U junu 2024. godine, posetio sam Izrael prvi put nakon napada Hamasa 7. oktobra 2023. i kontranapada Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) na Gazu, koji je usledio. Tom prilikom sam pre svega bio zgrožen, a zatim i zapanjen u kojoj meri je veliki broj Izraelaca bio u stanju da u isto vreme, pravda, poriče, ne mari ili namerno izbegava da govori i razmišlja o kontinuiranom sistematskom uništavanju Pojasa Gaze i Palestinaca koji tamo žive.
Ovde nije reč o jedinstvenoj pojavi. U svakom slučaju ona nije iznenađujuća za stanovništvo koje sebe doživljava kao žrtvu čak i kada kolektivno saučestvuje u genocidnom poduhvatu koji se vrši u njegovo ime (i to od strane vojnika koji su sinovi i kćeri, unuci, supružnici i roditelji velikog dela tog istog građanstva). Upravo zato što sam odrastao u Izraelu, služio u IDF-u i što imam porodicu i prijatelje u ovoj zemlji, moj osećaj šoka i užasa je bolno ličan.
Pošto sam se veći deo svoje karijere bavio proučavanjem kolektivnog poricanja, mogu da sagledam u kojoj meri su takve reakcije Izraelaca deo istorijskog obrasca. Tokom istraživanja 1980-ih, suočio sam se sa poslednjim vidom velikih poricanja u posleratnoj Nemačkoj: mitom o čistoti Vermahta, odnosno nacističke vojske. Nemcima je uspelo da nakon četrdeset godina od Drugog svetskog rata postepeno „shvate“ svoju odgovornost za Holokaust – pošto su u početku sebe doživljavali kao glavne Hitlerove žrtve. Ipak, i dalje su verovali u tvrdnje da je, za razliku od Gestapoa i SS-a, redovna nemačka vojska vodila pristojan rat, ako ne neophodan i opravdan, protiv Crvene armije na Istočnom frontu, kako bi zaštitila Evropu od „boljševičko-azijatske poplave“. Prema ovim shvatanjima, nemački vojnici su imali malo veze sa strašnim zločinima koji su činjeni iza njihovih leđa.
Nemcima je trebalo više decenija da priznaju da su njihovi očevi i dedovi zapravo bili saučesnici u zločinačkom ratu u kojem je ubijeno oko 26 miliona sovjetskih građana, većinom civila, uključujući i veliki broj Jevreja.
Od početka 1990-ih, sve više me je zanimao Holokaust. Prvi članak koji sam objavio bio je prikaz nekoliko važnih knjiga koje su se pojavile u to vreme. Jedna od njih je „Ubice sećanja: Eseji o poricanju Holokausta“ briljantnog jevrejsko-francuskog istoričara Pjera Vidal-Nakea (Pierre Vidal-Naquet), objavljena 1987. godine. U ovoj knjizi autor analizira široko rasprostranjen fenomen „revizionizma“, poznatog u Francuskoj kao negationnisme, čiji je cilj bio da se porekne ili minimizira Holokaust. Ovo nije bio samo desničarski ili neonacistički trend. U stvari, do 1970-ih i 1980-ih to jeste bila neka vrsta mode kod dela intelektualnog i akademskog sveta oličena u liku profesora književnosti Roberta Forisona (Robert Faurisson), koji je pomoću tehnike tekstualne analize poricao postojanje gasnih komora.
Kao reakciju na ovaj trend, Francuska je 1990. godine usvojila amandman na zakon o slobodi štampe iz 1881. poznat kao Gizoov zakon (la loi Gayssot), kojim se poricanje nacističkih zločina protiv čovečnosti kažnjava kao prekršaj. Uprkos tome, slučajevi negationnisme su i dalje bili prisutni u francuskim akademskim krugovima. Kako je istoričar Anri Ruso (Henry Rousso) istakao 2006. godine, Francuska je bila jedina zemlja u kojoj je poricanje Holokausta postalo javno pitanje i uzrok mnogih rasprava, političkih previranja i sudskih postupaka. Podrška poricanju se mogla čuti na ekstremnoj desnici i na marginama ekstremne levice, gde je antisemitizam ponovo oživeo. Činjenica da su poricatelji svoje argumente propagirali i na nekim francuskim univerzitetima dala je ovoj struji određen naučni privid, delimično zbog toga što su „revizionisti“ dovodili u pitanje status istine u istoriji i time omogućili stav da različita tumačenja prošlosti mogu biti podjednako istinita, uključujući i pitanje Holokausta.
