Sociolozi Beti Grejson i Moris Stajn proveli su 1981. danas već legendarnu studiju o načinu na koji nasilnici biraju svoje potencijalne mete. Postavili su video kameru na trotoar u Njujorku i snimali užurbane ljude u prolazu. Snimak je zatim prikazan u jednom zatvoru na istočnoj obali, osuđenicima koji su izdržavali kazne zbog nasilnih krivičnih dela (oružana pljačka, silovanje i ubistvo) nad njima nepoznatim ljudima. Zatvorenici su dobili instrukcije da ocenjuju pešake na skali od jedan – vrlo laka pljačka, do 10 – suviše komplikovana situacija.
Rezultati su bili zapanjujući. Svaki zatvorenik je izabrao tačno istu osobu koja je po njihovom mišljenju predstavljala obećavajuću metu. Njihove odluke nisu bile isključivo zasnovane na polu, rasi ili starosti, kako bi se moglo očekivati. Starije žene i rasejani profesori nisu automatski izdvojeni. Bilo je i drugih kriterijuma koji su uticali na odluke. Kriminalci su čitali neverbalni govor pešaka – kako hodaju, kako pokreću ruke i glavu, koliko odaju samopouzdanja – i to koristili za svoj izbor. Ciljali su one koji su se, po njihovom mišljenju, ponašali kao žrtve.
Setio sam se te studije dok sam razmišljao o evropskim strateškim dilemama zbog nove administracije u Sjedinjenim Državama. Rani potezi Trampovog tima signaliziraju da je novoizabrani predsednik odlučio da demonstrira svoju moć ne tako što će se suprotstaviti američkim neprijateljima, već pokoravanjem saveznika Vašingtona. Zahtevi Donalda Trampa za Grenland i Kanadu, i tvitovi Ilona Maska koji poziva na promenu režima u Velikoj Britaniji, najjasniji su pokazatelji ovog gambita. Tramp se očigledno nada da će grubim pretnjama svojim saveznicima prinuditi ostale da mu se pokore.
Države članice EU imaju dobre razloge za zabrinutost da bi pristup Vašingtona mogao da prati ideju iz nedavne izjave bivšeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, da je „neophodno pružiti pomoć svim destruktivnim procesima u Evropi“.
Globalno ispitivanje javnog mnjenja koje je krajem 2024. sproveo Evropski savet za spoljne odnose sugeriše da će, kada se vrati u Belu kuću, „veliki deo sveta dočekati Trampa s dobrodošlicom“. Dok ga Evropljani i Južni Koreanci vide kao bahatog siledžiju, većina ostalih veruje da je dobar i za Ameriku i za njihovu zemlju i za svetski mir.
Možda je ta podrška posledica spontane naklonosti prema pobedniku. To može brzo da se preokrene ako zažive carine kojima preti, ili ako se nastave sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku.
Tu se dešava nešto još zanimljivije. Trampovo otvoreno nepoštovanje međunarodnih pravila mnogi u nezapadnom svetu smatraju boljim od nepodnošljivog licemerja prethodne liberalne administracije. Pod Trampom, SAD će konačno postati normalna velika sila – imperijalna, ali ne i krstaška. Neće se više pretvarati da je bolja, već će se ponašati pod pretpostavkom da je jača od svih drugih zemalja.
Međutim, istraživanje Evropskog saveta za spoljne odnose otkriva i neke trendove koji ukazuju na mogućnosti za Evropu. Možda će nezapadni svet dočekati Trampa s dobrodošlicom, ali mnogi tamo vide Kinu kao sledećeg svetskog hegemona, a ne SAD.
Ključna tačka Trampove globalne strategije 2016. bila je razdvajanje Kine i Rusije. To više nije realno. Ankete koje je sproveo Evropski savet pokazuju da su tokom prošle godine rusko i kinesko društvo, kao i njihovi lideri, smatrali jedni druge saveznicima. Istovremeno, tek svaki peti Evropljanin vidi SAD kao saveznika. Dok je Amerika spremna da odbaci svoje saveznike, Moskva i Peking ponovo otkrivaju prednosti svog partnerstva.
Međutim, mada se čini da je Tramp otpisao Evropu, mnogi izvan zapada je i dalje smatraju izuzetno snažnom. Za Evropu je u ovom neprijateljskom okruženju najvažnije da se ne ponaša kao žrtva. Evropske države ne treba da žure ni da se dodvore novom predsedniku niti da mu se suprotstave. Trebalo bi da odvoje vreme za odluku šta da rade sa američkim tehnološkim mega kompanijama ili kako da odgovore na pretnje carinama. Trebalo bi da aktivno uđu u razgovore sa Turskom i drugim nezapadnim silama o bezbednosnim garancijama za Ukrajinu. Suočena sa pritiskom od Trampa, Evropa bi trebalo da se posveti sebi, a ne da se suprotstavlja Trampu. Njega će najviše zbuniti evropski lideri fokusirani na vlastita društva, umesto na novu američku administraciju.
Ključ svake evropske strategije trebalo bi da počiva na saznanju da, paradoksalno, 20. januar nije samo početak Trampovog drugog mandata na mestu predsednika, već i vrhunac njegovog globalnog uticaja. Posle toga, njegov put vodi samo nizbrdo.