Posle Hladnog rata, nekoliko istaknutih mislilaca usmerilo je svoju pažnju na oblik sveta u nastajanju. „Kraj istorije?“ (1989) Fransisa Fukujame, „Sukob civilizacija?“ (1993) Semjuela Hantingtona, „Posle lenjinizma: Novi svetski nered“ (1991) Kena Džavita i „Građanski ratovi“ (1994) Hansa Magnusa Encensbergera – sve su to bila predviđanja o novom svetskom poretku. Za protekle tri decenije, bez obzira na tačnost ovih prognoza, mnoge njihove tvrdnje su se uklopile u opšti politički diskurs.
U našoj trenutnoj geopolitičkoj stvarnosti, vizije budućnosti zamenjene su analogijama iz prošlosti. Razmišljanje putem istorijske analogije postalo je omiljeni način suočavanja sa anksioznostima sadašnjice. Jedva da prođe dan, a da se ne vratimo u tragični međuratni period Evrope ili u turbulentne (daleko manje tragične) 70-e ili čak u doba antike. Ilon Mask priznaje da ne može da prestane da razmišlja o padu Rima. „Rim je pao zato što su Rimljani prestali da rađaju Rimljane“, ponavlja Mask. Za njega, pad stope nataliteta u Rimu u prvom veku pre nove ere govori nam sve što treba da znamo o globalnoj konjunkturi danas – da je, naime, demografija sudbina.
Neki analitičari zamišljaju američkog predsednika Donalda Trampa kao savremenu verziju Endrjua Džeksona, njegovog populističkog pandana iz 19. veka. Širom Istočne Evrope, radikalni preokret u Sjedinjenim Državama suprotstavlja se gorko-slatkom iskustvu sovjetskih konvulzija koje su dovele do kraja Hladnog rata – i zato mnogi ekstrapoliraju da je današnji nered odraz krize američke moći. Sinolozi su, prirodno, opsednuti kineskim analogijama. Ugledni stručnjak za Kinu Orvil Šel je u februaru napisao da se, „iako Mao Cedung, koji je pokrenuo nasilnu kinesku Kulturnu revoluciju, i Tramp dele malo toga u pogledu geografije, ideologije ili frizure, obojica se mogu opisati kao agenti pobune“.
Pa ipak, da li su istorijske analogije zaista korisne za razumevanje sadašnjeg trenutka? I da li smo uopšte u stanju da ih uspešno izvedemo?
Politikolog Robert Džervis je odavno primetio da kreatori politika selektivno biraju analogije koje odgovaraju njihovim uverenjima ili predispozicijama, što ponekad dovodi do pogrešnih odluka. Bio je u pravu. Neke pogrešno izvedene istorijske analogije mogu imati štetne posledice. Prekomerno korišćena analogija sa Vajmarskom republikom 30-ih, koja označava uspon fašizma, i analogija sa njegovim istorijskim partnerom u zločinu, Minhenskim sporazumom iz 1938, koji je bio pokušaj smirivanja situacije u Evropi – igrale su važnu ulogu u tragičnim odlukama Vašingtona u Vijetnamu i Iraku.
Ali analogije su zavodljive ne samo zato što pokazuju sličnosti, već i zato što nam pomažu da istaknemo razlike. Revolucionarni duh Trampovog programa se očigledno razlikuje od politike perestrojke sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova, iako ruska elita Trampa doživljava kao figuru sličnu Gorbačovu, koja će izazvati šokove u američkom sistemu i ubrzati njegov pad. Podjednako je loše porediti doba Trampa sa Kulturnom revolucijom. Analogije prosto nisu uvek korisne.
Popularna upotreba istorijskih analogija može biti vođena okolnostima i nije puka funkcija našeg shvatanja prošlosti. Reakcija Zapada na rusku aneksiju Krima 2014. godine verovatno je bila pod uticajem istovremenog obeležavanja stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata u Evropi. Poplava kulturnih proizvoda povodom te godišnjice animirala je intelektualnu debatu u kojoj su neki tvrdili da naš problem nije pasivnost – već preterana reakcija.
Može se diskutovati o tome da li bi, da se rušenje Berlinskog zida 1989. godine nije poklopilo sa dvestagodišnjicom Francuske revolucije, naše tumačenje pratećih promena u Centralnoj i Istočnoj Evropi bilo drugačije. Ono što danas smatramo revolucijom, moglo je biti drugačije klasifikovano da se dogodilo, recimo, 1979. godine: možda kao kolaps saveza država, iscrpljenost imperije, pa čak i anti-autoritarna društvena mobilizacija. Ali ne nužno revolucija.
