U tvitu od 9. marta, poljski ministar spoljnih poslova Radosław Sikorski prokomentarisao je pretnju Elona Muska da će Ukrajini ukinuti pristup satelitskom sistemu Starlink koji ukrajinska vojska koristi za navođenje dronova. Musk, vlasnik kompanije SpaceX koja upravlja Starlinkom, napisao je da bi se „čitava linija ukrajinskog fronta urušila ako bih isključio Starlink“. Sikorski je odgovorio da „Starlink za Ukrajinu plaća poljsko Ministarstvo za digitalizaciju, oko 50 miliona dolara godišnje. Ostavljajući po strani etiku upućivanja pretnji žrtvi agresije, želim da kažem da ćemo u slučaju da se SpaceX pokaže kao nepouzdan pružalac usluga potražiti nekog drugog.“
Američki državni sekretar Marco Rubio ukorio je Sikorskog rečima: „Recite hvala, jer bez Starlinka Ukrajina bi odavno izgubila ovaj rat i Rusi bi već bili na granici s Poljskom.“ (Verovatno ne zna da Poljska već deli granicu s ruskom enklavom Kalinjingrad.) Musk je u odgovoru Sikorskom napisao samo: „Tišina, mali čoveče.“
Takva drskost više nije šokantna. Imitiranje je najniži oblik laskanja: Trumpovi dvorani pokazuju lojalnost vođi detinjastim vređanjem predstavnika savezničkih zemalja, na njegov uobičajeni način. Rubiovo „Recite hvala“ očigledan je pokušaj dodvoravanja Trumpu oponašanjem potpredsednika J. D. Vancea koji je 28. februara u Ovalnom kabinetu ukorio ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog pitanjem: „Jesi li bar jednom rekao hvala?“ Muskova fraza „mali čovek“ oponaša dobro poznate Trumpove uvrede. Na meti takvih uvreda nekada je bio i „mali Marco“. Infantilizacija američke unutrašnje politike proširila se na međunarodne odnose. Pokazivanje prezira prema Evropi važna je oznaka pripadanja klubu Trumpovih obožavalaca: u poruci na Signalu od 14. marta, koja je procurela do Jeffreyja Goldberga iz Atlantica, ministar odbrane Pete Hegseth je napisao Vanceu: „Potpuno razumem tvoje gađenje prema evropskim grebatorima. To je JADNO.“
U ovom slučaju posebno je zanimljiv izbor mete. Na svetu verovatno nema zemlje koja je Americi naklonjena više nego Poljska. Prema istraživanju Instituta Pju, sprovedenom prošle godine u trideset četiri zemlje na šest kontinenata, 86 odsto Poljaka ima pozitivno mišljenje o Sjedinjenim Državama – što je više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, uključujući i Izrael, Ujedinjeno Kraljevstvo i Japan. Poljska je već ispunila Trumpov zahtev da evropske članice NATO saveza povećaju izdvajanja za odbranu – njeni vojni izdaci već su više nego dvostruko veći od ciljnih 2 odsto BDP-a i vrlo blizu iznosu od 5 odsto koji je Trump zatražio u januaru. Veliki deo tih izdataka odlazi na američko naoružanje i raketne sisteme protivvazdušne odbrane. Poljska je 2022. i 2023. potpisala ugovore o kupovini tenkova Abrams u vrednosti od više od 6 milijardi dolara i tako postala prva evropska zemlja koja će ih imati u sastavu svojih oružanih snaga.
Ljubav prema Americi ima duboke korene u masovnoj migraciji Poljaka u Sjedinjene Države, zalaganju Woodrowa Wilsona za obnovu nezavisne poljske države na kraju Prvog svetskog rata, kao i podršci Ronalda Reagana disidentskom pokretu Solidarnost 80-ih godina. Taj osećaj obaveze može pomoći u razumevanju nepokolebljivog političkog i vojnog sudelovanja Poljske čak i u najvećoj američkoj gluposti ovog veka, invaziji George W. Busha na Irak 2003. Možda je većina Amerikanaca to već zaboravila, ali posle pada Sadama Huseina, jedna od četiri okupacione zone u podeljenom Iraku bila je pod kontrolom Poljske. To je, između ostalog, bio način da se Poljska oduži za vek američkog prijateljstva.
