Zašto se Najdžel Faraž predomislio i odlučio da se još jednom kandiduje na izborima? Šta je to što ga je moglo naterati da se vrati u britansku politiku? Tek je početkom juna dao nagoveštaj: brine ga, kaže, da mladi muslimani u ovoj zemlji možda ne dele naše britanske vrednosti.
Naravno, nema taj šta da brine, jer britanske vrednosti – ne postoje. Nijedna zemlja nema monopol na pravdu, toleranciju, integritet i saosećanje. Istina je da su neke nacije poznatije po određenim vrednostima od drugih: Arapi i Irci po gostoprimstvu, Amerikanci po slobodi, Britanci po pristojnosti i fer-pleju i tako dalje. Ali to ne znači da ne postoje Arapi koji su negostoljubivi, kao što poneki Šveđanin ili Nigerijac veruje u bahatost i prljavu igru. Kulturne razlike ove vrste ne bi trebalo da nam skrenu pažnju sa činjenice da su najosnovnije moralne vrednosti univerzalne. Indonežanski seljaci ili jamajčanski automehaničari žele za svoju decu isto što i engleski berzanski brokeri. Nema veće verovatnoće da će biti žedni krvi ili da su genetski skloniji pljački od prosečnog Britanca.
Ako ne verujete, pogledajte svetsku književnost. Veći deo svog života sam proveo čitajući te stvari i teško da bih mogao da se setim nekog značajnog dela poezije ili fikcije, napisanog bilo gde u svetu, u kojem se zagovara silovanje, mučenje ili genocid. To je tako izvanredna činjenica, a uglavnom prolazi nezapaženo. Mitski zakon proseka bi diktirao da ćete u milionima romana, pesama i drama koji se štancuju širom sveta, naći popriličan broj pogubnih moralnih ideja. Pa ipak, uz poneki izuzetak poput Markiza de Sada, to naprosto nije tako. Nema sjajnih fašističkih romana.
Možda je to zato što su Huni i Vandali bili previše zauzeti pljačkom i paljevinom da bi pisali poeziju. Takođe je tačno da postoji raskorak između pretežno civilizovanih vrednosti kod Vergilija ili Horacija i zločina imperije kojoj su služili. U modernoj eri, međutim, sa postepenim širenjem humanitarizma od 18. veka pa nadalje, teško je naći mnogo onih koji su spremni da brane razapinjanje ili masovno ubistvo. Moglo bi se reći da te stvari, nažalost, povremeno nećemo izbeći, ali ne i da su same po sebi dobre ili moralno neutralne. To je jedan od načina na koji se Gledstonovo doba razlikuje od Kaligulinog. Možda nismo moralno superiorniji od starih Rimljana, ali nas bar peče savest. Rečju, svesni smo mogućeg nesklada između onoga što cenimo i našeg stvarnog ponašanja, i većina nas je dovoljno savesna da zažali zbog tog raskoraka.
Dobar deo političkog života podrazumeva ono što filozofi nazivaju performativnom kontradikcijom, kad je ono što se govori u suprotnosti sa onim što se radi. To se, jednostavnije, naziva licemerje ili laž, ali je zapravo komplikovano, jer ljudi mogu verovati da veruju u nešto, a da to zapravo nije tako. (Takođe mogu da veruju u nešto, a da nisu svesni da veruju.) Da bi se utvrdilo šta neko u određenoj situaciji zaista misli, preporučljivo je ispitati uverenja implicitna u njihovom ponašanju, umesto oslanjati se samo na ono što govore. Ako tvrdim da volim bele miševe, a sve svoje slobodno vreme provodim secirajući ih bez anestezije, onda nije tačno da volim bele miševe, bez obzira na to što tvrdim. Saosećanje je u onome što radite, a ne u onome što osećate. Dati sitniš prosjaku jeste vrednost koju ne umanjuje odsustvo samozadovoljstva dok to činite.
Postoji, dakle, iznenađujući stepen globalnog konsenzusa o tome šta su zdrave moralne vrednosti. Koliko je meni poznato, nigde u svetu nema političkih partija koje se bore za nejednakost, nepravdu i surovu ravnodušnost prema patnji drugih. Naravno, mnoge političke organizacije promovišu takve vrednosti u stvarnosti, ali još nismo stigli do tačke da ih ponosno ispisuju na svoje transparente. Zasad još nema stranke pod nazivom „Udri sirotinju“ ni društvene kampanje za slanje svih žena na Mesec, mada nije isključeno da bi se i to moglo desiti. Možda će opet doći vreme kad će neko promovisati genocid, kao što su to radili nacisti. U međuvremenu, međutim, porok odaje počast vrlini poričući vlastitu prirodu i izigravajući vrstu pravednosti, ili barem neprijatnu nužnost.
Ali zar ne postoje režimi, možda posebno autokratske islamske države, koji očigledno preziru ono što mi na Zapadu smatramo dragocenim? Stvarno ima takvih postavki, ali setimo se da je Zapad bio jedan od najčešćih krivaca za kršenje takozvanih zapadnih vrednosti. Šta je sa zločinima koje su počinili Britanci u Keniji, Belgijanci u Kongu, Francuzi u Alžiru i Amerikanci u Vijetnamu? Mogli bismo da nabrajamo u beskraj. Neke islamske zemlje propovedaju netoleranciju, ali nek oni koji se toga gnušaju pokušaju da budu komunisti u nekim oblastima Amerike ili muslimani u nekim oblastima Francuske (možda ćemo uskoro tome dodati i – katolik u Irskoj).
