ili svedočanstvo o padu
Sve što je čvrsto neizbežno izvetrava“
Analizirajući Marksovo doktrinarno nasleđe, Maršal Berman upozorio je na detalj što su ga često previđali i ideolozi i oni koji su bili zaduženi za realizaciju praktičnih aspekata socijalizmom obeleženog života. Opterećeni etatizmom (ili borbom protiv njegovih negativnosti) socijalistički mislioci obeležiće modernost vlastite idejnosti pojmovima namenjenim kategorijama stabilnosti i bespogovorne izvesnosti. Čak i onda kada je cela imaginacija bivala razblaženom samoupravljačkim lekovima ili ozbiljno presečena kulturnim motivima koji nisu bili marksistički poreklom, a još manje obavezani nitima teorije odraza.
U kovitlanju svakodnevice, odrastanja i celog mnoštva neverovatno važnih beznačajnosti, a sve u nemarnosti u odnosu na Marksov evokativni patos, kroz osamdesete su prošli i jugoslovenski/ bosanskohercegovački đaci. One zeničke ništa nije razlikovalo. Sve je bilo logaritamski precizno propisano. Zvezdani ratovi i ta već uočljiva jeres koja se kobno uvukla u Lukasov narativ; biti trajno zabrinut za FK/NK Čelik i njegov status, e da bi takvim posredstvom bilo moguće videti tufnaste štrample i Milka Đurovskog u njih upakovanog; za sledeću sezonu dobro podmazati i uglačati saonice; u potaji, zašto da ne, smisliti nekakvu zakučastu fakultetsku disciplinu, i onda se, samo za sebe, opterećivati i ponositi godinama pre konačne (i pogrešne) odluke; možda leteti avionom…
Onda je sve izvetrilo.
Godinama nakon toga neki od tih đaka sedeli su uporno nad Bermanovim tekstom, čudeći se i ne verujući da je previd bio upadljiv, a da ga nikako nije bilo moguće videti ili mu blagovremeno doskočiti. Sve se već odigralo, besramno i neumoljivo, ostavljajući praksu prethodnih vremena kao posebnu studiju slučaja. I tako joj je poslednjih decenija prilaženo – hirurški odgovorno, s mišlju da je u anatomskom sklopu prošlih dešavanja zaista bilo moguće razotkriti kvar. Nekakvo slučajno, gotovo nehajno iščašenje. Sve pažljivo vratiti na svoje mesto i obložiti mekanim steznicima. Često zanimljivim, možda i intelektualno provokativnim bandažama, bez koristi i konačnog uspeha. Gde god da je traženo oštećenje locirano, ono je svojim konsekvencama ostajalo na površini, eskapistički izdvojeno i bez namere da dopusti lečenju da dotakne esencijalnu ravan propadanja. Zašto je tako, razumljivo je. Oni koji su intervenisali (ili to i dalje čine) nisu sobom uneli i razumevanje strukturalne katastrofe. Marksov stav nije deo savremene lingua franca, aktuelnog intelektualnog ekonomisanja, i nijedan kvalifikovani analitičar neće svoje pretpostavke usaglašavati sa onom fatalnom tezom koja je dramatično privukla Bermanovu pažnju. Uostalom, savremena misao – prikladno je stasavala u vremenskoj podudarnosti s Bermanovim delom – rasuta je i drugačijom samosvešću organizovana. Prihvata procepe, istrgnuća i najraznovrsnije dislokacije kao meru nadahnuća i opšteg postojanja.
Za mlade đake koji su osamdesetih rotirali oko Euklida, trigonometrije, Bernulijeve jednačine ili teza o i povodom Fojerbaha, sve je to bilo neozbiljno. Na kraju, koga bi iz tih tvrdih i naizgled ozbiljnih vremena u nešto mogle da uvere teze o mekanom subjektivitetu, idejnim planovima, rizomskim tuberima, citatima bez originala… Ondašnjim đacima sve je pred očima izvetrilo i kroz prste u prah otišlo. Izbor nije bio preterano bogat. Osuditi se na biblioteku i nesigurno uverenje da će iz mnoštva, iz hiljada listova pred naše oči da izađe uteha. Odgovarajuća sinteza. Nešto što bi svoj toj propasti, ne bez paradoksa, donelo svežinu razuma i utehe.
