Za proteklih deset meseci otkako se američki predsednik Donald Tramp vratio na dužnost, način na koji Sjedinjene Države komuniciraju sa svojim saveznicima i protivnicima okrenuo se naglavačke. Tramp ne menja samo arhitekturu i dekor Bele kuće, već i mentalne mape pomoću kojih Vašington posmatra svet.
Njegova opsesija carinama na početku mandata bila je shvaćena kao zanimanje za trgovinski bilans sa drugim zemljama i ravnodušnost prema njihovoj politici. Ali njegovi noviji potezi pokazuju da je to bila iluzija. Razloge za njegov neprijateljski stav prema Brazilu (čijeg levičarskog predsednika Lulu da Silvu izrazito ne podnosi) i finansijsku podršku Argentini (čijeg desničarskog lidera Mileija naziva svojim „omiljenim predsednikom“) nalazimo u ideologiji, a ne u ekonomiji. Trampovu politiku definiše podela na levo i desno, a ne na demokratiju i autoritarizam. Za razliku od svojih prethodnika, na primer Džordža V. Buša, Baraka Obame i Džoa Bajdena, Trampa ne zanima izvoz američke demokratije u svet. On izvozi svoju ličnu političku agendu zasnovanu na otporu prema imigraciji, levici (woke) i zelenima.
Primat ideologije u Trampovom pristupu svetu najbolje se ogleda u njegovom odnosu prema Evropi. On prezire EU i odbacuje tradicionalne liberalne vrednosti ugrađene u temelje transatlantskog saveza. Njegova administracija je za svoju saveznicu u Evropi izabrala krajnju desnicu. Pored veza sa italijanskom premijerkom Đorđom Meloni, Tramp podržava i nemački AfD, španski Voks i Faražovu stranku Reform UK.
U Beloj kući vlada uverenje da evropske zemlje kaskaju za Amerikom za jedan izborni ciklus i da će za nekoliko godina stari kontinent naglo skrenuti udesno. Evropska desnica je ohrabrena ovom ocenom i već formira neku vrstu transnacionalnog desnog fronta. Pojavila se nova grupa desničarskih stranaka, Patriote Evrope, koje se zaklinju da će „učiniti Evropu ponovo velikom“ sa MAGA revolucijom kao svojim svetlim uzorom.
Tramp preispituje američke bezbednosne aranžmane sa Evropom, preti da će smanjiti američko vojno prisustvo u njoj i zahteva da EU sama finansira svoju odbranu. Na prvi pogled njegova podrška evropskoj krajnjoj desnici deluje kao majstorski strateški potez koji omogućava Sjedinjenim Državama da zadrže Evropu u svojoj sferi uticaja, dok istovremeno ukidaju svoje obaveze prema njoj. Bio bi to jeftin način da MAGA ojača svoj uticaj u Evropi i spreči je da se osamostali u odnosu na SAD.
U toj igri ključnu ulogu ima centralna Evropa, gde grupa neliberalnih političara već ima solidno uporište. Davno pre izbora 2024. Tramp se divio Viktoru Orbanu koga smatra školskim primerom MAGA lidera. Od povratka na funkciju, Tramp je ojačao ovaj odnos izuzećem Mađarske od sankcija na uvoz ruske nafte. U junu je na predsedničkim izborima u Poljskoj pobedio kandidat krajnje desnice Karol Navrocki, koli takođe ima podršku MAGA-e. Slovački premijer Robert Fico obznanio je da se u svemu slaže sa američkim predsednikom. A u Češkoj Republici, još jedan Trampov desničarski favorit, Andrej Babiš, pobedio je na parlamentarnim izborima u oktobru i pokušava da formira novu vladu.
