Od Drugog svetskog rata, ponavlja se neuspeh moćnih zemalja u asimetričnim ratovima protiv inferiornijih. Odlučnost slabijih u takvim sukobima često stoji na putu veštinama moćne strane, posebno kada su joj nejasni ratni ciljevi – recimo, potpuna eliminacija neprijatelja, cilj koji je po definiciji neuhvatljiv i u suštini beskonačan.
Blickrig iz 1967. bio je poslednji rat u kom je Izrael uspeo da postigne brzu i elegantnu pobedu. Od tada nije bilo lepih pobeda, posebno ne na palestinskoj strani. U asimetričnim ratovima u ovom periodu, inferiornije snage imaju odlučujuću taktičku prednost u raspoređivanju među civilnim stanovništvom, a u slučaju Hamasa, i kontroli nad najgušće naseljenom urbanom sredinom. To je front na kom nijedna moderna vojska sa svom svojom tehnologijom nije uspela da odnese pobedu. Amerikanci su poraženi u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu. Sovjetski Savez je takođe poražen u Avganistanu. A u poređenju sa Izraelom, te zemlje su u stanju da vode duge ratove uprkos negativnom raspoloženju međunarodne zajednice. Nasuprot njima, Izrael uvek vodi bitku i s vremenom.
Tu je i pitanje svrhovite upotrebe sile. Hans Morgentau, jedan od očeva realizma u međunarodnim odnosima, bio je Jevrejin koji je emigrirao na zapad iz nacističke Nemačke, i izgradio impresivnu akademsku karijeru kao osnivač škole koja se bavila pitanjima globalne strategije i etike pravednog rata. Sve do smrti 1980. bio je posvećen bezbednosti Izraela. U svojoj knjizi „Politika među nacijama: Borba za moć“ (Politics Among Nations: The Struggle for Power) postavio je osnove koncepta moći, politike i državotvornosti.
Morgentauov realizam nije bio klasičan, naizgled odsečen od moralnih razmatranja. Upozorio je na opasnost favorizovanja vojnog pristupa nauštrb političke inicijative i insistirao na važnosti jasnog definisanja ciljeva upotrebe sile. Bio je liberalni realista i protivio se vijetnamskom ratu, koji je smatrao građanskim ratom sa ograničenim globalnim implikacijama koje ne opravdavaju razmere krvoprolića uz američku intervenciju. Morgentau je osporio tendenciju Henrija Kisindžera da svaku nestabilnost u tzv. trećem svetu posmatra kao rezultat „komunističke subverzije“. Priznavao je moralni legitimitet svakog autentičnog suprotstavljanja očigledno nepravednom društvenom i političkom poretku.
U pokušaju da pomiri moralni paradoks upotrebe sile, Morgentau se okrenuo herojskoj figuri državnika, koju je razvio Maks Veber: državnikova prednost u odnosu na političara leži u tome što mu očuvanje vlasti nije na prvom mestu. Sitna politika je po svojoj definiciji loša stvar i jedino državnik može da je koristi kako bi postigao manje zlo. Kao ni Kisindžer, ni Morgentau nije verovao u apsolutno dobro.
U knjizi „Naučnik protiv politike moći“ (Scientific Man vs. Power Politics, 1946) Morgentau kritikuje sklonost da se za rešavanje problema koji su u svojoj suštini politički i društveni, oslanjamo na informacije iz tehnoloških nauka. Smatrao je da racionalno razmišljanje zanemaruje čovekovu prirodu, njegove urođene nagone i duhovne težnje. Racionalno mišljenje ne uspeva da razume pokretačku snagu nasilnog delovanja i političkog čina grupa izvan kulturnog prostora zapadnog čoveka.