Vidal-Nake je ukazao da ovi revizionisti imaju neke zajedničke principe. Verovali su da „nije bilo genocida i da instrument koji ga simbolizuje, gasna komora, nikada nije postojao“; da „konačno rešenje“ nije ništa više „od proterivanja Jevreja ka istočnoj Evropi“ što, kako je Forison tvrdio za francuske Jevreje, nikada nije bilo ništa više od njihove repatrijacije, pošto je „većina Jevreja u Francusku došla sa Istoka“; da je broj jevrejskih žrtava bio daleko manji nego što se tvrdi – ne više od 200.000, prema Forisonu, a svakako ne više od milion, prema drugim revizionistima.
Ovim argumentima su dodate tvrdnje da, ako Nemačka snosi bilo kakvu odgovornost za početak Drugog svetskog rata, u tome udela imaju i Jevreji. Štaviše, glavni neprijatelj čovečanstva u to vreme nije bio nacizam već Sovjetski Savez, a „prevara“ o Holokaustu bila je izum saveznika koji su smislili Jevreji, posebno cionisti.
Logika ovakvih praksi poricanja, primećuje Vidal-Nake, slična je frojdovskoj šali o pozajmljenom bakarnom čajniku. „Nakon što mu je čajnik vraćen osoba B se žali da on ima veliku rupu, što ga čini neupotrebljivim. Evo kako se osoba A brani: 1. Nikada nisam pozajmio čajnik od B. 2. Čajnik je imao rupu kada sam ga pozajmio od B. 3. Vratio sam čajnik u savršenom stanju.“ Vidal-Nake sugeriše da se dosetka „može proširiti i mimo Frojda. Zašto osoba A ne bi rekla: Ja sam taj koji je osobi B pozajmio čajnik u savršenom stanju.“ Zaista, piše on, „postoji čitava literatura koja dokazuje da su prave ubice Jevreja, a pre svega Nemaca, bili Jevreji: jevrejski kapoi, jevrejski partizani itd. Stoga je kolektivno ubistvo koje se nikada nije dogodilo bilo potpuno opravdano i legitimno.“
Takvo poricanje je podstaklo francuskog filmskog stvaraoca Kloda Lancmana (Claude Lanzmann) da u svom nezaboravnom filmu „Šoa“(Shoah) iz 1985. godine dokumentuje Holokaust kroz svedočanstva onih koji su ga preživeli. Za Vidal-Nakea Lancmanov film predstavlja „veliko istorijsko delo“, koje ima moć da „rekonstruiše prošlost koja je bila isuviše stvarna“. Nasuprot tome, cilj revizionizma Holokausta nije da revidira naše razumevanje prošlosti, već da ga u potpunosti porekne.
***
Iako poricanje Holokausta ostaje relativno marginalna pojava, ne mali broj država i organizacija koje su nekada počinile genocid upustio se u bučno poricanje. Turska, na primer, do danas zvanično poriče dobro dokumentovani genocid svog osmanskog prethodnika nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata. Da ironija bude veća, upravo je taj genocid podstakao poljsko-jevrejskog advokata Rafaela Lemkina (Raphael Lemkin), koji je konačno 1944. skovao termin „genocid“, da traži novu pravnu definiciju za pokušaj uništenja cele grupe. Lemkin je na ovome radio u godinama koje su prethodile nacističkoj invaziji na Poljsku, u kojoj je uništena cela njegova porodica.
Poricanje, zamagljivanje i brisanje genocida su važni jer vode odobravanju budućih zločina, što je Lemkin sasvim sigurno razumeo. U želji da podstakne svoje generale na što veću svirepost, Hitler im je 1939. rekao ono čuveno: „Ko se danas seća Jermena?“ Takvo brisanje ne samo prošlih kultura već i metoda uništavanja je i dalje uobičajeno širom istočne Evrope. Putujući po bivšoj Istočnoj Galiciji, sada zapadnoj Ukrajini, iskusio sam kako je potpuno zaboravljena civilizacija iz koje je moja porodica migrirala u Palestinu i kako su tragovi njenog uništenja izbrisani.
