Optimisti kažu da će Izraelci na kraju sagledati razmere užasa koje smo počinili u Pojasu Gaze. Istina će promeniti njihovu svest. Stari video snimci mališana koje su naše bombe rastrgle na komade jednog dana će dopreti do srca Izraelaca. Iznenada će ugledati devojčice prekrivene prašinom zdrobljenog betona ispod kojeg su izvučene, dok nekontrolisano drhte i upitno gledaju oko sebe.
Jednom će, razmišljaju optimisti, Izraelci prestati da govore „zaslužili su sve to zbog 7. oktobra, oni su prvi napali“. Brojke će prestati da budu apstraktne i „ko uopšte veruje Hamasu“. Čitaoci će shvatiti da je više od 20 hiljada mrtve dece, trećina od ukupnog broja ubijenih, delo naših ruku. Više od 44 hiljade ranjene dece je četvrtina ukupnog broja ranjenih. Razumeće da su učestvovali i podržavali rat istrebljenja protiv jednog naroda, a da pritom nisu pobedili okrutni Hamas.
Jednom će shvatiti da lična, osvetoljubiva surovost koju je pokazalo toliko vojnika i izlivi podsmeha koji su se vrteli na TikToku, kao i hirurški precizna, anonimna i fatalna svirepost video igara iz kokpita naših aviona i ostalih komandnih mesta naše vojske – nisu odraz herojstva već ozbiljne bolesti, nas kao društva i pojedinaca.
Roditelji, procenjuju optimisti, noću neće moći da spavaju zbog brige što su nišani na puškama njihovih sinova usmereni ka ženama, starima i mladima koji sakupljaju bilje za hranu. Kada odrastu deca će upitati svog oca bivšeg vojnika, da li je i on izvršavao naređenja i pucao u starca koji je prešao nepoznatu crvenu liniju.[1]
Ćerke pilota sa herojskim odlikovanjima će ih pitati da li su oni bacili bombu koja je ubila stotinak civila zbog komandanta Hamasa srednjeg ranga. Zašto nisi odbio, zaplakaće ćerke.
A unuci zatvorskog čuvara u penziji će uporno insistirati: da li si lično tukao zatvorenika dok se nije onesvestio? Da li si slušao naredbe ministra, uskraćivao hranu i kupanje zatvorenicima?[2] Da li si gurao 30 zatvorenika u ćeliju predviđenu za šestoricu? Šta je sa kožnim bolestima? Da li si poznavao nekog od desetina zatvorenika koji su umrli u izraelskom zatvoru od gladi ili batina? Kako si mogao, deda? A sinovci sudija Vrhovnog suda će, nakon što pročitaju presude kojima se sve ovo dozvolilo, prestati da ih posećuju na šabat.
Jednom će, uvereni su optimisti, negiranje stvarnosti izraelskih medija prestati da zaglupljuje umove i otupljuje srca. „Kontekst“ neće biti ružna reč, a javnost će povezati činjenice: opresiju, oduzimanje imovine, ponižavanje, proterivanje, okupaciju i svu patnju koja ih prati. Razumeće da ovo nisu fragmenti slogana koje su izmislili autošovinistički Jevreji, puni samomržnje, već životi celog jednog naroda tokom decenija naše vlasti.
Ljudi se ne rađaju surovi već takvi postaju. O palestinskoj okrutnosti prema Izraelcima se opširno izveštava u našim medijima i člancima, dokumentovana je kroz fotografije. Ona se razvila kao reakcija i otpor na našu neprijateljsku vlast. Okrutnost izraelskog društva se usavršava kako bismo zaštitili naš plen: zemlju, vodu i slobodu iz kojih smo proterali Palestince.
Optimisti veruju da za nas ima puta natrag. Blago njima.
[1] U decembru 2024. Haaretz je objavio članak o postojanju neobeleženih, zamišljenih linija koje Palestinci u Pojasu Gaze ne smeju da pređu. Puca se na svakoga ko pređe liniju koja postoji samo u glavama vojnika.
[2] U resor ministra Ben Gvira spadaju i zatvori, što on zloupotrebljava zabranjujući zadovoljenje osnovnih potreba zatvorenika.