Jednom ste rekli da je Trampova Bela kuća centar revolucionarnog pokreta, da revolucije uvek same sebe radikalizuju i da se ne može znati gde će završiti. Istovremeno, kao da se Trampova Bela kuća u poslednjih nekoliko meseci zaglavila. Šta se zapravo dešava u tom centru američke moći?
Jedna od zanimljivih stvari u vezi s revolucionarnom dinamikom jeste to da je bolje biti tamo gde je akcija. Tako ćete osetiti i njen tok i reakcije ljudi. Ove godine bila je važna brzina. Imam osećaj da smo u januaru 2025. prešli iz običnog u brzi voz. Sve se ubrzalo, ali nije baš jasno gde idemo.
Osećate i da se nešto zaglavilo zato što su ljudi zbunjeni i nije im jasno gde se taj voz zaputio. Kreće se vrlo brzo i radikalno, ali šta je njegovo odredište, šta je cilj? Čini mi se da to počinje da parališe i samog Trampa, jer on sve vreme skače s jednog malog problema na drugi. Ono što govori više nije deo jedne velike priče.
Iz te perspektive, čak i američka strategija nacionalne bezbednosti više liči na transkript njegovih misli nego na smernice za budućnost. To je više narativ o tome šta je on sve uradio nego o tome šta će uraditi. Čini mi se da nam to nešto govori i o široj slici.
Drugo, tokom 2025. mnogo šta se dogodilo, ali se nisu ostvarili ni strahovi onih koji su verovali da je došao kraj sveta, ni nade Trampovih pristalica. To važi i za ekonomiju. Uzmite carine. Neki liberalni ekonomisti su govorili da će one izazvati inflaciju, ali to se nije dogodilo. Njegove pristalice su verovale da će carine vratiti radna mesta američkim radnicima, ali ni to se nije dogodilo.
Dakle, mnogo šta se dogodilo, ali se, začudo, ništa nije promenilo u načinu na koji ljudi doživljavaju svoje živote. Verovatno na to ljudi misle kada tvrde da se Trampov balon izduvao, da je energija kojom se uzdigao na vlast splasnula i da nije jasno šta bi mogao biti njegov sledeći potez.
Postoji mogućnost da 2026. demokrate ponovo osvoje većinu u Predstavničkom domu. Šta treba da očekujemo u narednih dvanaest meseci?
Mnogo šta se, naravno, može promeniti jer se ljudi s vremenom menjaju. Ali po mom mišljenju, Tramp je u parcijalnim bitkama potrošio veliki deo početne energije svog pokreta. Najzanimljivija priča o Trampovoj revoluciji je to što ona puna energije i gneva, ali izostaje jasan projekat.
Veliki projekat može biti potpuno utopijski. Može vam se sviđati ili ne, ali vam omogućava da imate priču i da se usredsredite na velike stvari. Ali zbog svoje narcisoidne prirode, koja je postala narcisoidna priroda režima, Tramp je tokom 2025. godine stario na naše oči. A revolucije ne vole starenje.
Kada se pojavio, odavao je utisak mladalačke energije. Bio je veoma dinamičan. Radio je ovo i ono. Sada ga kamere hvataju kako spava, odsutno drema i ljudi ga drukčije vide, čak i oni oko njega.
Prošle nedelje sam radio sa kolegama iz Evropskog saveta za spoljne odnose na njihovom globalnom istraživanju, koje obuhvata 21 zemlju: jedanaest evropskih, Kinu, Rusiju, Brazil i Južnu Afriku. Zanimljivo je uporediti podatke sa onima od pre godinu i videti kako je svet počeo drugačije da ga posmatra.
Pošto će podaci biti objavljeni 15. januara, ne želim da ulazim u detalje, ali postoje dve upečatljive stvari iz perspektive globalnog javnog mnjenja. U protekloj godini svi su govorili o Trampu. Ali kad pogledate te najnovije podatke, jasno vidite široko rasprostranjen osećaj da će naredna decenija biti kineska.