Trump se u prvom mandatu zahvaljivao Poljskoj. U julu 2017, obratio se velikom skupu koji ga je razdragano dočekao na trgu Krasinjski u Varšavi: „Pozdravljam narod Poljske, jedne od zemalja NATO saveza koja je dostigla ciljani nivo izdvajanja za našu zajedničku odbranu. Hvala vam. Hvala Poljskoj. Moram reći da ste dali zaista veličanstven primer i mi vam aplaudiramo. Hvala vam.“
Trump je takođe uveravao okupljene da njihova zemlja ima centralno mesto u transatlantskom savezu za koji je, čini se, tada još pokazivao bezgranični entuzijazam: „Jaka Poljska je blagoslov za narode Evrope i oni to dobro znaju. Jaka Evropa je blagoslov za zapad i čitav svet. Stotinu godina posle ulaska američkih snaga u Prvi svetski rat, transatlantske veze između Sjedinjenih Država i Evrope jednako su jake, možda i jače.“
***
Kako smo odatle stigli dovde? Kako su Trumpovi hvalospevi Poljskoj kao najbolje vaspitanom detetu u evropskoj porodici naroda prerasle u otvoreni prezir koji njegovi pomoćnici sada iskazuju? Kako je Trump od želje da „Evropa bude jaka“, od poistovećivanja sa „zapadom“ i „posvećenosti transatlantskim vezama“ stigao do njihovog istorijskog rušenja? Izdajom Ukrajine i otvorenim stajanjem na stranu Rusije Trump je šokirao evropske partnere. Kao što je poljski premijer Donald Tusk primetio 7. marta, došlo je do „duboke promene u američkoj geopolitici“ i Evropljani se sad moraju pomiriti s onim što ta promena znači za njih i ostatak sveta.
U nastojanju da razumemo Trumpa, uvek moramo imati na umu mogućnost da je u pitanju obična neupućenost. Njegovo nezadovoljstvo NATO savezom i Evropskom unijom istovremeno je duboko i prilično maglovito. Kao što je rekao londonskom Timesu u januaru 2017, on veruje da je EU samo nemački paravan: „Pogledate Evropsku uniju, to je, zapravo, Nemačka. U osnovi, to je organizacija kojom upravlja Nemačka“. Izgleda da on takođe veruje da su NATO i EU jedna ista organizacija. John Bolton, njegov savetnik za nacionalnu bezbednost 2018. i 2019, u memoarima Soba u kojoj se sve dogodilo: memoari iz Bele kuće (The Room Where It Happened: A White House Memoir), piše: „Trump je kritikovao Jeana Claudea Junckera [tadašnjeg predsednika Evropske komisije] kao podlaca koji mrzi Sjedinjene Države. Juncker, tvrdio je Trump, određuje budžet NATO saveza, ali nije objasnio kako on to radi.“
Još više iznenađuje to što se čini da Trump ne razlikuje procenat BDP-a koji članice NATO saveza izdvajaju za sopstvenu odbranu od onoga što on uporno naziva „doprinosom“ za NATO. Bolton se seća da je Trump pretio da će SAD smanjiti svoj „doprinos“ na isti nivo kao Nemačka. Povod je bio propust Nemačke da ispuni obavezu izdvajanja 2 procenta BDP-a za odbranu. Ali, kao što je Bolton zbunjeno primetio, ta obaveza „ne odnosi se na ’doprinos’ za NATO, već na ukupno izdvajanje za odbranu. Nisam bio siguran da li Trump to zaista nije razumeo ili je samo zloupotrebljavao reč ’doprinos’. Najava da će smanjiti američki ’doprinos’ na nivo Nemačke implicirala je da će SAD smanjiti svoje odbrambene izdatke s preko 4 procenta BDP-a za čak 75 odsto, što, verujem, nije ono što je hteo da kaže.“
Ipak, maglovitost Trumpovih predstava o Evropi i transatlantskom savezu i nije neka uteha – ako Trump zapravo ne zna što radi, jednako lako može posrnuti nazad u naručje „zapada“. Iako je njegovo razumevanje stvarnosti problematično, on se čvrsto drži svojih fiks-ideja i nepromenljivih instinkata. To su opsesije i impulsi koji danas preoblikuju odnose između Evrope i SAD, dramatičnije nego u bilo kom trenutku posle Drugog svetskog rata.
