Ideja istine je u nemilosti poslednjih godina. S jedne strane, njen politički značaj je manji nego što je nekad bio. U doba Hladnog rata bilo je veoma važno šta smatramo istinitim jer se jedna suverena ideologija sudarala s drugom. Onda je tokom devedesetih, kad je Hladni rat izbledeo, reč „ideologija“ izašla iz upotrebe. Razlog je delimično to što ljudi više nisu bili skloni da svoja uverenja vide kao ideološka jer bi im se to činilo kao da idu naokolo i predstavljaju se kao Akna ili Trbonja. Ideologija je ono što imaju drugi, a jedan poseban Drugi je nestao.
Tuđa uverenja su ideološka u smislu da su kruta, doktrinarna, imuna na argumente i odsečena od praktičnog sveta, dok su naša sopstvena uverenja fleksibilna, pragmatična i izrazito razumna. Smanjivanje dečjeg dodatka i guranje još porodica u siromaštvo prilično je razumna stvar u vreme ekonomske krize, ali dodatno oporezivanje naftnih kompanija je ideja iz repertoara socijalističke dogme. Nema ničeg ideološkog u poštovanju monarhije – to je prirodna ljudska sklonost, kao čačkanje nosa ili kockanje osam sati dnevno – ali reći da je ona cirkus koji ljudima treba da skrene pažnju s nestašice hleba, to su tlapnje frustriranih intelektualaca.
Prikloniti se postmodernoj istini znači biti postideološki. Davno, kad su pripadnici srednje klase bili revolucionari koji nasrću na uporišta aristokratije, njima su mnogo značile ideje poput Boga, slobode, napretka, rodoljublja i jednakosti. One su bile najvažnije oružje u bici za srca i umove. Ali čim su prionuli na prizemni zadatak akumulacije kapitala, ti grandiozni pojmovi za njih više nisu imali suštinski značaj. Pored toga, sekularizacijom i racionalizacijom sveta kapitalizam je stvorio klimu u kojoj su takve visokoumne stvari zvučale sve neuverljivije. Na taj način je, doduše, podsekao neke od sopstvenih korenova.
Danas uglavnom američki političari govore o Bogu, slobodi, „ovoj našoj velikoj zemlji“ i „našim hrabrim muškarcima i ženama u uniformi“. Zahvaljujući svom puritanskom nasleđu, Sjedinjene Države prednjače u metafizici i istovremeno u materijalizmu. Ne možemo zamisliti Džeremija Hanta kako rečito besedi o večitom dugu zemlje Svemogućem za razliku od njenog duga međunarodnim kreditorima. Kako kapitalističko društvo evoluira, njegova svakodnevna praksa udaljava se od njegovog retoričkog samoopravdavanja, što znači da jaz između onog što ono radi i onog što govori postaje strahovito veliki. Filozofi to nazivaju performativna protivrečnost. Bolje je, onda, da odbacite onoliko metafizičkog prtljaga koliko je to pristojnom čoveku moguće – a u tom slučaju istina, bar ona koja se piše velikim slovom, postaje sve suvišnija.
Istina je ono što nas primorava da verujemo, ali verovanje nije ono što održava na okupu društva poznog kapitalizma. Prema vladajućoj ideologiji liberalizma, možeš da veruješ u šta god hoćeš sve dok to ne ometa slobodu drugih da isto tako postupaju i ne predstavlja ozbiljnu pretnju njihovom blagostanju. Državu ne zanima u šta veruješ; to bi Žanu Kalvinu ili Oliveru Kromvelu bilo nepojamno, a nepojamno je i mnogim savremenim autokratama. Pored toga, u relativističkom svetu, reč „uverenje“ ima dogmatičan prizvuk.
To je neobično jer su uverenja na neki način konstitutivna za ljudsko biće. Biti osoba znači imati svoju tačku gledanja na svet. Uverenja ne moraju biti opsesivna. Možete smatrati da treba ukinuti rađanje, ali da ne stojite ispred izvikujući svoje uverenje u megafon. Kad se prijavio za profesora, istoričar A. Dž. P. Tejlor rekao je komisiji koja je obavljala razgovor s kandidatima da ima ekstremna politička mišljenja, ali da ih se drži umereno.
Kao što je pre nekoliko vekova, s rođenjem protestantizma, religioznost privatizovana, to jest postala transakcija samo između pojedinca i Boga, tako je i verovanje uopšte postalo neka vrsta ličnog hobija, bezazleno idiosinkratično poput folklora ili golubarstva. Ono što takva društva drži na okupu – konzumerizam, materijalni interesi, vladavina prava – ne mora zapravo da prolazi kroz ljudsku svest, za razliku od islamskih društvenih aranžmana. To je jedan način na koji najnovija zapadna babaroga – terorizam a ne komunizam – preotima Zapadu ozbiljnu političku prednost. Solidarnost u takvima nacijama prožima celo društvo, dok je u Britaniji uglavnom svedena na fudbal. Reč „fan“ je skraćenica od „fanatik“.
