U martu 1668. godine Adrijan Korbah, holandski lekar u svojim srednjim tridesetim, angažovao je štampara iz Utrehta da mu objavi novu knjigu pod naslovom „Svetlost koja obasjava mračna mesta, da osvetli pitanja teologije i religije“. Međutim, kada je počeo da priprema rukopis, štampar je osetio nelagodu zbog krajnje spornog sadržaja. Korbah je, naime, tvrdio da Bog nije Trojstvo, kako je učila holandska reformisana crkva, već beskrajna i večna supstancija koja obuhvata sve što postoji. Po njegovom mišljenju, Isus je bio ljudsko biće, Biblija nije sveta knjiga, a dobro i zlo su samo reči kojima označavamo ono što nam je korisno ili štetno. Jedini razlog iz kog ljudi veruju u hrišćansku dogmu, pisao je Korbah, jeste to što verske vlasti „zabranjuju ljudima da istražuju i naređuju im da bez preispitivanja veruju u sve što se kaže, pa će pokušati i da ubiju one (ako im ne pobegnu) koji to preispituju ne bi li došli do znanja i istine, kao što se već dešavalo nebrojeno puta“.
Sada će se to desiti i samom Korbahu. Možda ljut zbog vređanja verskih osećanja ili u strahu od mogućih posledica, štampar iz Utrehta je prekinuo rad i predao rukopis gradskom šerifu, o čemu je ovaj zatim obavestio šerifa u Amsterdamu. Korbah je tamošnjim vlastima već bio dobro poznat; u februaru su mu zaplenili sve primerke prethodne knjige „Bašta svake vrste užitka“, u kojoj je poricao postojanje čuda i božanskog otkrovenja. Shvativši da je u opasnosti, Korbah se dao u bekstvo i sakrio u Lajden. Raspisana je nagrada i u julu ga je neko prijavio. Korbah je uhvaćen i izveden na sud, gde je zbog bogohuljenja osuđen na deset godina zatvora, a onda i deset godina izgnanstva. Pokazalo se da je duga kazna bila nepotrebna: u zatvoru je izdržao samo godinu dana pre nego što je umro, u oktobru 1669.
Nekoliko meseci kasnije, u Amsterdamu je objavljena još subverzivnija knjiga: Tractatus Theologico-Politicus, anonimni traktat na latinskom u kom se tvrdi da je u verskim pitanjima najbolja politika „dopustiti svakom čoveku da misli šta hoće i da kaže šta misli“. U predgovoru je autor izrazio zahvalnost što ima „retku sreću da živi u republici, gde je rasuđivanje slobodno od okova, gde se svako može klanjati bogu onako kako mu to savest nalaže i gde se sloboda ceni više od svega dragog i dragocenog“. Međutim, činjenica da je autor zatajio svoje ime, dok je amsterdamski izdavač na naslovnoj strani naveo da je knjiga štampana u Hamburgu, govori drugačije. I autor i izdavač su bili i te kako svesni da bi zbog svog slobodnog rasuđivanja lako mogli da završe u okovima.
Prikriveno poreklo knjige nije sprečilo ni čitaoce, a ni vlasti da shvate da je „Teološko-politički traktat“ delo Baruha Spinoze. Iako je Spinoza, tada u kasnim tridesetim, objavio samo jednu knjigu, vodič kroz filozofiju Renea Dekarta koja je u to vreme bila u modi, važio je za jednog od najozloglašenijih slobodnih mislilaca u Amsterdamu. Već je kao mladić bio izbačen iz jevrejske zajednice zbog svojih jeretičkih ideja o Bogu i Bibliji. (Objavljivao je pod imenom Benedictus de Spinoza, gde je Benedikt latinski ekvivalent imena Baruh, što na hebrejskom znači „blagosloven“.) Živeo je tihim životom u osami, a izdržavao se brušenjem sočiva za mikroskope i teleskope. Spinoza je svoje ideje razvio u sveobuhvatan filozofski sistem koji je delio sa krugom prijatelja kroz pisma i razgovore. Kada je lekar Korbah doveden na ispitivanje, pitali su ga je da li je pao pod Spinozin zloćudni uticaj. Korbah je priznao da su bili prijatelji, ali je tvrdio da nikada nisu razgovarali o idejama – iako je ono što je pisao o Bogu bilo vrlo slično onome što je Spinoza govorio godinama.