Nešto slično gledate svake godine, ali vas može iznenaditi to što su ljudi najednom postali uvereni da Kina ima prednost, kao i to da ih uspon Kine više ne plaši. Podaci pričaju zanimljivu priču.
Šta je, po vašem mišljenju, izazvalo promenu stavova? To što je Amerika postala tako negativna da Kina izgleda kao relativno bolja alternativa? Ili je Kina zaista postala pozitivnija? Ili su se ljudi prosto navikli na tu ideju?
Naravno, u nekim delovima sveta popularnost Amerike je opala. Na primer, Južnoafrikanci su znatno promenili svoje stavove o Sjedinjenim Državama. Ali nešto veoma važno se promenilo.
Tokom Bajdenovog mandata, bilo je i strahovanja i nadanja da bi svet opet mogao postati bipolaran: Sjedinjene Države se sukobljavaju s Kinom, ponovo imamo konfrontaciju velikih sila. Kada je Tramp došao na vlast, po inerciji se očekivalo da će se tako nastaviti. Prošle godine paradoksalno je bilo to što je Tramp izazivao velike polarizacije u domaćoj politici, a depolarizacije u međunarodnoj.
Razlog je to što su carine pogodile sve. Pravio je dogovore sa Kinezima. Pravio je dogovore sa Rusima. Najednom su mnogi ljudi poistovetili Kinu sa multipolarnošću. To ne znači da moć Amerike opada ili da će ona biti zbačena sa svog trona, već da Kina više ne izgleda kao opasan i agresivan igrač.
Mnogi stručnjaci za međunarodne odnose verovali su da će uspon Kine gurnuti mnoge zemlje i njihove građane ka Sjedinjenim Državama. Ali sada vidimo da javno mnjenje u zemljama poput Indije postaje sve naklonjenije Kini, uprkos dugoj istoriji sukoba sa njom. Pažnja je uglavnom bila usmerena na Trampa, pa mnogi nisu primetili da se dinamika menja.
Jedan razlog je to što je Kina uspela da se suprotstavi Trampu na način koji, naizgled, nije bio agresivan, mada je zapravo bio takav. Drugi je to što je Tramp dezorijentisao sve ostale. Iz evropske perspektive, kada je on došao na vlast, lideri su znali da ih čeka težak period. Pretpostavljali su, ipak, da je sukob Sjedinjenih Država i Kine tako važan da će Evropa ostati neophodna.
Umesto toga, završili smo u situaciji koja se odražava čak i na strategiju nacionalne bezbednosti, gde je svaki region uglavnom prepušten sam sebi. Ne postoji sveobuhvatni okvir. To je važno zato što se mnogo stvari dogodilo ogromnom brzinom. Ali na kraju 2025, osećaj iscrpljenosti jači je od osećaja da su ostvareni ciljevi koje je administracija sebi postavila.
Da li je za srednje sile poput Nemačke ili Francuske ideja multipolarnog sveta privlačnija zato što nudi više manevarskog prostora? Smatrate li da je manja zabrinutost zbog Kine racionalan odgovor ili kratkoročno potcenjivanje izazova s kojima se sad suočavamo?
To raspoloženje, naravno, može da se promeni. Bilo koja kriza ga može promeniti. Ali mnogi doživljavaju, na čudan način, pad američke moći i uspon Kine kao uspostavljanje nove ravnoteže. Po mom mišljenju, Tramp je pogrešio kad se gotovo u potpunosti okrenuo ka trgovini i ekonomiji. Postojao je implicitan osećaj da se ne govori o idejama i, da budemo iskreni, da se ne govori mnogo ni o ratu ili drugim pitanjima.
Odjednom je Tramp počeo da se takmiči s Kinezima na njihovom terenu, a u toj igri se ne može pobediti. Pedeset odsto globalne proizvodnje danas potiče iz Kine. Pored toga, Kina je uspela da mu se suprotstavi, a da ne deluje histerično ili agresivno. Oduprla se i stvorila osećaj predvidljivosti.