Međutim, ono što nam Vidal-Nake otkriva u svojoj knjizi je da on, još od 1980-ih, veoma dobro razume suptilne metode delovanja revizionizma i poricanja. Oni su daleko složeniji od logičkih obmana, uvrnutih književnih teorija i falsifikovanja ili pogrešnog tumačenja dokumenata, koje su praktikovali ozloglašeni revizionisti i poricatelji poput Forisona i britanskog istoričara Dejvida Irvinga (David Irving). U stvari, Vidal-Nake je lucidno objasnio na koji način je Holokaust odigrao važnu ulogu kako u osporavanju tako i u odbrani države Izrael.
„U slučaju genocida nad Jevrejima“, piše Vidal-Nake, „jasno je da jedna jevrejska ideologija, cionizam, eksploatiše veliki masakr na način koji je ponekad skandalozan. Dakle, istoričar koji je identifikovao ovu pojavu, o kojoj se svest od njegove smrti 2006. veoma proširila, priznaje da u Izraelu „genocid nad Jevrejima naglo prestaje da bude istorijska stvarnost, ono što su stvarno doživeli, a postaje otrcano sredstvo političke legitimacije, koje se koristi kako za političku podršku unutar zemlje, tako i za pritisak na dijasporu da bezuslovno sledi skretanja izraelske politike.“
Najvažnije u svemu tome je, primećuje ovaj istoričar, „konstantna i vešto podsticana konfuzija nacističke i arapske mržnje“ koja je, iako sporedan efekat fenomena poricanja, podjednako kontroverzna danas kao što je bila pre četiri decenije. Vidal-Nake pogađa u sam živac izraelske eksploatacije Holokausta kada kaže da „Šoa služi kao neprestano samoopravdanje svega što se radi, te se tako i najmanji granični incident legitimiše kao znak ponovnog masakra, a Palestinci se izjednačuju sa SS divizijama – dok u isto vreme Izraelci nad njima sprovode brojna nesporna nepočinstva. Sve se to dešava uprkos činjenici da ni tada, a kamoli sada, „velika većina Izraelaca nije neposredno iskusila nacistički progon“. Da stvar bude još perverznija, ističe Vidal-Nake, mnogi Jevreji u dijaspori razumeju Izrael na isti način.
Navedena pronicljiva zapažanja nam pomažu da se bolje pripremimo i zakoračimo u sadašnji trenutak. Danas među Izraelcima postoji široko rasprostranjeno poricanje genocida koji njihova zemlja sprovodi u Gazi. Ovde možemo jasno prepoznati delove logike francuskog poricanja Holokausta, kao i iskrivljenu argumentaciju nemačkih naučnika iz sredine 1980-ih, poput Ernsta Noltea, koji je tvrdio da je nacistički genocid nad Jevrejima nastao prvenstveno kao odgovor na zločine boljševika.
Istovremeno, izraelsko poricanje je u velikoj meri dug jednoj logici koju je identifikovao ne samo Vidal-Nake, već i značajni posmatrači Izraela, poput pokojnog istoričara Jehude Elkana. Ta logika glasi: kao nacija rođena iz pepela Holokausta Izrael ima pravo – ako ne i dužnost, a u svakom slučaju dozvolu – da tretira sve pretnje po sebe kao egzistencijalne, nacističke pretnje i da učini sve što može da ih iskoreni.
Ovo poricanje i samoopravdanje nije počelo 7. oktobra, iako je Hamasov masakr izazvao posebno smrtonosnu kombinaciju straha, gnušanja, mržnje i nasilja. Ono seže do vremena fundamentalnog poricanja na kojem Država Izrael počiva, do samog njenog rođenja u vatri i mačem. Veliko poricanje moje generacije, onih rođenih u prvoj deceniji nakon osnivanja Izraela 1948. godine, tiče se mehanizma koji nam je omogućio da odrastemo u državi sa jevrejskom većinom, u zemlji u kojoj je neposredno pre našeg rođenja živelo dvostruko više Palestinaca nego Jevreja.
