Đorgović: Skerlić, borac protiv korupcije i autokratije

Država je u vreme balkanskih ratova i pred rat bila uzurpirana, tvrdio je Skerlić, vlast je bila koncentrisana u rukama nekoliko oligarha, izvršena je podela poslova u stranci na vlasti. Zapravo, ta stranka više i ne postoji, uočava Skerlić, ona je samo služila da se dođe na vlast, a onda je Pašić postao „kralj“, i vlast je preneo „na nekoliko pouzdanih poverenika i izbornih agenata. Nazovimo te ljude nahijskim knezovima, okružnim tiranima, ili velikozakupcima…“ Tih ljudi nema u javnosti, njihov posao je da u skupštinu dovedu nekoliko pouzdanih i poslušnih poslanika i da „zadovoljavanjem mnogostrukih ličnih interesa svoje okružne partijske klijentele održavaju Vladinu većinu“. Oni u svojim mestima na raspolaganju imaju celu administraciju, sve poslove i sva preduzeća. U tim mestima „postavljaju i zbacuju činovnike, puštaju iz vojske, puštaju sa robije, pa ih ima čak i koji su u stanju i da izrađuju i razvode brakove“.

Dijagnoza je da Srbija zapravo nema parlamentarni režim, ni partijski, već „partizanski“. Partizani su Pašić i nekoliko izabranih drugova. Državni savet, Apelacija i Kasacija, sudovi i administracija, škole, sve je to stavljeno pod taj partizanski režim.

Zemlja se davila u radikalskoj anarhiji i samovlašću. Pašić je stvorio povlašćeni stalež od njih nekoliko stotina. Onima koji ne pripadaju vladinoj stranci nema mesta u državnoj službi, čak je i jedan od ministara javno proklamovao da za opozicionare u Srbiji nema hleba.

Srbija je bila podeljena na dva nejednaka dela, na one koji su za radikale i one koji nisu za radikale. Ovih drugih je bilo manje i na izborima su uspešno suzbijani raznim oblicima nasilja. I duševno i fizički, svi mi koji smo u opoziciji patimo od tog neizdržljivog režima partijske tiranije, zavapio je Skerlić.

Možemo zamisliti koliko su u tim uslovima izbori bili regularni, i da li je i koliko je Pašić bio legitiman!?

Pobuna jedini izlaz

Ušli smo u političko i moralno rastrojstvo koje se više ne može trpeti, utvrđuje Skerlić pred sam Veliki rat i poziva na otpor. Pošto su zarobili i birače korupcijom, vlada se može, obrazlagao je Skerlić u skupštini, smeniti samo pobunom. Vlada se služi trikovima da bi opstala, pa stalno ukazuju na to da je danas bolje nego što je bilo ranije. Ona uporno podseća na prošlost i na radikalske borbe i zasluge od pre trideset godina, u vreme „prokletih“ Obrenovića. I ponašaju se kao da su Srbiju na sablju dobili, kao da je ona njihov spahiluk. Predstavljaju se kao da su oni jedini legitimni naslednici ustanika protiv Turaka.

Društvo koje Skerlić februara 1914. glasno, jasno i detaljno opisuje bilo je bolesno, država korumpirana, ukradena, privreda bedna, policijom i sudom je komandovala vrhuška na vlasti. Balkanskim ratovima je Pašić prebrodio unutrašnju krizu, a Veliki rat je njega i oligarhe spasio gneva pobune koju mu je najavljivao Skerlić i pretvorio ga u velikog pobednika. Rat i Država SHS bili su splav na kome je on isplivao iz srpskog sloma, koji se otvara već početkom 20. veka. Posle Velikog rata samo je ta „elita“ i ostala, uspešno se sklonila od ratnih razaranja, oni su imali novac, uticaj, vlast, štampu, javnost, cenzuru, policiju, tužioce i sudove, vojsku, tron i sve do 1941. su gradili sliku o sebi i događajima kako su hteli. Ogledalo u kojem su se ogledali nije imao ko da razbije. Otrežnjujući testament Arčibalda Rajsa objavljen je tek po njegovoj smrti, a zatim je došao novi rat i nije bilo vremena da se istina spozna.

