni bogaćenje njegove porodice ne izgleda tako preteće. Tramp je možda jedan od najviše korumpiranih među svim američkim predsednicima, ali je i najtransparentniji.
U tome leži diskretni šarm takozvanih patrimonijalnih režima – privlačnost vođenja države kao porodičnog biznisa. Tramp je shvatio da zakulisne radnje slabe vlast, koja je ugrožena ako je njen nosilac optužen ne za korupciju, već za licemerje.
Trampova administracija je pakao za teoretičare zavere, jer je kod njega sve otvoreno. Aktuelni talas antiliberalizma predstavlja pobunu protiv dvostrukih aršina. U društvu kojim vlada nepoverenje, cinik je jedini kome se može verovati. U svojoj idealizovanoj verziji, moderna demokratija obećava da će politički lider svoju decu tretirati kao i svu ostalu. Ali birači novih autokrata u to više ne veruju.
Što se tiče odgovora na treće pitanje – koliko dugo se mogu tolerisati Trampovi „prelepi“ dilovi – ostaje da se vidi. Jedno je, međutim, jasno: ako se većina Amerikanaca na kraju okrene protiv ove administracije, njihov bojni poklič verovatno će biti „licemerje“.