Ipak, mada je agresivno udvaranje Trampove administracije evropskoj krajnjoj desnici donelo neke dobiti, to je takođe rizičan potez. S jedne strane, podsticanje političke polarizacije može rezultirati rasparčavanjem Evrope, a ne širenjem Trampovog uticaja u njoj. Nije izvesno da bi se svi neliberalni lideri, počevši od samog Orbana, geopolitički svrstali uz Trampa, bilo da je reč o Rusiji i Kini ili ekonomskim pitanjima. Pokazujući naklonost samo ideološki bliskim opcijama, američka administracija bi mogla da izgubi podršku većine zemalja EU.
Neliberalni globalisti
Ako su prve dve decenije posle Hladnog rata protekle u znaku „vesternizacije“ istočne Evrope, uz procvat liberalne demokratije u zemljama bivšeg komunističkog bloka, trenutno stvari stoje obrnuto. Došlo je do postepene „isternizacije“ zapadne Evrope preko širenja neliberalizma Orbanovog tipa na bivša liberalna uporišta. Dramatični uspon AfD-a u zapadnoj Nemačkoj je upečatljiv dokaz ovog zaokreta.
Ne tako davno mnogi su pretpostavljali da stranka koju je nemačka obaveštajna služba označila kao „provereno desno ekstremističku“ pretnju demokratskom poretku, nema snage za širenje uticaja van svoje baze u nekim oblastima bivše Istočne Nemačke. Ta pretpostavka više ne važi, što jasno pokazuju rezultati nedavnih anketa i regionalnih izbora u Severnoj Rajni-Vestfaliji. Dobili smo Zapad koji imitira Istok: stavovi javnosti u zapadnoj Evropi podsećaju na one u istočnoj Evropi tokom migracione krize 2015. Uspon Istoka u evropskoj politici ideološki približava EU Trampovom Vašingtonu.
Ali Trampov savez sa Orbanom i drugim desničarskim liderima u centralnoj i istočnoj Evropi nadilazi ideologiju. Dok su neliberalne snage u ovim zemljama raznolike – i često u sukobu jedna sa drugom kada je u pitanju odnos prema Rusiji ili ekonomiji – po svom političkom temperamentu ovaj region podseća na američke države u kojima oduvek dominira Republikanska partija. Istok Evrope je konzervativan, pretežno beo i kulturno homogen. Kao i pristalice MAGA-e, stanovništvo je uglavnom neprijateljski nastrojeno prema imigraciji i levici i skeptično prema postojanju klimatske krize. Ne iznenađuje podatak da je istočnoevropska dijaspora u Sjedinjenim Državama na poslednjim izborima glasala za Trampa.
Utisak šireg preuređenja Evrope pojačao se posle Trampove pobede 2024: predvođene populističko-desničarskim strankama centralne i istočne Evrope, neliberalne snage kontinenta su sa odbrane nacionalnog suvereniteta od Evropske unije prešle na zagovaranje novog transnacionalnog pokreta sa globalnom konzervativnom agendom. Evropski centristi se istovremeno kreću u suprotnom smeru: mnogi bivši zagovornici globalizacije i transatlantskih integracija sada se pozicioniraju kao suverenisti koji se opiru onome što vide kao ideološku izdaju Vašingtona.
Trampovska revolucija je podelila Evropu. Za razliku od ranijih sporova, na primer u vreme invazije SAD-a na Irak 2003, sada se zemlje ne dele na one za i protiv Amerike, već na pristalice i protivnike Trampa. Najvažnija promena je oštra polarizacija evropskih percepcija američkog političkog sistema. Prema junskom istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose, pristalice krajnje desničarskih stranaka poput nemačke AfD, italijanske Braće Italije, mađarskog Fidesa, poljske stranke Pravo i pravda i španskog Voksa imale su pretežno pozitivno mišljenje o američkoj politici, dok su glasači stranaka centra u tim zemljama imali uglavnom negativno mišljenje o Americi. Ispitivanja javnog mnjenja nikada do sada nisu zabeležila taj stepen polarizacije među Evropljanima.