Francuska omča

Na početku 20. veka je Engleska bila najveća svetska sila, ali je počela da zaostaje pred razvojem privrede Nemačke i SAD. Anglo-nemački odnosi se pogoršavaju naročito zbog prodora nemačkog kapitala i ratne industrije u Tursku. Nemačka preko svojih instruktora u turskoj vojsci monopoliše njeno naoružavanje i Krup je potisnuo francusku firmu Šnajder-Kroazo i englesku Armstrong. Koncesija za izgradnju bagdadske železnice je otvorila izvanredne mogućnosti nemačkom finansijskom kapitalu na celom Bliskom i Srednjem istoku. Nemačka je ubrzano u Hamburgu gradila ratnu flotu i nameravala da otvori pomorsku bazu u Maroku čime je ugrozila englesku bazu na Gibraltaru i prestiž Engleske na morima i okeanima. Engleska izlazi iz politike splendid isolation i sklapa sporazum sa Francuskom i, uprkos starim antagonizmima – sa Rusijom. Strahovala je da u Rusiji ne prevlada pronemačka struja, zbog koje je Petrograd stalno lavirao između Engleske i Nemačke.

Francuska je privredno zaostajala za Nemačkom, Engleskom i SAD, ali je u svetu bila prva po centralizaciji bankovnog kapitala, svima je davala zajmove i pretvorila se u svetskog poverioca i zelenaša. Francuski kapital se takođe suprotstavljao hegemoniji nemačkih investicija u Maroku i Turskoj. U vreme kada Pašić uspostavlja veze sa Francuskom u njoj su republikance, predstavnike krupnog kapitala, smenili radikali čija su izborna baza bili sitni i srednji rentijeri, a ulogu duhovnog organizatora igrali su inteligencija i masonerija. Rusiji je Balkan bio važan kao tvrđava za odbranu zaleđa bosforskog moreuza, Bliskog istoka i sprečavanje evropskih sila da preko njega železnicom izađu na Jadran i Egej. Kako je primetila dr Ljiljana Aleksić-Pejković Balkan je bio uvučen u „izukrštane interese velikih sila i u borbu za prevlast nad ovim jedinim evropskim područjem koje još definitivno nije ušlo u sastav jednog ili drugog imperijalističkog bloka“. Na početku 20. veka Balkan je za evropsku diplomatiju bio quantite negligeable (zanemarljiva činjenica) zbog svoje zaostalosti. Ali sa pojačanim uticajem Austrougarske, a naročito Rusije, dobija na značaju. Na Balkanu je bilo moguće izazvati rat u svakom pogodnom trenutku. Veliki strategijski značaj imali su Makedonija i moravsko-vardarska dolina.

Pošto ni privreda, ni poljoprivreda nisu bile razvijene evropski kapital nije imao interes za investicijama u tadašnju Srbiju. Jedino im je od interesa bilo rudarstvo, i to Francuzima u Majdanpeku i Borskim rudnicima, a Englezima u Kučaju.

Dužničko ropstvo

Glavno uporište stranog kapitala u Turskoj bila je Otomanska banka koju su držali francuski bankari. Ona je kontrolisala državno računovodstvo, emisione i trgovačke banke, industriju, spoljnu trgovinu, izgradnju i eksploataciju železničkih pruga i vršila nadzor nad pribiranjem svih državnih prihoda radi otplate stranih zajmova. Srbija je na početku 20. veka bila najzaduženija evropska država. Nalazila se pred bankrotstvom. Od bankrotstva na kraju 19. veka spasili su je francuski i nemački kapital, a 14 godina kasnije rat. Francuski i nemački poverioci su imali predstavnike u Upravi državnog monopola i kontrolisali su srpske finansije. Od 1892. do 1909. Srbiju je kontrolisala Berliner Handelsgesellschaft, a od 1893. preuzeće je Otomanska banka i više je neće ispuštati.

One su istovremeno kontrolisale finansijske tokove, privredni razvoj, politiku naoružavanja, ali su se i mešale u unutrašnje poslove, podržavale njima naklonjene političke garniture, birale ih i pomagale im da suzbiju svoje protivnike i održe se na vlasti. U tome su prednjačili predstavnici francuskog kapitala. Pariske pozajmljivače, s obzirom da su postali svetski zelenaši, nije kontrolisala samo francuska vlada, već i rusko Ministarstvo spoljnih poslova, naročito kada su u pitanju bili zajmovi balkanskih država. Politiku srpskih vlada na početku 20. veka krojila je i odobravala Rusija, pa ih je i usmeravala ka francuskim kreditima i zajmovima. Ali, francuski kapital je zahtevao i vezivanje za francusku industriju naoružanja i železnice, metalurgiju, koja je bila i skuplja, a slabijeg kvaliteta od jeftinije nemačke. Francuski kapital je preplavio razne oblasti državnog života Srbije. Sa njim su izgrađene klanice i hladnjače koje su odigrale presudnu ulogu u odvajanju stočnog fonda od Austrougarske, a veliki deo prevoza obavljala su francuska parobrodska društva.