Elis Bektaš jedan je od onih među nama, već prezrelim đacima, koji su, ukoliko ne brže, dublje ili sveobuhvatnije, a onda svakako elastičnije pristupili svim potrebnim čitanjima. Ne bez straha i dubokih padova. Uostalom, oni su mu se, sistematično i bez umora, usecali u telo i misao, trošeći ga i jačajući, i čineći ga paradoksalnim đakom, tačno onoliko koliko su paradoksalni momenti njegovog traganja. Šta ga je izdvojilo? Rekao bih da je to onaj dodatni korak, ono posezanje za makazama kojima je odsecao i prekrajao prošlost. Bez stida i ustupaka iskoračio je u odnosu na savremenike, hvatajući idejne odbleske Delezove (i Gatarijeve) teze, menjajući osnovne pretpostavke vremena, prostora, ideologija i neizbežnih posledica… Ceo jedan svet naselio je Bektašovu zbirku kratkih priča Okus kozjeg sira. Nehajan i samosvestan. Svoj koliko i tuđ, ličan koliko i beskrupulozno kolektivan, napojen sokovima mržnje i predrasuda, uronjen u slepilo strasti i neznanja, i pluća punih seksa i svega što je donosilo dah kratkim trenucima životnog smisla. Oštrim rezovima u nove je preplete umrsio nekad čvrste termine. Čitaoca će stajati popriličnog truda da razazna i da razdvoji obrise humske od helenskih zemalja (ukoliko je takvo razdvajanje uopšte moguće i zamislivo), učeći se ne samo strpljenju nego i činjenici da je neizvesni presek – povišenim tonom rečeno: hibrid – jedino stanje na koje naše oči imaju da se naviknu.
Bektaš je prihvatio razočaranja i ožiljke. Nije ih prebolio. Nije poželeo da ih prikrije ili možda racionalizuje, kao većina njegovih decenijskih savremenika. Shvativši svu dubinu i snagu kako spoljašnjih tako i onih unutrašnjih okrzotina, s posebnom sigurnošću počeo je da ih doživljava poput iskustvenih tragova. Znakova prošlih vremena koja su se dogodila i o kojima je valjalo pričati. Ono što je bilo lečeno sada je pisalo, svedočilo o sebi, ne skromno ili u potuljenosti trenutka, nego silovito i razobručeno. Snagom mita i zanavek izmaknute platforme. Umesto bandaža i toplih obloga pisac je našim ranama ponudio mit. Ali, kakav! Ne onaj koji opravdava i pomoću kog svaka čovekova nepriličnost i naopaki gest mogu da dobiju na uverljivosti. Ne, Bektašova reč nema ništa s takvim mitološkim igrarijama. Unutrašnja po poreklu – napominjem da su Eolida ili ravna Tesalija isto što i pitoma stolačka Dubrava – izvezena ličnom percepcijom, priča koju nam je ponudio ona je druga istorija. Antropološka srž o kojoj nije zgodno ni misliti, a kamoli o njoj u javnost nastupiti. I nije potrebno duboko zaranjati u Okus kozjeg sira. Središnja, a ustvari ugaona priča Smokva postavila je potrebni mizanscen, pride ga naselivši svim onim kategorijama koje su grizle i trgale mir i živote. Bolest, zavist, strah, nezadovoljstvo i sobom poremećena svetina delili su igrokaz kog je samo ovlašno bilo moguće smestiti ili tačnim vremenom obavezati. Nemački oficir obična je ljuštura, nekakav nezgodno odbijeni odjek Ajantovog ludila, koje je u okvirima pitome zemlje samo dobijalo na svojoj ružnoći. Upravo je odnos lepoga i ružnoga, taj nemogući i nemušti dijalog dve nepomirljive kategorije, dodelio radnu polugu kojom je ova zbirka priča utvrdila svoju koherenciju. Negde je ta formalna oštrina izbrušena do samoga hibrisa – Bionova priča dobar je primer – toliko istančanog i tako zahtevnog da je sva laž istorije mogla biti vrednom samo u oku duboko ukopanog lavirinta, gde su bogovi vredeli manje od šture Minotaurove suze.
