Gde se završava kritika i počinje mržnja? Od burnih reakcija na izjavu Leeja Andersona da londonskog gradonačelnika Sadiqa Khana „kontrolišu“ islamisti do osuda parola korišćenih na propalestinskim demonstracijama, to pitanje se našlo u žiži tekućih debata o muslimanima i Jevrejima, o islamu i Izraelu.
Trebalo bi da razlika između kritike i bigoterije bude lako uočljiva. Debate o idejama, društvenim praksama i javnim politikama u načelu treba da budu što slobodnije. Ali kada protivljenje određenim idejama, politikama i praksama počne da dobija oblik predrasude prema određenim ljudima, crvena linija je prekoračena. Prekoračena je onog trenutka kada kritika islamizma preraste u pozive da se muslimana zabrani ulazak u zemlju. Ili kada se osude postupaka Izraela u Gazi završe demonstracijama ispred jevrejske prodavnice u Londonu.
U praksi ta linija može biti prilično nejasna. Iskazi na temu „islamofobije“ i „antisemitizma“ često se koriste upravo na načine koji treba da zamagle razliku između kritike i bigoterije u cilju suzbijanja drugačijih mišljenja ili čak podsticanja mržnje. Takvo zamagljivanje omogućuje da se svaki pokušaj kritike islama ili Izraela prikaže kao nelegitiman, kao manifestacija „islamofobije“ ili „antisemitizma“. Takođe, onima koji šire mržnju prema muslimanima ili Jevrejima to omogućuje da osude sopstvene mržnje odbace kao pokušaj cenzurisanja kritike islama ili Izraela.
Zato sam dugo bio veoma kritičan prema konceptu „islamofobije”; ne zato što diskriminacija i netrpeljivost prema muslimanima ne postoje, već zato što se ovim izrazom otpor određenim idejama poistovećuje s omalovažavanjem i blaćenjem određenih ljudi, što otežava borbu protiv diskriminacije. Po mom uverenju, korisnije bi bilo govoriti o „antimuslimanskim predrasudama” ili o „bigoteriji“. Ali problem nije u izbori reči; reči su manje važne od značenja koja im pridajemo.
Izraz islamofobija postao je popularan 90-ih godina, delom zahvaljujući uticajnom izveštaju instituta Runnymede Trust pod naslovom „Islamofobija: izazov za sve nas“. Autori izveštaja i sami nalaze da odabrani izraz „nije idealan“, ali može biti „koristan kao oznaka za strah od islama ili mržnju prema islamu – pa otuda i za strah ili netrpeljivost prema svim ili prema većini muslimana“. Ironično, sam opis „korisne oznake“ upućuje na srž problema, jer otpor određenim uverenjima („strah od islama ili mržnja prema islamu“) poistovećuje s predrasudama prema određenim ljudima („strah ili netrpeljivost prema svim ili prema većini muslimana“).
Parlamentarna grupa za britanske muslimane (APPG) definisala je islamofobiju 2018. godine kao „tip rasizma koji je usmeren na ispoljavanje muslimanstva ili percipiranog muslimanstva“. Tu nesrećnu formulaciju prihvatile su sve vodeće političke stranke, s izuzetkom konzervativaca. Izveštaj APPG odbacuje „pretpostavljeno pravo na kritiku islama“ kao „još jedan suptilan oblik antimuslimanskog rasizma“.
U izveštaju se takođe kaže da se „islamofobija“ odnosi na situacije u kojima su muslimani izloženi napadima nemuslimana. Međutim, često se događa da muslimani jedni drugima upućuju optužbe za „mržnju“ prema muslimanima ili „islamofobiju“, da bi osporili legitimnost argumenata druge strane. Na meti takvih optužbi bili su Salman Rushdie, Monica Ali, Hanif Kureishi i Sooreh Hera. Optužbe za islamofobiju su sredstvo kojim se „čuvaju kapije“ zajednice, a koriste ga oni koji su dali sebi za pravo da odlučuju o tome ko može pripadati zajednici i šta se o njoj sme reći.
Zamagljivanje granice između kritike i bigoterije takođe olakšava odbacivanje optužbi za širenje mržnje. Bilo je komentatora koji su na osude Andersonovih izjava o Khanu odgovarali tvrdnjama da optužbe za „islamofobiju“ imaju za cilj da „spreče kritiku islamskog ekstremizma“.