Na nesreću Zapada, baš kad je islamizam počeo da raznosi bombama nedužne civile, njegova kultura je postepeno krenula putem skepticizma i relativizma. Vrednost uverenja je opadala sve do tačke u kojoj je ono politički neophodno. Istina je podređena materijalnim interesima. U Platonovo doba smatralo se da je istina nezavisna od svetovnih stvari. Ona je bila nešto apsolutno, uzdignuto iznad svakodnevnog sveta neznanja i obmana. Kasnije su, međutim, mislioci poput Fridriha Ničea tvrdili da tačka gledanja iz koje posmatramo svet u velikoj meri određuje šta ćemo smatrati istinitim, a ona je samo jedna među mnogima i određena je, između ostalog, našom borbom za materijalni opstanak. Time se nije poricalo postojanje istine, već se ona smeštala u društveni i istorijski okvir.
U naše vreme, taj argument je sveden na svoju siroviju verziju: istina je prosto instrument moći. Opisujemo svet na način koji najbolje odgovara našim interesima. A pošto postoji mnogo sukobljenih interesa, postoji i mnogo sukobljenih istina. Na scenu stupaju Donald Tramp i Velika laž, zajedno s onim postmodernistima koji smatraju da je istina ono što je dobro za mene. Istina je najzad ili ukinuta ili privatizovana. Važno je samo šta funkcioniše – a za tu svrhu i preispoljna laž može jednako dobro poslužiti. Oksfordski rečnik engleskog jezika definiše izraz „to trump up“ kao „izmisliti lažnu optužbu ili opravdanje“.
Sve to odgovara fluidnom društvu koje se neprestano menja. Istina i činjenice su, po svoj prilici, statične, dakle nesposobne da prežive u svetu čija je jedina trajna osobina promenljivost. U svetu postmodernog kapitalizma sve je fluidno, nestabilno, neutemeljeno i privremeno. Promena je dobra, nije dobro ostajati isti. To je možda tačno za izvršne direktore Teska i Gugla, ali kao opšti stav je očigledno besmisleno: ako istrajnost i doslednost ne valjaju, zašto ne ukinuti zabranu dečjeg rada i ne poslati decu od pet godina na radna mesta? Ali postoji i nešto apsolutno u vezi sa istorijskom istinom što žulja Trampove i Hanitije ovog sveta. Ako je istina da je car Tiberije umro na Kapriju 37. godine nove ere, to je bilo istina tada, istina je danas i nesumnjivo će biti istina i u 3000. godini. Naravno, moguće je da uopšte nije bilo tako, ali to je drugo pitanje.
Istina je diskreditovana i iz drugih razloga. Za Platona je istina bila nešto duboko, skriveno ispod površine pojava svakodnevnog života. Postmodernizmu taj model površina/dubina izaziva nelagodu iz više razloga, a jedan od njih se tiče onoga što je Lenjin zvao realnost pojava. U kulturi slike, starova, brendova, trenutne senzacije i instant zadovoljenja čini se da je sve na površini; ali ako nema dubine, nema ni površine i ceo model se ruši. Slika jeste stvarnost kao u izrazu „TV rijaliti“. Ono što vidiš je ono što dobijaš. Od nekog se traži da „snimi“ situaciju, što je termin pozajmljen od filma i televizije. Sve je to dovoljno dobro za političku desnicu, koja takođe ne voli model površina/dubina zato što on sugeriše da postoje moćne ali nevidljive sile koje upravljaju našim životima, među kojima sile tržišta nisu na poslednjem mestu. „Svi važni procesi“, napisao je Marks, „zbivaju se iza leđa pojedinca“. Ono što vidimo i ono što dobijamo uopšte nije isto. To uverenje životari i danas, ali sad mu je ime teorija zavere.
Teoretičari zavere ispravno su shvatili bar dve stvari: da se istina može dramatično razlikovati od onog što nam se zvanično govori i da je obično neprijatna. Nema mnogo fantasta zavere koji tvrde da svetom upravlja dobronamerno tajno društvo koje će jednog dana svakom od nas uplatiti velike pare na bankovni račun. Postoji, ipak, jedan privlačniji aspekt pojma istine. Sama engleska reč „truth“ dolazi iz staroengleske reči „triewth“, koja znači vera ili postojanost. Postoji i srodna reč „troth“, koja znači poverenje ili odanost. Tako se pokazuje da je istina izvorno moralni pojam. Govoriti na način koji je veran stanju stvari tesno je povezano s vernošću drugima. U stvari, drugo je nemoguće bez prvog. Bez uzajamnog poverenja ne može biti nikakve društvene egzistencije. Onda nije neobično što je ležeran odnos Donalda Trampa prema činjenicama povezan s psovačkim prezirom prema njegovim bližnjim ljudskim bićima.