Ključni nalaz ovog ispitivanja je da su stavovi Evropljana o Sjedinjenim Državama sada definisani njihovim stavovima o Trampu. Pristalice transatlantskih integracija strepe od budućnosti u kojoj bi Trampove evropske pristalice mogle da prestanu da podržavaju SAD kada on više ne bude na vlasti ili ako njegova politika doživi poraz. Koristeći uticaj neliberalne avangarde evropskog istoka, Trampova administracija je produbila staru podelu kontinenta na istok i zapad i dramatično povećala rizik od fragmentacije EU. Čak i ako desničarske stranke ostvare dominaciju širom regiona, nije sasvim izvesno da će neliberalna Evropa biti proamerička niti da san o samostalnijoj Evropi, manje zavisnoj od SAD-a, sanjaju samo stranke centra i levice. Orbanova fluidna geopolitička vizija ukazuje na daleko složeniju stvarnost.
Mađarski Put svile
Orban je najpoznatiji evropski populista u MAGA univerzumu. Od 2010-ih on ulaže napore u izgradnju transatlantske mreže desnih snaga. Postao je pravi Fidel Kastro desnice – njen heroj i uzor. Orbanov uticaj širom centralne i istočne Evrope je ogroman. Ukoliko pobedi na izborima u aprilu 2026. postaće glavni arhitekta postliberalne geopolitičke strategije Evrope.
Ipak, malo je verovatno da će obnovljeni Orbanov mandat učvrstiti hegemoniju MAGA pokreta nad evropskim kontinentom. Orban podržava Trampa, ali takođe veruje u propast Zapada. U njegovoj kancelariji u Budimpešti vise tri mape sveta koje ga prikazuju iz različitih perspektiva: na jednoj je u centru Amerika, na drugoj Evropa, a na trećoj Kina. U njima Orban vidi „globalnu promenu sistema“ – pomeranje moći ka Aziji. Po njegovom mišljenju, Azija je u demografskom zamahu i tehnološkoj prednosti i ima ogromnu snagu kapitala. Azija takođe ubrzano razvija vojne kapacitete kako bi parirala Americi i njenim zapadnim saveznicima. Orban veruje da je centar budućeg svetskog poretka u Aziji.
Po njemu, Evropa je pred teškim izborom. Može da se pripoji Sjedinjenim Državama i postane, po njegovim rečima, „muzej na otvorenom“, nešto čemu se ljudi dive, ali što stagnira, ili da postigne „stratešku autonomiju“ vraćajući se u globalnu konkurenciju kao nezavisna sila. Na iznenađenje mnogih, Orban – slično kao i francuski liberalni predsednik Emanuel Makron – preferira „suverenu Evropu“. Po njegovom mišljenju, to znači očuvanje jedinstvenog evropskog tržišta, ali bez dubljih političkih integracija, uz držanje Kine i Sjedinjenih Država na jednakoj distanci.
Povezanost će biti srž velike strategije Mađarske, objašnjava Orban. Mađarska se neće pridružiti hladnom ratu sa Kinom, niti tehnološkom ili trgovinskom bloku usmerenom na izolaciju Pekinga. Ovaj stav odražava rastuću ekonomsku realnost u Budimpešti: Kina trenutno više ulaže u Mađarsku nego u Francusku, Nemačku i Britaniju zajedno. Drugim rečima, Orbanova Evropa, za razliku od Evrope Ursule fon der Lajen, predsednice Evropske komisije, nije usklađena sa Trampom kada je u pitanju politika prema Kini. Ovaj raskorak nije karakterističan samo za neliberalnu Mađarsku: nemački AfD, na primer, u mnogim aspektima je bliži Moskvi nego Vašingtonu.
Naravno, evropska desnica je jača od Orbana. On bi takođe mogao da izgubi aprilske izbore na kojima će se po prvi put suočiti sa jakim izazivačem. U jednom od mnogih ironijskih obrta istorije, Orbanov Fides bi mogao da padne upravo u trenutku kada analitičari proglašavaju „Orbanov trenutak“. Kako god bilo, njegovo geopolitičko opredeljenje za Aziju pokazuje ograničenja Trampovog uticaja na Evropu.