Vlasti u nekoliko gradova smesta su zabranile knjižarima da prodaju „Traktat“, da bi 1674. knjiga bila i zvanično zabranjena u Holandiji, zajedno sa „Levijatanom“ Tomasa Hobsa. U takvim okolnostima, Spinozine pohvale holandskoj slobodi zvuče sarkastično. Međutim, istina je da je, u poređenju sa većim delom Evrope u 17. veku, Holandija zaista bila oaza tolerancije. Zbog knjige poput Spinozine, autor bi u Španiji ili Italiji mogao da završi na inkvizitorskoj lomači. U Holandiji su, ipak, napadi bili usmereni na ideje, a ne na život pisca. Spinozinu pohvalu svojoj zemlji bolje je posmatrati kao neku vrstu apela: možda nijedna zemlja u Evropi nije bila istinski slobodna, ali Holandija bi to mogla biti ako bi se potrudila.
Za pisca i istoričara Jana Burumu, bivšeg urednika časopisa The New York Review of Books, Spinozina posvećenost slobodi misli – ono što je nazivao libertas philosophandi – čini ga pravim misliocem za naše doba. U svojoj novoj knjizi „Spinoza: Mesija slobode“ (Spinoza: Freedom’s Messiah), kratkoj biografiji iz serije „Životi Jevreja“ u izdanju univerziteta Jejl, Buruma primećuje da je „intelektualna sloboda ponovo postala goruće pitanje, čak i u zemljama, poput Sjedinjenih Država, koje se ponose svojom jedinstvenom slobodom“.
Amerikanci ne moraju da strahuju da će doživeti sudbinu Adrijana Korbaha, bez obzira na to koliko su im ideje nepopularne. Ipak, kaže Buruma, „liberalna misao se osporava sa mnogo strana, a ideologije sve više produbljuju rovove i među fanatičnim reakcionarima i među progresivcima, uverenim da ne sme biti skretanja sa njihovog izabranog puta ka pravdi“. Svakako je tačno da u doba društvenih medija neformalni pritisak da se prati zadata linija može biti jednako delotvoran kao i pretnja zatvorom. Nesmotrena uvreda nekih ljudi za tren može da prekine bilo čiju karijeru, od pisca za mlade do predsednice elitnog univerziteta.
Nazivajući Spinozu „mesijom“, Buruma je na tragu Hajnriha Hajnea, nemačkog jevrejskog pesnika iz 19. veka, koji je filozofa uporedio sa „njegovim božanskim rođakom Isusom Hristom. Kao i on, stradao je zbog svojih učenja. Kao i on, nosio je krunu od trnja.“ Prema Džonatanu Izraelu, istoričaru čija je enciklopedijska biografija „Spinoza, život i legenda“ (Spinoza, Life and Legend) objavljena prošle godine, „nijedna druga ličnost njegovog doba nije bila toliko i tako dugo kritikovana, napadana i osuđivana u uticajnim tekstovima na latinskom, holandskom, francuskom, engleskom, nemačkom, španskom, portugalskom, hebrejskom i drugim jezicima“.
Nalik dekonstrukciji ili kritičkoj teoriji rase danas, u ono vreme je „spinozizam“ bio omiljena meta raznih moralista koji ne bi znali da kažu šta to tačno znači. Ipak, mada je Spinoza svakako bio pobornik političkih i intelektualnih sloboda, nije ga zanimalo da za njih položi život – pa ako nas njegova biografija uči nečemu o mišljenju u opasnim vremenima, to je kako razboritost i smelost mogu ići ruku podruku. Nije Spinoza slučajno nosio prsten na kome je bila ispisana latinska reč caute: „budi oprezan“.
