Sjedinjene Države su zemlja teorija zavere, pogotovo onda kad su zaokupljene biranjem predsednika. Takve teorije su sekularna verzija ideje o zlonamernom Bogu, po kojoj je svet gadno mesto, ali barem ima smisla. U stvari, za nadarene teoretičare zavere svet ima suviše smisla jer je i najmanji delić stvarnosti krišom povezan sa svakim drugim delićem. Da li su Vatikan i moj pankreas zaista zasebni entiteti kao što se čini na prvi pogled, ili su pak deo istog tajnog plana? Možda je bolje verovati da o našoj sudbini odlučuje osvetoljubivo božanstvo nego da to ne radi niko osim nas. Utešno je znati da je sve što se događa, pa i ono loše i vrlo loše, deo neke namere jer se naš duh buni protiv nasumičnog i slučajnog.
Teško je, na primer, prihvatiti pomisao da su oni koji su nestali u Holokaustu umrli uzalud. Kao da je neuljudno prema mrtvima nagovestiti da njihova smrt nije imala smisla. Ali deo užasa tog događaja je upravo to što njihova smrt zaista nije imala nikakvog smisla čak ni sa stanovišta samih nacista. Ne moraš da masakriraš šest miliona ljudi da bi stvorio bauka ili žrtvenog jarca. Neki od ubijenih su raspolagali veštinama koje su nacisti mogli iskoristiti u vođenju rata umesto što su rasipali snagu ljudi i mašina na održavanje koncentracionih logora. Ali ceo projekat imao je metafizičku, a ne praktičnu svrhu. Uništavanje Jevreja bilo je pokušaj da se ukloni zastrašujući oblik ne-bića koji su oni za naciste simbolički predstavljali i koji je pretio samim temeljima Trećeg rajha. Ali i to je bilo jednako neproduktivno kao i ubijanje poljskih metalaca jer su nacisti bili zaluđeni snom o čistoti, a ništa ne može biti tako čisto kao ništa.
Teorije zavere su tu da očiste ljudski život od slučaja i koincidencije. One obnavljaju osećanje svrhe u civilizaciji koja nema ni plana ni pravca. Ideja da jevrejski pedofilni gmizavci iz neke daleke galaksije upravljaju bankarskim sistemom može steći neke vernike, kao uostalom i tvrdnja da je puka slučajnost to što je policija ubila ili ranila veliki broj mladih crnaca. A naravno, tu je i mnoštvo stvarnih zavera. Nisu sve one proizvod kolektivne paranoje. Neki paranoici su zaista progonjeni, baš kao što su i neki hipohondri zaista bolesni. Žan-Žak Ruso je imao nesreću da bude i jedno i drugo. Rečnik definiše zaveru kao tajni plan da se uradi nešto štetno ili protivzakonito; ako se držimo te definicije, takvih grupa ima otprilike koliko i dečjih vrtića. Zašto ih je tako mnogo? Zato što je utešno otkriti ljudski faktor iza sveta anonimnih sila, a delom i zato što je prijatno družiti se s istomišljenicima u svetu kom manjka solidarnosti. Doduše, ovaj drugi cilj može se bolje postići pridruživanjem grupi ljubitelja pilatesa.
Mnoge američke teorije zavere proističu naprosto iz ogromnosti te zemlje. Potreba da se nametne politička koherentnost na tom ogromnom prostoru jedan je od razloga što se u Sjedinjenim Državama reč „Amerika“ mnogo češće koristi nego što se u Portugaliji koristi reč „Portugalija“. Reči „švedski“ ili „mađarski“ su čisto deskriptivni termini, ali reč „američki“ je pozitivan vrednosni sud kao i nacionalna etiketa. „Pravi Amerikanac“ znači uzoran primerak jedne dragocene vrste. Teško je zamisliti da Albanci provode mnogo vremena moleći Boga da blagoslovi njihovu zemlju kao što to rade Amerikanci, ili da Belgijanci vide sebe kao miljenike Svevišnjeg. Tačno je da je peruanski oficir podsticao svoje vojnike da uvek „imaju na umu da su Peruanci“, ali to je pomalo komično zato što niko, verovatno ni sami Peruanci, nema jasnu predstavu o tome šta znači biti Peruanac. To je kao kad bi neko od vas tražio da budete autentičan stanovnik londonskog okruga Mejda Vejl. U Irskoj postoje horde ljudi koji vide svoju naciju kao blagoslovenu, a njeno tlo kao sveto, ali oni su poznati pod imenom američki turisti irskog porekla. Amerika, međutim, mora nastaviti da govori o Americi kako bi od svoje pluralnosti iskovala nekakvo jedinstvo. Ona je čak usvojila tu frazu kao ime svoje nacije. Njena žudnja za jedinstvom je, na mnoge načine, neverovatno uspešna. O tome svedoči i to što konobarica u Saut Bendu, u Indijani, kaže „Želim vam prijatan dan“ onim istim tonom koji ćete čuti u gradu Roskou, u Južnoj Dakoti. Neki, doduše, misle da ta kulturna jednoličnost nije baš ono što su Očevi osnivači imali na umu kad su izgovarali reč „sloboda“.