Od MAGA do MEGA
Trampova administracija ne krije želju da demontira postojeću liberalnu hijerarhiju Evropske unije. Ali čak i ako MAGA uspe da potkopa ključne institucije koje su izgradile Francuska i Nemačka i druge evropske demokratije, populističko-desničarske stranke čiji uspon MAGA podržava možda na kraju neće pristati na novi model američkog uticaja u Evropi.
Pretpostavka američke administracije da se Evropa kreće udesno nije pogrešna, ali jeste pogrešno očekivanje da je uspon lidera naklonjenih Trampu dovoljan da očuva dominaciju SAD-a u EU. Umesto toga, uspon neliberalne desnice verovatno će produbiti ekonomsku i političku krizu koja će izazvati ono što oksfordski politikolog Dimitar Bečev naziva „trka za Evropu“ – situaciju u kojoj će se velike sile poput Kine i Rusije i srednje sile poput Turske i zemalja Zaliva takmičiti za svoj uticaj u Evropi.
Veći problem za Sjedinjene Države je to što je Trampova politika otuđila liberalne snage koji su nekada zemlje centralne i istočne Evrope činile najbližim i najpouzdanijim saveznicima Vašingtona. Ako populistički lideri izgube naklonost birača u Mađarskoj, Češkoj i drugim zemljama u regionu, njihovi naslednici verovatno neće biti ništa manje skeptični prema Trampu nego što su to danas zapadnoevropski liberali. Paradoksalno, jačanjem veza sa evropskom desnicom Vašington bi mogao da oslabi svoj uticaj u celoj Evropi.
Ima još tačaka trenja između Trampa i nove evropske desnice koje proističu iz specifičnog nacionalizma konzervativnih krugova u Sjedinjenim Državama. Stav MAGA pokreta da Zapad treba definisati kao beli i hrišćanski ima odjeka kod mnogih evropskih krajnje desničarskih partija, ali su njihove pristalice duboko podeljene oko pitanja da li Putinova Rusija čini deo tog novog neliberalnog carstva. Poljske konzervativce, na primer, skandalizuje činjenica da američki konzervativci poput Takera Karlsona Rusiju smatraju delom belog hrišćanskog Zapada.
Najveća posledica Trampovog odnosa prema Evropi je verovatno ponovno otvaranje „nemačkog pitanja“ – velike istorijske dileme odnosa Evrope prema snažnoj Nemačkoj. Dok Vašington izlazi iz svojih obaveza prema Evropi i insistira na tome da ona sama finansira svoju bezbednost i dok Evropljani sve više sumnjaju u Ameriku kao pouzdanog partnera – remilitarizacija Nemačke postaje sastavni deo evropskog sistema odbrane. Trampovo istovremeno ohrabrivanje AfD-a, sada druge najveće stranke u Bundestagu, otvorilo je mogućnost da najmoćniju evropsku zemlju uskoro predvodi nemačka nacionalistička desnica – uz blagoslov Vašingtona. To je oživelo stare strahove nemačkih suseda, uključujući i zemlje koje se inače dive Trampu.
Ako je Trampova strategija za Evropu ideološko poravnanje udesno uz smanjenje američke ekonomske i vojne podrške, taj plan će propasti. Desničarske stranke, kao i njihove kolege sa centra i levice, svesne su da će u sve nestabilnijem globalnom geopolitičkom pejzažu njihove zemlje biti prepuštene samima sebi. Suočena sa neprijateljskim svetom evropska desnica bi mogla da nevoljno izabere udaljavanje Evrope od nepouzdanih Sjedinjenih Država. Na kraju krajeva, Trampov uticaj na Evropu u mnogo čemu podseća na efekat pojave Mihaila Gorbačova na Istočni blok. Gorbi-manija je dramatično preoblikovala komunističke režime u Istočnoj Evropi, ali je u tom procesu Moskva izgubila svaki uticaj u njoj.