Mada su istorijske analogije rizične i mogu biti nasumične, one su vredni intelektualni instrumenti za mapiranje odluka s kojima se suočavaju kreatori politika. Za razliku od drugih analitičkih alata, one nam pomažu da razumemo odnos kreatora politika prema konkretnoj krizi. One mere njen intenzitet. Poređenje trenutne situacije sa 30-im ili 70-im godinama ukazuje na određeni stepen anksioznosti i uzbune u društvu.
I dok su sumnjive analogije krive za nebrojeno mnogo loših odluka, one su ključne za prevazilaženje krize u političkoj orijentaciji. Istorijske analogije pružaju kognitivni okvir za organizovanje informacija i razumevanje sveta. One pomažu kreatorima politika da povežu sadašnjost sa prošlošću, nudeći način da se složene situacije uproste i budu razumljivije. One omogućavaju kreatorima politika da nepoznato ugledaju kao poznato.
One mogu da nam osvetle sadašnji trenutak. Za razliku od raznih proročanstava o svetu posle Hladnog rata, istorijske analogije nisu toliko evrocentrične i više se zasnivaju na raznovrsnom skupu nacionalnih istorija. Posle Hladnog rata, zapadne liberalne demokratije smatrane su modelom budućeg sveta. To kako su se snalazili ljudi van Evrope i Amerike nikoga nije zanimalo. Danas postoji veća svest o istorijskim analogijama koje se koriste u različitim delovima sveta. Ne možemo ignorisati činjenicu da se, dok mnogi na zapadu krizu međunarodnog poretka shvataju kao povratak fašizmu, u Kini ona shvata drugačije – kao dobrodošao i definitivan kraj produženog „veka poniženja“ te velike zemlje.
Istorijske analogije su takođe manje podložne grupnom razmišljanju od ideologija ili teorija. Politikolog Juen Feng Hong pronicljivo opisuje donošenje odluka u SAD-u tokom Vijetnamskog rata kao rat analogija. Kreatori politika i stratezi su zastupali svoje stavove mobilišući različite istorijske analogije. Razmišljanje kroz istorijske analogije uslovljava demokratsko donošenje odluka, jer jača političku komunikaciju. Za razliku od apstraktnih analitičkih koncepata, istorijske analogije ispunjavaju prostor donošenja odluka istorijskim ličnostima i detaljima i time rasprave postaju razumljive javnosti.
Izazov sadašnjeg trenutka u tom smislu ne leži u pronalasku „ispravne“ analogije. Problem je razumeti kako suprotstavljene analogije prevladavaju i utiču na donošenje odluka. Analogije treba pomno ispitati, kao da ih polažemo na psihoanalitički kauč.
Ako kineski predsednik Si Đinping veruje da se „trenutno dešavaju promene kakve nismo videli 100 godina“, on verovatno pokušava da razume Trampov svet poredeći ga sa anarhičnim periodom ratova koji je doveo do komunističke revolucije u njegovoj zemlji. Ako Putin aktuelna previranja na zapadu poredi sa onim što se dogodilo u komunističkom bloku pre 35 godina, doći će do zaključka da je kolaps neizbežan. Ako istočni Evropljani tumače današnju krizu na osnovu vlastitog iskustva, lakše ćemo razumeti kako oni zamišljaju budućnost Evropske unije. Upravo je uporno Orbanovo poređenje EU sa Sovjetskim Savezom ono što barem delimično objašnjava njegovu tvrdnju da je raspad bloka neizbežan i da Mađarska treba da se pripremi za tu imploziju.
U svetu u kome iza velikih geopolitičkih aktera više ne stoje velike ideologije, istorijske analogije nude mogućnost prevazilaženja površnog spoljnopolitičkog realizma. Analogije su, na kraju krajeva, višeznačne kao i sama istorija.
Zato eksplozija rezonovanja uz pomoć istorijskih analogija može biti i pozitivan dokaz da je ono što vidimo u Sjedinjenim Državama zapravo revolucija. U Trampovoj mašti, globalna supremacija SAD sačuvaće se samo ako se uništi liberalni poredak koji predvodi Amerika. Samo antikapitalistička revolucija predvođena milijarderima može spasiti kapitalizam. Činjenica da se Trampova revolucija najbolje objašnjava ne pozivanjem na utopijske vizije, već istorijskim analogijama opravdava naš osećaj da doživljavamo revoluciju u ključu romana „Leopard“ Đuzepea Tomazija di Lampeduze, vođeni uvidom da „ako hoćemo da sve ostane isto, sve se mora promeniti“.