Mora se priznati da je napetosti u tim odnosima bilo i pre Trumpovog političkog uspona. U doba hladnog rata, Evropa je bila glavno mesto sučeljavanja Amerike i Sovjetskog Saveza. Moć Sjedinjenih Država bila je bedem koji štiti Evropu od sovjetske invazije. Paradoksalno, kraj hladnog rata, od kog se moglo očekivati da će doneti umanjen obim američkog angažmana u garantovanju evropske bezbednosti, zapravo je taj angažman produbio. NATO savez je vremenom udvostručio članstvo sa šesnaest zemalja 1990. na trideset dve zemlje danas. Sjedinjene Države su prihvatile načelnu obavezu da uđu u rat sa svakim ko napadne Poljsku, Mađarsku, Bugarsku, neku od baltičkih država, Albaniju, Češku, Slovačku, Sloveniju, Rumuniju, Hrvatsku, Crnu Goru, čak i Severnu Makedoniju.
Ovde stižemo do temeljne kontradikcije: uprkos tome što je pretnja nestala, američko odvraćanje se intenziviralo. Možda je NATO porastao upravo zato što je pretnja na koju je trebalo odgovoriti praktično nestala – Sjedinjene Države su mogle ponuditi zaštitu svakome, jer su garancije koje pružaju bile sve apstraktnije. Da li bi se Amerikanci obavezali da brane Severnu Makedoniju da su zaista verovali da postoji i najmanja mogućnost da ona bude napadnuta? Čitava konstrukcija je počivala na fiktivnim temeljima. Evropljani su uglavnom bili srećni zbog toga, pa im je ostalo samo da se nadaju najboljem. Živeli su, doslovno, u lažnom osećaju sigurnosti.
***
U Evropi su svi dobro znali da bi Sjedinjene Države mogle da se odmetnu i krenu svojim putem. Što se i dogodilo s nezakonitim napadom na Irak 2003. godine. Neokonzervativci u Bushovoj administraciji otvoreno su odbacivali ideju da Sjedinjene Države treba da poštuju međunarodno pravo i polažu račune međunarodnim institucijama. Taj stav počiva na poziciji koju je najjasnije formulisao Robert Kagan u ključnom eseju iz 2002. pod naslovom „Moć i slabost“ – na mišljenju da samo slabe nacije imaju obavezu da poštuju multilateralne procese i norme. Evropljani su naklonjeni takvim organizacijama i konvencijama zato što su njihove zemlje slabe. Sjedinjene Države, kao izuzetno moćna sila, ne moraju to da rade. Takvo mišljenje je potpuno aistorijsko. Posle pobeda u Prvom i Drugom svetskom ratu, pa ponovo u Hladnom ratu, izuzetno moćne Sjedinjene Države aktivno su učestvovale u izgradnji globalnog sistema upravljanja. Ali čak ni američki demokratski predsednici nisu tražili, na primer, da Sjedinjene Države prihvate nadležnost Međunarodnog krivičnog suda.
Neokonzervativci su prihvatili ideju o globalnoj hegemoniji Amerike, čak i o Americi kao imperiji, ali su te ideje istovremeno bile uslovljene jednom važnom kvalifikacijom: kao što su Kagan i William Kristol konstatovali u Foreign Affairsu 1996. godine, „upravo zahvaljujući neobično visokom nivou moralnosti američke spoljne politike druge zemlje veruju da ne moraju strahovati od inače zastrašujuće moći Amerike“. Ta tvrdnja je apsurdna – stara evropska carstva, posebno britansko i francusko, takođe su sebe doživljavala kao misionare visokog morala, a ne kao grabežljive osvajače. Takva tvrdnja u celini zavisi od dobre volje i lepih manira američkih predsednika. Evropljani nisu morali da čekaju na Trumpa da bi uvideli da američki predsednici ne moraju uvek biti dobronamerni. Ali on je taj koji je konačno zbacio krinku visokog morala, pa se fikcija razotkrila kao ono što zapravo jeste.
