Američki predsednik je došao i otišao. Pošto nijednom nije javno rekao „sranje“, „ološ“ ili „šljam“, može se smatrati da je njegova poseta Velikoj Britaniji bila uspešna. Uloga Sjedinjenih Država je da vladaju svetom, dok je uloga Velike Britanije da živopisnim spektaklom odvrati pažnju s ružnih stvari koje podrazumeva poseta Donalda Trampa (iako ovaj vređa gradonačelnika britanske prestonice čim se bezbedno vrati kući). Čoveku koji daje milijarde dolara za masovni pokolj nad Palestincima i istovremeno u sopstvenoj zemlji sklanja beskućnike s ulica kao da čisti đubre, britanski premijer se dodvorava i cupka oko njega poput servilnog krojača koji se sprema da mušteriji izmeri unutrašnju stranu noge. Možda smo izgubili carstvo ali, čoveče, što sviramo gajde!
Čudna stvar je to što laskanje radi čak i kad onaj kome je upućeno zna šta je posredi. Čak i Tramp je u stanju da zaviri iza svog naduvanog ega i vidi da svi ti crveni kaputići i redovi svetlucavih noževa za ribu ne služe samo za estetski efekat, ali ipak u njima uživa. To nas podseća na fizičara Nilsa Bora, tvrdokornog racionalistu, koji je iznad ulaznih vrata držao potkovicu da zaštiti kuću od zlih sila. Kad su ga upitali da li zaista veruje u takvu budalaštinu, odgovorio je: „Ne verujem, naravno, ali sam čuo da deluje i ako ne veruješ.“
U očima mnogih izvan Sjedinjenih Država Tramp je hodajuća zbirka svih najneprijatnijih osobina stereotipnog Amerikanca. Baš kao što je najodbojniji stereotipni Britanac snob, dvoličan, hladan čovek koji će te pustiti da umreš u jarku da ne bi povredio tvoju privatnost, tako je Tramp glasan, nametljiv, neotesan, pohlepan, nekultivisan, agresivan i patološki optimističan. (Moram dodati da su neki od mojih najboljih prijatelja Amerikanci. Moja deca, na primer.) Tramp je američki ekvivalent Francuzu koji oko vrata nosi venac od crnog luka, predvodi gomilu ljubavnica i neprestano sleže ramenima.
Znamo da Tramp voli Britaniju. U stvari, ima nečeg malčice škotskog u boji i teksturi njegove peskaste kose i tena. Nije, dakle, nerazumno pretpostaviti da je ljubitelj Šekspira, pisca koji zahvaljujući svom daru predviđanja ima štošta da kaže o 47. vladaru Američkog carstva. Mnogo šta o Donaldu rečeno je, na primer, u Hamletu. Jedna od misterija u jezgru tog komada je zašto glavni junak toliko odugovlači da ubije svog očuha, kralja Klaudija, iako zna da je Klaudije ubio njegovog oca i onda se oženio njegovom majkom. Kad god se Hamletu ukaže zgodna prilika da uzurpatora pošalje na onaj svet, neka tajanstvena sila zaustavi mu ruku.
Jedno rešenje te zagonetke predložili su frojdovci: Hamlet ne može da smakne Klaudija zato što u njemu nesvesno nalazi sopstvenu sliku. Kad je ubio njegovog oca i oženio se njegovom majkom, Klaudije je učinio upravo ono što je edipalni princ Hamlet sâm nesvesno želeo da učini. Zato bi ubistvo kralja bilo samoubistvo. To rešenje ne bi se dopalo Britancima jer oni imaju zdrav razum, a ne nesvesno. Ali Hamlet je bio stranac, a strancima nedostaje naša sposobnost razumevanja samih sebe, te mogu imati želje kojih nisu svesni. Možda ta teorija ne pije vodu kad se primeni na Hamleta i Klaudija, ali izvanredno objašnjava odnos između Trampa i Vladimira Putina. Zašto se svaki rok za izvršenje pretnje pomera ili se čak odustaje od pretnje? Zašto je Trampu potrebno toliko vremena da prizna da je taj čovek podlac i ubica koji je otrovao Alekseja Navaljnog kao što je Klaudije otrovao Hamletovog oca? Jasno – zato što je Putin onakav tiranin kakav Tramp želi da bude, njegov alter ego kog ne može da se otarasi, brat iz senke koji misli da je demokratija samo bolesna šala i da se zakon mora klanjati moći.
U Šekspirovom princu Halu može se otkriti i ponešto od Najdžela Faraža. I jedan i drugi vise po kafanama, obojica zato da bi stvorili sliku o sebi kao „Normalnom momku“. Hal je desni populista koji se udvara običnim ljudima u liku razmetljivog viteza Falstafa i njegovih kompanjona, a kad konačno postane kralj, koristi to znanje stečeno iz prve ruke da učvrsti moć. Čim se domogne engleskog prestola, okrenuće se protiv Falstafa i odbaciti ga baš kao što će Faraž prodati obične ljude na čijim leđima će, nada se, doći na vlast. (On je jednom rekao da je najgora stvar u vezi s vođenjem Ukipa to što se mora raditi s pojedincima s dna društvene lestvice.)
