Ako postoji grad koji simbolizuje peripetije radničkog života u Americi, to bi lako mogao biti Springfild u Ohaju. U srcu srednjeg zapada, prosperitet Springfilda izgrađen je na proizvodnji i izdavaštvu. Njegov pad počeo je rano. Ogromna izdavačka kuća Crovell-Collier zatvorena je na Badnje veče 1956. Tri decenije kasnije, 1983. godine, Njuzvik je čitav broj posvetio Springfildu. Pod naslovom „Američki san“, u izdanju se sa žaljenjem zaključuje da „vremena nisu bila naklonjena snevanju“.
Godine koje su usledile pokazale su se kao još manje naklonjene, jer su proizvođači napuštali grad, a plate su padale. Izveštaj iz 2016. otkriva da je Springfild izgubio više ljudi sa visokim prihodima, a dobio više onih sa niskim primanjima, od bilo kog većeg grada u Americi. Grad su obuzele bolesti očajanja koje danas opsedaju mnoge druge postindustrijske radničke zajednice, od rastuće zavisnosti od alkohola i opijata, do sve većeg broja samoubistava.
A onda je, pre deset godina, gradsko veće osmislilo program za privlačenje novih poslodavaca, uključujući one iz prehrambenog i logističkog sektora, jedno Amazonovo skladište i proizvođača mikročipova. Otvoreno je na hiljade novih radnih mesta, mada su većinom i dalje bila slabo plaćena. Problem više nije bilo to što ima premalo posla za radnike, već što ima premalo radnika. I tako su došli migranti da popune prazninu, uglavnom Haićani koji su legalno živeli na drugim mestima po Americi.
Priliv migranata pomogao je oživljavanje umirućeg grada, ali je stvorio i tenzije, zbog pritiska na stambene i zdravstvene usluge. Problem su ščepali rasisti i ekstremna desnica, koji su nastojali da napetost pretvore u mržnju pričama o „invaziji“ koja će uništiti grad. Njihove priče su postajale sve luđe, što je na kraju dovelo do optužbe protiv Haićana da jedu pse i mačke, koju je Donald Tramp u svojoj predsedničkoj debati sa Kamalom Haris prošle nedelje pretvorio u nacionalno pitanje. „U Springfildu jedu pse“, rekao je Tramp. „Ljudi koji su došli. Oni jedu mačke.“ Čak i pre Trampovog ispada, vodeći republikanci, uključujući potpredsedničkog kandidata Džej Di Vensa, senatora iz Teksasa Teda Kruza, kongresni Komitet republikanaca za pravosuđe, kao i Trampove pristalice poput Ilona Maska – dali su svoj doprinos da se ovaj mit ovekoveči i legitimizuje. Mnogi, uključujući Maska, širili su još jednu teoriju zavere krajnje desnice da demokrate namerno „uvoze milione ilegalnih imigranata“ kao glasačku mašinu da bi učvrstili „jednopartijsku vladavinu“.
Slučaj Springfilda mogao je biti povod za plodnu debatu o politikama i resursima potrebnim za podsticanje ekonomskog rasta, ali i za prihvatanje velikog broja ljudi sa strane; debatu o tome kako stvoriti pristojna radna mesta sa pristojnim platama i kako ublažiti pritiske na socijalnu infrastrukturu. Umesto toga, mejnstrim političari i javne ličnosti su ga koristili da promovišu ogavne teorije zavere i urbane mitove krajnje desnice i potpale rasističku mržnju. Konzervativci često tvrde da je javnost uskraćena za debatu o imigraciji. Ali kada se ukaže prilika za takvu debatu, mnogi od njih će radije demonstrirati svoju netrpeljivost nego da se upuste u argumentovanu diskusiju.
Rasprava oko Springfilda takođe ilustruje kontinuiranu „memifikaciju“ politike – pretvaranje politike u zbirku signala i simbola, umesto u razgovore o odlukama. Tramp oduvek insistira na odvlačenju politike u kaljugu. Međutim, to mu polazi za rukom samo zato što je želja da se pothranjuje bes, umesto učešća u nijansiranim diskusijama, postala sastavni deo politike.
Nije to odlika samo američke politike. Koliko mi je poznato, zasad još nijedan britanski političar nije optužio tražioce azila da jedu kućne ljubimce, ali mejnstrim političari rutinski recituju teorije zavere ekstremne desnice kao što su „velika zamena“ i strah da će belci izgubiti svoju domovinu. Donošenje odluka, poput sada napuštene šeme deportacije u Ruandu, često je dizajnirano da bude više performativno nego praktično.
Niti je signaliziranje postalo presudno samo oko imigracije. Na primer, stil „gvozdene ministarke finansija“ Rejčel Rivs i odbijanje laburista da odustanu od ukidanje zimskih subvencija za grejanje svim korisnicima, osim penzionerima sa najnižim primanjima, ili makar da ublaže posledice ukidanja, predstavljaju želju da se signalizira čvrstina ekonomske politike čak i ako to znači smrzavanje za milione penzionera. Simbolika i slanje signala oduvek su bili deo politike. Danas se, međutim, često čini kao da to jeste politika. Mem je postao poruka. A kada se to dogodi, tribalna privrženost koju želite da pokažete ili simbolika koju želite da predstavite postaju sve važniji, a signaliziranje sve manje suzdržano.
Uprkos činjenici da su i republikanski gradonačelnik i republikanski guverner Ohaja demantovali neistine o Haićanima, u Springfildu mnogi ne samo da su nastavili s lažima, već su ih pojačali. Na predizbornom skupu u Tusonu u Arizoni prošlog petka, Tramp je denuncirao „ilegalne haićanske migrante koji osvajaju jedno prelepo mesto“ i grmeo protiv „divljih, kriminalnih stranaca koji siluju i sodomizuju i ubijaju mlade američke devojke“, bestidno pothranjujući duboko ukorenjene rasističke mitove i strahove. Podstrekavanje mašinerije besa ima neizbežne posledice. Gradska skupština Springfilda i dve škole sa velikim brojem haićanske dece, bile su evakuisane prošle nedelje zbog pretnji bombama upućenih„jezikom mržnje prema imigrantima i Haićanima u našoj zajednici“.
Neposredno pre predsedničke debate, na sastanku gradske komisije u Springfildu govorio je meštanin Nejtan Klark. Njegov 11-godišnji sin Ejden poginuo je prošlog avgusta kada je u njegov školski autobus udario kombi koji je vozio migrant sa Haitija Ermanio Džozef, u međuvremenu osuđen za ubistvo iz nehata na devet godina zatvora. Bila je to užasna tragedija i jedno od retkih istinitih krivičnih dela za koje se optužuju haićanski migranti u Springfildu. Klark je svoj govor počeo naizgled šokantnom izjavom: „Voleo bih da je mog sina ubio 60-godišnji belac.“ Zašto? Jer u tom slučaju roditelje „ne bi uznemiravala uporna grupa ljudi koja bljuje mržnju“. Za Klarka, tragediju smrti njegovog sina pojačali su „moralno bankrotirani političari“ koji koriste njegovog sina da „bljuju mržnju“ prema Haićanima. „Molim vas, prekinite mržnju“, preklinjao je Klark.
Klarkov govor je pokazao ne samo da mnogi ljudi u Springfildu nisu onakvi kakvima ih fanatici prikazuju, već i da je čak i usred lične tragedije moguće osećati izvanrednu empatiju i saosećaj koji prelazi granice rase i identiteta. Kad bi bar i naša politika bila prožeta takvom ljudskošću i moralnim integritetom.