Moj tutor na Kembridžu, veoma civilizovan čovek, nije verovao u demokratiju. Divio se pronicljivosti i mudrosti upravnika koledža i mislio da bi našoj zemlji bilo bolje pod takvom paternalističkom upravom nego što joj je sa sadašnjim oblikom vladavine. Članovi koledža, rekao mi je jednom, već petnaest godina raspravljaju o važnom pitanju kako najbolje osvetliti predvorje, kao u nekom romanu Dejvida Lodža. Po njegovom mišljenju, bilo bi bolje da prekinu prepirku i povere tu stvar upravniku. Ukratko, za njega je idealna forma suvereniteta bila dobronamerna diktatura, izraz koji većina nas smatra jednako protivrečnim kao što je „poslovna etika“.
Nevolja s tim gledištem je što ono posmatra demokratiju iz čisto instrumentalne perspektive. Ono sudi o političkim sistemima pre svega po tome da li obezbeđuju najbolje rezultate, kako god definisali reč „najbolje“. Ali čak i fašistički režimi povremeno su ostvarivali zavidne rezultate. Ne možemo posmatrati samo posledice neke forme politike, a zanemariti njeno unutrašnje funkcionisanje. Reklo bi se da moj tutor nije shvatio da demokratija nije samo efikasan način rešavanja problema, u čemu je, po mom mišljenju, Vinston Čerčil bio najmanje loš, a po mišljenju mog tutora, najgori, već i ono što bi Aristotel nazvao delanje zasnovano na vrlini. A to, između ostalog, znači delanje koje je vredno po sebi, a ne samo po svom rezultatu. Stanovište mog tutora nije, međutim, potpuno suprotno Aristotelovom jer je i grčki filozof mislio da bi bilo ispravno predati svu vlast nekom pojedincu koji je očigledno superioran nad svima ostalima (ako se takav nađe); ali on je verovao da su takvi pojedinci retki ili da ne postoje.
U izvesnom smislu i Aristotel misli, kao moj tutor, da o političkim aranžmanima treba suditi instrumentalno. Ali za njega to znači suditi na osnovu toga u kojoj meri oni uspevaju da obezbede dobar život; a za Aristotela dobar je život zasnovan na vrlini, koja je sama sebi cilj – poput baleta ili smeha ili darovanja. Možemo reći da je cilj političkog stanja ljudsko prijateljstvo, ali prijateljstvo samo po sebi nema cilj. Ljudska bića prirodno su naklonjena jedna drugima i žele da žive zajedno, piše Aristotel u Politici, čak i kad im nije potrebna pomoć drugih. Od toga u najvećoj meri odudara Hobsova i Lokova teorija društvenog ugovora, za koju je vladavina uglavnom stvar individualnog ličnog interesa. Država postoji da bi nas sprečila da se međusobno poubijamo ili opljačkamo, što znači da je njena funkcija uglavnom negativna. Ima takvih elemenata i kod Aristotela, ali on misli da država igra pozitivniju ulogu u stvaranju uslova u kojima pojedinci mogu da ostvaruju sopstvene sposobnosti, između ostalog i učestvovanjem u upravljanju državom, to jest demokratijom.
Iako bi to stanovište moglo dovesti Aristotela do nekih prilično autoritarnih zaključaka, ono ga ipak, zastarelim jezikom rečeno, svrstava u političku levicu. (Nema potrebe da napomenemo da su za neke politička levica i autoritarizam sinonimi.)
Sve u svemu, levici je odgovarala ideja o političkom društvu kao matrici individualnog razvoja, dok je za desnicu ona značila da će nas totalitarna država potpuno preuzeti. Ključna razlika između države i društva je izbrisana. Nekim liberalnim ušima zvuči autoritarno kad se kaže da društvo ima prioritet nad pojedincem, ali za levicu je to činjenica, a ne politički imperativ. Ljudska jedinka postaje osoba samo zato što pripada određenom jeziku i obliku života. Sopstvo je nužno povezano s korenima. Ne može postojati samo jedan pojedinac, kao što ne mogu postojati ni samo jedno slovo ili samo jedan broj; pojedinci, slova i brojevi nastaju u međusobnim odnosima. Društvo konstituiše pojedince; ono nije neutralan prostor kojim se oni kreću ili potencijalna prepreka njihovoj slobodi. Liberal ili konzervativac mogli bi reći da važi i obrnuto – da je društvo prosto skup pojedinaca. Ali to nije sasvim tačno. Društvo je skup formalnih i neformalnih odnosa među pojedincima, a ne asemblaž izolovanih jedinica.
Zato je demokratija (ili samoupravljanje) ispoljavanje naših moći i sposobnosti koje ima inherentnu vrednost i zato ona vodi ciljevima izvan same sebe. Kad je reč o njenim rezultatima, Aristotela ne brine mogućnost da će ljudi u demokratiji donositi pogrešne odluke; iako je svaki građanin manje kompetentan da sudi o nekoj stvari nego što je to ekspert za tu stvar, građani će kolektivno biti bolji od eksperta ili će mu bar biti ravni. Može se ukazati i na to da su ljudska bića sklona zloupotrebi slobode, ali bez slobode ona nisu potpuno ljudska bića. Kolektivno samoodređivanje, to jest demokratija, može dovesti do ograničavanja sloboda za neke ljude, ali autonomija znači slobodu, bar u jednom smislu. Biti slobodan ne znači samo da tobom ne upravlja neko drugi, već da si uz druge naučio kako da upravljaš samim sobom.