Ako pogledate Evropu, nju na jednom nivou očigledno ugrožava prodor Kine. Na evropska tržišta će ulaziti sve više jeftine robe. Makron je tokom posete Pekingu rekao da Evropa nema drugog izbora do da razmotri carine kako bi zaštitila svoje industrije. Ali pošto se Tramp tako direktno konfrontirao sa Evropom, Evropljani su postali mnogo oprezniji. Pitaju se da li zaista mogu sebi da priušte ideološki sukob s Vašingtonom, vojni s Rusijom i ekonomski s Kinom, sve u isto vreme.
Ne verujem da je takva reakcija ograničena na Evropu ili na srednje sile. Po mom mišljenju, srednje sile imaju tri zajedničke karakteristike. Prvo, veoma su ambiciozne. U trenucima nereda, one su sklonije da grabe prilike nego da brinu o rizicima, delom zato što su veoma svesne svog srednjeg statusa. U manje uređenom svetu pruža se više šansi za poboljšanje svog statusa.
Drugo, za njih je ključan manevarski prostor. Biti srednja sila znači lavirati, to jest oportunistički vrludati. U svetu u kom je Amerika bučna i prisutna, ali ne disciplinuje, takvo ponašanje postaje lakše. Bilo je mnogo teže lavirati u periodu jake ideološke konfrontacije, kad se od svih očekivalo da zauzmu stranu i jasno se deklarišu.
Treće, pošto je Tramp pokušao da se lično angažuje u skoro svakom sukobu i da u svemu igra ključnu ulogu, pojavila se nova vrsta posredničke pozicije, koja nije ograničena na tradicionalne srednje sile. Neke zemlje su postale profesionalni posrednici. Pogledajte Katar, Emirate ili Saudijsku Arabiju. U izvesnom smislu, sada ima više posrednika nego sporova.
Tu poziciju su ojačale dve karakteristike Trampove diplomatije. Prva je njegovo uverenje da ne treba mnogo znati o nekom sukobu da biste ga rešili. Da budem iskren, u tome ima izvesne istine. Ako znate previše, jasno vam je šta se ne može dogoditi, ali ponekad vam je potreban neko sa strane da biste prekinuli status kvo. Iz te perspektive, verovatno ima istine u ideji da neko sa strane može biti od pomoći, posebno ako želite da poremetite postojeću ravnotežu, a ne samo da zaključite dogovor.
Drugo, pošto on deluje preko neprofesionalnih diplomata, ličnih prijatelja i poslovnih ljudi, svet je najednom postao veoma monarhistički. Kada pogledamo odnose između velikih sila – Kina je bezmalo izuzetak – može nam se činiti da ne pregovaraju države već porodice. Vidite kako se ličnosti poput Vitkofa i Kušnera sastaju sa Dmitrijevim, koji je blizak Putinovoj porodici. U oba slučaja, ministarstva spoljnih poslova čitaju vesti da bi saznala o čemu se pregovaralo.
Verujem da ta primesa 19. veka ima ključni značaj. Personalizacija moći koju, po mom mišljenju, podstiču društvene mreže i njihova sposobnost da pojačaju antiinstitucionalnu dinamiku, omogućava da se dogode mnoge stvari. Istovremeno, počinjete da gubite jasnu predstavu o tome šta se zapravo dogodilo.
Reklo bi se da će položaj Evrope biti težak u tom novom svetu koji opisujete?
Kaže se da je Evropa danas najranjiviji deo sveta. Naravno, to je i zato što je najbogatija. Spoj ranjivosti i bogatstva znači da svi gledaju šta bi se moglo izvući iz nje. Ako pogledate ankete javnog mnjenja, sami Evropljani najviše sumnjaju u Evropu.
Evropski projekat je bio pripremljen za drugačiji svet, za svet koji je nestao. S jedne strane, imate Rusiju u ratu, a nikad nije bila tajna da Rusija sâmo postojanje Evropske unije vidi kao prepreku svojim spoljnopolitičkim ciljevima u Evropi. S druge strane, imate američkog predsednika koji u suštini govori to isto. On kaže da samo nacionalna država može imati legitimitet.
