Liberalizam je (ipak) bio bolji
Pretnje masovnim deportacijama, ukidanje prava na protest, tretiranje demonstranata kao terorista, uvođenje zakona o bogohuljenju na mala vrata, zatvorske kazne za uvredljive slogane i tvitove, uspon etnonacionalističkih priča o pripadanju. Veliki deo današnjih državnih politika i političkih rasprava prožet je duhom antiliberalizma koji sužava prostor za ljudska prava i drugačije mišljenje, kao i za pojedince i grupe kojima ta prava pripadaju.
Uspon antiliberalizma doneo je pometnju u razumevanju liberalizma i mogućih načina suprotstavljanja antiliberalizmu. Liberalizam je postao simbol za brojne probleme savremenog društva, od nejednakosti izazvane globalizacijom do demokratskog deficita produbljenog delovanjem transnacionalnih organizacija, od posledica masovne migracije u domenu kulture do raspada radničke klase. Veliki deo te kritike je opravdan. Ali ona često zanemaruje važne razlike između različitih aspekata liberalizma koji se svi trpaju u isti koš, pa se ono što je zaista štetno za prosperitetna društva izjednačava sa onim bez čega takva društva ne mogu opstati.
Najviše štete napravile su neoliberalne politike, počevši od tačerizma, koje su se proširile 80-ih godina posle sloma posleratnog kejnsijanskog poretka. To su politike koje su dovele do deindustrijalizacije Britanije i zamenile poslove u proizvodnji velikim brojem loše plaćenih i nesigurnih radnih mesta u sektoru usluga. One su izazvale rast nejednakosti i slomile sindikate koji su održavali stope nejednakosti pod kontrolom. Atomizovale su društvo deljenjem zajednica i omalovažavanjem života u zajednici. Uvele su tržišna načela u svaki segment društvenog života. Usled slabljenja radničkih organizacija i transformacije Laburističke partije koja se odrekla radničkih izbornih jedinica, mnogi glasači su se osetili napuštenima od svojih političkih predstavnika. Danas je migracija postala primarni simbol raskida društvenog ugovora, ali koreni problema sežu mnogo dublje.
Kao ideologija, „neoliberalizam“ ima osobenu istoriju. Javlja se 30-ih godina 20. veka kao reakcija na pokušaje države da reguliše funkcionisanje tržišta i sa namerom da tržišne sile izuzme iz demokratskih procesa. Ukorenjen je u onome što je politički filozof C.B. Macpherson nazivao „posjedničkim individualizmom“ unutar klasičnog liberalizma, to jest na shvatanju da je pojedinac „u osnovi vlasnik svoje ličnosti i svojih sposobnosti i da za njih društvu ne duguje ništa“, kao i da je samo društvo svodivo na „skup tržišnih odnosa“.
Ali liberalizam se ne može svesti na „posjednički individualizam“ niti na posledice neoliberalnih politika. To je sveobuhvatna politička filozofija sa mnogo različitih usmerenja i perspektiva. Posebno su važni politički ideali slobode, kao što su demokratija, ravnopravnost, sloboda govora i veroispovesti i društvena tolerancija. Uprkos tome što su ove norme proistekle iz liberalne tradicije i često se opisuju kao „liberalne norme“, stav samih liberalnih elita prema njima bio je složen i kontradiktoran. Strahujući od gubitka sopstvenih privilegija, liberali su dugo oklevali da svoja shvatanja prava na jednakost, slobodu i demokratiju prošire na široke mase.
Taj strah je bio vidljiv i pre nego što je liberalizam formalizovan kao politička filozofija. Godine 1647. u proslavljenim Patnijevim debatama tokom engleskih građanskih ratova Cromwellovi vojnici su se sukobili sa klasom oficira, ili velikaša, u borbi za političku budućnost Britanije. General Henry Ireton, Cromwellov zet, odbacio je zahteve radničke klase za više prava, uz obrazloženje da „sloboda u opštem smislu nije moguća ako želimo opstanak privatne svojine“.
U strahu od gubitka privilegija, vladajuće klase su u naredna tri veka uporno ograničavale doseg liberalnih normi. Bilo je potrebno preko 200 godina, uz velika krvoprolića, da muški pripadnici radničke klase dobiju pravo glasa, a još duže od toga da to pravo steknu i žene. Od Johna Lockea, koji se često smatra utemeljivačem modernog liberalizma, a podržavao je držanje robova i odbijao versku toleranciju prema katolicima, preko Williama Wilberforcea, koji je slavljen kao borac protiv ropstva, mada je tražio primenu zakona o pobuni da bi se sprečilo radničko organizovanje, do Johna Stuarta Milla, velikog viktorijanskog liberalnog filozofa koji je branio kolonijalizam govoreći da je „despotizam legitiman način vladavine u odnosima sa varvarima“, liberali su dugo istrajavali u uskraćivanju svojih vrednosti drugima.
Te vrednosti jesu bile dragocene, ali će tek kroz borbu razvlašćenih grupa – robova, kolonijalnih podanika, radničke klase i žena – postati zaista univerzalne, a ne isključiva privilegija vladajuće klase.
Iz ovih sukoba je proistekla univerzalistička tradicija radikalizma ukorenjena u klasnoj politici, koja prepoznaje značaj suštinski liberalnih političkih vrednosti za borbu radničke klase i stvaranje društva slobode i jednakosti. Ta tradicija je najveća žrtva implozije levice u proteklim decenijama i danas je uglavnom zamenjena politikama identiteta. Njeno propadanje nije razorilo samo levicu. Bez oslonca u radikalnoj tradiciji i liberali su manje spremni da brane ideale slobode govora i ravnopravnosti.
Zato je danas više nego ikada važno sačuvati sposobnost razlikovanja štetnih aspekata liberalizma, onih politika koje su razorile radničke zajednice, pocepale društveno tkivo građanskog života i uskratile dostojanstvo i solidarnost najranjivijim društvenim grupama, kao i vrednosti suštinske u odbrani interesa radničke klase i izgradnji otvorenih i prosperitetnih društava. U protivnom, kritika liberalizma će nastaviti da tone u politike antiliberalizma.