Pre jednog veka, Mao Cedung je oštro zapitao: „Ko su nam neprijatelji? Ko su naši prijatelji? Ovo je pitanje od vrhunskog značaja za revoluciju.“ Danas jedan revolucionar drugačijeg ideološkog opredeljenja, Kevin Roberts, predsednik Fondacije Heritidž bliske Trampu, tvrdi da se „nalazimo u procesu druge američke revolucije“. Taj preokret je na starom kontinentu inspirisao sveopšte političko prestrojavanje među kosmopolitskim liberalima i krajnje desničarskim nacionalistima. Trampov drugi dolazak promenio je američko shvatanje prijatelja – i neprijatelja – u Evropi. Vodeći američki političari sada se druže sa evropskim liderima krajnje desnice, dok zagovornike liberalne demokratije na kontinentu tretiraju kao protivnike. Mnogi Evropljani na to reaguju tako što su počeli da doživljavaju Ameriku kao pretnju.
Kako je pokazalo najnovije istraživanje Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), mada većina Evropljana veruje da je Tramp loš za Ameriku, za njihovu zemlju i za svetski mir, većina pristalica evropske krajnje desnice u potpunosti prihvata Trampovu revoluciju. Oni tvrde da američki politički sistem radi svoj posao dok je evropski pokvaren.
Odnos između krajnje desničarskih evropskih partija i Trampa mogao bi početi da nalikuje odnosu zapadnoevropskih komunističkih partija i Sovjetskog Saveza tokom hladnog rata, gde se krajnja desnica oseća obaveznom da brani Trampa, kao i da ga imitira. Očarani onim što se dešava u SAD, evropski trampisti sanjaju o masovnim deportacijama migranata, ali uglavnom ćute o Trampovom trgovinskom ratu protiv Evrope.
Ali šta tačno evropska desnica može postići oponašanjem Trampa, a šta evropski liberali dobijaju time što mu se suprotstavljaju? Savez evropskih nacionalista i Trampovog Maga pokreta teško da je idealan brak. Dok lideri poput Viktora Orbana u Mađarskoj deluju oduševljeno podrškom Amerike, nacionalizmi ove dve države imaju malo toga zajedničkog. Po kancelarijama krajnje desničarskih lidera širom starog kontinenta vise zastarele mape na kojima su njihove zemlje prikazane u proširenim granicama iz prohujalih vremena; u Trampovoj kancelariji stoje retuširane porodične fotografije. Evropski nacionalisti su posvećeni Istoriji; američki predsednik je posvećen Trampu.
Trampov nacionalizam je nacionalizam bez istorije. Kada se poziva na svoje prethodnike, to radi da bi poručio da je bolji od njih. Kada priča o pretvaranju Gaze u luksuzno letovalište, nastupa kao magnat u poslu s nekretninama koji nacije tretira kao zakupce. Za evropske nacionaliste krvi i tla, svaki komad teritorije kontinenta Bog je dao belim Evropljanima i njihovim potomcima. Tradicionalno, stranke evropske krajnje desnice zamišljale su sebe kao branioce nacionalnog suvereniteta i nacionalne tradicije protiv građana bez zemlje iz Brisela. Danas se presvlače u pripadnike transnacionalnog revolucionarnog pokreta i preuzimaju retoriku hrišćanskog fundamentalizma i civilizacijskog sukoba koji osvaja glasove u Americi, ali neće nužno uspeti u Evropi.
Preobrazili su se i evropski liberali. Sada pokušavaju da se predstave ne kao Davos-globalisti, već kao branitelji nacionalnih interesa od uplitanja Amerike. Pobeda Marka Karnija u Kanadi, na talasu patriotskog besa, inspirisala je lidere EU u krizi identiteta da poveruju da je otpor Trampu najbolji put za reizbor. Ali to neće upaliti svuda. Samo kada Tramp potegne iredentističku kartu, kao što je to učinio sa Kanadom, liberalni lideri bi mogli da se nadaju masovnoj mobilizaciji. Tako su Danci, zbog Trampove fantastične pretnje da će anektirati Grenland, danas najveći antitrampovski Evropljani, ali do Karnijevog efekta nije došlo u ostalim zemljama EU. Tramp možda jeste dvoličan partner, ali većina Evropljana je spremna da živi s njim jer sumnja u sposobnost EU da se brani samostalno. Kao par koji je decenijama u braku, ne mogu da zamisle da žive sami.
„Trampov efekat“ na politiku Evropske unije jednako je nepredvidiv kao i sam Tramp. Posle brexita, evropska krajnja desnica bila je očarana brexitovskim nacionalizmom „povratka kontrole“. Mnogi evroskeptici su zahtevali referendume o izlasku iz EU. Ali brexit je ubrzo postao teret pa je i oponašanje Britanaca izašlo iz mode. Dakle, ko će biti dobitnici, a ko gubitnici „druge američke revolucije“ zavisiće ne samo od Trampovih poraza i uspeha na domaćem terenu, već i od sposobnosti evropskih lidera da trampovski trenutak iskoriste za stvaranje novih političkih identiteta.