Savremenu krizu demokratije najbolje pokazuje činjenica da su mnogi lideri velikih svetskih sila danas na vlasti tako što su promenili ustave svojih zemalja da bi ostali na položaju duže nego što je bilo predviđeno. To važi za ruskog predsednika Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana, predsednika Turske. Važi i za Si Đinpinga, iako Kina nikada nije ni bila demokratija. Uskoro će sve oči biti uprte u američkog predsednika Donalda Trampa. Hoće li uspeti da postigne ustavno nemogući podvig i kandiduje se za treći mandat? Da li je to što postaje ratni predsednik uvod u produženi ostanak na vlasti?
Demokratska politika prešla je na drugačiji vremenski režim. Prošlost i sadašnjost su se nekako urušile jedna u drugu. Najneobičnija stvar kod sadašnjeg američkog predsednika je to što se ponaša kao da je sam sebi i otac i sin. Dok je Putin planirao rat u Ukrajini u „tajnim konsultacijama“ sa svojim davno preminulim prethodnicima, Petrom Velikim i Katarinom Velikom, a Erdoganove odluke se oblikovale u senci Ataturka, osnivača moderne Turske, Tramp pominje nekadašnje američke predsednike samo da bi istakao da je veći od svih njih. Njegovu ravnodušnost prema mrtvima nadmašuje jedino ravnodušnost prema onima koji još nisu rođeni.
Možda Tramp veruje da je beskorisno oslanjati se na mudrost prošlih generacija, ili se možda priklanja apokaliptičnom scenariju svojih saputnika iz Silicijumske doline? Rezultat je isti. Predsednikova praksa da svoje ime ističe na zgradama i institucijama dokaz je da se on sprema da održi posmrtni govor na sopstvenoj sahrani.
Po pravilu, revolucije ne menjaju samo strukturu moći. One takođe menjaju naše poimanje vremena. Francuska revolucija uvela je novi kalendar. Ruska revolucija obećavala je da će budućnost preurediti prošlost. Ali suština trampovske revolucije je nešto još čudnije: implozija samog vremena. Tramp ne pokazuje interesovanje ni za šta što se dogodilo pre njega i ne brine o tome šta će se desiti posle njega. Ponaša se kao da će istorija naglo stati kada on siđe sa scene. To nam pomaže da razumemo njegovo uverenje da svi ratovi treba da traju nekoliko nedelja, ako ne i nekoliko dana.
Trampov koncept vremena je u samom središtu njegovog političkog ponašanja. On je predsednik koji ne razmišlja iz perspektive dugoročnih strategija, već pre u ritmu zadatih rokova. Tramp je kao reditelj koji ne snima filmove, već samo trejlere za filmove koji nikada neće biti snimljeni. Njega zapravo ne zanima ishod rata između Rusije i Ukrajine. Njemu je važno kada će se on završiti. On proizvodi istoriju kao zaduženi biznismen koji pregovara sa svojim poveriocima.
Njegov revolucionarni osećaj za vreme, u odsustvu bilo kakvog revolucionarnog projekta, izvor je njegove snage i slabosti. On vešto koristi rastući globalni osećaj hitnosti. Egzistencijalna anksioznost o tome da „nema vremena“ potiskuje pitanje „vremena za šta?“ Njegova spremnost da napadne Iran odvojena je od bilo kakvog osećaja odgovornosti za budućnost te zemlje.
Suština ove radikalno nove vremenske ontologije je tvrdnja da ništa što on radi nije predviđeno da traje. Tramp nudi dogovore koje drugi ne mogu ni da odbiju ni da prihvate. Da li Kremlj treba da sklopi dogovor sa njim samo zato što on nudi nešto što nijedan drugi američki predsednik ne bi? Ili bi trebalo da strepi zato što će tako dobar dogovor verovatno ubrzo nestati sa pregovaračkog stola? Da li Ukrajina treba da veruje njegovim garancijama ako ih on sam podučava da nikome ne treba verovati? Da li Kina treba da pregovara sa Trampom ili da sačeka da on ode? Može li Evropa da izbegne zamku njegovog revolucionarnog shvatanja vremena?
Sažimanje prošlosti i sadašnjosti u životnom veku jednog jedinog lidera predstavlja Trampov neobičan doprinos savremenoj politici. Njegov trenutak određen je činjenicom da se i naše razumevanje prošlosti i naši snovi o budućnosti dramatično menjaju. Kada je Lenjin umro boljševici su mumificirali njegovo telo i položili ga u mauzolej na Crvenom trgu objašnjavajući svetu da će, iako je veliki vođa otišao, on živeti zauvek. Želja za večnim životom nije neobična kod političkih lidera. Ono što je novo kod Trampa je njegova sposobnost da nas navede da poverujemo da će on uvek biti tu.