Danas se slične stvari mogu reći o odnosu zapada, i posebno Izraela prema džihadizmu Hamasove vrste; taj odnos je Morgentau opisao kao neuspeh u razumevanju fašizma, kao da je samo reč o izlivu samoubilačke iracionalnosti. Varvarski masakr koji je Hamas počinio nad stanovnicima Otef Gaze nosi Kajinov neizbrisiv znak, ali to nije bio „iracionalan“ postupak. Hamas je uspeo da na svetsku scenu vrati zaboravljeno palestinsko pitanje i zaustavi proces normalizacije u odnosima Izraela i Saudijske Arabije. Uspeo je da sebe postavi kao dominantnu snagu u palestinskom nacionalnom pokretu povukavši Izrael u rat koji on sam opisuje kao egzistencijalni. Ovaj višefrontalni rat obavezuje Izrael da se osloni na Sjedinjene Države na način koji nije viđen od 1973. godine.
Hamas je ovladao i sentimentom palestinskog društva i njegovom čežnjom da se zatvorenici oslobode. Još uvek može da natera Izrael da isprazni svoje zatvore ako želi da otete vrati žive. A ako ovo nije dovoljno, tu su i zapadne elite koje su mu aplaudirale. Noam Čomski je danas jedno patetično zanovetalo koje nastavlja da u Sjedinjenim Državama vidi oličenje krajnjeg zla i gotovo isključivi uzrok zverstava koja se dešavaju u svetu. Ali je 1969. objavio knjigu „Američka moć i novi mandarini“ (American Power and the New Mandarins) koja dobro dopunjuje Morgentauov pristup, a relevantna je za rat između Izraela i Hamasa.
Čomski je neuspeh Sjedinjenih Država u Vijetnamu opisao kao neuspeh naučne i školske briljantnosti umova u američkoj administraciji – onih koji su vodili rat iz nedostatka razumevanja, pa čak i prezira prema pokretačkoj snazi Vijetkonga. Gologlava vojska i revolucionarni žar rukovodstva u Severnom Vijetnamu koji se grupisao oko figure Ho Ši Mina. U kontekstu Gaze, Izrael je ubeđen da je cela priča u tome da naša strana bira život dok Hamas, kao i ostale terorističke organizacije na okupiranim teritorijama, biraju smrt i halucinaciju očekivanog susreta sa devicama u raju. Mi smo racionalni i vodimo rat uz pomoć zapadne tehnologije, dok njih pokreću propeleri iza kojih ne stoji ništa osim čistog zla.
Očigledno je i zločinačka igra Binjamina Netanjahua da uništi Hamas (na kraju krajeva, sve što ti gladni ljudi žele jeste da zarade za život) i oslabi palestinske vlasti, takođe bila vežba zapadnjačke racionalnosti koja je trebalo da pokaže svetu da je došlo vreme da se sahrani ideja o političkom rešenju. Prema Netanjahuovoj metodi, Palestinci nemaju pravo veta na normalizaciju odnosa sa Saudijskom Arabijom. Ali primitivci iz Hamasa su nadmudrili komandosa iz elitne jedinice i za njega, a i za nas pripremili iznenađenje.
Tvrdi se i da nas ubijaju zato što smo Jevreji, ali iako je istina da Hamas ima dovoljno korisnih idiota na zapadu koji su to pretvorili u antisemitsku kampanju, sam Hamas nas ubija kao Izraelce, ne razlikujući Jevreje, Beduine, muslimane i Druze. Da li to znači da će se krvavi sukob između zapadnjačkog racionalizma Izraelaca i zverskog Hamasa završiti porazom, kao što je to bio poraz Sjedinjenih Država u Vijetnamu? Ne nužno. Ali ako nastavimo Netanjahuovim putem, usled apsolutnog nedostatka izlazne strategije pobeda će, ako je bude, više ličiti na poraz.
Sličnost između Jomkipurskog rata i sadašnjeg „rata gvozdenih mačeva“ nije samo u taktičkom iznenađenju, već i u strateškom neuspehu. U oba slučaja je izraelska vlada uvučena u rat bez primenjivog političkog programa za dan posle. Kao i tada, Izrael zavisi od masivne vojne i političke pomoći Sjedinjenih Država, što uvek nosi političku cenu koju vlada nije planirala. Vojna postignuća nisu upitna, kao ni herojski odgovor izraelskog društva u oba slučaja.