U tom smislu, možemo tvrditi da je Trump primorao Evropljane na zakasnelo suočavanje sa stvarnošću. Godine 2018, kada se Trump povukao iz nuklearnog sporazuma koji su SAD i EU sklopili s Iranom, Tusk, tada predsednika Saveta EU, objavio je tvit: „Imajući u vidu najnovije odluke @realDonaldTrump, neko bi mogao pomisliti, uz ovakve prijatelje ne trebaju nam neprijatelji. Ali, iskreno govoreći, Evropska unija treba da mu bude zahvalna. Zahvaljujući njemu oslobodili smo se svih iluzija“. Ipak, neke iluzije teško odumiru, a dolazak starog atlantiste Joea Bidena u Ovalni kabinet oživeo je fantazije o uvek sve čvršćim „transatlantskim vezama“.
Da Trump nije učinio ništa osim odustajanja od obaveza Sjedinjenih Država prema Evropi – čime je već pretio u prvom mandatu – moglo bi se reći da su Evropljani dobili spasonosnu dozu šok terapije. Ali on od Evrope ne odustaje i ona mu je i dalje na nišanu. Njegov režim nije izgubio interesovanje za Evropu, već je razvio zlonamerni interes za njeno uništenje.
***
Antipatija koju Trump pokazuje prema evropskim institucijama nije samo hir. Ona je povezana s važnim delom njegovog mentaliteta: s iskrivljenim predstavama o muškosti. Bar od 2003. i gnevnih reakcija američke desnice na francusku i nemačku kritiku invazije na Irak, u antagonizmu prema Evropi očituje se visoko seksualizovana binarna opozicija između američke „muške“ moći i evropske „ženske“ slabosti. Kagan je u „Moći i slabosti“ pisao da su „Amerikanci s Marsa, a Evropljani s Venere“ – parafrazirajući naslov bestselera Johna Graya Muškarci su s Marsa, žene su s Venere. Timothy Garton Ash je 2003. godine na ovim istim stranicama primetio koliko se američki antievropejci oslanjaju na slične stereotipe: „Amerikanci su muževni, heteroseksualni muškarci; Evropljani su feminizirani, impotentni ili kastrirani. S vojne tačke gledišta, Evropljanima se ne diže. (Znamo da imaju manje od dvadeset transportnih aviona za „velike terete“, dok ih Amerika ima više od dve stotine.)… Reč ’eunusi’, saznao sam, piše se ’EU-nusi’.“
Zato ne iznenađuje to što Trump, Musk i Vance Evropu vide na isti način, kao uštrojenu i podložnu zlostavljanju. Ipak, kao što već biva s krhkom supermuškošću, iza takvog pogleda na svet krije se veliki strah: koliko je ponižavajuće da trpimo zlostavljanje nekoga koga bi po prirodi stvari mi trebalo da zlostavljamo? Evropljani su bili šokirani kada je Trump krajem februara izjavio da je „Evropska unija formirana da bi zloupotrebljavala dobru volju Sjedinjenih Država. Zato su je i napravili, i to su dobro uradili“. Trump je samo ponovio nešto što je i ranije govorio. Bob Woodward je u knjizi Bes (Rage) iz 2020. godine opisao jedan razgovor s Trumpom: „Predsednik je pomenuo Evropsku uniju, za koju je rekao da nas je ’godinama potkradala’ i da je ’napravljena da bi se zloupotrebile’ Sjedinjene Države.“
U toj mračnoj mazohističkoj fantaziji Evropska unija je pretnja koliko i Kina. Bolton se seća da je na sastanku s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel „Trump upotrebio rečenicu koju smo kasnije čuli nebrojeno puta, da je ’EU gora od Kine, samo je manja’, i dodao da je EU i napravljena da bi se iskorišćavale Sjedinjene Države“. U intervjuu za Fox News u julu 2018, Trump je ponovio nešto slično. Maria Bartiromo ga je upitala: „Zar ne bi bilo bolje da uz sebe imamo saveznike s kojima ćemo zajednički nastupati protiv Kine, umesto što im okrećemo leđa?“ Trump je odgovorio: „Dozvolite – Evropska unija je možda jednako opasna kao Kina, ali je manja. Okej? Strašno je to što nam rade“. Tako se razmetljiva muževnost pretvorila u viktorijansku melodramu ženske ranjivosti – Amerika je naivna devojka koju napastvuje grabljiva Evropska unija.