Za evropske građane i lidere, to je krajnje uznemirujuće jer je Evropa prošla kroz previše raznih raspada i dobro zna da je cena toga veoma visoka, posebno kad uzmete u obzir starenje stanovništva i ekonomsku stagnaciju. Kada razmišljate o budućnosti, najčešće ne znate šta će se desiti. Samo Nostradamus to zna. Ali obično možete znati šta se neće desiti. Imate određene pretpostavke o tome šta se ne može desiti.
U srži aktuelne krize je uverenje Evropljana da bi Sjedinjene Države pod Trampom mogle da stanu na stranu Rusije u ukrajinskoj krizi. Ta mogućnost briše mnoge pretpostavke na kojima je počivao njihov svet.
Najednom se javlja osećaj da mnoge čvrste pretpostavke više ne važe. Možete imati krize u odnosima, probleme tu i tamo, ali ne svuda istovremeno. S tog stanovišta, Evropska unija po mnogo čemu počinje da liči na Habzburško carstvo, koje je opstajalo samo dok je uspevalo da ubedi druge u to da je njegovo postojanje u njihovom interesu. Raste utisak da se ta energija gubi.
Istovremeno se otvara zanimljivo pitanje šta bi moglo uslediti. Po mom mišljenju, 2026. je izuzetno važna godina. Jedna od posledica ponovnog izbora Trampa i njegove izrazito ideološke politike je podsticaj onim političkim strankama u Evropi koje vezu s Trampovom administracijom vide kao sopstvenu političku snagu.
Ključno pitanje je šta će se dogoditi ako demokrate pobede u Kongresu. U tom slučaju bi se Evropa mogla suočiti sa veoma zanimljivim izborom. Snage u Evropi koje se svrstavaju uz Trampa nadaju se da će on dugo ostati na vlasti. Povratak demokrata bi za njih bio veoma štetan jer mogu očekivati da će u tom slučaju evropska politika biti definisana američkom unutrašnjom politikom.
Zahvaljujući tome, čak i neke krajnje desničarske i mejnstrim stranke mogle bi ponovo pregovarati o osnovnom konsenzusu o Evropi. Šta bi trebalo da bude Evropska unija? Šta bi, na primer, trebalo da ostane od jedinstvenog ekonomskog prostora? Šta bi trebalo da se promeni, a šta ne? S tog stanovišta, kraj 2026. i početak 2027. mogu biti najkritičniji trenutak.
Snaga trampovske desnice u Evropi tesno je povezana s Trampovom snagom, ne zato što nema unutrašnjih razloga za podršku tim strankama, već zato što im Trampovo postojanje omogućava da deluju kao evropski igrači, a ne samo kao nacionalni. Mnoge od tih stranka više ne sanjaju o tome da izađu iz Evropske unije, već žele da je promene. Iz te perspektive, mala je verovatnoća da će Evropska unija opstati u institucionalnom i ideološkom obliku u kom je prvobitno stvorena. Ključni pregovori o Evropskoj uniji biće u velikoj meri oblikovani odnosima sa Sjedinjenim Državama, s jedne strane, i odnosima sa Rusijom s druge.
Da li se suočavamo sa raspadom transatlantskih odnosa ili sa pomeranjem tih odnosa na sasvim drugačiju ideološku putanju?
Ne verujem da se hladnoratovski ili posthladnoratovski Zapad može obnoviti. Takvi odnosi između Evrope i Sjedinjenih Država, koji su bili tipični za poslednjih trideset godina, ne mogu se vratiti iz jednog vrlo jednostavnog razloga – zato što su se zasnivali na činjenici da se oni sami neće dramatično promeniti ko god da dođe na vlast.
Sada je dinamika odnosa između Sjedinjenih Država i Evrope u velikoj meri definisana unutrašnjom politikom svake strane. Na desnici imate alternativni projekat. Ne Zapad kao slobodni svet, ne hladnoratovski Zapad, koji je bio univerzalistički i usredsređen na odnose između Sjedinjenih Država i Evrope, već ideja zapadne civilizacije, koja se vrlo jasno ogleda u bezbednosnoj strategiji: Zapad je tu predstavljen kao neka vrsta hrišćanske, bele civilizacije.
