Mnogi od nas se druže sa neistomišljenicima, ljudima koji su glasali za drugu stranu. I mnogi bi se verovatno složili sa Džonom Stjuartom Milom koji kaže da „onaj ko poznaje stvari samo iz svog ugla ne saznaje mnogo“. Da bi se istinski razumeo vlastiti stav treba čuti i suprotstavljene argumente.
Kako izgraditi kulturu koja podstiče plodniji angažman između onih koji imaju različite političke ideje, postalo je ključno pitanje savremene javne debate. Posebno na univerzitetima, gde se mnogo govori o „raznolikosti stavova“, težnji da se neguju različite i suprotstavljene perspektive unutar institucija ili grupa kao sredstva za izoštravanje argumenata i saznavanje istine.
Poslednjih decenija, univerziteti se smatraju pretežno liberalnim institucijama u kojima raspon ideja može biti ograničen zbog toga što većina ljudi deli sličnu perspektivu, dok je kultura debate oprezna prema stavovima koji se smatraju uvredljivim i štetnim. Otuda i sve glasniji zahtevi za većom raznolikošću gledišta. Želja za stvaranjem bogatije kulture intelektualnog angažmana i debate takođe postaje prinudna, kao u aktuelnom sukobu između Donalda Trampa i Univerziteta Harvard. Trampova administracija je Harvardu, kao i mnogim drugim elitnim univerzitetima, poslala spisak zahteva za reorganizaciju upravljanja i procedura, kao i za reformu niza odeljenja koje smatra suviše radikalnim.
Namera je da se akademskom životu nametne politička vlast. Jedan od ključnih zahteva glasi da svako odeljenje „kojem nedostaje raznolikost gledišta“ mora da zaposli novo nastavno osoblje kako bi se postigao politički balans. Univerzitetske vlasti moraju da „sprovedu analizu“ političkih stavova i zapošljavaju samo ono osoblje čija politika obezbeđuje veću raznolikost mišljenja.
Tu se misli na davanje veće prednosti konzervativnim gledištima, što je naročito pogubna identitetska politika maskirana u osporavanje woke uverenja, vrsta društvenog inženjeringa koji konzervativci obično osuđuju. Šta se desilo sa njihovim insistiranjem da posao treba da dobije najbolje kvalifikovana osoba, bez obzira na pozitivnu diskriminaciju?
Nejasno je i šta bi mogla da znači tako zamišljena politička ravnoteža. Koliko je konzervativaca potrebno da bi se ona dostigla? Koliko marksista? Da li treba da uvedemo kvotu za Jevreje koji podržavaju palestinsku borbu? Ili za muslimane koji mrze Hamas?
Istovremeno sa zahtevom za raznolikošću gledišta, Bela kuća insistira na tome da „Harvard ukine sve kriterijume i preference… na prijemnim ispitima i u praksi zapošljavanja jer su one ideološki lakmus testovi“. Kako će onda univerzitet da prikupi informacije o političkim stavovima kandidata za posao, čak i kad bi to bilo prihvatljivo, u cilju ideološkog preoblikovanja fakulteta prema Trampovim zahtevima?
Ovi problemi i kontradikcije u Maga svetu odražavaju zbrku unutar šire diskusije o različitosti. Bez poštovanja različitosti nastaju problemi. Ali ponuđena rešenja bi mogla da ih pogoršaju. Trampov zahtev u suštini nalaže univerzitetima da uvedu pozitivnu diskriminaciju za konzervativce, a da istovremeno ukinu politiku različitosti u svim drugim sferama. Slične ideje su se provlačile kroz liberalne argumente u prilog različitosti.
U obraćanju Američkom psihološkom udruženju 2001. psiholog i pravnik Ričard Reding zalagao se za „prakse slične pozitivnoj diskriminaciji“ kako bi se povećao broj konzervativaca na univerzitetima. Mnogi drugi, kao što je socijalni psiholog Džonatan Hajt, koji je učestvovao u uspostavljanju Heterodoksne akademije kao akademskog foruma za različite stavove, i Majkl Rot, predsednik Veslijan univerziteta u Konektikatu i žestoki kritičar Trampovog napada na univerzitete, sledili su njegov primer, zalažući se, po Rotovim rečima, za „program pozitivne diskriminacije u prilog zastupljenosti čitavog opsega konzervativnih ideja i tradicije“.
Politikolog Erik Kaufman, direktor Centra za heterodoksne društvene nauke Univerziteta Bakingem, tvrdi da on „ne zagovara pozitivnu diskriminaciju“, ali takođe insistira na tome da bi ono što „univerzitet odluči da uradi po pitanju roda i rase u smislu jednakosti, raznolikosti i inkluzije… trebalo da prate odgovarajući postupci u prilog ideološkoj i političkoj jednakosti, raznolikosti i inkluziji“.
Podsticati izlaganje različitih mišljenja, negovati bogatiju debatnu kulturu i ohrabrivati slobodu govora jesu ciljevi od vitalnog značaja. Ali zagovaranjem pozitivne diskriminacije za određene političke stavove, institucionalizacijom političkih identiteta pojedinaca i postavljanjem političkih uverenja kao legitimnih kriterijuma za prijem na studije i pri zapošljavanju, predloženo rešenje, primećuje kulturni antropolog Ričard Šveder, „upravo produbljuje problem na koji upozorava“.
Definisanje istraživača prema njihovim političkim stavovima podriva tradicionalno shvatanje naučne objektivnosti, kako primećuje drugi antropolog Nikola Langlic. Možda najuticajniji sociolog 20. veka, Maks Veber, predložio je „vrednosno neutralan pristup“ kojim se teži objektivnosti bez obzira na politička uverenja. Mnogi danas Veberov pristup smatraju naivnim, jer još „niko nije našao način da ukine pristrasnost u mišljenju“, kako su tvrdili Hajt i njegove kolege. Jedino što je moguće, sugerišu oni, jeste da se „polje debate diversifikuje do tačke u kojoj pojedinačne pristrasnosti poništavaju jedna drugu“. Drugim rečima, pobrinite se da liberalna pristrasnost u istraživanju bude balansirana konzervativnom. To može da funkcioniše u mnogim okolnostima, ali u nekima otežava potragu za odgovorima.
U raznim disciplinama društvenih ili humanističkih nauka, politički stav naučnika može biti od vitalnog značaja za argument – na primer, u razlici između konzervativnih, liberalnih i marksističkih pogleda na globalizaciju. Ovde je od suštinskog značaja opsežna debata, ali možda je „neutralna“ pozicija do koje se dolazi razgradnjom „pristrasnosti“ prosto nedostižna.
Pošao sam od tvrdnje da se mnogi od nas druže sa svojim neistomišljenicima. Ali bez obzira na to, naša društva su postala fragmentarna, a politike identiteta su dovele do izvesne balkanizacije sveta. Ta kultura je posebno ukorenjena na univerzitetima, gde se, kako primećuje Šveder, „izloženost argumentima i dokazima koji osporavaju nečija uverenja“ često doživljava „kao trauma i stvaranje neprijateljske radne sredine“.
Ti problemi nisu ograničeni na univerzitete, niti na jednu stranu Atlantika, već je reč o kulturološkim promenama s kojima se svi suočavamo. To su promene koje se ne mogu ispraviti državnim ukazima ili birokratskim procedurama.
Potrebno je da preispitamo šta se podrazumeva pod društvenim i političkim angažmanom i, posebno, da ohrabrimo i slavimo, ne balkanizovane intelektualne kule od slonovače već, kako Šveder kaže, „sposobnost ljudskog uma da se stalno kreće kroz različita gledišta“.