Obavezna lektira
Grčki filozof Platon, pravim imenom Aristokle, učenik Sokratov i učitelj Aristotelov, jedan je od najčuvenijih mudraca starohelenskog svijeta. Njegov opus čini 36 spisa i 13 pisama, među njima i Gozba, dijalog o ljubavi, koja se smatra Platonovim najvećim umjetničkim djelom. Na naše jezike Gozba je prevedena još polovinom 19. stoljeća. Prevod Miloša Đurića objavljen je 1933. godine u Beogradu.
***
Četvrta beseda: Aristofan
Meni se, naime, čini da ljudi nisu sasvim osetili moć Erota: jer, kad bi je osećali, sagradili bi mu najveće hramove i žrtvenike, i prinosili bi mu najveće žrtve, a ne kao što je sada slučaj gde se od svega ništa ne dešava za njega, a trebalo bi da se od svega najviše dešava. On je, ipak, među bogovima najveći prijatelj ljudima, jer je i pomoćnik ljudski i lekar onoga što bi, da je isceljeno, bilo najveća sreća za rod ljudski. Ja ću, dakle, pokušati da vam objasnim njegovu moć, a vi ćete onda pokušati biti učitelji ostalima. A pre svega, treba da upoznate prirodu ljudsku i njene sudbine.
Jer, nekadašnja naša priroda nije bila ista kakva je sada nego drugačija. Isprva su bila tri ljudska roda, ne kao sada samo dva, tj. muški i ženski, nego je bio još i treći, koji je pripadao i jednome i drugome rodu i od koga je danas još samo ime ostalo, a njega sama je nestalo: muško-ženski (androgini) rod, naime, bio je tada jedno i po liku i po imenu, sastavljen od oba roda, i muškog i ženskog, a sada nije ništa do samo ime koje se nadeva za porugu. Zatim, cela prilika svakog čoveka bila je okrugla: leđa i strane su imale oblik kruga, a imao je četiri ruke, i nogu isto toliko koliko i ruku, i lica dva na okruglu vratu, sasvim jednaka, a glavu između ta oba lica, koja su bila okrenuta na suprotnu stranu jedno od drugog, samo jednu, i četiri uveta, i sva stida, i ostalo sve onako kako svako sebi po ovome može zamisliti. A hodio je ne samo uspravno kao i sada na koju god je stranu hteo, nego i kad bi se spremio da brzo potrči, hodio bi kao oni što u kovitlac skaču i pritom pružaju noge u vis i preturaju se u krugu: opirući se na osam svojih udova, koliko su ih tada imali, brzo su se okretali u okrug. A što su bila tri roda i što su imala takav oblik, to je došlo otuda što je muški rod prvobitno potekao od Sunca, ženski od Zemlje, a onaj u kome ima dela i jedan i drugi rod, od Meseca, jer i Mesec ima dela i u jednom i u drugom rodu; a okrugli bili su i oni sami i njihov hod zato što su bili slični svojim roditeljima. Bili su strašni snagom i jačinom, i imali su krupne misli, štaviše: udarili su na bogove i ono što Homer govori o Efijaltu i Otu da su pokušali otvoriti put na nebo kako bi navalili na bogove, to važi za njih.
Div i ostali bogovi savetovahu se šta treba da im učine i nisu umeli da nađu rešenje. Jer, niti su mogli da taj rod prosto ubiju i da ga kao Gigante nebeskom strelom udare i unište – jer bi onda uništili i časti i žrtve što su im prinosili – niti su ih mogli ostaviti da se onako razuzdano ponašaju. Naposletku, jedva je Div nešto smislio, pa progovori: Čini mi se da sam našao način kako će, istina, i ljudi biti i kako će se ostaviti svoje razuzdanosti, i to ako postanu slabiji. Zasad ću ih raseći svakoga na dva dela, i tako će biti i slabiji a i za nas korisniji, jer će im se broj umnožiti i hodiće uspravno na dve noge. A pokaže li se da su još razuzdani i ne htednu li da žive u miru, onda ću ih – reče – još jedared raseći na dva dela, te će hoditi na jednoj nozi, kao oni što igraju na mešinama.
Tako reče, pa stane rasecati ljude na dve polovine, kao oni koji rasecaju oskoruše radi sušenja, ili kao oni koji dlakama razrezuju jaja. A koga bi rasekao, naređivao bi Apolonu da mu i lice i polovinu vrata okreće prema raseku, da bi čovek, posmatrajući svoj rasek, bio smerniji, a ostalo, naređivao bi mu, da isceljuje. Tako bi im Apolon lice okretao, i sa svih strana navlačio kožu na trbuh, kako se to sada zove, pa bi je, kao kese što se svežu, vezivao po sredini trbuha, ostavljajući jedan otvor, koji sada zovu pupkom. Onda bi im izravnjivao mnoge druge nabore i udešavao prsa, služeći se nekakvim alatom kao obućari kad na kalupu glade nabore kože; samo nekoliko nabora ostavio je, one na samom trbuhu i oko pupka, da budu opomena na nekadašnje stanje.