Suočavajući se sa svojim evropskim poreklom u mojim četrdesetim, upravo kroz spoznaju o izbrisanosti jevrejskog života u istočnoj Evropi, prepoznao sam i osetio zatiranje palestinskog života u onome što je postala Država Izrael. Drugim rečima, moja biografija, kao i biografija mnogih mojih vršnjaka duboko je ukorenjena u poricanju. Što se tiče prve generacije Jevreja rođenih u Izraelu, Nakba se nikada nije dogodila. Reč je o arapskom izrazu za „katastrofu“ koja se odnosi na proterivanje 750.000 Palestinaca iz onoga što je postala Država Izrael tokom njenog samoproglašenog Rata za nezavisnost. A ako se i dogodila, Nakba je bila dobrovoljna. Kako nam je rečeno, Palestinci su otišli samo zato što su im lideri okolnih arapskih država obećali da će se uskoro vratiti kao osvajači iza pobedonosnih arapskih trupa koje će Jevreje pobacati u more.
Štaviše, to proterivanje koje se nikada nije dogodilo bilo je nepotpuno. Nova država je ostala sa neugodnom arapskom manjinom, koja ne pripada novoj jevrejskoj državi i neprijatan je podsetnik da je ovo bila njihova domovina mnogo pre nego što su moderni cionisti stigli u Palestinu.
Tako se dogodilo da se Nakba koju je Izrael poricao, a Palestinci pamtili kao svoju početnu katastrofu, vratila kao osveta 2023. godine. Nakon napada Hamasa, brojni Izraelci su pozivali na drugu Nakbu, Nakbu u Gazi, onu koja bi konačno dovršila više puta poricani i izbrisani događaj od pre sedam decenija. Upravo je to Nakba koje su se svi Palestinci pod izraelskom vlašću uvek pribojavali. To je kulminacija Nakbe koju su doživeli više puta otkako je bila pokrenuta 1948. godine kao transformativni događaj odvraćanja. U isto vreme dok se odvija Nakba u Gazi, traje poricanje tako što se napadi predstavljaju kao samoodbrana, a žrtve kao ljudski štitovi i kolateralna šteta – baš kao i kod prvog poricanja posle Nakbe 1948. godine.
Poricanje se, kako primećuje Vidal-Naket, ne dešava samo nakon događaja. Ono je deo samog događaja. Čak i u slučaju nacista – uz neke jezive izuzetke, kao što je Vanzejska konferencija od 20. januara 1942, gde su nacistički zvaničnici skicirali „konačno rešenje jevrejskog pitanja“, i Himlerov govor SS oficirima u Poznanju u oktobru 1943. kada je masovna ubistva opisao kao „slavnu stranicu istorije“ – počinioci uglavnom ne vole da budu identifikovani kao takvi. Svakako, otkako su u upotrebi termini „zločini protiv čovečnosti“, „etničko čišćenje“ i „genocid“, oni koji su ih počinili su skloni da se gnušaju ukoliko se njihovi postupci nazivaju tim imenima.
Šta je sa širom javnošću? U vreme nacističkog režima, na primer, za Nemce je važilo i da jesu i da nisu znali za progone i konačno istrebljenje Jevreja. Javni spektakli poput pogroma u novembru 1938. godine, kao što je bila Noć slomljenog stakla, poznatija kao Kristalna noć, zamenjeni su deportacijama na strašni „istok“ i zastrašujućim, ali i intrigantnim glasinama o masovnom istrebljenju. Ove poslednje su neretko potvrđivali vojnici na odsustvu i osoblje kod okupacionih vlasti (a da ne pominjemo rasprodaju ličnih predmeta širom Rajha, za koje je bilo jasno da su oduzeti od bivših vlasnika).
Kada se strateško bombardovanje njihove zemlje pojačalo, Nemci su to nejasno opisivali kao jevrejsku osvetu. Ovu sklonost da govore o tome kako su izloženi osveti za zločine koje su istovremeno poricali, primetila je Hana Arent (Hannah Arendt) još 1950. prilikom prve posete Nemačkoj nakon što je bila pobegla od nacista. O ovom iskustvu je pisala u upečatljivom članku za američki časopis „Komentar“.