Ta strepnja je toliko duboka da se u nabrajanju američkih neprijatelja Trump obično prvo seti Evropske unije. Godine 2018, pre neslavnog ulizičkog samita s Vladimirom Putinom u Helsinkiju, CBS News ga je pitao ko je „trenutno najveći globalni neprijatelj“. „Pa“, odgovorio je, „mislim da imamo mnogo neprijatelja. Evropska unija je neprijatelj, bar sudeći po tome šta nam rade u trgovini. Možda ne biste prvo pomislili na Evropsku uniju, ali ona jeste neprijatelj“. Kao što često biva u Trumpovim istupima, sitne lične razmirice često je teško razlikovati od epohalnih političkih odluka. U intervjuu za londonski Times iz 2017. tvrdio je da ga je EU sprečila da izgradi golf teren u Irskoj: „Imam veliki posed u Irskoj, veličanstven posed Dunbeg. Zatražio sam od vlasti dozvolu za veliku, prekrasnu dogradnju… i tamo sam mnogo naučio, jer sam vrlo brzo dobio dozvolu od irskih vlasti, a onda su Irska i moji ljudi izašli pred EU da zatraže njihovo odobrenje – prošle su godine – to je bilo loše za Irsku… Veoma neprijatno iskustvo.“
To nije ono što se dogodilo, ali u Trumpovom umu nema mnogo prostora za razliku između stvarnog i percipiranog omalovažavanja. Ta izmišljena neprijatnost još ga pritiska – na konferenciji za medije s irskim premijerom Micheálom Martinom u Beloj kući 12. marta, dva minuta je posvetio tužnoj priči o Evropskoj uniji i Dunbegu.
Trumpovo neprijateljstvo prema Evropskoj uniji politički se prvo manifestovalo kao entuzijastična podrška brexitu. Tokom predsedničke kampanje 2016. i lično se identifikovao s odlukom Britanije da napusti EU. „Mnogi ljudi“, pisao je na tviteru neposredno posle britanskog referenduma 23. juna, „vide veliku sličnost između brexita u Velikoj Britaniji i onoga što se događa u SAD. Ljudi žele svoju zemlju nazad!“ U avgustu je to još jasnije rekao: „Uskoro će me prozvati GOSPODIN BREXIT!“ U to vreme su se desničari u Evropi i SAD nadali da je brexit najava raspada Evropske unije. Trump je to i rekao u intervjuu za Times: „Mislim da ljudi žele da sačuvaju identitet, a ako mene pitate, verujem da će i ostali izaći.“
U prvom Trumpovom mandatu, uverenje da je EU „neprijatelj“ isto koliko i Kina (ali daleko nižeg ranga od Rusije) povremeno je isplivavalo na površinu, ali uglavnom je ostajalo u pozadini. Ponekad – kao u govoru održanom u Varšavi – bilo je potpuno prikriveno atlantističkim klišeima. Ali kod Trumpa nikada ništa ne odlazi u prošlost. U drugom mandatu, Trumpovi antievropski stavovi ne samo da su se oslobodili ograda koje su im nekada postavljali ostaci starog vojnog i spoljnopolitičkog establišmenta – nego su još narasli podrškom ljudi iz njegovog neposrednog okruženja.
***
Da odgovorim na pitanje o tome kako smo od Trumpovih hvalospeva Poljskoj 2017. stigli do nadmenog izrugivanja njegovih najbližih saradnika u 2025. godini: promenile su se tri stvari. Prvo, to su postupak za Trumpov opoziv 2019. zbog pokušaja svrgavanja Zelenskog (kao i Muellerov izveštaj iz iste godine o mešanju Rusije u američke izbore 2016); sve agresivnije mešanje u evropsku unutrašnju politiku i pružanje podrške krajnje desničarskim i neofašističkim strankama; i njegov novi savez s visokotehnološkim kompanijama.
Trumpovo divljenje Putinu ima dugu predistoriju, a kako sam Trump kaže, ruskog predsednika danas vidi kao brata po oružju s kojim se rame uz rame bori protiv zajedničkih neprijatelja. „Putin je sa mnom prošao kroz pakao“, rekao je 28. februara. „Prošao je kroz lov na veštice u kom su koristili njega i Rusiju. Rusija, Rusija, Rusija, jeste li čuli za to?“ Po logici da neprijatelj mog prijatelja mora biti i moj neprijatelj, Poljska (koja je iz očiglednih razloga jedna od evropskih zemalja koje najviše strahuju od Rusije) više nije među njegovim miljenicima. Ironično, isto vojno jačanje koje je Poljsku 2017. godine učinilo Trumpovom omiljenom evropskom državom, sada je čini nedobrodošlom preprekom na Putinovom putu obnovljenog imperijalizma.