Pošto priroda ljudska beše razrezana na dve polovine, svaka polovina čeznula je za drugom svojom polovinom i sastajala se s njom, pa su se onda rukama grlile i pripijale se jedna uz drugu, pune žudnje da se srastu, i tako su umirale od glad i od drugog Nerada, jer jedna bez druge nisu htele ništa da rade. I kad bi koja polovina umrla, i druga u životu ostala, onda bi ova ponovo tražila neku drugu i njoj se pripijala, bilo da se namerila na polovinu od nekadašnje cele žene, dakle na ono što mi danas zovemo ženom, bilo na polovinu od muškarca. I tako su propadale. Ali Div se smilova i nađe drugu pomoć: premetne im stidne udove napred, jer su dotad i ove imali na prvobitno spoljašnjoj strani, te su se oplođavali ne jedno od drugog i stavljali seme ne jedno u drugo nego u zemlju kao cvrčci. Premetne im, dakle, stidne udove napred, i time učini da su posredstvom njihovim rađali jedno u drugom, i to posredstvom muškoga u ženskom, a to radi toga da bi u zagrljaju, ako bi se sastalo muško sa ženskim, decu rađali i da bi potomstvo bilo, a ako bi se sastalo muško s muškim, da bi bar zadovoljavali svoju žudnju u grljenju i smirivali se, pa se predavali radu, i inače starali se za ostali život. Od tako davnoga vremena, dakle, usađena je u ljude ljubav jednog prema drugome: ona ih sastavlja u prvobitnu prirodu i teži od dvoga napraviti jedno i tako da isceli prirodu ljudsku.
Svaki od nas, dakle, jeste samo prepolovljeno znamenje od jednog čoveka, jer smo, rasečeni kao iverak, postali dvoje iz jednog. I otuda svaki uvek traži drugo znamenje koje mu odgovara. Prema tom, svi oni muškarci koji su odsečak od onog zajedničkog roda, koji se tada nazivao muškoženski, vole žene, i većina preljubnika postala je od toga roda, a opet sve žene koje vole muškarce i one koje su preljubnice, postale su također od toga roda. A one žene koje su odsečak od žene ne mare mnogo za muškarce, nego više naginju ka ženama, i od toga roda postaju heteristrije. A svi oni koji su polovina od muškarca, vole muškarce; i dok su još dečaci, oni, kao male polovine od muškoga, ljube muškarce i nalaze zadovoljstvo u tome da leže sa odraslim muškarcima i da ih grle; i ovo su najbolji među dečacima i mladima, jer su od prirode najmuževniji. Istina, neki tvrde da su bestidni, ali to je laž, jer ne čine to od bestidnosti, nego od srčanosti, i hrabrosti, i muževnosti; oni se predaju onome što je njima samima slično. A za to je krupan dokaz to što samo takvi dečaci, kad odrastu, postaju ljudi za državne poslove. A kad postanu muževni, oni ljube dečake, a na brak i rađanje dece ne obraćaju pažnju od prirode, nego ih samo običaj primorava na to: dovoljno im je da provode život među sobom neoženjeni. Svakako, dakle, takav čovek postaje ljubavnik dečaka i prijatelj svome ljubavniku, jer uvek ljubi ono što mu je srodno. A kada se i ljubavnik dečaka i svaki drugi nameri baš na onu svoju polovinu, tada ih sasvim čudno osvoji i prijateljstvo, i osećanje pripadanja jednoga drugome i ljubav, i oni ne žele da se rastaju jedan od drugoga, da tako reknem, ni za jedan trenutak vremena. Takvi su i oni koji kroz ceo život ostaju jedan drugom verni; oni ne bi umeli ni kazati šta žele da jedan drugome uradi. Jer niko ne bi mogao misliti da je to uzajamno ljubavno uživanje, da se, naime, možda radi toga jedan drugome raduju i tako strasno sjedinjuju. Naprotiv, očevidno je da za nečim drugim žudi duša svakoga od njih, a ona to ne ume reći, nego samo naslućuje što žudi i nagoveštava tamnim izrazima. I kad bi k njima, kad zajedno leže, prišao Hefest sa alatom u rukama i zapitao ih: Šta je to, ljudi, šta želite da jedan od drugoga imate? Pa kad ne bi umeli da mu odgovore, i on bi ih ponovo zapitao: Žudite li možda to da se jedan s drugim slijete u jedno, tako da se ni noću ni danju ne odvojite jedan od drugoga? Jer, ako to žudite, spreman sam da vas stopim i skujem u jedno, tako da od dvojice postanete jedan, i dokle god živite da obojica zajednički živite kao da ste jedan čovek; a kad umrete, da opet i onde u Hadu mesto dvojice budete samo jedan, združeni u smrti. Nego gledajte da li to želite i da li vam je dovoljno ako vam to bude – kad bi to čuli, znamo da nijedan ne bi to odbio ili koju drugu želju otkrio, nego bi svaki bio uveren da je čuo baš ono što je već odavno žudeo: da se sjedini i stopi sa ljubavnikom, pa da od dvojice postane jedan, jer tome je uzrok to što je prvobitna naša priroda bila takva i što smo bili celi; dakle žudnji za celinom i lovu na nju ime je ljubav.