Pre nekoliko meseci radila sam satima, zaboravljala sam da jedem i setila bih se da sam na slabom doručku i tri kafe tek kada bih dobila vrtoglavicu i kada bi sedma Excel tabela počela da me napada. Živela sam na kafi, i kada se setim, na hrani sa Wolt-a. Ne baš najbolji tempo za osobu koja ne operiše na srcu i mozgu, ali drugačije nije moglo, i ne baš najbolji tempo za osobu koja ima hroničnu bolest želuca, pa se zaista nadam da će moja nutricionistkinja preskočiti ovaj moj tekst.
U jednom od tih dana kada sam vezana laptopom kao bukagijom i pomeram se samo kada kičma krene da me boli od sedenja, došao je da mi donese hranu dostavljač Ibrahim. Bio je nasmejan i ljubazan, nosio je ispod prsluka kariranu košulju i imao je kačket na kome je pisalo „love life”. Kao i svi ostali dostavljači, ni Ibrahim nema beneficirani radni staž, a s obzirom na to na šta sam ličila, mogao bi s pravom da pokrene to pitanje. Dok sam nespretno tražila prvo ključ da otvorim vrata, onda novac da platim, pitao me je na slomljenom engleskom da li sam Ruskinja. Rekla sam mu da nisam, da sam odavde i da ne znam ruski. Zovem se i prezivam kako se zovem i prezivam, pegava sam i plava, pa je ispalo da ga zavitlavam. Onda je Ibrahim na slomljenom engleskom rekao: „Thought you are Russian and that you miss your people, because I miss mine”, i slabašno se nasmejao.
Nisam baš navikla na emotivne izlive u trenutku kada izgledam kao da sam pobegla grobaru sa lopate i kada mi neko daje moju bezglutensku pastu. Zbunjeno sam ga nakon toga pitala da li želi čašu vode. Obično se snalazim sa tuđim emocijama, ali u ovom trenutku sam bila nespremna i smotana. Verovatno je i sam Ibrahim to shvatio, pa je kroz nesiguran osmeh prihvatio da mu donesem čašu vode. Pitala sam ga odakle je i koga ima tamo. Rekao je da je iz Sirije i da su mu tamo majka i sestra. Kada mi je vratio čašu, naredničkim tonom sam mu rekla da zove majku i da joj piše svakog dana da je voli.
„Every day madam, every day”, Ibrahim mi je mahnuo i otišao. Uspela sam da mu dam bakšiš.
Ibrahim je mislio da sam i ja migrantkinja koja je daleko od svojih i želeo je da prekoputa sebe ima osobu s kojom može da deli taj fizički pritisak nedostajanja. U „Daljinama” Magde Sabo, kada jedan od likova upoznaje svoju dragu, kaže da se osetio „kao čovek kome se u dalekoj, stranoj zemlji, neko iznenada obratio na njegovom maternjem jeziku.” Taj zvuk postaje jasan putokaz da niste sami i da vas neko u toj nedođiji u koju ste bačeni, ipak istinski, u vašoj suštini – razume. I koliko je dragoceno imati takvu osobu pored sebe.
Već nekoliko godina skačem supružniku po živcima da se preselimo u Barselonu, ili ne mora Barselona, može neko mesto blizu Barselone, ne mora ni mesto blizu Barselone, može i neko selo u Španiji. Ja sam za, on decidno protiv. Međutim, kada smo u jednom momentu razmišljali (mada pošto smo jadni milenijalci koji žive sedamdeset i sedmu ekonomsku krizu, preciznije je reći da smo više maštali) da kupimo novi stan i preselimo se samo u drugi kraj, a ne drugi grad, na sopstveno iznenađenje oči su mi zasuzile. Ja volim ovaj kraj, volim položaj svog stana jer je tačno takav da je u krošnjama – nismo sprat iznad gde bismo gledali u stabla, nismo sprat ispod gde bismo izbegli krošnje, nego tačno baš kako treba, ušuškani u zelenilu sa svih strana. Ujutru vidim i čujem ptice (ruku na srce kada ovako ne romantizujem, neretko čujem i zvuk čekića i burgijanja jer neko renovira stan). Volim to što su svuda oko zgrade lipe i breze, što se ne vidi beton od zelenila i što leti ceo kraj miriše na lipu. To je miris mog doma. Volim što u blizini imam šumu gde sam provela ove godine sate i sate pripremajući se za svoj prvi polumaraton. Volim istoriju koju imam u ovom stanu i ovom kraju, jer su ovaj stan i kraj svedočili nekim od najlepših momenata koje sam doživela prethodnih osam godina i ne bih ga se odrekla tako lako.
Dakle, zaključak se sam nameće – može selidba u Barselonu, ali samo ako sa mnom može da se preseli i moj kraj, da bude negde na obodima grada, recimo malo dalje od Tibidaba. Kada mi se sve smuči od vesti, nasilja, bahatosti, gradskog prevoza koji ne funkcioniše, zdravstva koje propada, zaista poželim da odem. I tamo bih ja nekome bila kao Ibrahim. Verovatno bih se usred šetnje rasplakala jer nemam gde da kupim trileće koje sam kupovala u mom kraju. I nemam gde da kupim falafel kao što je onaj palestinski u Shawarma baru na Slaviji (od srca ga preporučujem) koji sam kupovala još dok sam studirala, pa žurila na autobus do rodne grude. Bila bih kao Ibrahim, izgubljena, odsečena od prostora koji smatram svojim i dragim, pratila bih vesti iz te tuđine i verovatno bih se podjednako nervirala, ali bih bar mogla da pohvalim gradski prevoz i coktala bih na cene hrane iako su niže nego ove sada u Beogradu.
Ibrahim je u Beogradu udaljen od svog kraja, ima prazan list papira, ne baš najkvalitetnije bojice i spremno je krenuo od nule. Verovatno živi u smeštaju sa ostalim radnicima. Mora sam da stvori mesta koja voli, koja ga opuštaju, za koja ga vezuju lepi trenuci. Mora sam da nađe svoje ljude kao stranac. Mora ovaj prostor koji se nama na momente smuči, da učini svojim. Mora da nađe ljude s kojima će moći da se prepozna i koji će ga razumeti. Mora da se dokaže da je vredan, pametan, sposoban. I da nije došao da nam otme posao, nije došao da nam napakosti. Došao je jer je morao. Tu je jer mu je zemlja razorena, a potrebno je i manje od toga da bismo negde bili stranci. Potrebna je muka, ali i hrabrost da odeš. Nekada je samo potrebna želja da imaš nešto više od ove korumpirane truleži.
Kada sam se zatvorila vrata i sela ponovo za laptop i otvorila onu sedmu Excel tabelu, nisam mogla više da gledam u brojeve i podatke. Gledala sam u ekran i videla račšupanu punđu, ogromne podočnjake i uflekanu majicu. Bilo je dovoljno da zatvorim laptop i izađem do terase, tu su na dohvat ruke jedna breza i jedna lipa i da osetim olakšanje. Moja breza i lipa. Razmišljala sam o svim strancima koji počinju ispočetka i koji sada treba Beograd da naprave svojim srećnim mestom.
Nadam se da su Ibrahimova majka i sestra dobro i da se ovde ipak oseća prihvaćeno. Da ima s kim da deli taj teret da si negde bačen. I da kako dan odmiče, ima svoju ulicu kojom voli da prošeta i pogled koji ga podseća da će stvari jednom biti bolje i lakše.