***
Najhrabriji čin prkosa u Spinozinom životu odigrao se na početku njegove filozofske karijere. U julu 1656, u svojoj 23. godini, Spinoza je na javnom obredu izbačen iz amsterdamske jevrejske zajednice. Malo je savremenih izvora o Spinozinoj mladosti i nije poznato šta je zapravo dovelo do ovog raskola.
Sačuvan je tekst odluke o izgonu, herem, pročitan u sinagogi na amsterdamskom kanalu Hauthraht, koji jasno kazuje da ono čemu se zajednica protivila nije bilo neko lično zlodelo, već Spinozini „zli stavovi“ i „odvratne jeresi“, kojih nije hteo da se odrekne ni pod pritiskom. Iz tog razloga, obznanili su čelnici kongregacije, Spinozu „treba ekskomunicirati i proterati iz naroda izrailjskog“. Prizvali su strašnu kaznu za neposlušnost koju je Mojsije utvrdio u Petoj knjizi: „Proklet bio danju i proklet bio noću; proklet bio kad legne i proklet bio kad ustane. Neka je proklet kad izađe i proklet kada uđe.“
Spinoza nije prisustvovao izricanju ove kletve, ali nije mogao da izbegne njene posledice. Jevrejska zajednica u kojoj je rođen 1632. bila je neobično blisko povezana, izdvojena ne samo od holandskih hrišćana u okruženju, već i od drugih jevrejskih zajednica u zapadnoj Evropi. Amsterdamski Jevreji su poticali od portugalskih conversos, Jevreja koji su nasilno preobraćeni u katolicizam krajem 15. veka, a koji su generacijama svoju veru praktikovali u tajnosti. Spinozini preci bili su od mnogih portugalskih Jevreja koji su se doselili u Holandiju početkom 17. veka, privučeni obećanjem verske tolerancije i poslovnim prilikama. Buruma, rođen u Holandiji i Jevrejin po majčinoj liniji, napominje da su Spinoza i njegov brat bili prvi članovi porodice „posle mnogo generacija koji su rođeni kao Jevreji, a ne kao kripto-Jevreji“.
Buruma piše da je Spinozina ekskomunikacija bila nešto poput „’otkazivanja’, kako se to danas kaže“, ali takvu odmazdu svetina sa Tvitera može samo da sanja. Prema nalogu herema, svim Jevrejima, uključujući Spinozine rođake, bilo je zabranjeno da razgovaraju s njim, pa čak i da mu se približe. Nije više mogao da se nada da će živeti među ljudima koje je poznavao, da će poslovati s njima, niti da će se oženiti i zasnovati porodicu. Činjenica da je Spinoza bio spreman da žrtvuje sve to za svoje pravo da slobodno misli i govori, pokazuje koliko je ozbiljno shvatao libertas philosophandi i pre nego što je objavio ijednu filozofsku reč.
Spinozina apostaza takođe ga čini ključnom figurom moderne jevrejske istorije. Teško da je bio prvi Jevrejin koji je napustio judaizam, ali je možda bio prvi koji je to učinio javno, a da nije prešao u hrišćanstvo ili islam. Umesto toga, oblikovao je za sebe sekularni život, što je bilo teško zamislivo pre 17. veka. U Traktatu je pisao da u komercijalno nastrojenoj državi kao što je Holandija, tradicionalni verski identiteti ionako više nemaju nikakav stvarni smisao: prilike su odavno takve da se čovek može razaznati kao hrišćanin, Turčin, Jevrejin ili paganin samo po svojoj koži i odeći, po tome što posećuje ovu ili onu bogomolju ili se služi jezikom određene vere – što se tiče života, on je u svim slučajevima isti.