Bogovi i zablude umiru ravnomerno, ne pitajući za granice i civilizacijske okvire, ostajući samo bledi trag. Prah moći i nervni trzaj celih zajednica. Bolni dodatak na njihov grč i strašne životne konsekvence. I tu je smešten Bektašov otpor pred ksenofobijom ili pred zahtevima ograđivanja i kulturne konzervativnosti. Nije li upravo priča Kruška dobro oblikovan primer kako je svaka ideološka jednosmernost neproduktivna i lak plen bilo kakvoj, makar i nakaznoj i do groteske sparušenoj oficijelnosti. Maglajski je šejh, Bektaš o tome precizno govori, reprezentujući idejni kontramodel, od samog početka bio ostavljen bez onih banalnih obeležja porekla i očevog imena, nadomeštajući ih ideološkom srodnošću unutar političkim jezikom obeležene porodice. Istina je poražavajuća i nezamislivo opasnija. Nikakvog proroka nije bilo na vidiku. Njih dvanaestorica, kao i svi balkanski ideolozi na dugoj traci idejnih događanja, samo su unutrašnji nemir poretka. Bili su njegov ružni odisaj i stoga nemoćni da bez doslovnih citata i usiljenog ponavljanja formiraju išta smisleno. A tek prevratničko!? U snu im dodeljeni Musaf samo je u njih do idejne mučnine nabijena masa lokalnih kodova, odavno neprovetrenih i u apsolutnom raskoraku sa opštim smernicama kakvog vitalnog bivanja. Bektaš je opor u zaključcima: ukoliko je moć stagnacije tako velika i ukoliko smo svi samo njen hir i tačka lažnog korigovanja, ko je onda naš anatolski beglerbeg? Ono što je neporeciva istina, on je uz Musaf svakome dodeljen. Ostalo je samo stvar detalja i konačne realizacije.
Neki bi rekli estetike, a nju pisac izjednačava sa ukusima i plodovima. S kozjim sirom, na primer, koji je u obesnoj metafori stao uz bok Galatejinom tenu. Njenoj teksturi i naumu Pigmalionovom, čineći celi umetnički poredak drugačijim i neizvesnijim. Mačak ga je pred našim očima demontirao, korodirajući halapljivošću za odbačene grudvice sve u šta su klasične mitopoete verovale (s njima i mi sami). U materijal i postupak, u odabrani jezik i na njemu utvrđenu procenu. U taj posebni, helenskim duhom obezbeđeni ukus. U duh i samo delatno biće. Obratimo li pažnju na Bajku o krojaču, bićemo upozoreni da drugačiji izbori – jezički ili seksualni, a privatni po konstituciji – povlače sobom kontrolnu moć. Da neizbežno i fatalno hrane bolesne porive onih koji su svoje postojanje učinili omasovljenim i obaveznim – bez obzira na predznak koji je pratio narečeni tip kolektivizovanja. I tako do u beskraj, identično i hermetizovano, s jedinom razlikom usečenom u nominalnom poreklu notornog i uvek spremnog beglerbega.