Tu je zatim Magbet, koji je bio Škot i verovatno bi voleo golf. Moguće je da je i on imao kosu boje peska. Kao kralj je pohlepan, brutalno slavoljubiv i s neprijateljima se obračunava po kratkom postupku, mada njegova žena, za razliku od Melanije, ne želi da ostane u senci. S obzirom na to kako je završila Lejdi Magbet, Melanija je verovatno donela mudru odluku. Magbet takođe oseća da mu nedostaje identitet i da će biti nedovršen sve dok ne učvrsti svoju kraljevsku moć, to jest da je njegov život tek priča koju govori idiot i koja ne znači ništa. Šekspira brinu ljudi čiji je identitet tako protejski i promenljiv da u njima nema ničeg čvrstog (to su Pukovi, Arijeli i Magbetove veštice ovog sveta); ali ga uznemiravaju i trome duše koje nisu u stanju da budu ništa osim onog što jesu. Neki likovi imaju premalo jastva, a drugi imaju višak. Čini se da je bard verovao da je taj sukob ugrađen u našu životinjsku vrstu.
Sve je to, između ostalog, odraz Šekspirove glumačke profesije koja podrazumeva projektovanje samog sebe u druge, ali tako da se ne izgubi sopstveno ja. Samo snažno jastvo može preuzeti drugo Ja i zadržati kontrolu nad svojim. U Snu letnje noći Vratilo, koji se odlikuje trampovskom infantilnom pohlepom, želi da igra sve uloge u komadu koji se postavlja unutar drame, ali vic je u tome što on ne može da bude niko drugi. Hamlet nema pojma ko je, pa je Polonijev savet „Budi veran sebi sâm“ sitničav i besmislen kao većina onog što Polonije govori. Šta ako je tvoje pravo ja serijski ubica? Da li su oni koji izgovaraju postmodernu mantru „Hoću da budem ono što jesam“ ikad razmislili o tome? S mnogim ljudima problem je upravo to što su ono što jesu.
Otelo je čudesno sposoban da bude ono što jeste, ali je upravo zato nesposoban da saoseća s bilo kim drugim. On je zaljubljen u sopstvenu uglancanu retoriku koje su mu puna usta – sjajan glumac koji o sebi misli da je potpuno autentičan; dok Tramp, i pored sve ljubavi za teatralno i spektakularno, uopšte ne može da glumi. Njegov nedostatak fleksibilnosti u tom smislu je i nedostatak ljudskosti. Ali đavo je i u onima koji menjaju oblik. Otelov podli protivnik Jago može preuzeti svaki lik („Ja nisam ono što jesam“), i upravo zato može da uništi Otela. (Tramp raspolaže izvesnim niskim lukavstvom, ali naš domaći Jago je Piter Mendelson.)
Postoje i paralele između Trampa i kralja Lira. Jedna od njih je to što drugi poludi, a prvi je blago udaren: samo se setite onih neobičnih grimasa i nadrealnih digresija. Lir je despot koji „slabo samog sebe poznaje“, dok predsednik želi da bude autokrata, a dosad je jedini blesak njegove samospoznaje bio odgovor novinaru koji ga je upitao zašto ne pije: „Možete li da zamislite kakav bih bio da pijem?“
Razlika je ovde to što je Lir tragična figura, a Tramp nije. Upotrebiti reč „tragičan“ znači tvrditi da Lir može otkriti ko je tek nakon što bude provučen kroz pakao. Tek kad je sveden na ništa može postati nešto. U dubini svog ludila – ili svog duševnog zdravlja – Lir se u agoniji obraća budali: „Ko mi može reći ko sam?“ Tramp ne bi ni razumeo to pitanje, a kamoli na njega odgovorio. Kralj Lir govori o užasnom procesu kakvom bi neko ko je tako učauren u lažnoj svesti kao Tramp trebalo da se podvrgne da bi bio spasen.
Kad smo kod spasenja, Trampa je jedan od njegovih sledbenika opisao kao „ponosnog hrišćanina“. On je, zapravo, hrišćanin koliko i Meda Pedington, šta god on sam o tome mislio i govorio. Ne možemo nekom verovati na reč kad kaže da je hrišćanin ili obožavalac Tejlor Svift ili navijač Mančester Sitija. Ljudi koji tvrde da obožavaju Tejlor Svift, a nisu čuli nijednu njenu pesmu niti bi je prepoznali na fotografiji – kao i oni koji se nazivaju navijačima Mančester Sitija a nikad nisu videli kako taj tim igra – ili lažu, ili sami sebe obmanjuju, ili nemaju pojma šta znači reč „navijač“. To isto uglavnom važi i za one koji tvrde da su hrišćani.
Takozvana Blaženstva iz Novog zaveta navode nekoliko grupa ljudi kao posebno blažene: blago onima koji mir grade, siromašnima, krotkima, milostivima, prognanima, gladnima pravde. Tramp ima jednu reč za sve te ljude: luzeri. I naravno, on je u pravu. Nije to način da se napreduje u životu. U stvari, to je najbrži put ka ponornom neuspehu, prilično sličan onom kojim je išao osnivač hrišćanskog pokreta. U Jevanđeljima Isus upozorava svoje drugove da će ih svet mrzeti i ubiti. Veliki deo sveta mrzi i Donalda Trampa – to je jedino što je njemu i Isusovim sledbenicima zajedničko. Sadašnjoj strukturi moći preti ljubav i zato ona nastoji da raskrsti s ljubavlju; reklo bi se da u ovom trenutku moć pobeđuje. Ali u tragedijama poput Lira, ono što izgleda kao gubitak može u stvari biti – na neki bezmalo neshvatljiv način – jedini istinski život, što na kraju znači jedini uspešan život.