„Postoje dve vrste političara“, rekao je Toni Bler 2012, „kreatori stvarnosti i menadžeri stvarnosti“. Dok je poratna politika pre svega stvar dobre uprave, tvrdio je on, izgradnja novog poretka zahteva više kreativnosti „i u ekonomiji i u spoljnoj politici“. Tom zadatku je dorasla samo posebna vrsta vizionarskog vođe.
Više od deset godina kasnije, Bler je udružio snage s Donaldom Trampom, glavnim kreatorom stvarnosti, radi kreiranja halucinantnog plana za Gazu u 20 tačaka. Ideja je da se razoreni Pojas pretvori u nešto nalik kolonijalnom protektoratu: u „posebnu ekonomsku zonu“, očišćenu od kolonijalnih sukoba i punu razvojnih projekata, kroz koju neometano protiče strani kapital pod nadzorom međunarodnog „mirovnog odbora“ s Trampom na čelu.
Autori programa nisu objasnili kako nameravaju da ga nametnu stanovništvu koje mu se opire ili kako će ubediti Hamas da se razoruža i pomiri s porazom. Postoji, dakle, velika verovatnoća da će blerovsko-trampovska fantazija ostati upravo to. Ali kakva god bila njena sudbina, ona je veran odraz našeg istorijskog trenutka, najnovije mutacije imperijalnog pogleda na svet, koja je već posejala pustoš širom Bliskog istoka.
Bler smatra da su „ekonomija i politika već dugo prepletene“. Cilj njegovih vojnih pustolovina u Iraku i Avganistanu bio je širenje blagodeti tržišta na navodno zaostale nacije. Privatizacija resursa stvarala je nove pogodnosti za investiranje, dok su profiteri svih vrsta, od trgovaca oružjem do bezbednosnih ugovarača, koristili ratove kao priliku da zgrnu bogatstvo.
Pošto je otišao s položaja premijera 2007, Bler je odmah postao izaslanik za Bliski istok takozvanog Kvarteta: Ujedinjenih nacija, Evropske unije, Sjedinjenih Država i Rusije. Njegov rad u Palestini pokazao je istu nepokolebljivu veru u slobodno preduzetništvo. Predložio je niz „industrijskih parkova“ kao način da se privuku strane investicije, zalagao se za ekscentrične poslovne modele u poljoprivredi i turizmu i promovisao druge poduhvate koji su izazvali pitanja o mogućim sukobima interesa: na primer, pošto je kao savetnik u banci JP Morgan dobijao platu od dva miliona funti godišnje, bio je optužen da koristi svoju ulogu u Kvartetu da bi unapređivao interese klijenata svog poslodavca. (Bler je to poricao tvrdeći da mu nisu bile poznate veze između banke za koju radi i kompanija koje ona opslužuje.)
Kao izaslanik, Bler je često zaobilazio ili odbacivao politička rešenja – na primer, žestoko se borio protiv pokušaja Palestinaca da se u Ujedinjenim nacijama izbore za državnost. Umesto toga, shvatao je ekonomiju kao jedini put koji vodi ka napretku. Njegove diplomatske aktivnosti su, reklo bi se, bile zasnovane na ideji da će mir prirodno pratiti prosperitet. A ako je obezbeđivanje prosperiteta zadatak preduzimljivog državnika, onda su bliske veze sa poslovnim sektorom uvek povoljna okolnost.
Ali Blerov trud na Bliskom istoku nije doprineo smirivanju sukoba. Godine 2012. jedan viši palestinski zvaničnik jezgrovito je ocenio njegove rezultate: „Beskorisno, beskorisno, beskorisno“. Nimalo uzdrman neuspehom i sklon dramatičnim ponovnim ulascima na scenu, bivši premijer sada primenjuje istu logiku na Gazu. Kažu da se još od prvih meseci rata posvetio izradi plana za „dan posle“.
Osoblje njegovog istraživačkog centra – Instituta Tonija Blera za globalne promene (TBI) – učestvovalo je u projektu koji je, po svemu sudeći, podržavao etničko čišćenje teritorije i planirao šta bi se moglo izgraditi na masovnim grobnicama: „Trampova rivijera“, „Zona pametne proizvodnje Ilona Maska“, „regionalni centri podataka“. Iako je Blerova organizacija tvrdila da nije značajnije učestvovala u projektu i da je odbacila ideju o raseljavanju Palestinaca, javljaju se izvesne sličnosti, kao što pokazuju detalji novog plana koji su procurili u medije.