Za pripadnike kasnijih generacija evropskih Jevreja koji su težili emancipaciji od religije, kao što su Hajne ili Sigmund Frojd, ova autonomija je Spinozu učinila istorijskim uzorom. Kako piše Buruma, „odabrao je da misli slobodno i to mu je onemogućilo tribalno svrstavanje“. Umesto toga, Spinoza je okupio vlastito pleme istomišljenika, većinom slobodoumnih liberalnih protestanata. Džonatan Izrael i još jedan eminentni Spinozin biograf Stiven Nadler osvetlili su neke od tih ključnih odnosa. Francisko van den Enden, Spinozin učitelj latinskog i povremeni stanodavac, bio je bivši jezuita koji je izradio plan za utopijsko društvo u Novoj Holandiji, holandskoj koloniji koja će postati Njujork; na kraju su ga obesili Francuzi kao učesnika zavere protiv Luja XIV. Veruje se da je Lodevik Mejer, vodeća ličnost holandskih literarnih krugova, bio autor anonimno objavljene knjige 1666. koja je izazvala ogroman skandal argumentom da Bibliju treba kritički i naučno analizirati. Johan Baumister bio je jedan od osnivača kluba slobodnih mislilaca pod prkosnim nazivom Nil Volentibus Arduum („ništa nije teško onima koji imaju volje“).
To su ličnosti koje su pokrenule radikalno prosvetiteljstvo, tradiciju političke i religiozne misli koja će transformisati savremeni svet. Demokratske ideje zbog kojih se sredinom 17. veka išlo na robiju, postaće slogani Američke i Francuske revolucije samo vek kasnije. Izjave o Bogu i Bibliji, zbog kojih je Adrijan Korbah osuđen na zatvor, danas sekularni ljudi širom sveta uzimaju zdravo za gotovo, posebno u Holandiji, gde 57 odsto ljudi starijih od petnaest godina kaže da nisu vernici.
***
Mnogi mislioci su gajili ideje radikalnog prosvetiteljstva, ali je Spinoza bio taj koji je prinudio Evropu da se s njima suoči, ugrađujući ih u novi filozofski sistem epohalnog obima i preciznosti. Kada Spinoza piše da mu se demokratija, od svih oblika vladavine, čini „najprirodnijom i najbližom slobodi koju priroda daje svima ljudima“[1] i da je izučavanje nauke najbolji lek protiv sujeverja „jer što ljudi manje poznaju prirodu, lakše izmišljaju lažne ideje“[2] – to nije samo njegovo lično mišljenje. Naslovna stranica njegovog magnum opusa Etike najavljuje da će ideje biti ordine geometrico demonstrata, „geometrijskim redom izložene“. Poput Euklida, on svoje argumente iznosi u obliku numerisanih aksioma i postavki. Kada se shvate njegove osnovne pretpostavke o Bogu i univerzumu, Spinozine političke i društvene ideje biće zaključak logičan kao Pitagorina teorema.
