Tekst nemačke feministkinje i sociološkinje napisan za performans Zishan Ugurlu, izveden u njujorškom pozorištu LaMama u trajanju od 26 i po sati, od četvrtka 30.10. u podne do petka 31.10. u 14:30 ove godine, pod naslovom „Disappearances: What We Talk About When We Talk About Protest & R for Rebel / Nestajanja: O čemu govorimo kada govorimo o protestu i P kao pobuna“.
1.
Živimo u doba orkestriranog nestajanja. Ne samo da nestaju ljudi – Nestaje i odgovornost. Ne gubi se u ćutanju, nego u funkciji višeg reda. U udobnosti izbeljenih reči. U beskrajnom nizu ’to nije moj izbor’, ’za to ne snosim krivicu’, ’nije u mojim rukama’. Mi nismo nevini. Upleteni smo. Ovde smo – u svetu u kom saučesništvo nosi masku procedure. Odgovornost se ne poriče. Odgovornost je izbrisana.
2.
Hana Arent je 1945. to imenovala: organizovana krivica. Krivica bez pokajanja. Rasuđivanje bez posledica. Ubistvo bez ubica. Totalitarni projekat nije ubio savest. Redizajnirao je. Rasparčao je uloge, razdelio zadatke, ispraznio reči. Niko nije ubio. Svi su administrirali. Njeno upozorenje nije važilo za prošlost. Odnosilo se na budućnost. Bilo je namenjeno nama.
3.
Danas se odgovornost ne urušava – ona hlapi. Klizi kroz praktične politike, ugovore, lance snabdevanja, kroz uredničku politiku, diplomatske fraze. Ne nestaje nasilje, Već mesto koje ga obustavlja. Ko odlučuje? Ko isporučuje? Ko plaća? Ko zna? Mi – s distance. Birokratske, algoritamske, narkotične udaljenosti. Distance koja nas štedi pogleda na ono što činimo mogućim.
4.
Jezik nestajanja je tečan, uglađen. Kaže ’hirurški izveden napad’ dok se tela komadaju. Kaže ’evakuacija’, ne proterivanje. Kaže ’targetirano’, ne namerno. Kaže ’odbrana’, ne razaranje. Mrtve naziva ’ljudskim štitovima’, a glad ’neizbežnom’. Šapuće: Ne treba da osećaš odgovornost. Samo imaj razumevanja. Ne moraš da prigovaraš. Samo se pokoravaj.
5.
Ali jezik nikada nije neutralan. On nije kraj politike – već njen početak. Kada se reči sužavaju, Stvarnost nestaje. To je nasilje pre nasilja. Tako se nestajanje prikriva. Tako Gaza postane fusnota. Telo postane pretnja. Solidarnost, jeres. Žaljenje, sumnjivo.
6.
Mi ne pitamo: šta je dozvoljeno? Mi pitamo: šta je normalizovano? Mi ne pitamo: šta je zakonito? Mi pitamo: ko je nestao iz zakona? Ljudi Gaze nisu kolateralna šteta. Nisu odsustva. Nisu manje vredni žaljenja. Nisu cena za strah drugoga. Niti neizgovorivi ostatak istorijske krivice. Oni su životi. Prisutni. Načinjeni da nestanu – Sistematski, s namerom, Uz međunarodnu podršku.
7.
’Nikad više’ je postao spomenik. Ali spomenici ne govore. Ne rasuđuju. Ne delaju. Oni ne imenuju. Sećanje bez odgovornosti je teatar zaboravljanja. Prisećati se Aušvica ignorišući Gazu nije sećanje. To je puko gomilanje istorije. Arent je upozorila: Odgovornost nije sveta. Odgovornost je politička. Mora biti prisutna. Ili nije ništa.
8.
Odgovornost nije suština. Nije nasleđena. Ona se preuzima. Počinje odbijanjem: odbija se nestajanje. Odbijanje da se postane aparat. Odbijanje da se jezik pusti da ubija za nas. Mi nismo ovde da bismo bili neutralni. Nismo tu da bismo bili uravnoteženi. Ovde smo da bismo bili prisutni – u govoru, u mišljenju, u rasuđivanju.
9.
Nestajanje se ne dešava samo drugima. To je ono što se dešava u nama kada gledamo na drugu stranu. Kada smrt postane apstrakcija. Kada se rasuđivanje zajmi u druge svrhe. Kada branimo sisteme, a ne živote. Ne nestaje samo žrtva – nestaje i naša sposobnost da žrtvu prepoznamo.
10.
A ipak – glasovi se opiru. U Ramali. Tel Avivu. Rafi. Haifi. U egzilu. U dijaspori. Glasovi koji beleže, insistiraju, zahtevaju. Palestinske NVO. Dezerteri IDF-a. Jevreji anticionisti. Zajednice u žalosti, besu, brizi. Ućutkane, kriminalizovane, izbrisane. A ipak, i dalje govore. Čujmo ih. Pojačajmo tamo gde režim briše. Odbijmo nestajanje.
11.
U ovo mi verujemo: Nećemo dozvoliti da nestajanje postane osnov za politiku. Nećemo pobrkati eufemizam i brigu. Nećemo prihvatiti masovnu smrt kao nešto normalno. Nećemo zaboraviti zahtev Hane Arent: Misliti znači biti prisutan. A prisustvo znači: Imenovati nasilje. Odupreti se njegovoj logici. Uprkos svemu.
12.
Neka ovo ne bude jedan u mnoštvu iskaza. Neka bude upadica. Intervencija. Remećenje okvira. Hajde da kažemo: Ono što je nestalo mora se vratiti. Ono što je obrisano mora se pamtiti. O onom što je bilo neizgovorivo mora se govoriti. Jer politika počinje tamo gde se odbija nestajanje. A rasuđivanje počinje – s hrabrošću da se pojavimo.