U članu 62 pisma koje su advokati Benjamina Netanjahua uputili predsedniku Jichaku Hercogu sa molbom da ga pomiluje, navodi se „premijerov ogromni doprinos državi Izrael i izraelskom društvu“ u oblasti bezbednosti. Ovo se navodi i kao glavni razlog da se predsedniku vlade odobri amnestija.
Netanjahuov „ogroman doprinos“ proizlazi iz toga što je „osnažio koncept da Izrael treba da se brani sam“ (ove reči su pod navodnicima, kao da je u pitanju citat, ali nije jasno čiji). U pismu se dalje nabrajaju Netanjahuova dostignuća: naredio je da se preventivno napadnu iranske snage u Siriji, proširio odbrambeni sistem Gvozdena kupola, uspostavio nacionalni sajber sistem i doprineo „egzistencijalnoj borbi“ protiv iranskog nuklearnog programa zahvaljujući govoru pred američkim kongresom 2015. i odluci da bombarduje Iran deset godina kasnije. Premijer je takođe „naredio likvidaciju“ Muhameda Daifa, Ismaila Hanije i Jahje Sinvara, a napad na rukovodstvo Hezbolaha je „na kraju doveo do svrgavanja Asadovog režima u Siriji“.
Ne treba biti posebno sjajnog pamćenja pa uvideti da na listi nedostaje jedan značajan bezbednosni događaj – iznenadni, fatalni napad Hamasa 7. oktobra. Na to se nadovezuje i ignorisanje činjenice da se rat u Gazi još nije završio i da je Hamas još uvek prisutan na terenu. Ovaj propust nije napravljen zbog sažetosti pisma, jer se molba za pomilovanje prostire na 13 strana, dok se samo manji deo bavi pravnim pitanjima. Bilo je važnije naglasiti Netanjahuov izazovni govor u američkom Kongresu.
Iako su pismo pisali advokati, iako i dalje stoji pitanje da li predsednik može da pomiluje osobu koja nije osuđena i čije suđenje još traje (u zakonu stoji da predsednik daje pomilovanje osuđenim prestupnicima) – ovo nije pravni dokument. To je političko-istorijski spis koji odražava Netanjahuov pogled na mesto koje mu pripada u izraelskoj istoriji i društvu. Kao takav, on u velikoj meri odslikava i njegovu ličnost.
Mnogi su već primetili da u hiljadama reči ovog pisma nema priznanja krivice. To je pismo puno ucena i pretnji, a ne kajanja, napisao je na našem portalu Daniel Haklai. „Veće su šanse da sunce ne izađe nego da Netanjahu prizna dela koja nije počinio“, izjavio je sekretar vlade Josi Fuks. Izjava da je Netanjahuovo priznanje krivice protivno zakonima prirode sama po sebi mnogo govori, ali je takođe logično da on ne prizna krivicu, jer ako molba za pomilovanje bude odbačena priznanje može uticati na presudu. Pretpostavlja se i da čovek koji traži pomilovanje ponudi reči izvinjenja, kajanja ili priznanja greške. Nešto kao „moguće je da sam pogrešio u proceni“ ili „moje radnje su možda pogrešno protumačene i žalim zbog toga“. U pismu nema takvih formulacija.
Umesto toga, Netanjahu kritikuje druge. „Postoji mnogo primedbi na ponašanje organa za sprovođenje zakona u vođenju Netanjahuovog slučaja“, pišu njegovi advokati. „Istrage koje su vođene na neuobičajen način pokreću mnogo važnih pitanja… jer su fokusirane na osobu, a ne na prestup, kako bi se lakše pronašli dokazi koji bi inkriminisali premijera. Ovakav pristup izaziva opravdanu javnu kritiku.“ Optužnica je, navodi se u pismu, podignuta „u trenutku kada se premijer nalazi na travnjaku ispred Bele kuće sa američkim predsednikom Donaldom Trampom kako bi zajedno predstavili mirovni plan za Bliski istok“. Drugim rečima, Netanjahu se bavi suštinskim stvarima, a tužilaštvo sitnicama.
Glavni argument u prilog amnestiji je da je neophodno pomirenje građana Izraela. Čak i ovde, u stvarima koje se ne tiču prava, Netanjahu ne preuzima nikakvu odgovornost. Nema kod njega nikakvog kajanja ili traženja oproštaja za podele u izraelskom društvu. On priznaje da je zbog suđenja „došlo do jačanja napetosti i raskola između različitih nivoa vlasti“, da su se oni povećavali i da su doveli do ličnih sukoba. Ali to je odgovornost onih koji su pokrenuli postupak protiv njega. „Istraga i krivični postupak protiv premijera se vode tako da je za veliki deo javnosti to izvor razočarenja i žalosti.“ Ni reči o preziru i nipodaštavanju istrage od strane premijera (koji je bezbroj puta tokom istrage ponavljao mantru „neće naći ništa jer ničega ni nema“) ili o njegovim grubim napadima na tužilaštvo i napadima njegovih pristalica na vladinu pravnu savetnicu i vrhovni sud.
U delu koji se tiče izraelske istorije, u pismu se iznose megalomanske ideje. Netanjahu nema nikakve lične interese jer je „ceo život posvetio služenju javnosti što je njegova životna misija. On sve vreme razmišlja o državi Izrael i njenim građanima.“ Ako se i dogodila neka greška tokom dvadeset godina koliko je predsednik vlade, to nije spomenuto. „Ne može se osporiti njegov ogroman doprinos“, stoji u pismu i to o premijeru protiv koga je stotine hiljada građana izašlo da protestuje, a desetine hiljada njih to čini kontinuirano već pet godina.