Međutim, ondašnje zauzimanje doline od strane izraelskih odbrambenih snaga na 101 kilometar od Kaira nije bilo ništa drugo do uvod u povratak čitavog Sinajskog poluostrva kao uslova za političko rešenje, što je bilo suprotno stavu da je zadržavanje Šarm el Šeika poželjnije nego mirovni sporazum. Današnja izraelska vlada je ponovo bez ikakve političke vizije koja bi opravdala velike gubitke među njenim vojnicima i pakao u Gazi. Nije nerazumno pretpostaviti da će se slamanje Hamasa i njegovo uklanjanje iz političke jednačine na izraelsko palestinskom prostoru takođe pokazati kao nedostižan cilj. Ratna štoperica je uostalom u rukama predsednika Bajdena, baš kao što je 1973. bila u rukama dvojca Nikson-Kisindžer.
Ponovo se dokazalo da je američka pomoć suštinska za postojanje jevrejske države i da stoga stvara državnu zavisnost. Netanjahu i njegovi saradnici se pretvaraju tvrdeći da je Izrael pod njegovim vođstvom postao svetska imperija. Grčki bogovi su imali dobro poređenje za ovu vrstu arogancije. Hibris, upozoravali su, rađa Nemezis (osvetu i odmazdu). Pokazalo se da takođe da Netanjahuova imperija ne može da se bori protiv terorističke organizacije, koja nema oklopne i vazdušne snage, bez redovnog snabdevanja naoružanjem od Sjedinjenih Država i raspoređivanja američke vojske, bez koje bi se ratovanje na više frontova pretvorilo u apokaliptičnu realnost.
Nema sumnje da bi to bila promena stvarnosti ako Izrael uspe, uprkos svemu, da izvrši deteritorijalizaciju Hamasa, uklanjanjem sa teritorije na kojoj deluje. Za razliku od univerzalne hobotnice kakva je bila Al Kaida, Hamas je nacionalna islamistička organizacija, prirodni izdanak palestinskog društva koji ima egzistencijalnu potrebu za teritorijalnom kontrolom i postojanjem države. U odbrani ove potrebe razbijeni su bezbrojni pokušaji da se formira široka nacionalna koalicija između Hamasa u Gazi i PLO na Zapadnoj obali.
Asimetrični ratovi uvek pretpostavljaju „teritorijalnu osnovu“, a poraz u Gazi bi mogao da započne transformaciju Hamasa u organizaciju bez teritorije. Nasuprot Al Kaidi i ISIL-u, koje se vide kao ogromna pretnja zapadnoj civilizaciji, Hamas je viđen kao organizacija koja se bori za pravedni nacionalni cilj. Stoga danas uživa popularnost kakvu nijedna teroristička organizacija nikada nije imala. U palestinskom području već je pustio duboke korene; na Zapadnoj obali nema vladu samo zato što tamo nije bilo izbora već 20 godina.
Sećanje na vojne poraze ne vodi obavezno ka „otrežnjenju“ već upravo ka novom zamahu i novim regrutima. Palestinci neće zaboraviti da je Hamas taj koji je ponovo stavio palestinsko pitanje na svetski dnevni red nakon što se izraelskoj vladi činilo da ga niko neće ponovo izvući iz ponora. Kakve god da budu ratne posledice, nasleđe Hamasa će nastaviti da bude deo etosa palestinskog nacionalnog pokreta i svaka politička snaga sa kojom bi Izrael želeo da postigne neku vrstu rešenja smatraće se nelegitimnom ako Hamas ili njegova vizija budu odsutni.
