Filozof Roger Scruton pisao je u svoje vreme da se u modernom svetu konzervativizam pojavio kao „neka vrsta ‘Da, ali…’“ odgovora na liberalizam. Kao i liberali, primetio je, konzervativci veruju u značaj slobodnog tržišta, privatnog vlasništva i ličnog izbora. Ali istovremeno veruju u nadređeni značaj zajednice i tradicije kojima se postavljaju ograničenja krajnjim dometima individualizma. Liberalizam, po Scrutonu, ima smisla „jedino u društvenom kontekstu koji je konzervativizam pokušavao da odbrani“.
Odnos između ta dva filozofska izvora konzervativizma nikada nije bio harmoničan. Napetost između individualizma slobodnog tržišta i privatnog vlasništva s jedne i zajedništva običaja i tradicije s druge strane, između prometejskog napretka kapitalizma i okova istorije i kulture, oduvek je probadala samo srce konzervativizma.
To je napetost koja se očituje, na primer, u ambivalentnom odnosu prema Margaret Thatcher, torijevskoj heroini bez premca, Gvozdenoj dami koja je promenila Britaniju i Konzervativnu stranku. Uprkos tome, mnogi konzervativci u isto vreme žale zbog razaranja tkiva britanskog društva, britanskih tradicija i običaja, koje je uzrokovao tačerizam. I Scruton se divio Margaret Thatcher, ali u memoarima pod naslovom Nežna pokajanja svoju knjigu iz 1980, Smisao konzervativizma, opisao je kao „pomalo hegelijanski pokušaj odbrane torijevskih vrednosti u trenutku kada su ih pobornici slobodnog tržišta izdali“.
Možemo uzeti kao primer i Friedricha Hayeka, njenog omiljenog ekonomiste slobodnog tržišta. Jedna anegdota kaže da je Margaret Thatcher na stranačkom sastanku izvadila iz tašne primerak Hayekove knjige Poredak slobode, tresnula je o sto, i rekla: „To je ono u šta mi verujemo.“ Hayek joj se divio isto koliko i ona njemu. Ali, u Poredak slobode je uključio i postskriptum pod naslovom „Zašto nisam konzervativac“. Mada ostaje zapamćen kao ikona konzervativaca, Hayek je istovremeno kumovao usponu globalizma, smrtnog neprijatelja današnjeg konzervativizma.
Rasprava o tome šta čini „istinski konzervativizam“ provlači se kroz veći deo torijevske istorije i nema sumnje da će dominirati na stranačkom skupu u Birmingemu ove sedmice, gde će se diskutovati o kampanji za izbor vođstva stranke. Vodeći kandidati, Kemi Badenoch i Robert Jenrick, veruju da su torijevci izgubili na izborima zato što nisu bili dovoljno konzervativni. Oboje zahtevaju mišićavije ispoljavanje nacionalizma. Strahuju da imigracija uništava dušu nacije, osporavaju tumačenja istorije koja im nameću progresivci i traže obnavljanje tradicionalnih kulturnih vrednosti.
Edward Luttwak je pre tridesetak godina ironično primetio da „standardna republikanska/torijevska konverzacija posle večere uvek ima dva dela; prvi, u kom se slave vrline slobodne konkurencije i dinamične strukturne promene, i drugi, u kom se oplakuje nestajanje porodice i ’vrednosti’ zajednice, koje uništavaju upravo one sile koje su hvalili u prvom delu večeri“. Tri decenije kasnije, njihovo odbijanje da prihvate odgovornost za stvaranje problema na čijem rešavanju navodno rade još je izraženije. Oni koji pozivaju na povratak „istinskom konzervativizmu“, ne bi li se tako obnovilo britansko društveno tkivo i oporavila nacija, jesu oni isti koji su zagovarali – i nastavljaju da zagovaraju – politike koje su uzrokovale propadanje društvenog tkiva, od strogih mera štednje i potkopavanja građanskog društva do privatizacija i napada na radničku klasu.