Zaverenici i njihovi politički saveznici su 1. januara 1904. zatekli dug od 465 miliona dinara, i od toga je 135 miliona bio austro-nemački, odnosno 29 odsto, a ostalo, oko 71 odsto francuski dug. Parlamentarne vlade su nastavile politiku zaduživanja čije su posledice bile porazne. Samo su se promenili pozajmljivači i korisnici – ranije su bili dvor i vlade, a zamenili su ih Pašićeva grupa, zaverenici i parlament. Suma zajma je za osam godina (1905-1913) enormno porasla – za 700 miliona dinara. Sa promenom kursa država je imala ogroman gubitak, a sa anuitetima zaduživanje je bilo astronomsko. Izdaci za vojsku su zbog balkanskih ratova progutali gotovo dve trećine sume celokupnog novog duga. Veštački se stimulisao izvoz, zemlja se privredno iscrpljivala i sužavala se kupovna moć naroda. Ceo narod je pretvoren u dužnika prvenstveno francuskog kapitala.

Banke protiv opozicije Pašiću

Takvo vezivanje je podsticalo unutrašnju političku borbu i korupciju, a Pašić i grupa oko njega je zajmove koristila za političke obračune sa svojim spoljnim i unutrašnjim suparnicima. Vladajuća radikalska grupacija i režim su opstajali zahvaljujući francuskoj finansijskoj i diplomatskoj podršci. Omogućavali su Pašićevom režimu pozajmice sa kojima je izbegavao izbijanje pobune u zemlji. Otomanska banka je direktno vezivala radikalske stranačke vođe, a time i celu srpsku elitu za sebe. Kada je bilo potrebno, banka je koristila i samu francusku vladu u korist radikala i za obuzdavanje ili savlađivanje njihovih protivnika. Pod njihovim diktatom zajmovi su isključivo trošeni na naoružavanje iz francuskih fabrika. Stranke su se grčevito borile oko nejneznatnijih koncesija, ali je o raspodeli odlučivalo radikalsko vođstvo. Ono je preko noći moglo svog pristašu da učini bogatim, a rivala siromašnim. Obezbeđivalo je podršku krupnijih „riba“, a masi malih gazda se dobacivala po koja koska. Samostalci, kojima je pripadao Jovan Skerlić, trudili su se da imaju, nasuprot radikalima, svoju grupu banaka u oblasti hipotekarnog i komunalnog kredita sa kojima su se prikačili na francuski kapital. Grčevito držanje za radikale zbog krupnijih ili sitnijih koristi u potpuno siromašnom društvu, pretvorilo je Srbiju u njihovo vlasništvo, ona je išla tamo kuda su je Pašić i drugovi usmeravali. Francuska nije bila „saveznik“, već okrutni gospodar kome se srpska elita bespogovorno potčinila, a preko nje i bloku Antante. Glavni saveznik u borbi za osamostaljivanje od Austrougarske pretvorio se u gazdu Srbije.

Francuski kapital se služio metodama prinude kao ranije Austrougarska. Dunavska monarhija je zatvarala granicu srpskom izvozu, a sada su francuski diplomatski i finansijski predstavnici često podsećali srpsku vladu na „usluge“ i stavljali nedvosmisleno i bez ustezanja na znanje da mogu upropastiti državni kredit ako se Srbija suprotstavi njihovim zahtevima. Omča koju je „saveznik“ stezao oko vrata nije se mogla razlabaviti. A uslovi i obaveze pod kojima je Srbija dobijala zajmove su se iz godine u godinu pogoršavali, a sledile su ih sve čvršće i drastičnije obaveze prema francuskoj industriji. Srpski političari i da su hteli više nisu mogli da naprave zaokret i da se vrate u austro-nemački blok. Francuske banke su u Tursku za sto godina uložile (uključujući i investicije) oko tri milijarde, a u Srbiju za 30 godina (samo u zajmovima, bez investicija) preko milijardu franaka, od toga za samo sedam godina pred rat – pola milijarde. Francusko-srpska banka je potisnula i samu Narodnu banku, tako da je pred rat ugrozila i njen dotadašnji monopol u emisiji novčanica, a zapretila je i glavnom hipotekarskom zavodu, Upravi fondova. Srbija gotovo da je bila u položaju francuske kolonije.

Francuska je 42 odsto svog kapitala izvezla u Tursku, na Balkan i u Rusiju. Na Srbiju je otpalo oko 5 odsto. Francuski poverioci bili su krvno zainteresovani za odbranu crnomorskog i istočno-sredozemnog basena i Balkana kao njihovog zaleđa. I zato nije bilo ni malo slučajno što se kreditiranje Srbije poklapalo sa sve većim ulaganjem u Rusiju. A Srbija je od balkanskih ratova postala u zaleđu bosforskog moreuza najvažnija prepreka austro-nemačkom prodoru na Istok.