Kakva je onda optimalna „pobednička slika“ koju Izrael pokušava da postigne u Gazi? Nešto slično „pobedi“ Sjedinjenih Država u Iraku, odnosno eliminacija vojnog i političkog vođstva Hamasa i razbijanje komandnog lanca tako da organizacija prestane da funkcioniše kao hijerarhijsko telo i kao institucionalna jedinica. Hiljade vojnika organizacije će se utopiti u civilno društvo i u haosu koji nastane u periodu nakon rata deo njih će se pretvoriti u kriminalne grupe, kao što su one koje sada drže deo otetih Izraelaca. Drugi će se pridružiti salafističkim grupama koje će biti radikalnije od Hamasa.
Na Bliskom istoku politički i vojni vakum je poziv za džihadistički haos. Egipat je skoro kroz to prošao na Sinaju, a u Iraku su oficiri raspadnute vojske Sadama Huseina postali okosnica Al Kaide i ISIL-a. To se dogodilo i u Avganistanu, koji se pretvorio u magnet za džihadiste koji prelaze granice nakon sloma centralne države još od vremena sovjetske okupacije krajem osamdesetih.
Slom Hamasa bez dolaska na vlast legitimnih vlasti – a ovde je naglasak na „legitimnim“ jer u trenutnoj situaciji Palestinska uprava to nije čak ni u očima sopstvenog naroda – otvoriće vrata novoj vrsti pakla. U takvoj situaciji ideja s kojom se vlada poigrava, da stvori trajnu tampon zonu izvlačenjem dela teritorija iz gusto naseljene Gaze, neće uroditi većim plodom od bezbednosne zone u južnom Libanu koja je postala izraelski mini Vijetnam iz kog smo morali da se povučemo 2000. godine.
Drugi put koji sadašnja vlast predlaže jeste neograničena vojna okupacija kada se Pojas „demilitarizuje“, a vojska izvrši „deradikalizaciju“ stanovništva. Kao što su napadi na gradove na Zapadnoj obali zbog potrage za „traženim“ oduvek činili deo naših života i to će biti do okončanja okupacije, tako će u Gazi posle „pobede“ u kakvom god obliku da bude, nastavak gonjenja „traženih“ biti Sizifov posao. „Traženi“, bezdan koji se sam puni, bili su i biće priča o našem životu i, nažalost, priča o našoj smrti.
Palestinska uprava u svom sadašnjem stanju ne može prihvatiti odgovornost nad Gazom. U svakom slučaju, uslov koji će postaviti administracija Mahmuda Abasa – pregovori koji uključuju palestinsko pitanje – biće takav da sadašnja vlada ne može odgovoriti na njega. Izrael ne sme ni da se složi da se odgovornost za bezbednost Gaze prebaci u ruke međunarodnih snaga kao što su Ujedinjene nacije. Podsetnik na propust ovog koncepta jeste farsa snaga UNIFIL-a u južnom Libanu koji je trebalo da nadgleda primenu rezolucije 1701 Saveta bezbednosti, odnosno zabranu prisustva Hezbolaha južno od reke Litani.
Ričard Holbruk, arhitekta Dejtonskog sporazuma i jedno vreme ambasador Sjedinjenih Država u Ujedinjenim nacijama, pristao je da sa mnom podeli neke od svojih uvida na sastanku u Njujorku pre dve decenije: „Pogledajte primere u svetu. U južnom Libanu gde Ujedinjene nacije imaju mandat je veliki haos. U Bosni, nasuprot tome, gde Ujedinjene nacije nemaju nikakvu funkciju, situacija je dobra. Najviše možete tražiti od Saveta bezbednosti da ratifikuje mandat mirovnih snaga, ali nikako da komanduju.“
Ali Izrael u svakom slučaju nema šta da traži u Savetu bezbednosti. Dve stalne članice Rusija i Kina su danas deo antiameričke i antiizraelske osovine koja uključuje Severnu Koreju, Iran i njene podružnice u regionu. Slavno „prijateljstvo“ između Netanjahua i Putina i njegova afera sa Kinom su nestali. Nakon što je na Netanjahuovo ohrabrivanje, a uprkos bezbednosnim strukturama, Kina preuzela kontrolu nad infrastrukturom i strateškom industrijom u Izraelu (luka u Haifi, laki šinski sistem u Tel Avivu) danas ona stoji na čelu prijatelja Hamasa i neprijatelja Izraela, a danas propoveda i ostvarivanje prava na povratak palestinskih izbeglica. Bilo kako bilo, čak ni sila koja nije podložna Savetu bezbednosti kao što je NATO neće pristati da dođe u Gazu samo da bi Izraelu pružila sigurnost. To se može desiti samo kao deo šireg političkog procesa, za koji Netanjahuova vlada nije sposobna. Kada kažete politički proces, to znači raspad vlade. Pokazuje se da rat pogoduje samo Netanjahuovoj vladi.
