Prošlog decembra, izraelska glumica i TV voditeljka Cufit Grant opisala je Palestince u Gazi kao „odvratne, smrdljive gubitnike, koji hodaju u japankama. Ogavni ljudi“. Japanke i druga jeftina obuća nesumnjivo se nose u Gazi – moj prijatelj koji je tamo boravio sa timom britanskih doktora volontera, ispričao mi je da je jednom sreo muškarce u Rafi u potrazi za hranom koji su „nosili papuče“; mnogi od njih su odlično govorili engleski; neki su do prošlog oktobra radili kao univerzitetski profesori – ali kao i kod prethodnih genocida, jezik kojim se služi Grant deo je dehumanizujućeg diskursa koji pomaže da se ubijanje u takvim razmerama i na tako vidljiv način učini mogućim.
Osnovni uzroci političke ekonomije japanki u Gazi precizno su izračunati. Sara Roj pokazuje kako se ekonomija Gaze guši još od vremena britanskog mandata, u procesu pogoršanom prvo egipatskom, a zatim izraelskom okupacijom. Poslednji ekser u kovčeg bila je kopnena, morska i vazdušna blokada koju je Izrael uveo 2007. godine, stavljajući Gazu pod opsadu, kidajući njene ekonomske veze sa Izraelom i bliske odnose sa Zapadnom obalom, pretvarajući je u izolovanu enklavu u kojoj je nemoguće slobodno kretanje radne snage, materijala ili stručnosti. Roj tvrdi da je ovaj proces debilitacije bio nameran. Čak i pre razaranja u poslednjih šest meseci, voda nije bila pitka, upravljanje kanalizacijom postajalo je sve manje moguće, a nabavka građevinskog materijala praktično je ukinuta.
Pre tekuće ofanzive, 70 odsto stanovništva Gaze činile su izbeglice ili potomci izbeglica. Otprilike polovina svih palestinskih izbeglica su osobe bez državljanstva. Pre 16 godina, Atif Kubursi, ekonomista sa Univerziteta Mekmaster, procenio je da su ukupni palestinski gubici u imovini od Nakbe iz 1948. iznosili skoro 300 milijardi dolara u vrednostima iz 2008.
Kako sam čula da Avi Šlaim ponavlja na brojnim panelima, pozivajući se na Saru Roj, razlog siromaštva Gaze nije u tome što su Palestinci lenji. Prema izveštaju Unicefa, „čitavih 86 odsto palestinske dece – i impresivnih 94 procenta palestinskih mladih žena – završi elementarne nivoe obrazovanja do dvadesete godine“, mada od novembra nijedno dete u Gazi ne može da ide u školu. (Početkom aprila, videli smo kako se izraelski oficir ruga uništenju jedne od dve stotine škola koje su pretrpele direktan udar u Gazi: „Sve je uništeno. Ove nedelje nema škole u Al-Amalu, Kan Junisu… nema škole!“)
Među Palestincima u Gazi ne nedostaje ni inovacija. Potreba za obnovom nakon bombardovanja 2008/'09. bila je ogromna, ali je snabdevanje cementom prekinuto, pa je jedan inženjer iz Gaze razvio alternativu i izgradio sopstvenu fabriku. „Ispitivali smo različite vrste tla u Gazi i pronašli odgovarajuću vrstu bogatu prirodnim materijalima pogodnim za povezivanje“, ispričao je za inženjerski časopis. „Snažna kohezija počinje odmah nakon primene i nastavlja da se učvršćuje stotinama godina.“
Problemi sa sanitarnim i organskim otpadom, kao i nestašica struje i goriva za kuvanje posle bombardovanja elektrane u Gazi 2009, doveli su do razvoja delimičnih rešenja zasnovanih na biogasu. Na Zapadnoj obali, gde se razvijaju geotermalne tehnologije kako bi se smanjila cena energije (među najvišima na Bliskom istoku i u severnoj Africi), inovacije se ometaju tako što Izrael ne dozvoljava ulazak ekspertize iz palestinske dijaspore.
Bilo je i inovacija u oblicima nenasilnog otpora. Dvanaest hiljada zmajeva je 2011. pušteno istog dana u Gazi, čime je postavljen svetski rekord. Veliki marš povratka pokrenut je 2018, u kom su nenaoružani Palestinci krenuli pešice ka domovima svojih predaka, tražeći prekid blokade. Pokosila ih je snažna izraelska snajperska vatra sa graničnih ograda.