Taj dokument od 21 strane, sačinjen u saradnji s Trampovim zetom Džaredom Kušnerom, predlaže da se ponovna izgradnja Gaze poveri „državno-privatnom partnerstvu“, to jest „komercijalno usmerenoj vlasti, predvođenoj preduzetničkim profesionalcima i zaduženoj za stvaranje investiciono valjanih projekata s realnim finansijskim prinosima“. Hamas bi bio raspušten i umesto njega bi bez izbora bila postavljena izvršna vlast malog obima. U njoj bi važnu ulogu igrao i sam Bler, pored „vodećih međunarodnih ličnosti s upravljačkom i finansijskom ekspertizom“ i „bar jednog kvalifikovanog palestinskog predstavnika (po mogućnosti iz sektora preduzetništva ili bezbednosti)“. Međunarodne snage za stabilizaciju u međuvremenu bi se obračunale s „pretnjama državnom poretku“.
Bler se sreo s Kušnerom i Trampom u Beloj kući 27. avgusta i predsednik je svesrdno prihvatio njegove predloge. Otad su oni prečišćeni, prepakovani i predstavljeni kao Trampov „mirovni plan“. Kao i u prethodnim verzijama te inicijative, naglasak je na stvaranju Gaze koja bi bila „pogodna za privlačenje investicija“ i na održavanju neprikosnovene vlasti Izraela. Bler je spreman da preuzme upravu nad Gazom do nekog neodređenog trenutka u budućnosti kada bi se „reformisanim“ palestinskim vlastima moglo poveriti vođenje svakodnevnih poslova.
Tu se postavlja nekoliko praktičnih pitanja. Koje države bi bile dovoljno neodgovorne da pošalju svoju vojsku da opslužuje tu novu diktaturu? Kako bi se takav protektorat održavao na vlasti bez na izborima potvrđenog mandata i bilo kakve legitimnosti? Mada je najčudnije u ovom planu podudaranje Blerovog i Trampovog etosa.
Jasno je da Bler ispod ruševina Gaze vidi poslovne prilike. Pogledajmo samo njegove donatore. Na primer, Lari Elison, osnivač tehnološke kompanije Oracle, od 2021. je donirao ili obećao 257 miliona funti Blerovom institutu. Kao što kaže jedan komentator, Institut je zauzvrat postao „Oraclov prodavac“ baveći se promocijom softvera Elisonove kompanije širom sveta, pa i u siromašnim zemljama, gde je takav marketing nazvan „zamkom za kupce“ koja vodi u „dužničko ropstvo“. Elison je i istaknuti pristalica Izraela koji je donirao milione Prijateljima Izraelskih odbrambenih snaga i, prema pisanju Haaretza, ponudio Benjaminu Netanjahuu mesto u upravnom odboru svoje kompanije. Kada bi Bler vladao Gazom – i verovatno osnivao „regionalne centre podataka“ u skladu sa planom iza koga stoji njegov institut TBI – moguće je da bi tu Elison imao ogroman uticaj.
TBI je dobio ogromne svote i od autoritarnih režima Saudijske Arabije, Bahreina i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a sam Bler je sklopio lukrativan savetnički ugovor sa investicionom firmom Mudabala iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sve tri države su svesrdno podržale plan za Gazu. Čim se okupirana enklava otvori za investicije, one bi imale prednost. Blerov rad za te naftne monarhije je u skladu sa njegovim angažmanom u industriji fosilnih goriva: primao je novac od konzorcijuma koji vodi British Petroleum, naftne kompanije PetroSaudi i južnokorejske Energetske korporacije UI sa interesima na Bliskom istoku. A budući da je Izrael nedavno izdao nove dozvole za istraživanje nafte i gasa uz obalu Mediterana, takve veze bi se mogle pokazati važnima.
U izvesnom smislu, ovaj „mirovni plan“ bi se mogao tumačiti kao primena Blerove vere u napredak zasnovan na tržištu. Ali ovo poglavlje u analima kolonijalizma sadrži i jedinstven Trampov obrt. Nestale su vizije novog svetskog poretka na kojima su se nekada zasnivali projekti promene režima u zemljama trećeg sveta. Politika je sada svedena na trgovinu, a velike ideje na sirovi lični interes. Spajanje državne moći i privatnog profita je sasvim dovršeno. Bler možda stvara nove realnosti, ali u njima niko ne želi da živi.