Drugo, Poljska je pogrešila kada je odbacila tvrdodesničarsku katoličku nacionalističku vladu (na vlasti u vreme Trumpove posete 2017) i zamenila je Tuskovom koalicijom centra. Nova Trumpova administracija zapravo nije odustala od Evrope, već je zainteresovana za njeno preoblikovanje po sopstvenom liku. Musk i Vance se otvoreno mešaju u evropske demokratije, podržavaju krajnje desničarske nacionalističke stranke i potkopavaju Evropsku uniju iznutra. U govoru na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 14. februara, Vance je odglumio lapsus: „Gledam u Brisel, gde komis… gde komesari EU…“ Ovim preimenovanjem „članova komisije“ u „komesare“ dao je uljudan oblik poruci koja se još ne može sasvim jasno artikulisati: preusmeravajući američko neprijateljstvo s Rusije na sadašnji ekvivalent komunističke pretnje – Evropsku uniju, Vance je citirao papu Jovana Pavla I: „Ne bojte se“. Poljski papa je upotrebio tu frazu na inauguraciji 1978, kada je ona protumačena kao izazov sovjetskoj hegemoniji nad njegovom domovinom. Vance je ponovo izvrnuo reči da bi jedan tiranski režim zamenio drugim: EU je novi Sovjetski Savez.
Trump i njegovi pomagači očigledno su zaključili da je najbolji način da se novi neprijatelj uništi pružanje podrške krajnje desničarskim pokretima unutar država članica. Na dan govora u Minhenu, a samo devet dana pre saveznih izbora u Nemačkoj, Vance se u hotelu sastao s Alice Weidel, čelnicom krajnje desničarske stranke Alternative für Deutschland, čije samo ime upućuje na nacistički slogan („Alles für Deutschland“). U međuvremenu je odbio sastanak s izabranim nemačkim kancelarom Olafom Scholzom. U govoru je pozvao na odustajanje od takozvanog „vatrenog zida“ koji su nemačke demokratske stranke postavile da bi izolovale Alternativu za Nemačku: „Nema potrebe za takvom izolacijom“. Preporuka je bila jasna: ne samo da nema potrebe da se Nemci „plaše“ glasanja za AfD, nego bi krajnju desnicu trebalo pozvati u vladu posle izbora.
Ta otvorena subverzija Evropske unije u bliskoj je vezi s trećom velikom promenom: to je Trumpovo partnerstvo s američkim tehnološkim gigantima. Veliki deo Vanceovog govora u Minhenu bio je sastavljen od laži i preuveličavanja u opisivanju pokušaja evropskih zemalja da demokratiju i društvene slobode zaštite od dezinformacija i zloupotreba. U nekom drugačijem svetu, njegove tvrdnje bile bi smešne: na primer, da je Škotska zapretila krivičnim gonjenjem ljudi koji se „mole u privatnosti sopstvenog doma“, da je EU podržala poništavanje izbora u Rumuniji i da bi isto mogla učiniti u Nemačkoj, da EU namerava da zatvori društvene mreže „onog trenutka kada oceni da se na njima širi, citiram, ‘sadržaj mržnje’“, te da je nemačka policija „organizovala racije protiv građana osumnjičenih za objavljivanje antifeminističkih komentara na internetu“. Nijedna od tih tvrdnji nije ni izdaleka tačna, ali sve nose političku poentu: EU je tiranija zato što želi da nametne određena pravila ponašanja američkim kompanijama koje su vlasnici društvenih mreža. Komercijalni interes tih kompanija da im se dopusti distribucija toksičnih sadržaja savršeno se uklapa u interes Trumpove administracije da podrži krajnje desničarske i proruske pokrete koji šire mržnju i dezinformacije.
***
Ali šta se time postiže? Napad američke administracije na EU nespretan je i kontraproduktivan. Trump je bez sumnje „srušio sve evropske iluzije“ o američkim namerama. Bez obzira na to šta se događa s Ukrajinom i koliko god da je Trump prevrtljiv u svojim hirovima, obeležavanje EU kao neprijateljske sile podrazumeva prihvatanje logike i puta s kog nema povratka. Ne samo da Evropa više ne može računati na dobronamernost Sjedinjenih Država, nego mora dopustiti i mogućnost aktivne zle namere. Otvorenim nastojanjem da je razori, Trump je Evropsku uniju prinudio da pokaže svetu da će sve što je ne ubije učiniti jačom.