Pitanje je koliko taj projekat može biti stabilan. Tu ima nekoliko problema, a među njima su i neki ironični istorijski obrti. Zašto je, na primer, Trampova Amerika tako nezadovoljna Evropom, zašto je kivna na nju? Zato što se Evropa amerikanizovala. Rasprave o multikulturalizmu i većoj otvorenosti za migrante se obično povezuju sa Amerikom, a ne sa Evropom.
Ironično je i to što su Sjedinjene Države osnovane kao alternativa staroj Evropi zatvorenih nacionalnih država. Bio je to Novi svet. Sada, na čudan način, Trampova administracija liči na migranta koji je napustio Evropu pre 250 godina, izgradio život na drugom kontinentu, više ne voli mesto na kom živi, pa se osvrće i kaže: šta se desilo sa zemljom iz koje sam došao? Želim tamo da se vratim, ali to više nije ista zemlja.
Verovatno ćemo videti i mnogo militarizovaniju Nemačku i Nemačku u kojoj bi AfD mogla da uđe u vladu. Kako to menja Evropu? Krajnje desničarskim strankama o kojima govorimo bliski su, u različitom stepenu, glavni elementi programa Trampove administracije, posebno oni koji se odnose na imigraciju i nacionalnu kulturu.
Istovremeno, istorijski gledano, odnosi među tim strankama su konkurentski. Ne verujem da bi Marin Le Pen bila zadovoljna budućnošću u kojoj je nemački vojni budžet triput veći od francuskog. To je zanimljiv deo priče. Smatram da je važno i to što je Tramp nacionalista, ali nacionalista bez istorije.
Putin često drži lekcije iz istorije nepravednog stradanja Rusije. Teško je zamisliti Trampa kako govori o istoriji sa istim znanjem i uverenjem.
Nije stvar samo u znanju. On prosto ne veruje da je istorija važna. Na neki način je zanimljivo to što Trampa ne zanima šta se desilo pre nego što se on rodio, kao što ga ne zanima ni šta će se desiti pošto napusti predsedničku funkciju. Nezaboravno je kako je prepričao razgovor s kineskim predsednikom, koji mu je rekao da neće izvršiti invaziju na Tajvan dok je Tramp na funkciji.
S tog gledišta, postoji izuzetno važna razlika u vremenskim horizontima. Na jednoj strani imamo Putina, kao i Sija, koji razmišljaju u okvirima vekova. Zvuči preterano, ali je zaista tako. Ruski predsednik traži da mu se donesu arhive iz 9. veka. Želi da vidi originalne dokumente. Sastaje se sa arheolozima da bi razumeo odakle Rusi dolaze. S druge strane, predsednik Sjedinjenih Država kaže da ga ne zanimaju vekovi, već nedelje jer se svet tako brzo kreće.
To stvara problem, jer nacionalisti u Evropi dele nekoliko karakteristika. Te stranke obuzima duboka demografska anksioznost zbog dramatičnih promena u populaciji i zbog osećanja da njihova zemlja više nije dom; dom je mesto koje razumete i verujete da razumete, a to osećanje je nestalo.
Istovremeno, kada pogledate njihove projekte, mnogi birači krajnje desničarskih stranaka su i sami migranti, ali oni žele da migriraju u prošlost. Te stranke ne sanjaju o drugačijem ekonomskom modelu, već o drugačijem demografskom i etničkom sastavu društva, što je izuzetno teško postići jer je demografska promena dramatična. Njih taj san pokreće i u isti mah parališe.
Jedan podatak u strategiji nacionalne bezbednosti SAD me je zaista pogodio. Africi je posvećeno pola stranice. Početkom 20. veka, dvadeset pet odsto svetske populacije živelo je u Evropi, a između osam i devet odsto u Africi. Ako su projekcije Ujedinjenih nacija tačne, do 2100. godine, šest odsto svetske populacije živeće u Evropi, a četrdeset odsto u Africi.