Netanjahu je unapredio ekonomiju, učvrstio međunarodni status Izraela i „vodio globalnu borbu protiv naoružavanja Irana nuklearnim oružjem“. U članu 7 se spominje rat u Gazi, ali usput, uz rat protiv Irana i Hezbolaha i uz pad Asadovog režima. „Paralelno sa ovim (Iranom i Hezbolahom) vodio je premijer kampanju za slamanje Hamasove vlasti i povratak otetih iz zarobljeništva.“ Kao da je rat u Gazi bio rezultat nezavisne odluke Izraela, a ne reakcija na oktobarski napad. Nema ni objašnjenja kako su građani dospeli u Hamasovo zarobljeništvo. „Netanjahu je radio za dobrobit mnogih, za pobedu Izraela.“ Pošto su Netanjahuov uspeh i uspeh Izraela isto, zahteva se „za dobrobit države i njenih građana završetak sudskog postupka“.
Lako je pronaći činjenične greške u Netanjahuovim pohvalama samome sebi. Ubistvo Sinvara nije bilo rezultat njegove odluke da ga likvidira. Ono se dogodilo jer su vojnici naleteli na njega u Rafijahu i ubili ga. Teško je prihvatiti i narativ o Netanjahuu kao velikom pomiritelju. Još 1997, mnogo pre nego što je protiv njega pokrenuta istraga, Netanjahu je govorio rabinu Kaduriju da su „ljudi sa levice zaboravili šta znači biti Jevrejin“. Ali nije u tome stvar. Od političara se skoro i očekuje da stvarnost menjaju onako kako im odgovara. Stvar je u tome što Netanjahu čak i kada traži amnestiju za sebe, ne može da se seti ničega lošeg što je uradio.
Pretraga na guglu za frazom „Netanjahu: pogrešio sam“ donosi samo jedan rezultat: njegovo priznanje da je pogrešio kada je u tvitu krajem oktobra 2023. napisao da su „svi bezbednosni zvaničnici, uključujući šefa bezbednosnih snaga i šefa Šabaka procenili da je Hamas obeshrabren i spreman za dogovor, a da premijer nije upozoren na ovaj rat“. Izbegavanje da prizna grešku je karakteristično za njegovo ponašanje od početka rata.
Istraživanje New York Timesa o prvim danima rata donosi citate dva svedoka koji su rekli da je ministar pravde Jariv Levin zaplakao na prvoj sednici vlade nakon napada (njegov portparol je ovo demantovao), a da je ministar finansija Becalel Smotrič rekao: „Za 48 sati će zatražiti naše ostavke zbog ovog haosa i biće u pravu.“ Galit Distel Atbarian je napustila vladu nekoliko dana nakon početka rata rekavši: „Bila sam članica vlade tokom čije vlasti je država oslabila, što je dovelo do masakra.“ Sličnu izjavu od Netanjahua nismo čuli. Kada ga je novinar Daglas Meri u januaru 2024. upitao da li je imao pogrešnu procenu u vezi sa Hamasom, odgovorio je: „To je možda tačno za neke ljude, ali ne i za mene.“
„Od danas prestajem da se izvinjavam“ je bila parola koja je trebalo da Naftalija Beneta dovede na čelo desnog bloka u kampanji za izbore 2014. Ali Benet je to izgovarao kao neku vrstu šale i činjenica da je taj popularni video snimio u centru Tel Aviva svedoči o tome da je bio svestan da mu je potrebna legitimacija od strane levice. Danas Benet tvrdi da vodi liberalni blok protiv Netanjahua ne izvinjavajući se za to što je sedeo u vladi sa arapskom partijom. Ali desnica se promenila. Ne samo što se ne izvinjava, već se bilo kakvo iskazivanje obzira ili poštovanja prema drugoj strani, bilo da je reč o političarima, novinarima, vrhovnoj vojnoj tužiteljki ili predsedniku vrhovnog suda, a posebno ako se radi o Palestincima i predstavnicima levice – vidi kao slabost. Popularnost vulgarne i agresivne političarke kao što je Tali Gotlib zasnovana je na tom obrascu ponašanja.
Za ovo doba nema boljeg od Netanjahua. Njegova jedinstvena mentalna struktura, koja ga čini otpornim na formulacije kao što su „izvinjavam se, pogrešio sam“ čine ga savršenim za vođu desnog bloka. „Molba za pomilovanje“ to dokazuje. Princip nepriznavanja greške je danas veoma rasprostranjen u celom Izraelu, i to ne samo na desnici. Kao da postoji strah da bi se, ako iko iz vlasti zastane i razmisli o posledicama svoje politike prema Palestincima i celom regionu – čuli bi se glasovi ljudi koji misle da nasilje nije jedina opcija, da ono vodi ka izolaciji Izraela i ugrožava njegovo postojanje. Netanjahu je protivotrov za ovakve otpadničke misli.
Tragedija koju osvetljava ovo pismo nije sam Netanjahu, već činjenica da ispred vođe koji Izraelcima nudi samo jednu opciju (silu, silu i još sile) ne stoji blok sposoban da ponudi alternativu. Nema suparničkog tabora koji odbija da se izvini za svoju posvećenost ljudskim pravima, jednakosti i naravno okončanju okupacije, aparthejda i istrebljenja jednog naroda. Naspram Netanjahua koji se nikada ne izvinjava stoji blok koji ne prestaje da se izvinjava zbog svojih mirnodopskih stavova. To je ono što ga čini jakom političkom figurom i to širi polje njegovog uticaja mnogo više nego glasači desnice.