S druge strane, ljudi koji se poput pisca i istoričara Edmunda Fawcetta pitaju: „Šta se dogodilo s liberalnim konzervativizmom?“ i oplakuju „slom i pad torijevaca na stranu tvrde desnice“, takođe promašuju suštinu. Razlika između liberalnih i reakcionarnih konzervativnih struja zapravo je mnogo manje jasna nego što mnogi veruju.
Značaj koji konzervativna misao pridaje istoriji, zajednici i tradiciji u velikoj meri proističe iz učenja Edmunda Burkea, filozofa iz 18. veka. Za Burkea, nacija je „zajednica svih živih, mrtvih i još nerođenih“, a njene vrednosti ne određuje razum, već ono što Burke naziva „latentnom mudrošću“ predrasuda i običaja koji se prenose kroz generacije.
Njegove ideje su temelj liberalno usmerenog konzervativizma. One su bliske i reakcionarnijim strujama, jer idu u prilog poslušnom, hijerarhijski ustrojenom i netolerantnom društvu.
„Liberali se po prirodi bune, konzervativci su po prirodi poslušni“, pisao je Scruton, jer konzervativci prepoznaju „kulturu poslušnosti“ kao neophodni temelj društvenog poretka. Dakle, „najvažnija vrlina političkih bića“ nije sloboda ili jednakost, već poslušnost na kojoj se zasniva idealno društvo. Scruton je od Burkea naučio da „uverenja koja su nam najpotrebnija ne moraju biti ni opravdana ni pravična“ i da ih svaki „pokušaj pravdanja samo približava nestajanju“.
Za mnoge današnje konzervativce, napadi na „liberalne elite“ nisu motivisani željom da se društvo učini više demokratskim, već da se učini uređenijim i poslušnijim. Patrick Deneen, američki politički filozof čije su knjige Zašto je liberalizam propao i Smena režima obavezna literatura za američke konzervativce, zalaže se za stvaranje nove elite koja će, za razliku od sadašnje, biti sposobna da nižim slojevima usadi „razumevanje onoga što je za njih najbolje“. „Vrlina naroda“, kaže on, „može se sačuvati jedino… radom elite koja i sama poseduje vrlinu“.
Berkovsko razumevanje istorije i tradicije opravdava i prihvatanje etničkog umesto građanskog koncepta nacije, uz insistiranje na ekskluzivnosti zajednice. „Svako od nas nasleđuje ’konstitutivnu zajednicu’ koja nam prethodi i u kojoj su ukorenjene naše vrednosti i norme“. Taj vrlo berkovski pogledna kulturno nasleđe dolazi iz pera Alaina de Benoista, francuskog filozofa krajnje desnice.
Benoist tvrdi da imigranti zauvek ostaju autsajderi jer su nosioci drugačijih istorija i kultura i nikada se ne mogu apsorbovati u naciju domaćina. Demokratija funkcioniše, tvrdi on, samo tamo gde se „demos i etnos poklapaju“. Granica između berkovskih i „narodnjačkih“ vizija nacije veoma je tanka. Zbog toga su mnogi konzervativci glavnog toka prihvatili krajnje desničarske teme imigracije i identiteta i sada grozničavo govore o migrantskoj „invaziji“, o Britancima koji „prepuštaju svoju teritoriju“, o belim Evropljanima koji „gube domovinu“ i „vrše samoubistvo“, o opasnostima Londona koji je sve manje beo.
Unutar liberalnog konzervativizma uvek je bilo i drugačijih struja. Ali tek u posleratnom periodu, nakon što je nacizam diskreditovao reakcionarnije pokrete, one su postale njegova dominantna odlika. Danas, dok posleratni poredak nastavlja da se urušava, odnos između konzervativizma glavnog toka i radikalne desnice se uveliko menja. Nezavisno od toga ko će osvojiti krunu Konzervativne stranke, način na koji se bude upravljalo ovom promenom promeniće budućnost stranke.