Imate, dakle, bezbednosnu strategiju koja se prema Africi odnosi kao prema fusnoti, a Evropljanima poručuje da budu ono što su nekad bili. To nije lako jer su demografsko opadanje, niske stope nataliteta i neuspeh vlada da tu nešto promene već realnost. Društva su već preoblikovana. Umesto da pokušavaju da shvate kako se njima može upravljati, šta se može postići, a šta ne, ljudi na vlasti sanjaju o povratku u prošlost, a to nije moguće.
Paradoksalno, ako pogledate američku istoriju, ta logika ni ranije nije funkcionisala. Čak je i ideja „belog“, koja nije postojala u Evropi pre pojave Amerike, bila inkluzivan koncept. „Belo“ se pojavilo zato što Nemci ili Englezi nisu smatrali belima Bugare poput mene, Jevreje, Italijane i Irce.
Umesto da se usmerimo na pitanje kako redefinisati svet da bi društva mogla da funkcionišu i da bi se njima moglo upravljati, povlačimo se u nostalgiju. Nacionalizam nije isto što i nostalgija. Prava drama Evrope je u tome što postoji nacionalni sentiment, ali više nema nacionalnih ekonomija.
Kad se pitamo šta će se desiti, zamislite da se Evropska unija raspadne i da nam ostanu nacionalne države. Kako izgleda bugarska nacionalna država? Kakva je bugarska nacionalna ekonomija? Kakva vrsta protekcionizma je moguća na nivou države? Kako se ona može takmičiti sa bilo kim?
Postoji velika protivrečnost između sveta koji se sve više organizuje oko velikih prostora i civilizacijskih država i američke političke ponude, koja podstiče fragmentaciju u Evropi, a istovremeno predlaže civilizacijske saveze. Mislim da je to duboko uznemirujuće.
Da li će zemlje pronaći načine da podstaknu građane da imaju više dece ili idemo ka svetskoj depopulaciji?
Demografija je izvanredno važno pitanje jer, po mom mišljenju, obuhvata nekoliko elemenata koji su danas dramatično drugačiji. I ranije je bilo demografskih strahova. U 19. veku se pojavio veliki strah od prenaseljenosti. O tome je pisao Maltus. Strahovalo se da će biti previše ljudi, a nedovoljno hrane i ekonomskih resursa. Sada se prvi put u istoriji suočavamo sa strahom od opadanja stanovništva. Taj strah je nov i ima tri važna sastojka. Pre svega, problem nije naprosto to što su stope fertiliteta vrlo niske, već to što ne razumemo zašto je tako. Niske su svuda, i u bogatim i u siromašnim zemljama. Niske su u autokratijama poput Kine i u demokratskim zemljama poput onih u Evropi. Na osnovu teorija demografske tranzicije, obrazovanja žena i rodne ravnopravnosti, bilo ni normalno očekivati da se fertilitet ustali približno na nivou zamene – a to je oko 2,1. Ali najednom su stope fertiliteta vrlo niske čak i u zemljama s vrlo velikodušnim društvenim sistemom i vrlo egalitarnim društvom, kao što je Finska.
Da ne pominjemo Južnu Koreju, koja u demografskom smislu deluje gotovo samoubilački. U zemljama poput Rusije i Irana, za to se okrivljuje zapadnjačka zavera. Narativ ide otprilike ovako: liberali na Zapadu ne rađaju decu i zbor toga ne žele da drugi imaju decu, pa promovišu feminizam i prava homoseksualaca. Deo propagande protiv homoseksualnih osoba u mnogima od tih zemalja izričito se odnosi na stope fertiliteta. Ali stvarnost je da vlade bezuspešno troše mnogo novca pokušavajući da podstaknu mlade parove da imaju decu. U zemljama poput Mađarske, oko pet odsto BDP-a ide na politike usmerene na preokretanje demografskog opadanja, ali su rezultati skromni. Nije posredi samo demografski problem, već demografski problem bez rešenja. Vlade ne znaju šta da rade.
Drugi element je to što su ljudi dugo verovali da će tehnologija pomoći, da će veštačka inteligencija, automatizacija i robotika nadoknaditi nedostatak radne snage i ublažiti brige zbog starenja stanovništva. Ali tehnologija je postala i izvor straha. Nadamo se da će tehnologija rešiti demografske probleme, ali je se i plašimo, posebno veštačke inteligencije. Ljudi se ne plaše samo da će ih zameniti migranti iz Afrike, jedinog regiona sa snažnim demografskim rastom. Plaše se i toga će ih zameniti roboti.