Govoriti jezikom koji lokalnim mitovima pripitomljenoj masi deluje strano, posebna je vrlina, i Bektaš ne želi da joj odoli. Za razliku od Asimovog, njegov jezik, a da bi zabluda bila još gorča, nije stran i nerazumljiv. Nema ničeg direktnoga sa Italijom ili nekim komadom arapske peščare. Balkanski je, trajno prisutan i forsirano zaboravljan. Igra se njegovim zakučastim pravilima, menja ga grafijom i dinamičnim prelomom, i čini sve što mu je na umu, e da bi nas ubedio da smo i mi smešteni s onu stranu podignutih ograda, bliski, izranjavani i pogrešnim bandažama isceljeni. Da je naša snaga postavljena u tački pada i da nije potrebno bojati se njegovih posledica ili uzmicati bez ožiljaka i opasnog suočenja. Nešto od te odlučnosti ugrađeno je u metodološku pretpostavku Bektašovih priča. Iskusan do mere razumevanja onoga o čemu je Berman polemisao, nije posustao i nije ličnu malodušnost bacio na žrtvu lokalnom raspadu. Oslobođen potrebe da sledi konvencije i bez nametnutih mu anticipacija, doterao je upotrebljeni jezik do potpune negacije mimezisa. Tematsko-lingvistička celina izrastala je osluškivanjem. Vanvremenim, a opet neobično zgusnutim i gotovo pripijenim uz njegovu figuru. Plus taj celi svet aluzija i rasutih simbola kojim je svaki jezički napor opterećivan u monoetničkim monolozima. U igri koju je prihvatio – njene detalje izgovaraju zabludela gradska deca u priči Pod strehom – ono što je nekome spolja delovalo poput sramote i nametnute kazne, autor je uključio kao dobrodošli autoreferent i temeljnu tačku kompletnoj naraciji. Biti ispresecan tuđim, po obavezi kolektivno sročenim predubeđenjima, biti ih svestan i posedovati dovoljno snage za sastaviti i nastaviti pričanje – išibano i ispresecano, predrasudama prožeto, a opet kolektivnim standardima nezamislivo.
Onima koji su nepovratno ostarili u idejnoj stagnaciji osamdesetih Okus kozjeg sira dragocena je koliko i neizbežna lektira. Njenim stranicama naučiće da podnesu gubitak izvesnosti i da postanu deo nove, neizvesne i svakim sledećim listom promenljive formacije. Mekano i s naglašenom pažnjom čitane – radio transmisija bila bi im idealni dodatak – Bektašove priče pažljivog đaka mogu da odvedu do simpatične zablude: Benjaminove lekcije odgovarajuća su paralela zbirci i njenim pričama. Takva je misao samo trenutak nepažnje. Makar su u Bektašovom narativu okupljeni i Staljin, Hitler i zlosrećni Rem, ništa nas drugo ne vezuje sa Benjaminom i njegovom tehnicističkom skepsom. Biti zabrinut pred požarima velikih struktura, padom gvozdenih mostova ili pred hladnom neizvesnošću sistema brana i ustava na džinovskim rekama samo je strah onoga koji je početkom tridesetih bio zainteresovan da iščisti socijalnu bazu do nezamislive perfekcije i da je uputi u smeru klasnog preokreta i drugačije budućnosti. Bektaš, nasuprot i odlučno, uči jedan drugačiji tip nauke. Začudno ispreturanu istoriju u kojoj je svaka greška bazičnog poretka norma i neizbežni standard, a u balkanskim uslovima i plodonosno zrno iz kog bi trebalo da iznikne istina. Razigrana i nepouzdana, basnovita i u bezdanom lavirintu izgovorena. Stoga, čitajući ovde okupljene priče negdašnji đaci ne samo da nadoknađuju propuštene lekcije, nego, pridružujući glas po glas, jačaju opšti huk, sonorični eho u hodnicima lavirinta, u nadi da će nekada, u nama neznanoj prošlosti, sve to da popusti i da se u bazičnom smislu uruši. Da konačno i bez pogovora izvetri.
A posle? Samo je potrebno naterati Biona da progovori o nečemu o čemu slutimo, a uplašeno ćutimo. O katastrofi u nama, o antropološkom padu koji broji svaki naš dah i odmerava svaki naš korak. Vekovima unatrag i bez svesti o sutra ili drugačijem, u stranu usmerenom koraku ili kakvom dugačkom i pametnom uzdahu koji bi sve na tren ukočio pre novog pokreta i zaista ozbiljnog disanja.