Dok sam posmatrao očaj i zbunjenost liberala širom sveta zbog pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima u novembru, imao sam utisak da sam to jednom već doživeo. Trenutak me je vratio u 1989, godinu kada je pao Berlinski zid, što je označilo početak kraja sovjetskog komunizma i uklanjanje gvozdene zavese koja je delila Evropu od kraja Drugog svetskog rata. Razlika je bila u tome što je svet koji se srušio 1989. bio njihov, svet komunista. Sada je naš, svet liberala.
Te godine kada se svet okrenuo naglavačke, živeo sam u državi Varšavskog pakta kao student završne godine studija filozofije na Sofijskom univerzitetu u Bugarskoj. Čitavo iskustvo izgledalo je kao produženi kurs francuskog egzistencijalizma. Posmatrati iznenadni kraj nečega za šta nam je rečeno da će trajati zauvek bilo je zbunjujuće – podjednako oslobađajuće i alarmantno. Moje kolege i ja smo bili preplavljeni novim osećajem slobode, ali smo takođe bili akutno svesni krhkosti svega političkog. Ispostavilo se da je taj radikalni prekid presudno definisao moju generaciju.
Ali taj prekid je bio širi – u globalnim razmerama – nego što su mnogi od nas u to vreme mogli da shvate. Zaista, 1989. je bila annus mirabilis, čudesna godina, ali nimalo nalik onome kako je zapadni liberali tumače poslednje tri decenije. Otpornost koju je Komunistička partija Kine pokazala u suzbijanju prodemokratskog pokreta na Tjenanmenu bila je značajnija od pada Berlinskog zida. Za Ruse najvažniji aspekt 1989. godine nije bio kraj komunizma, već kraj sovjetske imperije, sa povlačenjem njenih trupa iz Avganistana, što je Osami bin Ladenu omogućilo da proglasi pobedu džihadista nad bezbožnim SSSR-om. To je takođe bila godina kada je nacionalizam počeo da vraća svoj politički primat u bivšoj Jugoslaviji.
Povratak Trampa na vlast u Sjedinjenim Državama može biti još jedan takav slučaj u periodu ogromnog političkog loma. Ako liberali žele da efikasno odgovore na izazov nove Trampove administracije, moraće da kritički razmisle o onome što se dogodilo 1989. i da odbace priču koju sami sebi o tome oduvek pričaju. Sredstva za prevazilaženje očaja nalaze se u boljem razumevanju.
Iz perspektive liberala, poređenje antisovjetskih revolucija iz 1989. sa neliberalnim revolucijama danas može da zvuči skandalozno. Prema čuvenoj frazi Fransisa Fukujame, 1989. je bila „kraj istorije“, dok bi Trampova pobeda, veruju mnogi liberali, mogla da nagovesti kraj demokratije. Godina kada je pao Berlinski zid posmatrana je kao trijumf Zapada; danas razgovorom dominira opadanje Zapada. Kolaps komunizma obeležila je vizija demokratske, kapitalističke budućnosti; ta budućnost je sada prožeta neizvesnošću. Raspoloženje je 1989. bilo internacionalističko i optimistično; danas je to ogorčeni nacionalizam, ponekad čak i nihilizam.
Međutim, insistirati na razlikama između nekad i sad znači prevideti njihove sličnosti. Iskustvo takvih trenutaka u istoriji može nas naučiti mnogo čemu, ali najvažnija je puka brzina promene: ljudi preko noći menjaju svoje stavove i politički identitet; ono što se koliko juče smatralo nezamislivim, danas se podrazumeva. Promena je toliko duboka da ljudima njihove stare pretpostavke i izbori odjednom deluju neshvatljivo.
Prevedeno na ovaj trenutak: Kako je pre samo šest meseci bilo koja razumna osoba mogla da poveruje da bi ostareli i nepopularni Džo Bajden mogao biti ponovo izabran?
Tramp je zaokupio maštu javnosti ne zato što je imao bolji plan kako da pobedi u ratu u Ukrajini ili upravlja globalizacijom, već zato što je shvatio da jučerašnjeg sveta više ne može biti. Posleratni politički identitet Sjedinjenih Država nestao je u ambisu glasačke kutije. Nova Trampova administracija može uspeti ili propasti pod sopstvenim uslovima, ali stari svet se neće vratiti. Čak ni većina liberala ne želi da se vrati. Malom broju Amerikanaca danas odgovara pojam američke izuzetnosti.
Posle Trampove pobede, pojedini politički komentatori su se mračno osvrnuli na 1930-te, kada je fašizam vrebao svet. Problem je u tome što su 1930-te van živog sećanja, dok su za mnoge od nas 1990-te još uvek žive. Te decenije sam naučio da radikalni politički prekid pobednicima daje blanko ček. Razumeti zašto su ljudi glasali za Trampa nije od naročite pomoći za shvatanje šta će on raditi na funkciji.
Političke lomove ostvaruju dotad nezamislive koalicije, ujedinjene više svojim intenzitetom nego zajedničkim programom. Političari koji pripadaju takvim koalicijama obično imaju kameleonsku sposobnost da se prilagode trenutku – u naše vreme, niko za to nije sposobniji od Trampa. Američki liberali koje je zaprepastilo to što su ljudi u stanju da milijardera plejboja smatraju za vođu pokreta protiv establišmenta, treba da se prisete da je Boris Jeljcin, heroj ruske antikomunističke revolucije 1990-ih, bio jedan od lidera Komunističke partije samo nekoliko godina ranije.