Zato je dokazivanje namere, ključnog činioca prilikom utvrđivanja da li je počinjen zločin genocida ili nije, obično veoma teško. Vođe koje vode svoje nacije takvim putem, komandanti na terenu koji šalju svoje trupe da ubijaju nevine, vojnici i policajci koji povlače obarač, to što čine retko opisuju kao ubistvo. Izraelski studenti demonstranti – koji su me sprečili da u junu 2024. godine održim predavanje u Izraelu – bili su mladići i devojke, rezervisti koji su se upravo vratili sa dužnosti u Gazi; na glasine da sam o tom ratu govorio kao genocidnom odgovorili su uzvikom: „Mi nismo ubice.“ Svakako su iskreno verovali u to. Poricanje prethodi i olakšava čin i može trajati generacijama. Ono održava laž koju su istoričari dužni da razotkriju tako što će razbijati dugo negovane nacionalne mitove.
***
Izraelsko poricanje počinje odbijanjem da se vidi pravi uzrok nasilja. Izrael je postao država sa jevrejskom većinom već tokom prve dve decenije svog postojanja. Okupacijom koja je usledila nakon Šestodnevnog rata 1967. godine transformisan je u državu 50:50 čija je palestinska komponenta delimično bila sastavljena od građana drugog reda. Većinu Palestinaca činilo je okupirano stanovništvo Zapadne obale i Gaze, od kojih su mnogi proterani 1948. godine, kao i njihovi potomci.
Ovo stanovništvo nema nikakva prava i živi pod sve represivnijom vojnom vlašću. Takvo stanje je moralo da stvori otpor, uključujući i onaj nasilni, što je zauzvrat dovelo do još veće represije. Gaza je bila pod opsadom 16 godina nakon što ju je Hamas preuzeo 2007, tokom kojih je trpela strogu kontrolu snabdevanja hranom, vodom i strujom, kao i ulazaka u ovu oblast i izlazaka iz nje. Izraelski politički posmatrači i obaveštajni oficiri dugo su upozoravali da je samo pitanje vremena kada će eksplodirati bes dva miliona ljudi zatočenih na jednom od najgušće naseljenih i najsiromašnijih mesta na svetu.
Ali kada je eksplodiralo, nasilje je smesta proglašeno za neobjašnjiv, iznenadni događaj koji se nije mogao predvideti. Kao jedini verovatni uzrok isticala se iracionalna, urođena mržnja Palestinaca prema Jevrejima. Sve što se dešavalo pre toga poricano je, svesno ili nesvesno. Sat je podešen na nulu u 6:30 ujutru 7. oktobra 2023. kada je počeo napad: sve se promenilo i istorija je počela iznova.
S obzirom na to da je Hamasovo nasilje bilo toliko šokantno i bez presedana, i s obzirom na to da je otelotvorilo takvu divljačku i navodno genocidnu nameru, odgovor je morao biti podjednako destruktivan i bez presedana. Ipak, presedan je postojao: ne decenije okupacije, ugnjetavanja i dehumanizacije Palestinaca, već Holokaust. Ubistvo oko 1.200 ljudi, uključujući oko 800 izraelskih civila, momentalno je prikazano kao najveće ubistvo Jevreja od Holokausta. Odgovor je morao da bude saobrazan ovoj neverovatnoj vezi između Aušvica i Gaze. Samo što ovog puta Jevreji nisu bili bespomoćni i nisu zavisili od sažaljenja drugih ljudi i njihovih trupa. Štaviše, pošto je napad izjednačen sa Holokaustom (bilo je onih koji su tvrdili da je bio i gori), Hamas je postao savremeni nacista, za šta su ga ubrzo proglasili govornici i političari u mejnstrim medijima u Izraelu, ali i u drugim zemljama uključujući Sjedinjene Američke Države i Veliku Britaniju.
I tako je poricanje okupacije (reč koju u Izraelu smatraju znakom radikalno levičarskih osećanja), poricanje vojne superiornosti Izraela nad Palestincima, poricanje višedecenijskog odbijanja države da postigne bilo kakav politički kompromis i ustupi bilo koju teritoriju, poricanje konteksta koji je doveo do 7. oktobra – dalo legitimitet reakciji na zamišljeni nacistički napad, na koji je ovog puta mogao biti dat samo jedan pravi odgovor: potpuno uništenje. Genocid za genocid, tajni, podsvesni san toliko generacija Izraelaca koji se nikada nisu oporavili od slike svojih predaka koji su odvođeni kao ovce na klanje.