Taj strah je udružen s još jednim faktorom: koncentracija bogatstva i tehnološkog razvoja stvorila je izglede za individualnu besmrtnost. Možda se sećate čuvenog razgovora između Putina i Sija o ljudima koji žive do 150 godina i zameni organa. Pojavila se, dakle, ideja da mala grupa ljudi može da kupi besmrtnost dok većina ostaje smrtna. Tu novu vrstu nejednakosti nemoguće je premostiti. Ona podseća na starogrčku mitologiju, u kojoj nekolicina besmrtnika upravlja životima smrtnika.
Ranije su ljudi prihvatali individualnu smrtnost zato što su verovali da posle njih ostaje nešto veće, na primer nacija. Vi umrete, ali vaša deca ostaju, pa njihova deca posle njih, svi u zajedničkoj kulturi. Sada nema dece. Ljudi su suočeni sa smrtnošću pojedinca i sa smrtnošću nacije.
Treći element demografske anksioznosti je politički. Ne strahujemo samo od toga da će pridošlice uzeti naše poslove, već i od toga da će nas nadglasati. A tu je i strah da će vlade birati prihvatljive migrante na osnovu toga kako bi oni verovatno glasali. Ta opsesija destabilizuje osnovno razumevanje političke zajednice: ko pripada, kako se definiše pripadnost i šta znači identitet.
Često koristim jednostavan primer. U Beču postoji italijanski restoran koji su otvorili Italijani. Kasnije ga je kupio neko drugi. Sada vlasnik nije Italijan. Konobari nikada nisu bili u Italiji, ne govore italijanski i ne znaju mnogo o Italiji. Ali restoran ima italijansku muziku i italijanski meni. Da li je to italijanski restoran? Za mene jeste. Možda neće biti za italijanskog gosta, koji očekuje da će moći da popriča s nekim iz svoje zemlje. Tako nekako izgleda dublji identitetski sukob.
Tako izgleda sukob između dve ideje većine u demokratskoj politici. Jedna je istorijska većina, koja je formirala naciju. Druga je biračka većina, koja se pokazuje u izbornoj noći, a koja etnički može biti vrlo raznovrsna. Prvi predsednik Poljske 1920-ih možda je prva osoba koja je iskusila taj sukob. Ubrzo posle pobede na izborima, on je ubijen. Njegove ubice su tvrdile da su ga izabrale manjine, Jevreji i Ukrajinci, i da zato ne može biti predsednik Poljske.
Tenzija između migracija, demokratije i preoblikovanja nacija ima ključni značaj. Civilizacijski diskurs ne pomaže, jer samo ponavlja reč „braniti“, a ne nudi rešenja. Istovremeno, Tramp artikuliše neke veoma realne brige, posebno u Istočnoj Evropi. Za istočne Evropljane, etnička homogenost države shvata se kao lekcija 20. veka. Često se kaže da se evropsko stanovništvo uvek selilo, ali razlika je u tome što je kretanje u 20. veku urodilo etnički homogenim državama, posebno na istoku. Primeri su Poljska, Mađarska i Češka. Njihova homogenost je posledica transfera stanovništva, Holokausta i proterivanja Nemaca.
U Evropi sada gledamo razgradnju tih etnički homogenih država, što otvara nova pitanja. Da li su Bugari u Nemačkoj deo problema o kom govori Tramp? Ili su migranti samo oni koji dolaze s drugih kontinenata? Tu je i pitanje islama, takođe neobično, jer je u mašti američke krajnje desnice Rusija bela hrišćanska nacija. U stvarnosti, Rusija ima veću muslimansku populaciju od bilo koje evropske zemlje, dok je Čečenija jedan od najjačih centara političkog islama. Živimo u svetu u kom se politika sve više rukovodi strahovima, a ne ideologijama ili strategijama rešavanja problema.
Prvi deo podkasta The Good Fight