Poput kraja sovjetske ere, i Trampova pobeda će imati globalne dimenzije. Ona označava istek vremena za Sjedinjene Države kao liberalne imperije. Da, Amerika ostaje vodeća svetska sila, i ostaće svojevrsna imperija, ali neće biti liberalna. Kako je pokazao Bajdenov neujednačen skor u mobilizaciji podrške za odbranu „liberalnog međunarodnog poretka“ suočenog sa invazijom Rusije na Ukrajinu, sama ideja takvog poretka je za mnoge kritičare uvek bila zapadna fikcija. Poredak je, naime, postojao dok su SAD imale moć i političku volju da ga nametnu.
To nije ono što će Tramp uraditi. U spoljnoj politici Tramp nije ni realista ni izolacionista, već revizionista. Uveren je da je Amerika najveći gubitnik u svetu koji je ona napravila. Tokom protekle tri decenije, po njegovom mišljenju, Amerika je postala talac, a ne hegemon liberalnog međunarodnog poretka. U posleratnom svetu, SAD su uspešno integrisale svoje poražene protivnike Nemačku i Japan u demokratski poredak, međunarodnu trgovinu i ekonomski prosperitet. To se nije odnosilo na Kinu: po Trampovom mišljenju, Peking je stvarni pobednik promena posle 1989.
Trampov drugi dolazak očigledno će se razlikovati od prvog. Trampov susret sa američkom moći 2016. bio je kao sastanak na slepo. Nije tačno znao šta želi, a američka moć nije tačno znala ko je on. Ne ovaj put. Amerika će možda ostati demokratija, ali će postati divlja. Pod novim rukovodstvom, njene institucije će verovatno odstupiti od sigurnosti konsenzualne politike i podivljati. U vremenima brzih promena, politički lideri ne nastoje da upravljaju državom, već da je poraze. Oni državu i „duboku državu“ vide kao sinonime. Neliberalne vođe biraju članove svojih kabineta na isti način na koji su carevi birali guvernere pobunjenih provincija: najvažniji su lojalnost i sposobnost imenovanog da se odupre potčinjavanju ili kooptiranju drugih.
U prvoj Trampovoj administraciji vladao je haos; njegova druga administracija će vladati služeći se haosom kao oružjem. Ova Bela kuća će preopteretiti svoje protivnike „poplavom“ izvršnih naredbi i proklamacija. Mnogi od njih će moći samo da nagađaju zašto donosi odluke kakve donosi, a druge će dezorijentisati brzinom i količinom.
Bajden je 2020. pobedio Trampa obećavajući normalnost. Normalnost više neće pomoći demokratama. U najnovijem primeru antipopulističke pobede, Donald Tusk je trijumfovao na poljskim parlamentarnim izborima 2023. i vratio se na mesto premijera, ne zato što je obećao da će se sve nastaviti po starom, već zato što je njegova stranka, Građanska platforma, uspela da stvori ubedljiv novi politički identitet. Tuskova stranka usvojila je progresivnije stavove o kontroverznim pitanjima kao što su pravo na abortus i radnička prava, ali se takođe umotala u zastavu i prigrlila patriotizam. Tusk je Poljacima ponudio novi veliki narativ, a ne samo drugačiju izbornu strategiju. Uspeh Građanske platforme je i dalje zavisio od formiranja koalicije sa drugim strankama, što je potencijalno krhka osnova za vladavinu, ali to bar nudi šablon za to kako liberalni centar može ponovo da se osmisli i spreči napredak neliberalnog populizma.
Rizik za Sjedinjene Države je visok: u narednih nekoliko godina bi lako moglo da se desi da američka politika zapadne u okrutnu, sitnu osvetoljubivost ili još gore. Ali ne bi bilo mudro da liberali sada reaguju tako što će se ponašati kao branioci statusa quo koji nestaje. To bi značilo samo reagovanje na bilo šta što Tramp uradi. Mentalitet otpora je možda najbolji način da se razume tiranija, ali nije najbolji način u trenutku radikalnog političkog prekida, u kojem je tiranija moguća, ali nije neizbežna.
Politikolog Ken Džovit, autor značajne studije o komunističkim prevratima Novi svetski nered, primetio je 1989. da lom te vrste primorava političke lidere da osmisle novi rečnik. U takvim trenucima, nekad magične reči više ne rade. Slogan „demokratija je ugrožena“ nije koristio demokratama u predizbornoj kampanji, jer mnogi birači naprosto nisu videli Trampa kao tu pretnju.
Kako je primetio Džordž Orvel: „Da bismo videli ono što nam je pred nosom, potrebna je stalna borba.“ Izazov shvatanja novog, čak i kada je činjenica dolaska novog nepobitna, znači da može biti šok za liberalni senzibilitet koliko će malo suza biti proliveno zbog isteka starog poretka. Suprotno onome što se činilo ispravnom reakcijom 2016, zadatak Trampovih protivnika danas nije da se odupru političkoj promeni koju je pokrenuo, već da je prihvate – i iskoriste ovaj trenutak za stvaranje nove koalicije za bolje društvo.