Ovo nije samo poricanje neposrednih okolnosti, već i poricanje istorije. To je pokušaj da se vratimo na mesto prvobitnog zločina, u ovom slučaju Šou, i da preokrenemo njen ishod. Tokom rata 1948. postojali su izveštaji o preživelima Holokausta koji su se borili protiv Arapa i zamišljali da ubijaju svoje nacističke ugnjetače. Godine 2023. niko ko se borio protiv Hamasa nije mogao biti savremenik Holokausta. Ali država je učinila sve što je mogla da odbrani vlastiti projekat okupacije i ugnjetavanja održavajući to sećanje živim – sećanjem na sopstvene, odnosno progone i ubistva svojih predaka poričemo stvarnost u kojoj se ugnjetavaju oni drugi.
Konačno, to je poricanje stvarnosti koja je neosporna za svakog objektivnog posmatrača. Drugim rečima, na delu je izuzetno efikasan mehanizam prema kojem dve kontradiktorne stvari postaju istovremeno istinite, što je Vidal-Nake tako dobro opisao. Prvo, u Gazi ne može biti genocida, jer je Izrael zemlja stvorena kao odgovor na genocid nad Jevrejima. To znači da je svaka optužba za genocid protiv Izraela, posebno nakon što je bio podvrgnut masakru navodno sličnom Holokaustu – svetogrđe i laž. Drugo, u Gazi nema genocida jer da je Izrael želeo da izvrši genocid odmah bi ubio stotine hiljada, ako ne i milione. Na kraju krajeva, Gaza ne liči na Holokaust – nema logora za istrebljenje, nema streljačkih jama. Pošto u Gazi nema Aušvica, nema Babjeg Jara, ne može biti ni genocida. A pošto je genocid upravo ono što je Hamas imao na umu za Izrael, Hamas mora biti iskorenjen čak i ako to znači genocid.
Istovremeno se kaže da pošto Hamas koristi stanovništvo kao ljudske štitove nema drugog izbora nego da se civilima nanese šteta – naravno kolateralna. Ubijanje nevinih je za svako žaljenje, ali to je krivica Hamasa. U svakom slučaju, u Gazi zapravo nema nevinih, jer su svi bili umešani, svi su podržavali Hamas. Čak će se i deca, ako im se dozvoli da odrastu, pridružiti Hamasu i hteti da nas ubiju – tim pre sada, nakon što smo im pobili cele porodice. Ali u Gazi nema genocida. Jedini genocid je onaj koji su izvršili nacisti, i genocid koji je Hamas nameravao da izvrši nad izraelskim Jevrejima, zbog čega mora biti uništen. Ako neko pokuša da izvrši genocid nad jevrejskom državom, nema drugog izbora nego da se taj iskoreni.
Slična cirkularna logika poricanja i dozvole za ubijanje primenjuje se i u vezi sa gladovanjem. Dana 8. oktobra 2023. godine, tadašnji izraelski ministar odbrane Joav Galant izjavio je da Gaza neće dobiti hranu, vodu i struju, da su pripadnici Hamasa ljudske životinje i da će se tako tretirati. Tada su implikacije ove izjave poreknute kao reči izgovorene u besu nakon masakra koji je počinio Hamas. Kada je Izrael zapravo sproveo ove politike, postepeno gušeći stanovništvo tako što im je uništio domove, vodovod i elektrane, tako što je IDF namerno ciljao medicinsku infrastrukturu Gaze, medicinske radnike i lekare – očigledna namera tih akcija je bila poricana. Rečeno je da je jedini cilj bio da se uništi Hamas, zbog čijeg sveopšteg prisustva IDF nije imao drugog izbora.
A kada su izveštaji iz Gaze ukazivali na rastuću humanitarnu krizu i nestašicu hrane, Izrael je odgovorio osnivanjem, zajedno sa SAD, Humanitarne fondacije za Gazu (GHF), koja je usmerila dva miliona gladnih ljudi na četiri distributivna punkta. U ovim centrima, stotine ljudi je streljano u brutalnoj politici kontrole masa, tako što su na njih ispaljivani meci i tenkovske granate. Sve se to dešavalo dok je izraelska vlada negirala da u Gazi zapravo postoji glad.