U središtu Spinozine misli nalazi se nov način razumevanja Boga. Zaista, njegov Bog je bio tako drugačiji od onog kojem su se ljudi klanjali u crkvama i sinagogama, da su skoro svi koji su ga čitali mislili da je Spinoza ateista. Spinoza je s prezirom odbacivao takve pomisli i nigde u Etici ne poriče postojanje Boga. Ono što on poriče jeste da Bog postoji kao biće ili inteligencija odvojeno od ostatka univerzuma, kako ga zamišljaju u judaizmu i hrišćanstvu. Spinozin argument je neprijatno jednostavan. Bog je „apsolutno beskrajno biće“, a ideja beskonačnosti „ne obuhvata negaciju“: bilo bi kontradiktorno reći da postoji neka odlika koju beskonačno biće ne poseduje ili neki prostor koji ono ne zauzima. Stoga je nemoguće da Bog bude negde – možda gore na nebu – a ne i ovde, gde smo mi. Ako Bog postoji, onda mora biti apsolutno svuda; ni naše vlastito telo i um ne mogu biti odvojeni od njega. Kako Postavka XV Etike slavno kaže: „Što god postoji, postoji u Bogu, i bez Boga ništa ne može ni da postoji, ni da se shvati.“[3]
Ta ideja je poznata kao panteizam, izraz skovan od grčkih reči koje znače „sve“ i „bog“. Panteizam se može razumeti tako da nas više približava Bogu nego što bi to konvencionalna religija ikada bila u stanju; u 19. veku, romantičarski pisci su Spinozu smatrali „čovekom opijenim Bogom“. Ali, ako ne postoji razlika ili razdvojenost između Boga i ostatka univerzuma, onda on ne može da učini ništa od onoga što obično smatramo da Bog radi: da čuje molitve, čini čuda, stvara svet rečima „neka bude svetlost“. Zapravo, ne postoji ubedljiv razlog da se Spinozina beskonačna supstancija uopšte naziva Bogom. Mogli bismo to nazvati Biće, ili Sve, ili Priroda. U četvrtom delu Etike, Spinoza govori o „večnom i beskrajnom biću, koje mi nazivamo Bogom ili prirodom“ – na latinskom, Deus sive Natura.
Zatvarajući jaz između čovečanstva, Boga i prirode, Spinoza takođe ukida svaki prostor za slobodnu volju. Čini se da se beskonačna supstancija koja je Bog neprestano menja, ali uvek u skladu sa onim što Spinoza naziva „nužnošću njegove prirode“ ili, što bi naučnici rekli, prirodnim zakonima. Drevni grčki inženjer Arhimed je rekao da bi uz pomoć poluge sa odgovarajućeg mesta mogao da pomeri Zemlju, ali u Spinozinom univerzumu ne postoji mesto izvan prirode gde bismo mogli da stanemo da bismo na nju izvršili silu, pošto smo i sami deo prirode.
To možda zvuči fatalistički, dok će za kasnije mislioce ideja da univerzum nije ništa drugo do mehanizam u pokretu – koji se stalno kreće, ali nikada nikuda ne ide – biti formula za nihilizam i očaj. Ali jedna od odlika koja ljude privlači Spinozi i čini ga možda najomiljenijim filozofom još od Sokrata, jeste njegova pouzdana staloženost. On tvrdi da najveća sreća koju su ljudska bića u stanju da dožive, jeste videti univerzum iz ugla večnosti, sub specie aeternitatis, što znači razumeti da je sve onako kako mora da bude. Kada piše da „blaženstvo nije ništa drugo nego samo zadovoljenje [mirnoća] duše, koje proizlazi iz intuitivnoga saznanja Boga“, možda zvuči kao mistik, ali za njega saznavanje Boga nije natprirodno već racionalno iskustvo. To jednostavno znači poznavanje „radnji koje sleduju iz nužnosti njegove prirode“, na isti način na koji nam poznavanje zakona gravitacije omogućava da razumemo zašto će se predmet bačen određenom silom kretati određenom putanjom.
Spinoza insistira na slobodi misli upravo zato što istinsko razumevanje vidi kao ključ za sreću. Kada verske vlasti govore ljudima u šta da veruju, otežavaju sticanje ispravne ideje o Bogu i time ometaju put ka blaženstvu. Spinoza se zalagao za demokratsku vlast jer je smatrao da bi ona, bolje nego monarhija ili aristokratija, sačuvala libertas philosophandi i tako omogućila ljudima da ostvare sreću. Kako piše u Traktatu, „osnov i svrha“ demokratije jeste „da stane na put neobuzdanim prohtevima i da zadrži ljude, koliko je to moguće, u granicama razuma, kako bi zajednički živeli u miru i u slozi“.
***
Očigledno je da to nije opis društva u kakvom danas živimo. Liberalna demokratija kakvu poznajemo počiva na izvesnoj intuiciji o jednakosti: ako su svi ljudi stvoreni jednaki, onda niko nema monopol na istinu ili mudrost, pa niko nema pravo da ih diktira drugima bez njihovog pristanka. To demokratiju čini formulom za stalna neslaganja, dok pojedinci i grupe nastoje da dođu do neke vrste prihvatljivog konsenzusa.
