prema slici Hijeronimusa Boša
Između zatvaranja
i otvaranja vrata
u krčmi
„Kod belog labuda“
između otvaranja i zatvaranja vrata
šta se desilo
toliko proleća
zima toliko jeseni odletelo
između zatvaranja
i otvaranja vrata
ugledao sam život
sa vučjim raljama
svinjsku njušku
ispod kaluđerske
kapuljače
otvoren trbuh sveta
video sam rat
na zemlji i na nebu
ljude na krstovima
koji ne spasavaju
žezlo i jabuku
istrulelu u ruci
video sam kraj
i početak sveta
između zatvaranja
i otvaranja vrata
u gostionici
„Kod belog labuda“
video sam zemlju
što je kroz kišu
suza i krvi
svetlela
mrtvačkim svetlom
tela u kočenju
ispio sam kriglu piva
„Kod belog labuda“
loše je tu pivo
obične pomije
bacih im poslednju
izlizanu paru
dugo je devojka
zagledala
da nije lažna
i u lice mi je
pomno zavirivala
izišao sam
niko me nije poznao
niko moje crte
zbrisane
nije prozreo
onaj momak iza ugla krčme
okrenut leđima
to je moj prijatelj
u ovoj velikoj torbi
ne nosim poklone
mačja mi kožica
nije donela sreće
niko me ne pozdravlja
niko ne poznaje
svet ovaj
okolo
pun je i bez mene
vrata je za mnom zatvorila
Margareta
bela kao otvorena voćka
otvorila ih je starka
ružna i opuštena
niko ne zna
da sam se vratio
još ima vremena
da pobegnem
niko neće znati
da sam bio i da nisam bio
ova ptica u kavezu
iznad vrata
peva kao navijena
a ja sam tamo u svetu
noći preplakao
mislio sam
da će svaka kuća
ispružiti ruke
da će svaka grana
i ptica i kamen
izaći u susret
neću ulaziti u tu kuću
sve je tu staro
prljavo i malo
starije i prljavije
i manje od mene
a ja sam mislio
da se vraćam u gnezdo
to je bila moja
najsjajnija zvezda
na putu kroz noć
pepeo
vatra sveta
zatvoriti nestati
dok me ne prepozna
ova stara veštica
što gleda kroz prozor
„Kod belog labuda“
mišljah da je moje mesto
čekalo na mene
vidim sada
da nemađah mesto
mišljah prazno mesto
da je tu ostalo
no život
ko voda
već ga ispunio
ja sam kao kamen
bačen u dubinu
ležim na dnu
takav sam
kao da me nema
ovi što su mudro
na mestu ostali
i oko sebe se
okretno trudili
misle
da su za tim stolom
nezamenljivi
misle
da čak i sunce
kada izlazi
raspituje se za njih
ja sam otišao
a oni ostali
tu u ovoj krčmi
„Kod belog labuda“
već ih ne vidim
a ni oni mene
ja idem brže
dalje i dalje
ne treba se vraćati