Mizogine slike na kojima počivaju antievropski stavovi američke desnice imaju važnu ulogu u toj pogrešnoj proceni. Takve slike podržavaju temeljnu pretpostavku da je EU feminizirana i po prirodi slaba i da će se brzo slomiti pod pritiskom muževne Amerike. Ali svet odbija da prihvati takve idiotske predrasude. EU ima sve probleme jedne složene, na pravilima utemeljene i visoko konsenzualne multilateralne organizacije. Ipak, ona je i inherentno dinamična i uspela je da iz malog kluba šest zapadnih zemalja izraste u konglomerat od dvadeset i sedam država s ukupnom populacijom mnogo većom od one u SAD.
Za Trumpovo pogrešno razumevanje Evrope postoji očigledan presedan. Umesto da bude vesnik propasti EU, njegov voljeni brexit je doneo Velikoj Britaniji mnoštvo problema i praktično konsolidovao Evropsku uniju; čak ni krajnje desne stranke u Francuskoj i Italiji koje su koketirale s idejama o frexitu i italexitu to više ne čine. Zabavno je to što Projekat 2025, zloglasna agenda druge Trumpove administracije, sadrži pritužbu da se „posle brexita spoljna politika EU odvija bez učešća Ujedinjenog Kraljevstva, što je nepovoljan razvoj događaja za Sjedinjene Države s obzirom da je politika Ujedinjenog Kraljevstva kroz istoriju bila usklađena s mnogim američkim stavovima“. Gotovo deceniju posle brexita, novi koordinisani pokušaji potkopavanja EU imaće daleko teže posledice za SAD.
Te posledice su vidljive u odgovoru budućeg nemačkog kancelara Friedricha Merza na Trumpovu izdaju Ukrajine i otvoreno savezništvo s Putinom: „Moj apsolutni prioritet biće jačanje Evrope u najkraćem mogućem roku da bismo, korak po korak, stekli punu nezavisnost od SAD“. Upozorio je da političari koji ponavljaju slogan „Amerika na prvom mestu“ rizikuju da dobiju „usamljenu Ameriku“. Merz je konzervativac i atlantista – ili je bar to bio do prošlog meseca.
Ali, kao i gotovo svi evropski čelnici, on zna da je posleratni period evropske istorije sada definitivno završen.
Na kraći rok, povlačenje američkog sistema bezbednosti ostaviće istočno krilo Evropske unije (naročito male baltičke države) opasno izloženim Putinovoj agresiji, a trgovinski rat koji je Trump izgleda odlučio da povede oslabiće i američku i evropsku ekonomiju. Ipak, u evropskoj reakciji na te pretnje već se naziru obrisi njene buduće nezavisnosti. Britanija će se približiti Evropi. Zemlje EU će povećati potrošnju za naoružanje – ali će osigurati da se to oružje proizvodi u Evropi, a ne u Americi. Zajedničkim zaduživanjem Evropska unija će obezbediti velike količine novca za finansiranje zajedničke vojne potrošnje – Evropska komisija je već odlučila da obezbedi do 150 milijardi evra za jačanje odbrambene industrije EU.
To će potencijalno imati duboke i dugoročne ekonomske implikacije. Kao što je Gideon Rachman primetio u Financial Timesu: „Emisija zajedničkog evropskog duga nije samo sredstvo prikupljanja novca za odbranu. To je i prilika za izgradnju evra kao alternative dolaru u ulozi globalne rezervne valute. Hirovitost Trumpove administracije probudila je značajan globalni apetit za alternativom američkim državnim obveznicama kao dosad najsigurnijom investicijom.“
Trump i njegovi pomoćnici prihvataju veliki rizik verujući da mogu srušiti EU i zameniti je obnovljenom ruskom interesnom sferom na istoku i šarolikim skupom autoritarnih nacionalističkih država u zapadnoj i srednjoj Evropi. Mnogo je verovatnije da će svojim angažmanom doprineti izgradnji jedinstvenije i nezavisnije Evropske unije na koju će Amerika imati sve manje uticaja. A kada ostane sama, Amerika će shvatiti da izolacija nije bila dobra ideja.