Tolerancija je s pravom ograničena roba: Britanija ne toleriše one koji praktikuju govor mržnje, ni one koji dižu decu u vazduh iz ideoloških razloga. U svakom slučaju, ljudi koji su prinuđeni da žive u autoritarnim režimima većinom ne dele njihove vrednosti, zbog čega na takvim prostorima redovno izbijaju pobune – one su znak da su ti muškarci i žene podjednako odani pravdi i slobodi kao i građani Zapada i da su mnogi od njih, poput Alekseja Navaljnog, spremni da za to polože i život. Kada nema neslaganja, to ne znači da su muškarci i žene oduševljeni što ih zatvaraju i tuku, već da se plaše da kažu šta misle.
Svet se ne deli na one koji misle da je masovna seča glava sjajna ideja i one koji se ne slažu, niti se ta deoba poklapa sa linijom između Zapada i Ostatka. Sjedinjene Države možda ne slave masovnu seču glava, ali svakako veruju u masovne udare strujom. Stvarna razlika leži u tome kako opravdavamo svoje vrednosti. Skoro svi mi se protivimo silovanju i ubistvu, ne samo britanske patriote ogrnute zastavom u Hempširu ili Saseksu, ali se ne slažemo oko toga zašto se slažemo. A to je istinski nova istorijska situacija, koja bi se građanima antičke Atine ili Firence u 14. veku činila krajnje bizarnom. Moderno doba je prvo u istoriji koje mora da prizna da se ne slažemo u najosnovnijim pitanjima; da verovatno nikada nećemo postići konsenzus o ovim pitanjima; da shodno tome moramo da pronađemo načine za mirnu koegzistenciju dok se radikalno protivimo tuđim najvažnijim ubeđenjima; i da je to poznato kao liberalizam. Etika nije lista dekreta, već beskrajna rasprava. Oskar Vajld je cenio laž, indolentnost, neiskrenost, površnost, ekstravaganciju, hiperbolu i izgovaranje najnečuvenijih stvari isključivo radi teatralnog efekta. Za one koji se ogrću zastavom u Saseksu to može biti skandalozno, ali takozvane britanske vrednosti nalažu da mu se omogući prostor.
Faražovo obrušavanje na mlade ne iznenađuje, s obzirom na to da su desničari poput njega istorijski na zlom glasu po držanju upravo te kohorte na meti. Mladi, ne samo oni muslimanskog ubeđenja, češće preispituju konvencije svog vremena nego sredovečni, što mnogim konzervativcima budi nelagodu.
Možda će ih obavezna služba otadžbini naterati da se dovedu u red. To je iz ugla Torijevaca stvarno pametna ideja, jer su mnoge vrednosti od kojih mladi u Britaniji zaziru vezane za vojsku. Kao i gostoprimstvo kod Arapa, to su pre karakteristike kulture nego osnovne moralne vrednosti. Odanost, timski duh, čvrstina, čast, karakter, hrabrost, suzdržanost, samodisciplina, vođstvo, fizička snaga: nacija se deli na one koji, kao aktuelni monarh na primer, smatraju da su te vrednosti od vitalnog značaja, i na one koji misle da ih promoviše mali, nereprezentativni sektor društva (oficiri, javne škole, izviđači itd.), a da izviru iz represivne kolonijalne istorije Britanije. Zašto suzbijati emocije, kad to ponekad može imati psihički razorne posledice? Pa zato što biste tako mogli da pokažete slabost pred ljudima u kolonijama i time rizikovali još gore posledice.
Konačno, postoji zanimljiv fenomen, naročito popularan u SAD, poznat kao „porodične vrednosti“. Porodice su usredsređene na decu, a deca ne bi trebalo da znaju za seks, pa porodične vrednosti zapravo znače „bez seksa“. Ako deca ne mogu da pričaju o tome ni da se za to interesuju, ne bismo smeli ni mi. Porodične vrednosti podrazumevaju način života trajno zamrznut u trenutku pre večernjeg programa.
Amerika je, naravno, izrazito hrišćanska nacija, za razliku od Bezbožne Britanije, što njenu ljubav prema porodici čini prilično zbunjujućom. Novi zavet je dosledno neprijateljski raspoložen prema ovoj instituciji, što je činjenica koju u Delaveru ili Vičita Folsu izgleda ne primećuju. Ta priča počinje seksualnim prestupom samog Boga, koji ulazi u matericu palestinske device. Sveta porodica Isusa, Marije i Josifa je parodija uobičajenog domaćinstva. Isus oštro odgovara svojim roditeljima kada se izgubi u hramu i daje sličan odsečan odgovor Mariji na njenu molbu da izvede čudo u Kani. Kada mu kažu da neko iz njegove porodice hoće da razgovara s njim, on grubo uzvraća da čekaju. Žena koja vapi za blagoslovom njegovoj majci takođe će dobiti oštar odgovor. On je došao, kaže, da rastavi porodicu, čoveka od oca njegovog i kćer od matere njene. To uopšte ne zvuči kao nešto što bi imalo dobru prođu na nekom Trampovom mitingu – a kamoli na zabavi koju organizuje Najdžel Faraž.