Ta vizija, ipak, povlači za sobom neke probleme. Jedan od njih je to što ona kao da sugeriše da su politika i moral u suštini nespojivi. Politika može biti zasnovana na volji naroda, ali teško je tako shvatati etiku. Da li je ubistvo loše zato što ga većina nas smatra takvim? Alarmantan broj srednjovekovnih građana verovao je da treba spaljivati veštice, ali ta praksa nije zato bila nimalo prihvatljivija. Šta ako moralni konsenzus u budućnosti bude protivrečan današnjem? Nekad su Britanci pretežno smatrali da je homoseksualnost grešna, a danas većina ne misli tako. Pretpostavka da smišljamo svoja osnovna načela u hodu ipak je uznemirujuća jer sugeriše da ljudskost počiva samo na sebi i ni na čemu drugom. Demokratija znači da smo mi vrhovni autoritet, da ne postoji nikakav suverenitet iznad nas na koji treba da se ugledamo. Ljudi određuju sopstvenu istoriju, ali to ne čine u skladu s nekim planom koji je od njih nezavisan. Demokratija je, ukratko, pritajeno ateistička. Boga je zamenio Narod i ljudskim bićima je pripisana najveća važnost, što može voditi u hibris.
Tu je i napet odnos između demokratije i tržišta. To što su muškarci i žene autonomni u političkoj sferi ne znači će to biti i u ekonomskoj. Naprotiv, njihovi sopstveni slobodni činovi spajaju se na tržištu i postaju tuđe sile kadre da upravljaju njihovim životom. Da bismo imali potpuni suverenitet nad sobom, potrebna nam je sredina koja je relativno stabilna i predvidljiva. Ne možemo odigrati pristojnu partiju kroketa ako se, kao u Alisi u zemlji čuda Luisa Kerola, pravila stalno menjaju. Izvestan stepen predvidljivosti je uslov slobode, a puka nasumičnost je njena propast. Ekonomski život u kapitalizmu liči na nadrealnu igru kroketa u kojoj se rekviziti izmiču ili se pretvaraju u nešto drugo baš onda kad je potrebno da miruju. Kao što Kraljica kaže u Alisi u zemlji iza ogledala: „Ovde, znaš, valja trčati iz petnih žila da ostaneš na istom mestu“ (prevod Luke Semenovića). Socijalizam je, između ostalog, odgovor na činjenicu da je kapitalistička ekonomija van kontrole uvek i nužno, a ne samo u vreme kriza. A u Trampovom svetu politika je postala bezmalo jednako prevrtljiva i nepredvidljiva kao berza.
U jednom istorijskom trenutku verovalo se da će proletarijat doneti kraj tog sistema, da će on biti grobar kapitalizma, što je ironija jer je proletarijat i sam njegov proizvod. Danas se smatra da je potencijalna propast kapitalizma sadržana u njemu samom. Stepen neprozirnosti, složenosti i globalne rasprostranjenosti koji su dostigle najrazvijenije kapitalističke ekonomije potkopava neke od njihovih moralnih temelja. Klasični liberalizam, sa svojom verom u slobodu pojedinca, pretvorio se u anonimni korporativni svet u kom su pojedinac, a s njim i nacionalna država, postali potrošna roba. Tradicionalno poštovanje Boga, porodice, zajednice i zemlje ustuknulo je pred iskorenjenošću, bezverjem, raspadom zajednica, nepostojanom prirodom svih vrednosti i planetom na kojoj svako mesto može biti zamenjeno bilo kojim drugim. Ne može biti prave autonomije kad je Jastvo jedva nešto više od fikcije, kratkotrajni splet poriva i želje bez ikakvog kontinuiteta ili temelja. Neoliberalizam se divljački ustremio na svog izvornog pretka satirući građanska prava i redefinišući slobodu izražavanja kao slobodu profita i govora mržnje. Neki delovi kapitalizma su ušli u neku vrstu vremenske krivine i vratili se u dane kad su muškarci bili muškarci, kad je nacija gordo dizala glavu, kad su dom i rodbinski odnosi bili dragoceni, kad je Bog bio na nebu, a proizvodnja automobila u Detroitu.
Neoliberalizam je razotkrio neprijatnu istinu da kapitalizam i demokratija u suštini ne idu zajedno iako još uvek imamo privilegiju da biramo koja grupa svršenih studenata Itona će nas predstavljati u Vestminsteru. Ta činjenica nje bila tako očigledna u doba klasičnog liberalizma, kad se činilo da sloboda pojedinca da stiče privatnu svojinu ide zajedno sa njegovim pravom na drugačije mišljenje, razvod, pokretanje kampanje ili uspinjanja na društvenoj lestvici. Ali kad govorimo o Walmartu ili naftnim kompanijama više se ne pozivamo na pravo pojedinca na privatnu svojinu. U praksi je ceo taj način govora skoro sasvim zastareo; s druge strane, neoliberalizam ne nudi ništa čime bi popunio nastalu ideološku prazninu. Jezik bogatstva i njegovog sticanja nije dovoljan za to. Džon Stjuart Mil je znao da liberalnoj demokratiji stalno prete „opaki interesi“. Danas su je ti interesi sasvim preuzeli.