***
Dakle, stvarnost u kojoj živi većina stanovništva Izraela zasnovana je na slojevima poricanja, koje pojačava velika većina medija u zemlji. Pa ipak, dokazi pokazuju da je Izrael koristio gladovanje kao sredstvo rata od samog početka, baš kao što su njegovi lideri rekli da će to činiti još u oktobru 2023. To takođe pokazuje da je cilj izraelske vlade bio da, kako to mnogi političari i danas tvrde, Gazu učini nenastanjivom za stanovništvo, da preseli Palestince u najjužniji deo Pojasa i da traži zemlje koje bi primile što više ljudi, dok Izrael iscrpljuje i desetkuje one koji tamo žive.
Postoje dokazi da su velika većina ubijenih u Gazi bili civili. Procene ukupnog broja žrtava idu od 66.000, što je trenutni zvanični broj prema palestinskim vlastima, do 100.000, što se u nekim studijama, uključujući i one u časopisu „Lanset“, smatra pravim brojem. Od njih, oko 20.000 su deca, a dugoročna mentalna i fizička šteta naneta stanovništvu, posebno deci, trajaće generacijama. Postoje dokazi da su zločini, koji su se mogli podvesti pod etničko čišćenje, postali genocidni jer ljudi u Gazi nemaju kuda da odu. Stalno smanjivane takozvane bezbedne zone su više puta bile meta napada.
Konačno, postoje dokazi da je još od leta 2024. upotreba termina „rat“ za ono što se dešava – eufemizam za sistematsku kampanju razaranja Gaze. UN procenjuju da je u Gazi uništeno ili oštećeno više od 70% svih zgrada, uključujući 92% stambenih objekata, većina škola, bolnica, džamija, univerziteta, parkova, muzeja, poljoprivrednog zemljišta, arhiva i ostalih javnih zgrada. A poziv na potpunu pobedu nad Hamasom sve više je značio da treba iskoreniti palestinsko društvo u Gazi, jer – kako su Izraelci, uključujući i predsednika Isaka Hercoga (Isaac Herzog), više puta tvrdili od oktobra 2023 – svaki Palestinac u Gazi snosi odgovornost za užase 7. oktobra. U septembru 2025. Nezavisna komisija UN-a za ljudska prava zaključila je da je Izrael počinio genocid u Pojasu Gaze.
Kada je ovaj časopis pušten u štampu, sporazum o prekidu vatre izgledao je neizbežan. Prema svim izveštajima, većina Izraelaca danas želi da se rat zaustavi. Žele da vrate kući taoce koje je oteo Hamas i, velikom većinom, žele da Benjamin Netanjahu i njegov korumpirani, krvožedni kabinet budu svrgnuti sa vlasti. Ali većina tih istih ljudi ima malo ili nimalo saosećanja za stanovništvo koje živi u Gazi. Baš kao i posleratni Nemci, čini se nemogućim da prosečni Izraelac prihvati da je IDF umešan u kriminalni, genocidni rat. Lične i porodične veze sa vojskom tokom nekoliko naraštaja su takve da je potrebno vreme, ili pravi proces restitucije istine i pomirenja sa Palestincima, da bi Izraelci prepoznali ulogu IDF-a u operaciji uništenja Gaze. Za tako nešto je Nemcima trebalo više od četiri decenije nakon Drugog svetskog rata. Kod vojnika koji su trenutno u IDF-u poricanje će verovatno trajati do kraja njihovog života.
Ali kao što se dešavalo u drugim zemljama i u drugim vremenima, Izrael neće biti u stanju da se suoči sa svojim zločinima zahvaljujući procesu introspekcije, već samo ukoliko bude primoran da plati visoku cenu za njih. Tek tada će zidovi poricanja početi da pucaju. Da bi se to dogodilo, SAD i evropske sile moraće da se trgnu iz sopstvenog očiglednog poricanja onoga što pouzdano znaju da se dešava na terenu. Na to su se obavezale kao potpisnice Konvencije UN-a o genocidu, a to im je i dužnost kao pretpostavljenim zaštitnicama vladavine međunarodnog prava i ljudskih prava. Sve dok ništa ne čine, ostaju saučesnici ovog užasa, kao i njegovog poricanja.
Omer Bartov je profesor istorije na katedri za Holokaust i genocid na univerzitetu Braun u SAD-u.