„Na osnovu korišćene municije i delova tela koji su povređeni“, navodi Gasan Abu Sita, hirurg koji je lečio neke od ranjenih, „cilj je bio sakaćenje, da se proizvedu one vrste povreda koje bi preplavile zdravstveni sistem, a tela sposobnih mladića pretvorila u teret za njihove porodice.“ Uprkos desetinama hiljada povređenih i više od dve stotine mrtvih, najmanje deset hiljada ljudi nastavilo je svakog petka da maršira do granice skoro dve godine.
Od prošlog oktobra, najmanje 33.000 ljudi je ubijeno u Gazi, uključujući više od 13.800 dece. Dečak koji je snimljen kako leži na grobu svojih roditelja, na koji se svakodnevno vraća, gladeći gomile peska koje prekrivaju njihove ostatke, jedan je od najmanje 17.000 palestinske dece bez pratnje odraslih u Pojasu Gaze.
Prema podacima servisa ReliefWeb, kancelarije UN za koordinaciju humanitarnih pitanja, više od 1.500 Palestinaca je ubijeno, povređeno ili se vodi kao nestalo u masakru u bolnici al-Šifa prošlog meseca: „Organizacija Euro-Med Monitor može da potvrdi iz svoje preliminarne istrage i svedočenja, da su otkrivene stotine mrtvih tela, od kojih su neka spaljena, a druga sa odsečenim udovima.“ Među mrtvima su možda i ljudi koji su na zidovima bolnice ispisali: „Tako mi Boga, majko, iscrpljen sam. Ali hvala Alahu u svakom slučaju, božjom voljom ćemo se izvući“; „O majko, čeznem da mi obrišeš suze sa obraza“; „Kad bi ova bol zadesila planinu, bogami, srušila bi se.“
„Za ime čovečnosti“, preklinje generalni sekretar UN Antonio Gutereš od početka napada, što SAD i UK izgleda tek sada čuju. Međutim, mnoge ubice uopšte nisu čovečni, već mehanizmi veštačke inteligencije: prema istraživanju časopisa +972, programi sa nazivima kao što su „Lavanda“ i „Gde je tata?“ korišćeni su za izradu spiskova ubistava i otkrivanje meta. „IDF ih je bombardovao po kućama bez oklevanja, kao prvu opciju“, rekao je novinarima jedan izraelski obaveštajac. „Mnogo je lakše bombardovati porodični dom. Sistem je napravljen da ih traži u takvim situacijama.“
„Ne želite da trošite skupe bombe na nevažne ljude“, rekao je drugi obaveštajac. Možete uštedeti bacanjem jeftinijih bombi koje uništavaju čitave zgrade i kao „kolateralnu štetu“ ubijaju porodice i komšije: „nevažne ljude“, „smrdljive gubitnike“ u japankama.
Bez obzira na to koliko je neka vojska sofisticirana, posao ubijanja ljudi je smrdljiv. Zadah tela u raspadanju komentarisalo je osoblje Svetske zdravstvene organizacije prilikom ulaska u al-Šifu, koju su opisali kao „praznu školjku sa ljudskim grobovima“. Dvojica američkih hirurga koji su stigli u Gazu 25. marta napisali su da ih je „momentalno zapahnula izlivena kanalizacija, kao i izrazit miris baruta u vazduhu“. Govoreći o lečenju dece bez preživelih članova porodice, oni pišu:
„Nismo imali srca da ovoj deci kažemo kako su im porodice umrle: ljudi su goreli sve dok nisu počeli da liče na hrenovke, ili raskomadani do te mere da se sahranjuju samo u masovnim grobnicama, ili su naprosto zatrpani pod ruševinama gde polako umiru od gušenja i sepse.“
Mladi novinar Hosam Šabat napisao je 7. aprila: „U ovo doba je trebalo da završim treću godinu fakulteta. Umesto toga, upravo sam proživeo šest meseci genocida. Koje sam veštine naučio za to vreme? Naučio sam da kuvam i pečem na vatri i drvima, naučio sam da pravim obroke samo od paradajz sosa i vode, naučio sam kako smrde raspadnuta tela i kako maksimalno iskoristiti prostor da se zakopa mnogo leševa.“
Prošlog novembra, pomenula sam prijateljicu koja je bila zarobljena u gradu Gazi sa svojim ćerkama. Uspele su da se izvuku pešačeći deset sati do prelaza Rafa, pored izgorelih zgrada i leševa. Ona se prošlog meseca vratila u Gazu kao humanitarna radnica. (Prema podacima portala o bezbednosti humanitarnih radnika, Izrael je ubio preko dve stotine humanitarnih radnika u Gazi u poslednjih šest meseci, više od ukupnog broja ubijenih širom sveta u bilo kojoj godini otkako je počela registracija slučajeva 1997.) Ostavila je svoje ćerke sa njihovim ocem u susednoj arapskoj zemlji, gde se bore sa birokratijom da se upišu u školu.