Postupci radikalnih islamista mogu imati strašne posledice, od primoravanja jednog nastavnika da se skriva do ubistva člana parlamenta. Kao što potvrđuje nedavna izjava predsednika parlamenta Lindsaya Hoylea, često se događa da političari i institucije pred pretnjama popuštaju umesto da im se suprotstave. Ali to ne sme da nas navede na zaključak da svaka osuda netrpeljivosti prema muslimanima ima za cilj da skrene pažnju s problema islamizma. Suprotstavljanje jednom bez suprotstavljanja drugom umanjuje izglede da se uspešno suprotstavimo bilo jednom bilo drugom.
Istorijski koreni i tekuće manifestacije antijevrejske i antimuslimanske mržnje se razlikuju, ali optužbe za „antisemitizam“ se takođe uspešno koriste za marginalizovanje drugačijeg mišljenja, dok rasistima istovremeno pružaju alibi za rasizam.
Uzmimo za primer sledeću tvrdnju: „anticionizam je antisemitizam“. To je stav koji su poslednjih godina prihvatili vodeći političari i političke institucije, od francuske Narodne skupštine do Predstavničkog doma Sjedinjenih Država.
Cionizam je skup ideja i društvenih praksi. Mnogi od kritičara koji ponavljaju da islam, kao skup uverenja i praksi, mora biti otvoren za oštru kritiku, ne zahtevaju takvu otvorenost kada je u pitanju cionizam.
Međunarodni savez za sećanje na holokaust (IHRA) je 2016. godine formalno usvojio „radnu definiciju antisemitizma“ koju su prihvatile mnoge države i akademske i građanske institucije. Prema izjavi razočaranog autora ove definicije, ona se danas koristi kao „toljaga kojom se svako može etiketirati kao antisemita“.
Kenneth Stern, direktor Centra Bard za proučavanje mržnje, kaže da definicija IHRA nije bila zamišljena kao „detektor govora mržnje“, već kao sredstvo koje treba da pomogne u praćenju antisemitizma. Pristalice Izraela je danas koriste za „suzbijanje propalestinskih stavova“. „Ja sam cionista i ne slažem se s nekim od tih stavova“, kaže Stern, ali na njih „treba odgovarati, a ne zabranjivati ih“.
Ovom trendu doprinosi i „duboki unutrašnji sukob između samih Jevreja povodom… odnosa prema Izraelu“. „Po mišljenju mnogih Jevreja“, ističe Stern, „cionizam i sve ono što je cionizam doneo Palestincima ne mogu se uskladiti s učenjima judaizma o tome kako treba postupati sa strancima i kako se ovaj svet može učiniti boljim“. I u ovom slučaju zamagljivanje granice između kritike i bigoterije olakšava kontrolisanje pristupa javnom diskursu oduzimanjem legitimiteta drugačijim jevrejskim glasovima.
Potrebi da se suzbiju kritički stavovi prema Izraelu i izrazi podrške Palestincima doprinose i postupci nekih predstavnika levice koji u svom anticionizmu ne prezaju od korišćenja antisemitskih tropa, a primedbe na račun sopstvenog antisemitizma odbacuju kao pokušaj da se cionisti zaštite od obaveze da odgovore na postavljena pitanja, što je veoma slično taktici antimuslimanskih bigota.
Anticionizam nije nužno izraz antisemitizma; ali on to može biti, i previše često jeste. Rešenje nije da se svako iskazivanje anticionizma proglasi za antisemitizam. Moramo pokušati da suzbijemo antisemitizam, uz istovremeno uvažavanje legitimnosti anticionizma.
U polarizovanoj debati o antisemitizmu i antimuslimanskoj bigoteriji, mnogi žestoki kritičari antisemitizma manje su energični kada treba osuditi netrpeljivost prema muslimanima. Takođe, mnogi kritičari antimuslimanske bigoterije lako zanemaruje mržnju prema Jevrejima. U oba slučaja, zamagljivanje granice između kritike ideja i netrpeljivosti prema ljudima sužava prostor za raspravu i podstiče mržnju.