Spinoza nije tako razmišljao o slobodi. Verovao je da postoji jedna istina, koju on razume, a većina ljudi ne, dok su mu lična iskustva sa religijom i politikom razbila svaku iluziju o mudrosti većine. Buruma opisuje kako je 1672. rulja u Hagu linčovala braću de Vit, Jana i Kornelija, čelnike liberalnog režima u periodu koji se danas pamti kao holandsko zlatno doba. „Jedan čovek je pokušao da odgrize Kornelijeve testise“, piše Buruma. „Žene su mahnito plesale umotane u njihova creva.“ Spinoza, koji je živeo „samo nekoliko koraka dalje“, rasplakao se kad je čuo vesti i morali su fizički da ga spreče da ode na mesto masakra i postavi plakat sa natpisom ultimi barbarorum, „najgori varvari“.
Kao slobodni mislilac u sukobu i sa judaizmom i sa hrišćanstvom, Spinoza je znao da netrpeljivost i fanatizam nisu samo nametnuti ljudima; i ljudi ih nameću. Izbegao je Korbahovu sudbinu dobrim delom i zato što je vodio računa da ne isprovocira svetinu. Korbah je svoje knjige pisao na holandskom, tako da je svako mogao da ih čita, dok se Spinoza držao latinskog, jezika učene elite. U predgovoru Traktatu, on izjavljuje da piše samo za filozofe i odvraća „rulju i one sa rulji sličnim strastima“ od čitanja: „Radije bih da knjigu potpuno zanemare, nego da je po običaju pogrešno tumače.“
Pošto je Traktat ipak naišao na nepovoljne reakcije, Spinoza je odlučio da više ništa ne objavljuje. Takođe je odbio ponudu da predaje na univerzitetu u Hajdelbergu, uz obrazloženje da bi ga službena funkcija izložila još gorim napadima. Sva naredna dela, uključujući Etiku, sačuvana su u rukopisu koji će njegovi prijatelji objaviti tek po njegovoj smrti. Umro je relativno mlad, 1677, u dobi od četrdeset četiri godine, zbog plućne bolesti verovatno izazvane česticama stakla koje je udisao dok je brusio sočiva.
Jedan od najuticajnijih tumača Spinoze u 20. veku, Leo Štraus upravo u tom oprezu nalazi nit duge filozofske tradicije. Štraus, koji je pobegao iz nacističke Nemačke i sa drugim jevrejskim izbeglicama predavao u Novoj školi u Njujorku, objavio je 1941. esej pod naslovom „Progon i umetnost pisanja“, gde kaže da su represija i cenzura koje su tada zavladale u totalitarnoj Evropi predstavljale povratak istorijskoj normi. Otkad je atinska skupština osudila Sokrata na smrt, filozofi znaju koliko je opasno javno izgovarati celu istinu. Kada je reč o politici i religiji, pisao je Štraus, „čovek nezavisne misli može javno da iznosi svoje stavove i ostane nepovređen, pod uslovom da se kreće oprezno. Može ih čak izraziti i u štampanom obliku, a da ne navuče sebi bedu na vrat, pod uslovom da ume da piše između redova“.
Štraus je Spinozu smatrao klasičnim primerom ovog „ezoteričnog“ stila pisanja, ukazujući da poruka caute na njegovom prstenu govori o „oprezu koji je filozofu potreban u odnosima sa nefilozofima“. Ako ulazimo u doba u kojem „slobodu mišljenja ugrožavaju sekularne teologije“, kako upozorava Buruma, Spinoza bi mogao biti uzor kakav nam je danas potreban: mislilac koji je izgovarao najšokantnije istine za koje je znao, a da mu je ipak pošlo za rukom da umre u svom krevetu.