Pošto je njihova nacija tako ogromna, Amerikanci su posebno osetljivi na „upadanje“ u svoj prostor. Povremeno ih možete čuti kako kažu „izvinite“ ako su vam se približili na manje od dva metra, što stanovnici Pekinga ne rade. Velika prostranstva doprinose jačanju individualizma. Amerikanci su vični održavanju distance, kako duhovne tako i fizičke. Čak i neka najsiromašnija domaćinstva u zemlji gordo stoje na sopstvenom parčencetu zemlje, za razliku od stanara zbijenih kuća u nizu, izgrađenih u postindustrijskoj Britaniji. Sve je to suprotno karnevalskom stanju, u kom se tela dodiruju i mešaju dotle da je teško znati gde se završava jedno a gde počinje drugo. Stereotipno američko telo je, naprotiv, čvrsto upakovano u sopstveni prostor, zaštićeno od bolesti i vrlo svesno svojih granica. Pomalo nas čudi što nije upakovano u celofan.
Karnevalska tela, odana Dionisu, često su pijana, a to je stanje u kom su granice zamagljene i neprecizne. Ali Donald Tramp je trezvenjak. Postoji izvesna veza između činjenice da on koristi druga tela kao puke instrumente sopstvene moći i želje, na jednoj strani, i njegove fobije od mikroba na drugoj. Zidovi i bodljikava žica mogu sprečiti Meksikance da uđu u zemlju, ali mikrobi su suviše sitni napadači političkog tela da bi se mogli opkoliti i deportovati. Ti nevidljivi imigranti su noćna mora desničara.
Teorija zavere oslanja se na strah da su stvari koje bi trebalo da budu razdvojene zapravo pomešane i da to nikako ne može biti dobro. To važi i za naciju kao celinu: svojim stupanjem u trgovinske i druge međunarodne sporazume ona pristaje da joj se vežu ruke. Ali u svetu i vremenu u kom živimo, kao što kaže narator u Beloj tvrđavi Orhana Pamuka, navikli smo da sve vidimo kao povezano sa svim ostalim. Moderni filozof čija vizija to najupadljivije odražava je Hegel; zato je Frojd jednom primetio da je filozofija disciplina koja je najbliža paranoji. Nema zupčanika sa slobodnom voljom u mašini globalnog kapitalizma. Ničemu nije dozvoljeno da postoji samo radi samog sebe, što je nekad bila privilegija umetničkog dela.
Pre nekoliko godina u Sjedinjenim Državama – možda ne baš na Menhetnu, već u Vičita Folsu – moglo se dogoditi da osobi koja puši na ulici neki zabrinuti građanin izbije cigaretu iz ruke. Razlozi nisu samo to što pušenje može da ubije ili što su Sjedinjene Države duboko puritanska nacija, prilično sklona moralizatorstvu. Razlog je i to što je dim zagađujuća veza između dva tela koja podmuklo umanjuje njihovu autonomiju. Infekcija je postala model ljudskog dodira. Dim na kraju postaje nevidljiv, ali je i dalje smrtonosan i sveprisutan. On je, dakle, savršen simbol pretećih sila koje su otkrili teoretičari zavere, sila koje upravljaju našim životima i oduzimaju nam slobodu ali su, kao i sam Svevišnji, sveprisutne i nemoguće ih je locirati. Te sile su toksične, zarazne i sve prožimaju; nemoguće je otkriti njihov izvor i bezmalo ih je nemoguće savladati. Po svemu tome one su slične teorijama čiji je cilj da ih raskrinkaju.
U tom smislu, teorije zavere su primer upravo one pojave koju nastoje da istraže i razotkriju. Kad u tom kontekstu izbije pandemija, kao što se dogodilo 2020, ono što najprosvećeniji delovi društva vide kao smrtonosno, nevidljivo, zarazno i svemoćno nije virus, već država koja pokušava da ih od njega zaštiti. U vreme kad je zaista potrebno da tela budu odvojena jedna od drugih za njihovo dobro, oni skidaju zaštitne maske u ime slobode i zahtevaju da im se dopusti da zajedno dišu – što je još jedna ironija pošto je „zajedničko disanje“ doslovno značenje reči „konspiracija“.
Nacisti su sami sebe videli kao avangardiste na vrhuncu tehnološkog napretka, ali su istovremeno bili i duboko arhaični. S jedne strane, bili su modernizatori očarani budućnošću, a s druge su bili opsednuti mitom, ritualom, astrologijom i okultnim pojavama. Kad se um svede na beskrvni, čisto instrumentalni oblik racionalnosti, ostaje prostor u koji može da nahrupi iracionalno. Taj paradoks se sad ponavlja u Trampovoj Americi, gde poslednja reč tehnološkog napretka postoji uporedo s verovanjem u demonske moći. Na vrhuncu modernosti vraćamo se u srednji vek – u svet dijaboličkih sila i čudnovatih konvergencija, u kom ništa nije ono što nam se čini da jeste. Sve je manji razmak između holivudskog sveta čistih pojava, na jednoj strani, i nevidljivih mahinacija duboke države na drugoj. Između to dvoje, svakodnevna stvarnost je tako pritešnjena da mora izumreti. Još postoji prigradska srednja klasa, ali zagrebite površinu i naći ćete čudovišne predatore i krvoločne neprijatelje. Mesto na kom se sastaju jednolična stvarnost i dijaboličke sile poznato je kao pedofilija ili neki drugi neizrecivi zločin. Sjedinjene Države su gotički film u kom horor vreba iza svakog sanduka sa sladoledom i ispod svakog kuhinjskog stola. Nevolja je u tome što je Spasitelj, čiji je zadatak da ukloni tu noćnu moru, zapravo njena najupadljivija manifestacija.