Netanjahu može da se iskupi za neke svoje grehe ako donese jednu moralnu odluku – oslobađanje svih otetih pre nego što nestanu u gradu tunela i pogibija. Izraelska demokratija je osuđena na propast ako ogromna većina u njoj ne prihvati činjenicu da je Netanjahu podbacio u svemu čega se dotakao. Evo kraće liste: Netanjahu je direktno odgovoran, prema sopstvenom priznanju, za jačanje Hamasa u cilju sprečavanja političkog procesa. Računao je na republikance i evangeliste u Sjedinjenim Državama i sa karakterističnom bahatošću osporavao administraciju demokrata. Ona danas, zajedno sa demokratskim predsednikom koji je mesecima sankcionisao Netanjahua, spašava Izrael nevolje kakvu nije video od svog nastanka. Široka strateška razmatranja i iskrena ljubav prema Cionu, upkos velikoj unutrašnjoj političkoj ceni kakvu Netanjahu nikada nije platio – motivisao je Bajdena da stane uz Izrael.
Netanjahu je izgradio celu karijeru na tome da samo on može da spreči Iran da se domogne nuklearnog naoružanja. Posledica je da je danas Iran zemlja sa nuklearnom latencijom koju od bombe deli samo političko priznanje, a nikako naučna ili tehnološka mogućnost. Preterano isticanje Irana, koje se u svakom slučaju pokazalo kao beskorisno, dovelo je do skretanja ogromnih sredstava i pažnje bezbednosnih službi, i zanemarivanja palestinskog vulkana na kom sedimo i koji je na čudovišan način eruptirao 7. oktobra.
U Netanjahuovoj eri, Iran je uspeo da izgradi neprijateljski prsten oko Izraela pomoću satelitskih snaga od Jemena i Hamasa na jugu, preko Sirije i Libana na severu. Iranska imperija je bila impresivan poduhvat bez presedana, izgrađen na principu spoljnih saradnika, tako da ostavlja jezgro izvan direktnog ratnog kruga.
„Taktika bez strategije jeste buka koja donosi vest o porazu“, napisao je pre hiljadu godina kineski strateg Sun Cu. I Morgentauov savet državnicima glasio je da upotreba sile može da dovede do čistog nihilizma ako je motivisana samopravednošću ili težnjom da povećanje moći bude isključivi cilj. Bez političkog cilja, rat u Gazi nema vrednost ni „pobede“, a ostaje samo povratak sudbini o kojoj je govorio Moše Dajan u svom posmrtnom govoru 1956. godine na grobu Roia Rotberga, mladića iz Nahal Oza kog su ubili infiltratori iz Gaze (i zatim unakazili njegovo telo).
Dajan je tada opisao Arape iz Gaze kao „hiljade očiju i ruku koje se mole za naše slabosti koje će nas rastrgnuti“. Tek mnogo godina kasnije je shvatio da moramo da činimo teške ustupke na putu ka nekakvom političkom rešenju u ime života. Ali dok se krvoproliće između nas i naših suseda povećava, Netanjahu i njegova vlada, vlada „povratka u Guš Katif“, sanjaju da ovekoveče okupaciju na druge načine.